Žan Rasin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Žan Rasin
Žan Rasin
Lični podaci
Datum rođenja(1639-12-22)22. decembar 1639.
Mesto rođenjaLa Fert Milon, Francuska
Datum smrti21. april 1699.(1699-04-21) (59 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
ObrazovanjeLycée Saint-Louis

Žan Rasin (franc. Jean Racine; La Fert Milon, 22. decembar 1639 — Pariz, 21. april 1699) bio je francuski pisac drama, jedan iz „velike trojke“ francuskih dramatičara 17. veka (uz Molijera i Korneja).[1] Rasin je najviše pisao tragedije,[2] iako je napisao i jednu komediju.[3] Rasin je prvenstveno bio tragičar, stvarajući takve „primere neoklasičnog savršenstva“[4] kao što su Fedra,[5] Andromaha,[6] i Atali.[7] Napisao je jednu komediju, Les Plaideurs,[8] i prigušenu tragediju, Ester[9] za mlade.

Rasinove drame su pokazale njegovo majstorstvo u dvanaestoslogu (12 slogova) francuskog aleksandrina. Njegovo pisanje je poznato po svojoj eleganciji, čistoći, brzini i besu,[10][11] i po onome što je američki pesnik Robert Louel opisao kao „ivica dijamanta“[12] i „slava njegovog tvrdog, električnog besa”.[13] Rasinovu dramaturgiju obeležava njegova psihološka pronicljivost, preovlađujuća strast njegovih likova i ogoljenost radnje i scene.

Stil[uredi | uredi izvor]

Kvalitet Rasinove poezije je verovatno njegov najveći doprions francuskoj književnosti. Način na koji je koristio stih aleksandrinac je vrhunski, po harmoniji, jednostavnosti i eleganciji.[14]

Rasinovo delo je naišlo na mnoge kritike njegovih savremenika. Jedna je bio nedostatak istorijske istinitosti u dramama kao što su Britanik (1669)[15] i Mitridejt (1673). Rasin je brzo istakao da su njegovi najveći kritičari – njegovi rivalski dramatičari – bili među najvećim prestupnicima u tom pogledu. Još jedna velika kritika upućena njemu je nedostatak incidenta u njegovoj tragediji Berenika (1670). Racinov odgovor je bio da se najveća tragedija ne sastoji nužno u krvoproliću i smrti.

Opšte karakteristike[uredi | uredi izvor]

Rasin ograničava svoj rečnik na 4000 reči.[16] On isključuje svakodnevne izraze jer, iako su Grci mogli nazvati stvari pravim imenom, on ne veruje da je to moguće na latinskom ili francuskom. Klasična jedinstva se striktno poštuju, jer je opisana samo poslednja faza produžene krize. Broj likova, svi od kojih su kraljevski, sveden je na najmanji minimum. Akcija na sceni je skoro eliminisana. Pokvareni Ipolit nije vraćen, kao ni Hipolit od Euripida. Jedini izuzetak od ovoga je da Atalide ubada sebe pred publikom u Bajazetu; ali to je prihvatljivo u predstavi koja je upadljiva po divljaštvu i orijentalnom koloritu.

Fundamentalna priroda tragedije[uredi | uredi izvor]

Tragedija pokazuje kako ljudi padaju iz blagostanja u katastrofu. Što je viši položaj sa kojeg junak pada, veća je tragedija. Osim poverljivih lica, od kojih su Narcis (u Britaniku)[17] i Enone (u Fedri)[18] najznačajniji, Rasin opisuje sudbinu kraljeva, kraljica, prinčeva i princeza, oslobođenih stežućih pritisaka svakodnevnog života, i sposobanih da govore i deluju bez inhibicije.

Priroda grčke tragedije[uredi | uredi izvor]

Grčka tragedija, iz koje je Rasin tako obilno pozajmio, težila je pretpostavci da je čovečanstvo pod kontrolom bogova ravnodušnih prema njegovim patnjama i težnjama. U Œdipus Tyrannus Sofoklov junak postepeno postaje svestan strašne činjenice da, koliko god se njegova porodica trudila da odvrati proročanstvo, on je ipak ubio svog oca i oženio svoju majku, i da sada mora da plati kaznu za ove nesvesne zločine.[19] Ista svest o okrutnoj sudbini koja nedužne muškarce i žene vodi u greh i zahteva odmazdu za jednako nevinu decu, prožima La Thébaïde, komad koji se i sam bavi legendom o Edipu.

Racinova tragična vizija[uredi | uredi izvor]

Za Rasina se često kaže da je bio pod dubokim uticajem jansenističkog osećaja za fatalizam.[20][21][22] Međutim, veza između Rasinove tragedije i jansenizma osporavana je po više osnova; na primer, sam Rasin je negirao bilo kakvu vezu sa jansenizmom.[23] Kao hrišćanin, Rasin više nije mogao da pretpostavlja, kao Eshil i Sofokle, da je Bog nemilosrdan u tome da ljude vodi u propast koju oni ne predviđaju. Umesto toga, sudbina postaje (barem u sekularnim predstavama) nekontrolisano ludilo neuzvraćene ljubavi.

Kao već u Euripidovim delima, bogovi su postali simboličniji. Venera predstavlja neugasivu silu seksualne strasti u ljudskom biću u Euripidovom Hipolitu; ali usko povezano sa ovim – zaista, nerazlučivo od njega – je atavistička vrsta monstruozne aberacije koja je dovela do toga da se njena majka Pasifaja pari sa bikom i rodi Minotaura.

Dakle, kod Rasina hamartija, koja je trinaesto poglavlje Aristotelove Poetike proglašana je za karakteristiku tragedije, i nije samo radnja izvedena u dobroj nameri koja kasnije ima najgore posledice (Edipovo ubistvo stranca na putu za Tebu i ženidba udovice kraljice Tebe nakon što je rešila zagonetku Sfinge), niti je to jednostavno greška u rasuđivanju (kao kada Dejanira, u Herkulesu Furensu Seneke Mlađeg, ubije svog muža mada je nameravala da povrati njegovu ljubav); to je mana karaktera.

Dela[uredi | uredi izvor]

  • Tebanke, 1664
  • Aleksandar Makedonski, 1665
  • Andromaha, 1667
  • Litiganti, 1668 (komedija)
  • Britanikus, 1669
  • Berenis, 1670
  • Bajazit, 1672
  • Mitridat, 1673
  • Ifigenija, 1674
  • Fedra, 1677
  • Ester, 1689
  • Atalija, 1691
  • Istorija Port Roajala (objavljeno posthumno 1767)

Drugi radovi[uredi | uredi izvor]

Prevodi[uredi | uredi izvor]

Istorijski radovi[uredi | uredi izvor]

  • Vie de Louis XIV (izgubljen)
  • Abrégé de l'histoire de Port-Royal (1767)

Prevodi[uredi | uredi izvor]

Smatra se da su jezički efekti Rasinove poezije neprevodivi,[11][24][25][26] iako su mnogi eminentni pesnici pokušali da prevedu Racinovo delo na engleski,[24][25] uključujući Lovela, Ričarda Vilbura, Teda Hjuza, Tonija Harisona i Dereka Mahona, i Fridriha Šilera na nemački.

Rasineove drame su na engleski preveli Robert Dejvid Makdonald,[27][28] Alan Holingherst (Berenis, Bajazit), RADA reditelj Edvard Kemp (Andromaha), Nil Bartlet i pesnik Džefri Alan Ardžent, koji je dobio AAmerican Book Awardsmeričku nagradu za knjigu 2011. godine za prevođenje Kompletnih drama Žana Rasina.[29]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Jean Racine | French dramatist”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-31. 
  2. ^ Muller, D. G. (1999). „Phedre”. Theatre Journal. 51 (3): 327—331. JSTOR 25068685. S2CID 191586923. doi:10.1353/tj.1999.0066. 
  3. ^ Jean Racine Criticism (Vol. 28)
  4. ^ Muller, D. G. (1999). „Phedre”. Theatre Journal. 51 (3): 327—331. JSTOR 25068685. S2CID 191586923. doi:10.1353/tj.1999.0066. 
  5. ^ Braga, T. J. (1990). „Double Vision in Racine's Phèdre”. The French Review. 64 (2): 289—298. JSTOR 395873. 
  6. ^ Coveney, Michael (16. 3. 2009). „Andromaque, Oxford Playhouse - Reviews, Theatre & Dance”. The Independent. 
  7. ^ Mann, A. (1929). „Racine's Biblical Masterpieces, Esther and Athalie”. The French Review. 3 (1): 55—57. JSTOR 379685. 
  8. ^ Jean Racine Criticism (Vol. 28)
  9. ^ George Steiner: A Reader – Google Books
  10. ^ Catholic Encyclopedia: Jean Racine
  11. ^ a b Iphigenia; Phaedra; Athaliah – Google Books
  12. ^ [1] Our Dramatic Heritage: The Golden Age – Google Books]
  13. ^ Taylor, Paul (9. 9. 1998). „Theatre: The mother of all dramas - Arts & Entertainment”. The Independent. 
  14. ^ Hill, Philip George (1983). Our Dramatic Heritage: The Golden Age (na jeziku: engleski). Fairleigh Dickinson Univ Press. ISBN 978-0-8386-3107-2. 
  15. ^ Hochman, Stanley, editor (1984). McGraw-Hill Encyclopedia of World Drama (second edition, 5 volumes). New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-079169-5.
  16. ^ Howcroft, Michael (2000). „Introduction”. Three Plays : Andromache, Phaedra, Athaliah. Ware: Wordsworth. str. xxx. ISBN 1840221127. 
  17. ^ Katherine E. Wheatley (30. 1. 2015). Racine and English Classicism. University of Texas Press. str. 208. ISBN 978-1-4773-0700-7. 
  18. ^ Gordon Pocock (18. 10. 1973). Corneille and Racine: Problems of Tragic FormNeophodna slobodna registracija. CUP Archive. str. 254. ISBN 9780521201971. GGKEY:HQ5XPTD2PXY. 
  19. ^ Hunter, Sophie. „Cantata in a Castle”. The Guardian. 
  20. ^ Abercrombie, Nigel (1936). The Origins of Jansenism. Oxford Studies in Modern Languages and Literature. Oxford: Clarendon Press. OCLC 599986225. 
  21. ^ Hamscher, Albert N. (1977). „The Parlement of Paris and the Social Interpretation of Early French Jansenism”. Catholic Historical Review. Catholic University of America Press. 63 (3): 392—410. ISSN 0008-8080. JSTOR 25020157. 
  22. ^ Doyle, William (1999). Jansenism--Catholic Resistance to Authority from the Reformation to the French Revolution. Studies in European History. New York: St. Martin's Press. ISBN 9780312226763. 
  23. ^ „Racine « janséniste »? (1/5) Une « hérésie imaginaire »”. Arhivirano iz originala 17. 08. 2020. g. Pristupljeno 07. 08. 2022. 
  24. ^ a b The Poetry of the untranslatable: Racine's Phèdre confronted by Hughes and Lowell – Enlighten
  25. ^ a b Loftis, J. (1958). „Racine and English Classicism”. Modern Language Notes. 73 (7): 541—544. JSTOR 3043031. doi:10.2307/3043031. 
  26. ^ Evans, George (9. 7. 1999). „Obituary: Professor Roy Knight”. The Independent. 
  27. ^ Coveney, Michael (24. 5. 2004). „Robert David MacDonald”. The Guardian. Pristupljeno 8. 4. 2022. 
  28. ^ Jones, Sarah (28. 6. 2004). „Robert David MacDonald”. The Independent. Pristupljeno 8. 4. 2022. 
  29. ^ „Before Columbus Foundation, Winners of the 2011 American Book Awards”. Before Columbus Foundation. 7. 10. 2011. Arhivirano iz originala 8. 5. 2012. g. Pristupljeno 12. 5. 2012. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Barthes, Roland, "On Racine," Trans Richard Howard, New York: Hill and Wang, 1964.
  • Brereton, Geoffrey, Jean Racine: A Critical Biography, Cassell, 1951.
  • Butler, Philip, Racine: A Study, London: Heinemann Educational Books, 1974.
  • Campbell, John, "Questioning Racinian Tragedy," Chapel Hill: University of North Carolina Press, 2005.
  • Forestier, Georges, Jean Racine, Paris: Gallimard, 2006.
  • Gossip, Christopher J., "An Introduction to French Classical Tragedy," Totowa, NJ: Barnes & Noble, 1981.
  • Knight, R.C., "Racine et la Grèce," Paris: Nizet, 1950; rpt. 1974.
  • Maskell, David, "Racine: A Theatrical Reading," Oxford: Clarendon Press, 1991.
  • Phillips, Henry, "Racine: Language and Theatre," Durham, England: University of Durham Press, 1994.
  • Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Racine, Jean”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 22 (11 izd.). Cambridge University Press. 
  • Rohou, Jean, L"Evolution du tragique racinien," Paris: SEDES, 1991.
  • Tobin, Ronald, "Jean Racine Revisited," New York: Twayne, 1999.
  • Vuillemin, Jean-Claude, "Jean Racine," in L. Foisneau, ed., Dictionary of Seventeenth-Century French Philosophers, 2 vols, London and New York: Thoemmes Continuum, 2008, II, pp. 1041–46.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Žan Rasin na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жан_Расин&oldid=27553126”