Zatvor Goli otok

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Deo zatvorskog kompleksa na Golom otoku

Zatvor „Goli otok“ je bio zatvor koji se nalazio na hrvatskim ostrvima Goli otok (muški zatvor) i Sveti Grgur (ženski zatvor) u Jadranskom moru. Postojao je od 1949. do 1988. godine. U toku političkog sukoba između rukovodstva Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, od 1949. do 1956. godine, zatvor je bio u nadležnosti federacije i služio je kao politički zatvor namenjen pristalicama Informbiroa i Sovjetskog Saveza. Kasnije je, prešao u nadležnost SR Hrvatske i korišćen je kao običan zatvor namenjen težim kriminalcima. Zatvoren je 1988, a od 1989. godine je potpuno napušten.

Službeni naziv zatvora u periodu od 1949. do 1951. bio je „Radilište administrativno kažnjenih muškaraca/žena društveno korisnim radom“, a od 1951. do 1956. godine „Radnički prihvatni logor za političke zatvorenike“.

Istorijat[uredi]

Formiranje[uredi]

Zatvor „Goli otok“ formiran je 1949. godine. Odluka o njegovom formiranju doneta je najužem rukovodstvu Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) sa ciljem da se uhapšenici, koji su podržali Rezoluciju Informbiroa i bili pristalice Staljina i Sovjetskog Saveza u borbi protiv Jugoslavije, izoluju od ostalih zatvorenika. Kao predlagači „izolacije informbirovaca“ smatraju se Stevo Krajačić, šef UDBE za Hrvatsku i Edvard Kardelj, član CK KPJ. Vrh Partije je računao da peta kolona broji dosta staljinista i da će zadavati velike probleme, posebno ako dođe do tada očekivanog napada Sovjetskog Saveza na Jugoslaviju. Zato je odlučeno da se ta grupa izoluje na nekom dalekom ostrvu, posebno jer se među pristalicama Informbiroa nalazio veliki broj vojnih lica, kao i aktivnih učesnika Narodnooslobodilačke borbe, sposobnih za organizovanje i vođenje oružanog otpora. Predlog za daleko i usamljeno ostrvo u Kvarnerskom zalivu potekao je od Miroslava Krleže, koji je od vajara Antuna Augustinčića čuo da postoji „ostrvo mermera“. Prema zamisli, „Goli otok“ je trebao da bude društveno-popravni zatvor, u kom će se zavedeni osuđenici brzo popraviti i vratiti svojoj Partiji.

Izgradnja zatvora započela je početkom 1949. godine, a prva grupa osuđenika iz Hrvatske, stigla je 9. jula iste godine. Ubrzo potom stigle su grupe zatvorenika iz Srbije i Crne Gore. Pre formiranja zatvora „Goli otok“, jedan deo uhapšenika bio je smešten u privremenom zatvoru „Ramski rit“, kod Požarevca. Iz razloga bezbednosti, jer je postojala opasnost sa SSSR brzim upadom oslobodi logoraše, oni su ubrzo prebačeni u zatvor „Zabela“, a potom na Goli otok. Uhapšenici iz Jugoslovenske armije slati su u zatvore u Staroj Gradiški i Bileći, koje je kontrolisala vojska, a samo jedan deo ovih uhapšenika je bio kasnije prebačen na Goli otok.

Broj zatvorenika[uredi]

Zvanične procene, koje je napravio Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove SFRJ juna 1963. godine, navode brojku od 16.101 zatvorenika - 15.173 muškaraca i 928 žena, od kojih je tokom izdržavanja kazne stradalo 413. Prema nekim drugim procenama broj zatvorenika je bio oko 30.000, od kojih je stradalo oko 5.000.[traži se izvor od 08. 2013.]

Prema zvaničnim podacima, najveći broj uhapšenika bio je iz redova Jugoslovenske armije, njih 3.592 odnosno 22%. To su bili uglavnom oficiri, koji su u zatvor slati odlukama vojnih sudova, koji su ih osuđivali na kazne zatvora od 3 do 20 godina zatvora. Oni su uglanom bili zatvoreni u Staroj Gradiški i Bileći i samo delom na Golom otoku. Iako su civilini uhapšenici pušteni 1956. godine, vojni uhapšenici su zadržani još dve godine - do 1958.

Organi hapšenja i broj uhapšenih Informbirovaca
Kontraobaveštajna služba UDBA FNRJ UDBA BiH UDBA Makedonije UDBA Slovenije UDBA Srbije UDBA Hrvatske UDBA Crne Gore Ostali organi UKUPNO
3.592
1.210
1.981
601
348
2.943
2.014
1.740
1.672
16.101
22%
8%
12%
4%
2%
18%
13%
11%
10%
100%

Po zvaničnim podacima, nacionalna pripadnost najvećeg broja zatvorenika je bila srpska - njih 44%, a na drugom mestu su Crnogorci 21,5%. U poređenju sa brojem stanovnika, Crnogoraca je bilo najviše, jer je u Crnoj Gori vladalo veoma rasprostranjena prorusko raspoloženje, na šta je uticala dugogodišnja istorijska povezanost Crne Gore i Rusije. Takođe među uhapšenicima je bio i određeni broj pripadnika nacionalnih manjina, među kojima su bili najbrojniji Albanci, Bugari i Mađari, a bilo je i Italijana, Rumuna i drugih.

Nacionalna pripadnost zatvorenih Informbirovaca
Srbi Crnogorci Hrvati Makedonci Slovenci Albanci Ostali UKUPNO
7.076
3.468
2.561
801
567
431
1.197
16.101
44%
21,58%
16%
5%
3,5%
3%
7%
100%

Najmlađi zatvorenik bio je Vuksan Knežević star 17 godina, uhapšen 5. septembra 1949.[1]

Zatvaranje[uredi]

Aleksandar Ranković, je posle zastrašujućeg izveštaja kojeg je dobio od Dobrice Ćosića, posle njegove posete Golom otoku, 1951. godine, odlučio da i sam poseti zatvor. Posetio ga je avgusta 1951. i potom je naredio da se stanje u zatvoru popravi.

Politički zatvorenici, koji su na Goli otok upućeni kao pristalice Informbiroa i Sovjetskog Saveza, puštene su na slobodu 1956. godine, posle normalizacije odnosa između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Zatvor je tada prešao u nadležnost Narodne Republike Hrvatske i korišćen je za smeštaj zatvorenika. Tamo su bili upućivani teži osuđenici, ali i kasniji politički zatvorenici - albanski separatisti, hrvatski nacionalisti i drugi.

Zatvor je definitivno zatvoren 1988. godine, a potpuno je napušten 1989. godine.

Položaj zatvorenika[uredi]

Zatvorenici su na Goli otok dolazili brodom koji se zvao „Punat“. Tokom izdržavanja kazne obavljali su najteže fizičke poslove - radili su u kamenolomu, leti na temperaturi od oko 35 do 40 ºS, a zimi po jakim burama. Preko 90% uhapšenika je u zatvor došlo bez sudskog procesa već po „partijskoj kazni“, bez presude i određene dužine kazne. Zatvorenici su se delili na „bandu“ i „revidirane“.

Svako veče su se držali sastanci na kojima se obrađivala dnevna politika i to je bila prilika da pripadnici „bande“ revidiraju svoje, pre svega, staljinističke stavove. Velika većina logoraša pod velikim fizičkim i psihičkim pritiskom je bila slomljena i na sastanku tražila da bude primljena među „revidirane“. Skup zatvorenika je bio „demokratski“, pod nadzorom stražara, gde se javno diskutovalo o svakom pojedincu, koliko je njegova molba iskrena i slično. Vrlo često su bili kažnjavani oni koji su se slabo ili nikako javljali za reč.

„Revidirani“ su imali bolji položaj, radili su lakše poslove kao što je bilo vađenje kamena štanglama u kamenolomu ili klesanje kamena i imali neke izglede da budu pušteni na slobodu. Za bandu je bilo rezervisano nošenje kamena na tačkama (vrsta nosila za kamen koji nose dva logoraša). Ipak, postojao je mali broj pripadnika „bande“ koji nikad nisu popustili i koji ni nakon dugogodišnje robije nisu revidirali stav. Jedna od takvih bila je Miljuša Jovanović, sestra generala Arse Jovanovića. Za „najtvrđe“ zatvorenike postojalo je posebno radilište u okviru zatvora pod nazivom „Petrova rupa“ (dobila ime po zatvoreniku Petru Komneniću) gde su uslovi bili posebno surovi i gde je smrtnost bila veoma visoka.

„Golootočani“ (kako je glasio „nadimak“ zatvorenika sa Golog otoka) su i posle izdržane kazne bili prokazani i žigosani u društvu, niko sa njima nije smeo javno da se druži i sastaje i teško su dobijali bilo kakav posao. Na članove porodice se vršio pritisak da ih se odreknu, a na bračne drugove da se razvedu.

Topli zec i bojkot[uredi]

U zatvoru je postojao širok dijapazon vrsta mučenja zatvorenika od kojih su se istakli - topli zec, kao primer fizičkog i bojkot, kao primer psihičkog zlostavljanja.

  • Topli zec

„Topli zec“ (ili „Špalir“ kako su ovo mučenje zvali u ženskom zatvoru na Svetom Grguru) je bio ritual „dobrodošlice“ novopridošlim zatvorenicima. Tokom ovog rituala stari zatvorenici bi se postavili u dve vrste okrenuti jedni prema drugima, a zatim bi novi zatvorenik prošao između njih. Tokom prolaska novi zatvorenik bi bio pljuvan, udaran šakama, pesnicama, nogama, letvama i dr. Po izlasku iz košmara novopridošli je ostajao krvav i izubijan, polomljenih zuba ili bi se čak onesvestio. Ovakav način mučenja je uzrokovao čak i smrtnost kod velikog broja novih zatvorenika, pa su se kasnije letve i ostali ubojiti alati izbacili iz upotrebe. Stari zatvorenik u vrsti koji nije „adekvatno udarao“, bivao je kažnjen. „Topli zec“ se primenjivao i u situacijama kada je nekoga trebalo kazniti zbog neposlušnosti ili pasivnosti.

  • Bojkot

„Bojkot“ je bio jedan od način psihičkog kažnjavanja logoraša. Značio je da sa osobom koja je pod bojktom niko ne sme da razgovara. Často joj se oko vrata kačio odgovarajući transparent npr. „Ja sam izdajnik“ ili slično.

Petrova rupa[uredi]

Poznati Golootočani[uredi]

Golootočani danas[uredi]

U Srbiji je osnovano „Udruženje Golootočana Srbije“ koji traže obeštećenje za vreme provedeno u ovom logoru.[4] Prema nezvaničnim podacima iz 2012, u Srbiji živi oko 500 bivših logoraša.[4]U Srbiji je do 2012. rehabilitovano 1.700 političkih osuđenika.[4]

Izvori[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]