Забрана љубави

Zabrana ljubavi (nem. Das Liebesverbot) je komična opera nemačkog kompozitora Riharda Vagnera. Opera je napisana 1834. i premijerno izvedena 29. marta 1836. godine u Magdeburgu. Dirigovao je kompozitor.

Premijera je propala jer je bila slabo posećena, a uz to je glavni pevač zaboravio svoj tekst. Nikada više nije izvedena za Vagnerova života, ali danas se povremeno izvodi.

Centralna tema opere su ljubav i želja za neograničenom seksualnom slobodom.

Kao Vagnerova druga napisana opera, a prva izvedena, pokazuje sve znake jednog ranog dela: predugačka je i direktno inspirisana Betovenom i naročito Karlom Marijom fon Veber.

Lica

• Fridrih, zastupnik nemačkog kralja na Siciliji, bariton.
• Lucio, mladi plemić, tenor.
• Klaudio, mladi plemić, tenor.
• Antionio, njihov prijatelj, tenor.
• Anđelo, njihov prijatelj, bas.
• Izabela, Klaudijeva sestra, sopran.
• Marijana, sopran.
• Brigela, kapetan straže, bas.
• Danieli, krčmar, bariton.
• Dorela, sopran.
• Pontio Pilato, vlasnik bordela, tenor.
• Kaluđerice, sudije, stražari, građani, muzičari.

Sinopsis

Radnja se odvija u Palermu u 16. veku.

Čin prvi

Neimenovani kralj Sicilije je napustio svoju zemlju i otišao u Napulj, a regentu Fridrihu predaje vlast kako bi u prestonici reformisao socijalne navike, koje su izazvale gnušanje Saveta. Vladini službenici marljivo zatvaraju zdanja javne zabave u predgrađu Palerma, a zaposlene hapse. Ovo izaziva negodovanje naroda i nerede. Lucio, mladi plemić i maloletni delinkvent, sebe protura kao vođu rulje, a još veći razlog za borbu protiv vlasti pronalazi kada njegovog prijatelja Klaudija odvedu u zatvor. Od njega Lucio saznaje da Klaudiju po Fridrihovom zakonu preti smrtna kazna zbog ljubavne avanture u koju je bio umešan. Njegova ljubljena, od koje ga razdvaja zavada njihovih roditelja, rodila mu je dete. Fridrihov puritanski žar se udružuje sa mržnjom roditelja; plaši se najgoreg, a jedini spas vidi u svojoj sestri Izabeli, koja može da smekša regentovo srce. Klaudio moli svog prijatelja da odmah potraži Izabelu u manastiru Sestara sv. Elizabete, kojem je ona nedavno pristupila.

U manastiru, Izabela diskretno razgovara sa svojom prijateljicom Marijanom. Marijana joj se poverava da je, pod zavetom večite odanosti, bila primorana da stupi u vezu sa veoma uticajnim čovekom, ali kada ju je on u velikoj nevolji ne samo zaboravio, već i pretio, shvatila je da je on najmoćniji čovek u zemlji, niko drugi do kraljevog regenta lično. Izabela prazni gnev ostrašćenim rečima, i jedino je umiruje njena odlučnost da se okrene od sveta u kojem takav gnusan zločin može da prođe nekažnjeno. Kada joj Lucio donosi vesti o situaciji u kojoj se nalazi Klaudio, Izabelino gađenje prema ponašanju njenog brata zamenjuje gnev prema zlu licemernog regenta, koji tako surovo želi da kazni Klaudijev zločin, a i sam je počinio sličan. Klaudio u najmanju ruku nije izdajnik. Njen nasilni izliv je otkriva Lucio u novom svetlu i ona mu se učini privlačnom; obuzet iznenadnom ljubavlju, moli od nje da zauvek napusti manastir i uda se za njega. Ona uviđa njegovu drskost, ali odmah prihvata da je on prati u regentov sud.

U sudnici, policijski kapetan optužuje nekolicinu osoba za zločine protiv moralnosti. Ozbiljnost situacije postaje još očiglednija kada uđe Fridrih i, zapovedajući tišinu, lično preuzme slučaj Klaudijevog saslušanja na najstroži mogući način. Neumoljivi sudija je na rubu izricanja presude kada uđe Izabela i zatraži, pred svima, da privatno razgovara sa regentom. U ovom razgovoru ona se ponaša umereno prema strašnom i omraženom čoveku i najpre igra samo na njegovu blagost i milost. Njegovi prekidi uspevaju jedino da stimulišu njen žar; govori o zločinu svog brata na strastan način i preklinje da mu se oprosti. Fridrih više ne može da izdrži i obeća da će mu oprostiti u zamenu za njenu ljubav. Razbešnjena takvom zlobom, Izabela vrisne narodu kroz vrata i prozore da uđu kako bi mogla da otkrije licemera pred celim svetom. Fridrih frenetično uspeva da ukaže Izabeli na namogućnost njenog plana, ali nekoliko njenih reči je dovoljno da regenta napuni ekstazom, jer mu šapatom obećava da će mu ispuniti želju i da će mu sledeće noći poslati poruku koja će osigurati njegovu sreću.

Čin drugi

Izabela posećuje svog brata u zatvoru. Otkriva mu Fridrihov sramotni predlog i upita ga da li želi da mu se spasi život po cenia sestrinog obeščašćenja. Sledi Klaudiov bes i izjava da je spreman da umre, a zatim nesrećnik iz melanholičnog prelazi u stanje slabosti. Izabela okleva u očajanju kada ga vidi u takvom stanju, i izjavljuje da je sramoti svoje smrti dodao i njeno najsrdačnije gnušanje.

Pošto ga je predala stražaru, Izabelino raspoloženje se popravlja. Istina, odlučuje da kazni brata tako što će ga neko vreme ostaviti u neznanju koja ga sudbina čeka, ali čvrsta je u svojoj odluci da svet liši odbojnog zavodnika koji se usuđuje da sudi svojim bližnjima. Marijani nalaže da je zameni u noćnom susretu na kom je Fridrih očekivao da vidi Izabelu, a Fridrihu šalje pozivnicu na ovaj sastanak. Kako bi ga dovela do potpune propasti, objašnjava mu da mora da dođe maskiran i preobučen, i to u jedan od bordela koje je lično zatvorio. Luciju, koga takođe želi da kazni, prepričava Fridrihov predlog i svoju nameru da mu udovolji. Ona mu o tome govori vedro da Lucio pobesni i izjavi da će, čak i ako ona može da izdrži takvu sramotu, on učiniti sve u svojoj moći da je zaustavi. I zaista, Lucio uređuje da se svi njegovi prijatelji i poznanici skupe na kraju Korza, navodno radi zabranjene karnevalske procesije.

Pošto je pao mrak, Lucio se pojavljuje ispred Fridrihove palate i peva ekstravagantnu karnevalsku pesmu kako bi izazvao pobunu. Kada se pojavi grupa policajaca, pod vođstvom Brigele, kako bi rasterali skupinu, njegov pobunjenički plan je nadomak ostvarenja. Ali Lucio je za sada spreman da ustukne i rastera sledbenike, jer pre svega mora da postigne svoj istinski cilj, jer na tom mu je to mesto Izabelinog i Fridrihovog sastanka. Lucio sada čeka regenta. Kada ga prepozna bogato preobučenog, preprečava mu put i sprema se da izvuče mač, ali se zaustavlja kada vidi znak Izabele, koja je skrivena u žbunju, i biva odveden. Izabelu raduje pomisao da je Marijani vratila nevernog muža. Uverena da u ruci drži obećano pomilovanje za svog brata, kada slomi pečat užasnuto shvata da je u pitanju ne pomilovanje, nego osuda na još suroviju smrt. Ova osuda je u njene ruke stigla čistom slučajnošću - zahvaljujući činjenici da bratu nije otkrila da će biti pomilovan, a poslao ju je podmićeni zatvorski čuvar. Nakon teške borbe protiv silovite ljubavne strasti i shvatajući svoju nemoć protiv tog neprijatelja svog mira, Fridrih je već odlučio da se suoči sa svojom propašću - kao kriminalac, ali ipak častan čovek. Odlučio je da provede sat vremena na Izabelinim grudima, a zatim da umre od istog zakona od kog treba da strada i Klaudio. Izabela, shvatajući ovakvo ponašanje kao još čvršći dokaz licemerove zlobe, još jednom dobija izliv bolnog očajanja. Na njen krik za borbu protiv tiranina se odaziva narod koji se skuplja u ostrašćenu rulju. Lucio, koji se takođe vraća, govori narodu da ne sluša Izabelu, jer je još uvek uveren u njeno izdajstvo. Sveža zbunjenost i jačanje Izabelinog očajanja; iznenada se iz pozadine Brigelin poziv upomoć. Brigela je, i sam pateći od ljubomore, slučajno uhapsio premaskiranog regenta i otkrio ga. Fridriha prepoznaju, a Marijanu, koja drhti na njegovim grudima, je takođe otkrivena. Povici radosti se čuju sa svih strana, potrebno objašnjenje se odmah dobija, a Fridrih zahteva da mu sudi kralj, koji se vraća. Klaudio, koga je masa oslobodila iz zatvora, ga obaveštava da smrtna kazna za ljubavne zločine ne važi za sva vremena. Stižu glasnici koji objavljuju neočekivani povratak kralja i odlučuje se da čitava maskirana procesija ode i pozdravi voljenog princa, svi uvereni da će on biti oduševljen kada bude video kako se mračno nemačko puritanstvo loše uklapa sa sicilijanskom uzavrelom krvlju.

Spoljašnje veze

• Nemački libreto.