Žak-Luj David

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Žak-Luj David
Žak-Luj David
Lični podaci
Datum rođenja(1748-08-30)30. avgust 1748.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti29. decembar 1825.(1825-12-29) (77 god.)
Mesto smrtiBrisel, Ujedinjeno Kraljevstvo Nizozemske
Potpis

Žak-Luj David (franc. Jacques-Louis David; Pariz, 30. avgust 1748 — Brisel, 29. decembar 1825) bio je francuski slikar i utemeljivač klasicističkog slikarstva u Francuskoj.[1] Polazna faza njegovog stvaralaštva bila je pod uticajem dela njegovog prijatelja, rokoko slikara Fransoe Bušea i studija kod Žezef-Mari Vjena. Prilikom prvog boravka u Italiji (1775—1780), učio je kopirajući klasična dela, pa je tako prešao iz rokokoa u klasicističku fazu. U Rimu je 1784. naslikao čuvenu sliku Zakletva braće Horacija koju je naručio francuski kralj Luj XVI. U ovoj slici je do savršenstva doveo koncept klasicizma. Slika predstavlja monumentalno delo koje afirmiše primat linije nad bojom i kretanjem, a koje će 1785. na Salonu biti proglašeno manifestom nove škole. Po povratku u Pariz iz Italije, njegov atelje postaje stožer oko koga se okupljaju mladi umetnici Bio je Robespjerov sledbenik i, između ostalog, vrstan portretista, u kojima je pokazao da je sjajan posmatrač i slikar.

Tokom Francuske revolucije, od 1792. bio je član Narodne skupštine i predsednik kluba jakobinaca 1793/94. godine. U ovom periodu slikao je delo Maraova smrt koje je u potpunosti bilo u službi revolucije. Bio je hapšen zbog političkog aganžmana.[2] Od presudnog značaja za njegovo stvaralaštvo bio je susret sa Napoleonom. Godine 1804, postavljen je za prvog dvorskog slikara. Usledile su slike u kojima je veličao cara Francuza. Istovremeno se bavio antičkim temama. Nakon pada Napoleona morao je da napusti Pariz. Poslednje godine proveo je u Briselu, radeći mitološke teme smelog kolorita kao što je Amor i strela.[3] Podučavao je brojne francuske slikare.

Sokratova smrt, ulje na platnu, 130×196 cm, Žak-Luj David (1785), Metropolitenski muzej u Njujorku.

Luj David je zasnovao estetiku prema kojoj će kasniji pravci francuskog slikarstva morati da se odrede ili prihvatanjem ili odbijanjem.

Među njegovim poznatim slikama je Sokratova smrt.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rane godine[uredi | uredi izvor]

David je rođen iste godine kada su nova iskopavanja na ruševinama Pompeja i Herkulanuma zatrpanim vulkanskom lavom i pepelom počela da podstiču stilski povratak na antiku (a da nije, kako se dugo smatralo, on sam glavni uzrok tog povratka). Njegov otac, mali, ali uspešan trgovac tekstilom ubijen je u dvoboju 1757. godine, a dečaka su kasnije podigla, navodno ne baš nežno, dvojica stričeva. Posle klasičnih studija književnosti i kursa crtanja, poslat je u atelje Žozefa-Mari Vjena, slikara istorijskog žanra koji se priklonio rastućem ukusu za grčko-rimsku starinu, a da nije sasvim napustio lagani osećaj i erotiku koja je bila u modi ranije na početku veka. Sa 18 godina, očigledno nadaren umetnik u nastajanju David je upisan u školu Kraljevske akademije za slikarstvo i vajarstvo. Posle četiri neuspeha na zvaničnim takmičenjima i godina obeshrabrenja koji su uključivali čak i pokušaj samoubistva (stoičkom metodom izgladnjivanja), konačno je 1774. godine dobio „rimsku nagradu” (Prix de Rome), vladinu stipendiju koja ne samo da je obezbeđivala boravak u Italiji već praktično garantovala unosne provizije u Francuskoj. Njegovo nagrađeno delo, Antioh i Stratonika, otkriva da tada na njega još uvek utiče rokoko šarm slikara Fransoa Bušea, koji je bio i porodični prijatelj.

Antioh i Stratonika, ulje na platnu, 120 × 155 cm, 1783, Škola lepih umetnosti u Parizu.

U Italiji je bilo mnogo uticaja, uključujući one mračne bolonjske škole iz 17. veka, spokojno klasičnog Nikole Pusena i dramatično realističnog Karavađa. David je upio sva tri uticaja, sa očiglednom sklonošću prema jakom kjaroskoru, prisutnom kod sledbenika Karavađa. Činilo se da je neko vreme bio rešen da ispuni zakletvu koju je sebi dao napuštajući Francusku: „Umetnost antike me neće zavesti, jer joj nedostaje živosti’’. Ali, zainteresovao se za neoklasične doktrine koje su u Rimu razvili, između ostalih, nemački slikar Anton Rafael Mengs i istoričar umetnosti Johan Joahim Vinkelman. U društvu Katrmera d Kansija, mladog francuskog vajara koji je snažno zagovarao povratak na antiku, posetio je ruševine Herkulanuma, dorske hramove u Paeztumu i Pompejske zbirke u Napulju. Ispred antičkih vaza i stubova osećao se, rekao je kasnije, kao da je upravo „operisan od očne mrene”.

Uspon do slave: 1780–94[uredi | uredi izvor]

Velizari prosi milostinju, ulje na platnu, 288 × 312 cm, 1780/81, Palata lepih umetnosti u Lilu.

Vrativši se u Pariz 1780. godine, završio je i uspešno izložio sliku Velizari prosi milostinju, u kojoj je kombinovao plemenito sentimentalan pristup antici sa slikovnom tehnikom koja podseća na Pusena. Godine 1782. se oženio nadahnutom Margaritom Pekul, čiji je otac bio bogati građevinski preduzimač i nadzornik radova na Luvru – što je bilo značajan položaj. Od tog momenta David je ubrzano napredovao.

Andromaha oplakuje Hektora, ulje na platnu, 275 × 203 cm, 1784, Luvr.
Zakletva braće Horacija, ulje na platnu, 329.8 × 424.8 cm, 1783, Puškinov muzej.

Patos i slikarska veština Andromaha oplakuje Hektora mu je omogućila da postane član Kraljevske akademije 1784. godine. Iste godine, ovoga puta u pratnji supruge i pomoćnika, vraća se u Rim sa zadatkom da dovrši sliku za koju se čini da je prvobitno inspirisana pariškom predstavom Horacija pod vođstvom Pjera Korneja. Rezultat, koji na kraju nije zasnovan na bilo kom incidentu u predstavi, bila je Zakletva braće Horacija. Tema je svečani trenutak, nabijen stoicizmom i prostom hrabrošću, odnosno momenat kada se trojica braće Horacija suočavaju sa svojim ocem i nude svoje živote kako bi osigurali pobedu Rima u ratu sa Albom; slikovni tretman – čvrste konture oblika, ogoljeni kubični prostor, trezvena boja, kompozicija nalik frizu i jasno mediteransko osvetljenje – podjednako je strogo nerokokovski kao i sama tema. Izložena prvo u Davidovom ateljeu u Rimu, a zatim, nakon povratka u Francusku, u zvaničnom pariškom salonu 1785. godine, slika je stvorila senzaciju; smatrana je manifestom umetničkog preporoda (termin neoklasicizam još nije bio u upotrebi) koji bi izlečio Evropu od dugotrajne zavisnosti od finih erotskih oblina i tema budoara. Na kraju je delo postalo simbol – iako to gotovo sigurno nije bila prvobitna namera – za okončanje korupcije dekadentne aristokratije i svojevrstan manifest za povratak strogom, patriotskom moralu koji se pripisuje republikanskom Rimu.

Liktori Brutu donose tela njegovih sinova, ulje na platnu, 323 × 422 cm, 1789, Luvr.

David je tako postao heroj francsuke kulture; čak su ga u nekim delovima nazivali i mesijom. Svoju slavu je uvećao 1787. godine, moralno uzdižućom slikom Sokratova smrt. Godine 1788. slika manje moralističnu, ali arheološki zanimljivu sliku Paris i Helena, a 1789. još jednu lekciju samopožrtvovanja, Liktori Brutu donose tela njegovih sinova. Na slici je prikazan rimski vođa i konzul, osnivač rimske republike, kako prima mrtva tela svojih sinova, koje je sam osudio na smrt jer su hteli da vrate monarhiju u Rim. Dok je Brut bio na vidiku, započela je Francuska revolucija, a ova slika rimskog konzula patriote koji je osudio svoje izdajničke sinove na smrt je dobila neočekivani politički značaj. Takođe je, verovatno zahvaljujući tačnoj rekonstrukciji detalja rimske svakodnevnice, imala efekat koji je možda bio jednako neočekivan, jer je tako David započeo dug i opsežan uticaj na tadašnju francusku modu. Savremeni francuski domovi su počeli da imitiraju njegov rimski nameštaj; muškarci su se šišali u rimskom stilu; a žene su usvojile haljine i frizuru Brutovih kćeri. Kasnije je ultramoderna usvojila čak i lepršavu haljinu Sabinjanke, koja ističe njene telesne obline.

U prvim godinama francuske revolucije, David je bio član ekstremističke jakobinske grupe koju je vodio Robespjer, i postao je energičan primer politički angažovanog umetnika. Izabran je na Nacionalnom saboru 1792. godine, tačno na vreme da bi mogao da glasa za pogubljenje Luja XVI. Do 1793. godine, kao član umetničke komisije, on je praktično bio umetnički diktator Francuske i dobio je nadimak „Robespjerova četkica’’. Na Konvenciji je držao moralne i estetske govore:

Umetnik mora biti filozof. Sokrat, vešt vajar, Žan-Žak (Ruso), dobar muzičar, a besmrtni Pusen, koji je na platnu ostavio uzvišene lekcije filozofije, toliki su dokazi da umetnički genije ne bi trebao imati drugog vodiča sem baklje razuma.

Navodno vođen bakljom razuma, a možda i gorkim sećanjima na svoje mnoge neuspešne pokušaje da osvoji „rimsku nagradu”, uspeo je da ukine Kraljevsku akademiju, a sa njom i veliki deo sistema starog režima za obučavanje i pokroviteljstvo budućih umetnika. Akademiju je nakratko zamenilo telo pod imenom „Komuna umetnosti”, zatim grupa pod nazivom „Popularno i republikansko društvo umetnosti”, i na kraju, konačno, 1795. godine, i nakon što je Davidu oduzeta vlast, dolazi početak jednog novog sistema – kombinacija Francuskog inistituta i Škole lepih umetnosti – koji će dominirati francuskim umetničkim životom tokom većeg dela 19. veka.

Smrt Marata, ulje na platnu, 162 × 128 cm, 1793, Kraljevski muzeji lepih umetnosti Belgije.

Tokom ovih godina svoje diktature, David je često bio zauzet revolucionarnom propagandom. Izdavao je prigodne medalje, postavljao obeliske u provincijama i priređivao nacionalne festivale i grandiozne sahrane koje je nova vlada priređivala svojim mučenicima. Neki od njegovih slikarskih projekata u to vreme nikada nisu u potpunosti izvedeni: jedan od njih je nedovršeni Žozef Bara, posveta dečaku bubnjaru kog su ubile kraljeve pristalice, a drugi je skicirana Zakletva sa teniskog terena, koja je u znak sećanja na trenutak 1789. godine kada se „Treći stalež” (običan narod) zakleo da se neće raspustiti dok se ne donese i usvoji novi ustav. Smrt Lpelitjea de Sen-Faržo, naslikana u slavu ubijenog poslanika i koju je David smatrao jednom od svojih najboljih slika, na kraju je uništena. Rezultat svega ovoga je da je umetnička jakobinska inspiracija predstavljena uglavnom Smrću Marata, naslikanom 1793. godine ubrzo nakon što je vođu revolucije ubio Šarlot Korde. Ova „pijeta francuske revolucije’’, kako su je nazvali, generalno se smatra Davidovim remek-delom i primerom kako je, pod pritiskom istinskih emocija, neoklasicizam mogao da se pretvori u tragični realizam.

Kasne godine: 1794–1825[uredi | uredi izvor]

Godine 1794, pošto je njegov prijatelj Robespjer poslat na giljotinu, David je uhapšen. Govorilo se da se na suđenju loše branio, mrmljajući da se u budućnosti namerava vezivati „za principe, a ne za ljude’’. Zatvaran je dva puta, četiri meseca 1794. godine i još dva meseca naredne, većinu vremena u neudobnoj Luksemburškoj palati u Parizu. Utešno za njega je bilo to što mu je bilo dozvoljeno da slika, a takođe i činjenica da se njegova supruga, koja se dve godine ranije razvela od njega zbog toga što je glasao za kraljevu smrt, sada lojalno vratila u trenutku nevolje i ponovo se udala za njega. Tokom svog prvog boravka u zatvoru, sa prozora je naslikao svoj jedini pejzaž, Pogled na vrtove luksemburške palate. Dok je bio privremeno zadržan u drugoj zgradi u Parizu, naslikao je i jedan nedovršeni autoportret (slika gore u infokutiji). Na njemu i sa 46 godina starosti, pojavljuje se kao jedan mladić-dečak sa romantično razbarušenom kosom, smeđim očima i generalno agresivnim, ali zabrinutim izgledom; tumor na obrazu od kojeg je patio čitav svoj odrasli vek i za koji se kaže da mu je ometao govor, daje licu blagu zaobljenost.

I tokom svog pritvora zadržao je tri ateljea u Luvru, a nakon amnestije 1795, posvetio se podučavanju slikarstva sa istom onom energijom koju je ranije bio posvetio politici revolucije. Na kraju, u intervalu između slikanja Zakletve braće Horacija i Napoleonovog poraza u bici kod Vaterloa, bio je odgovoran za obuku i indoktrinaciju stotine mladih slikara iz cele Evrope, među njima i takvih budućih majstora kao što su Fransoa Žerar, Antoan-Žan Gros i Žan-Ogist-Dominik Engr. Indoktrinacija je započela premisom da je osnova umetnosti kontura (obris) predmeta i tela, pa ga se može smatrati delimično odgovornom za preterano isticanje crteža koje je karakterisalo evropsko akademsko slikarstvo u 19. veku. Ali sam David, kako pokazuju njegova dela, nije uvek bio neprijateljski raspoložen prema bogatim hromatskim efektima; čak i 1860. moglo bi ga se okarakterisati većim koloristom od Ežena Delakroa, „oca cele škole modernizma’’.

Neoklasicizam je verovatno bio sklon da prezire portret, jer bi savremenom portretiranom obično nedostajao „univerzalni izgled” i „golotinja” drevne statue. David je, međutim, od početka svoje karijere radio portrete, mnoge izuzetne po psihološkoj karakterizaciji pojedinca i izgledu čvrstoće mesa. U periodu od 1782–83 pozirao mu je Alfons Leroj, pariški profesor medicine; 1784. gospođa Pekul, njegova tašta; 1788. hemičar Antoan-Loran Lavoazje, sa gospođom Lavoazje. Godine 1795. sada već slobodan, umetnik je portretirao svoju lepu i elegantnu snaju, gospođu Serizja i njenog muža. Godine 1800. uradio je čuveni portret ovog perioda, Portret gospođe Rekamje, koji je ostavio nedovršenim jer se portretirana, a koja je tada bila na početku svoje karijere vladajuće pariške lepotice, pokazala nepouzdanom u pogledu poziranja.

Intervencija Sabinjanki, ulje na platnu, 385 × 522 cm, 1799, Luvr.

Ali David nije bio čovek za život običnog majstora-učitelja i portretiste. Godine 1799. ponovo je izveo spektakularan povratak u žižu javnosti sa novim džinovskim platnom, Intervencija Sabinjanki. Slika, a koja se često pogrešno naziva Otmica Sabinjanki, predstavlja trenutak nekoliko godina nakon legendarne otmice, kada su žene, sada već zadovoljne supruge i majke, prekinule bitku između svojih rimskih muževa i Sabinjaca koji su došli u neželjenu spasilačku misiju; u žiži sukoba stoji ljupka Sabinjanka Hersilija, koja jednom rukom umiruje rimskog Romula, a drugom bradatog Sabinjana Tita Tacija. Umetnik je sada izjavio da mu je cilj da se udalji od navodne „rimske sirovosti” prisutne kod Zakletve braće Horacija i predstavi scenu na graciozniji, grčki način, a dobio je i oduševljenje i aplauz publike za eleganciju prikazanih figura. Na određeni način, takođe i odobrenje za svoju navodnu nameru da sada propoveda pomirenje nakon 10 godina krvoprolića u Francuskoj. Ali možda je najveću pažnju privukao golotinjom svojih antičkih ratnika; pošto je prestao da bude „Robespjerova četkica”, sada je postao, u popularnom žargonu šire publike, „Rafael gologuzih’’ (fr. sansculottes; drugim rečima, „Rafael radikalnih republikanaca”).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Jacques-Louis David | Biography, Art, & Facts”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-02. 
  2. ^ „Neoclassicism and Romanticism : Jacques-Louis David”. A World History of Art. Arhivirano iz originala 05. 02. 2007. g. Pristupljeno 21. 1. 2019. 
  3. ^ Opšta Larusova enciklopedija. Zemun: JRJ. 2004. str. 308. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Boime, Albert (1987), Social History of Modern Art: Art in the Age of Revolution, 1750–1800 volume 1, Chicago, Illinois: The University of Chicago Press, ISBN 0-226-06332-1 
  • Bordes, Philippe (1988), David, Paris, FRA: Hazan, ISBN 2-85025-173-9 
  • Bordes, Philippe (2005), Jacques-Louis David: From Empire to Exile, New Haven, Connecticut: Yale University Press, ISBN 0-300-10447-2 
  • Brookner, Anita, Jacques-Louis David, Chatto & Windus (1980)
  • Carlyle, Thomas (1860) [1837]. The French Revolution: A History. II. New York: Harper & Bros. OCLC 14208955. 
  • Chodorow, Stanley, et al. The Mainstream of Civilization. New York: The Harcourt Press (1994) pg. 594
  • Crow, Thomas E. (1995), Emulation: Making Artists for Revolutionary France (1st izd.), New Haven, Connecticut: Yale University Press, ISBN 0-300-06093-9 
  • Crow, Thomas E. (2007), „Patriotism and Virtue: David to the Young Ingres”, Ur.: Eisenman, Stephen F., Nineteenth Century Art: A Critical History (3rd izd.), New York City, New York: Thames & Hudson, str. 18—54, ISBN 978-0-500-28683-8 
  • Delécluze, E., Louis David, son école et son temps, Paris, (1855) re-edition Macula (1983)
  • Dowd, David, Pageant-Master of the Republic, Lincoln, University of Nebraska Press, (1948)
  • Honour, Hugh (1977), Neo-Classicism, New York City, New York: Penguin Books, ISBN 0-14-013760-2 
  • Humbert, Agnès, Louis David, peintre et conventionnel: essai de critique marxiste, Paris, Editions sociales internationales (1936)
  • Humbert, Agnès, Louis David, collection des Maîtres, 60 illustrations, Paris, Braun (1940)
  • Hunt, Lynn (2004), Politics, Culture, and Class in the French Revolution, Los Angeles, California: University of California Press, ISBN 0-520-24156-8 
  • Janson, Horst Waldemar; Rosenblum, Robert (1984), 19th-Century Art, New York City, New York: Harry Abrams, ISBN 0-13-622621-3 
  • Johnson, Dorothy, Jacques-Louis David. New Perspectives, Newark (2006)
  • Lajer-Burcharth, Ewa, Necklines. The art of Jacques-Louis David after the Terror, ed. Yale University Press, New Haven London (1999)
  • Lee, Simon, David, Phaidon, London . 1999. ISBN 0714838047.
  • Lévêque, Jean-Jacques, Jacques-Louis David édition Acr Paris (1989)
  • Leymarie, Jean, French Painting, the 19th century, Cleveland (1962)
  • Lindsay, Jack, Death of the Hero, London, Studio Books (1960)
  • Malvone, Laura, L'Évènement politique en peinture. A propos du Marat de David in Mélanges de l'École française de Rome, Italie et Méditerranée 106, 1 (1994)
  • Michel, R. (ed), David contre David, actes du colloque au Louvre du 6-10 décembre 1989, Paris (1993)
  • Monneret, Sophie Monneret, David et le néoclassicisme, ed. Terrail, Paris (1998)
  • Noël, Bernard, David, éd. Flammarion, Paris (1989)
  • Rosenblum, Robert (1969), Transformations in Late Eighteenth Century Art (1st paperback izd.), Princeton, New Jersey: Princeton University Press, ISBN 0-691-00302-5 
  • Roberts, Warren (1. 2. 1992), Jacques-Louis David, Revolutionary Artist: Art, Politics, and the French Revolution, The University of North Carolina Press, ISBN 0-8078-4350-4 
  • Rosenberg, Pierre, Prat, Louis-Antoine, Jacques-Louis David 1748-1825. Catalogue raisonné des dessins, 2 volumes, éd. Leonardo Arte, Milan (2002)
  • Rosenberg, Pierre, Peronnet, Benjamin, Un album inédit de David in Revue de l'art, n°142 (2003–04), pp. 45–83 (complete the previous reference)
  • Sahut, Marie-Catherine & Michel, Régis, David, l'art et le politique, coll. "Découvertes Gallimard" (nº 46), série Peinture. Éditions Gallimard et RMN Paris (1988)
  • Sainte-Fare Garnot, N., Jacques-Louis David 1748-1825, Paris, Ed. Chaudun (2005)
  • Schama, Simon (1989). Citizens: A Chronicle of the French Revolution. Penguin Books. 
  • Schnapper, Antoine, David témoin de son temps, Office du Livre, Fribourg, (1980)
  • Thévoz, Michel, Le théâtre du crime. Essai sur la peinture de David, éd. de Minuit, Paris (1989)
  • Vanden Berghe, Marc, Plesca, Ioana, Nouvelles perspectives sur la Mort de Marat: entre modèle jésuite et références mythologiques, Bruxelles (2004) / New Perspectives on David's Death of Marat, Brussels (2004) - online on www.art-chitecture.net/publications.php [1]
  • Vanden Berghe, Marc, Plesca, Ioana, Lepelletier de Saint-Fargeau sur son lit de mort par Jacques-Louis David: saint Sébastien révolutionnaire, miroir multiréférencé de Rome, Brussels (2005) - online on www.art-chitecture.net/publications.php [2]
  • Vaughan, William and Weston, Helen (eds),Jacques-Louis David's Marat, Cambridge (2000)
  • The Death of Socrates. Retrieved 29 June 2005. New York Med.
  • Jacques-Louis David, on An Abridged History of Europe. Retrieved 29 June 2005
  • J.L. David Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. avgust 2002) on CGFA. Retrieved 29 June 2005
  • French painting 1774-1830: the Age of Revolution. New York; Detroit: The Metropolitan Museum of Art; The Detroit Institute of Arts. 1975.  (see index)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Žak-Luj David na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жак-Луј_Давид&oldid=27553546”