Žozef Bonaparta
| Žozef Bonaparta | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 7. januar 1768. |
| Mesto rođenja | Portici, Italija |
| Datum smrti | 28. jul 1844. (76 god.) |
| Mesto smrti | Rim, Italija |
| Porodica | |
| Supružnik | Julie Clary |
| Potomstvo | Zénaïde Laetitia Julie Bonaparte, Charlotte Napoléone Bonaparte, Félix-Joseph-François de Lacoste |
| Roditelji | Karlo Bonaparta Letizia Ramallo |
| Dinastija | Bonaparta |
| Prethodnik | Fernando IV |
| Naslednik | Žoašen Mira |
Žozef Napoleon Bonaparta (franc. Joseph-Napoleon Bonaparte; Portici, 7. januar 1768 — Rim, 28. jul 1844) je bio kralj Napulja i kralj Španije, Napoleonov stariji brat. Napoleon ga je proglasio kraljem Napulja (1806—1808), a kraljem Španije od 6. jula 1808.[1] Bio je nominalno kralj Španije do 11. decembra 1813, ali faktički se vratio u Francusku 13. juna 1812.
Žozef Bonaparta je rođen kao Đuzepe Napoleon Bonaparta. Bio je advokat, političar i diplomata. Za vreme Direktorijuma bio je član Saveta 500 i bio je francuski ambasador u Rimu 1797. 1800. je predstavnik republike u SAD. U gradu Linevilu 2. februara 1801. potpisao je mir između Francuske (za Napoleona) i Austrije.[2] Dvorac Vilandri je francuska revolucionarna vlast oduzela ranijim vlasnicima, a Napoleon je dvorac dao Žozefu. Žozef je 30. marta 1806. preuzeo najpre vojnu komandu nad Napuljskom kraljevinom, a malo kasnije postao je kralj Napulja.[2]
Žoašen Mira je 1808. postao kralj Napulja, a Žozef je postao 28. maja 1808. kralj Španije.[2] Tokom vladanja Španijom ukinuo je špansku inkviziciju, delom i zato što je Napoleon bio u svađi sa papom. Pokušao je da postane popularan u Španiji, ali je to bilo bezuspešno. Velikim delom zbog stranog porekla i podrške, a i zbog članstva u masonima. Osim toga veoma malo je učio španski. Govorio je jako loše španski. Tokom njegove vlasti Venecuela je 1810. proglasila nezavisnost. Venecuela je bila prva država koja je proglasila nezavisnost od Španije. Tokom rata za nezavisnost Španije (1807—1814) nominalno je komandovao francuskom vojskom u Španiji, a u stvari su komandanti konsultovali o svemu Napoleona. Stalno je bio ugrožen pretnjama atentata.
Abdicirao je posle bitke kod Vitorije 1813. i vratio se u Francusku. Godine 1814. zapoveda odbranom Pariza. Posle bitke kod Vaterloa sklanja se u Ameriku. Napoleonove pristalice su ga smatrale zakonitim naslednikom posle smrti Napoleonovog sina Napoleona II Bonaparte 1832. On sam nije odlučno polagao pravo na carstvo. 1841. preselio se u Italiju.[2] Umro je u Firenci 1844.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Bonapart, Žozef”. Vokrug sveta. Pristupljeno 25. 1. 2020.
- ^ a b v g „Žozef Bonapart”. Bonapart Napoleon. Pristupljeno 25. 1. 2020.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 |  | ||
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Umetničke | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
