Zen
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
| Deo serijala članaka Budizam
|
|
| Osnivanje |
|
| Istorija |
|
| Pojmovi |
|
|
Darma · Samsara · Karma |
|
| Vežbe i dostignuća |
|
|
Buda · Bodisatva · Arhat |
|
| Škole |
|
| Spisi |
|
|
|
|
Zen (japanski: zen, kineski: č'an, sanskrit: dhjana – meditacija [1]) je škola mahajana budizma.
Ova škola sebe smatra čuvarem i prenosiocem žive mudrosti koju je Buda, probuđeni, dosegnuo sedeći u meditaciji pod bodi drvetom. Zen naglašava upražnjavanje darme i iskustvene mudrosti, koja se između ostalog postiže zazen meditacijom, radi postizanja probuđenja. Sledstveno tome, u drugom planu su teoretsko znanje i proučavanje religijskih tekstova.
Sadržaj |
[uredi] Etimologija
Sanskritska reč dhjana je nastala od indo-evropskog korena "dheia", što znači videti. Pojam dhjana označava posebnu vrstu meditacije, pa je otuda ova škola prozvana školom meditacije. Iz sanskritskog dhjana je izveden kineski znak čan, da bi kasnije u japanskom postao zen. Iako je zen najpoznatiji naziv za ovu školu budizma na zapadu, takođe je poznata kao čan u Kini, seon u Koreji, tjen u Vijetnamu i dhjana u Indiji.
Reč zen, pored toga što označava ime škole, označava i svrhu njenih nastojanja, pa se tako često upotrebljava u značenju probuđenja, konačne istine ili prave prirode.
[uredi] Istorija
[uredi] Indija
O razvoju dhjana učenja u Indiji se zna vrlo malo, samo na osnovu priča i legendi. Najpoznatija od njih je ona o prenosu učenja Mahakašjapi, jednom od istaknutih Budinih učenika. Priča kaže kako je Buda držeći besedu pred okupljenim učenicima podigao ruku držeći u njoj lotosov cvet. Samo je Mahakašjapa shvatio poruku i nasmešio se. Buda je potom rekao: "U mene je istinsko oko učenja, čudesan um utrnuća. Sada ga predajem Mahakašjapi." Time je Mahakašjapa postao prvi patrijarh zena u Indiji. Poznata su i imena ostalih indijskih patrijarha od vremena Mahakašjape sve do Bodidarme koji se smatra 28. patrijarhom u indijskoj i prvim u kineskoj tradiciji zena.
[uredi] Kina
Pojava č'an budizma u Kini se vezuje za indijskog budističkog monaha Bodidarmu. Za njega se kaže da je negde oko 520. godine doneo iz Indije učenje sažeto u sledećim stihovima:
- Posebno prenošenje mimo spisa.
- Nezavisno od reči i slova.
- Neposredno ukazivanje na um.
- Uviđanje sopstvene prirode i postizanje budastva.
Bodidarmino učenje je u Kini prenošeno s učitelja na učenika tokom nekoliko generacija do vremena petog patrijarha, Hung-đena (601-674), nakon koga je čan počeo da se deli na ogranke koji su vremenom postali pet škola zena. Njegova dva istaknuta učenika, Šen-hsiu (605-706) i čuveni šesti patrijarh Hui-neng (638- 713) su počeli da ispoljavaju razmimoilaženja po pitanju tumačenja i metoda. Šen-hsiu i Severna škola su ukazivali na potrebu za uklanjanjem pogrešnog razmišljanja i postepenog dosezanja prosvetljenja, a Hui-neng i njegova Južna škola su zastupali mogućnost postizanja iznenadnog prosvetljenja (vidi: satori). Ubrzo po Hui-nengovoj smrti (oko 713.) u kineskim manastirima je počela da se koristi dvorana za meditacije. Istovremeno, budističke svetovnjake oba pola podsticali su na bavljenje č'an meditacijom u svojim domovima. Č'an je imao dubok uticaj i na neokonfucijanski pokret dinastije Sung[2]. Od 8. veka nadalje učenje se proširilo po čitavoj Kini odakle je preneseno u Vijetnam, u Koreju i naposletku u Japan.
[uredi] Japan
Č'an je (pod nazivom zen) prenesen u Japan krajem 12. veka[3]. Najvećim učiteljem iz tog perioda smatra se Dogen (1200-1253), osnivač soto ogranka u japanskom zen budizmu. Zen je dosegao vrhunac razvoja od 16—18. veka u intelektualnim krugovima vojnog plemstva samuraja i postao jedna od najuticajnijih budističkih škola. Utemeljitelj moderne škole zena bio je Hakuin, zen majstor iz 18. veka. Zen je izvršio dubok uticaj na japansku kulturu, posebno na haiku poeziju, čajnu ceremoniju, slikarstvo, kaligrafiju, oblikovanje cvetnih aranžmana, pejzažnu arhitekturu itd. Njegova načela primenjena su i u borilačkim veštinama kao što su džudo i kendo (mačevanje) i streličarstvo. Danas su jedine dve škole zena kod kojih je tradicija prenosa učenja neprekinuta škole Soto (kin: Caodong) i Rinzai (kin: Linđi).
[uredi] Zapad
Glavni savremeni predstavnik i popularizator zena u zapadnoj filozofiji je profesor D. T. Suzuki iz Kjota. Uvođenje zena na Zapad, prevashodno zahvaljujući njemu, dovelo je do živog zanimanja koje je ishodilo mnogim važnim proučavanjima.
[uredi] Učenje
Zen učenje je s jedne strane ukorenjeno u mahajani, naročito učenju o budinskoj prirodi, a s druge strane je to povratak samoj srži budističkog učenja i iskustvu probuđenja. Zen podučava da Budina svest predstavlja jedinu stvarnost, odnosno da je priroda uma priroda Bude. Nju nije moguće podučavati, ili preneti putem knjiga ili preko učitelja. Osnovni način uviđanja ove izvorne prirode motrenje uma. Ovaj cilj se opisuje kao prađna, nirvana, bodhi, satori, itd.[2]
„Sva su ljudska bića već prosvetljena. Svi su bude po svojoj prirodi. Meditativni napor i nije ništa drugo nego sam akt budin.[3]“
Zen podržava neposredan, mistički doživljaj stvarnosti. Zen zastupa prenošenje suštine i duha budizma neposredno, bez oslanjanja na spise, reči, shvatanja ili postupke. U zen tradiciji se iskustvo izvorne prirode često uspoređuje s mesecom, a reči i koncepti koji ga opisuju s prstom koji pokazuje na mesec. Rečima i konceptima to iskustvo nikada se ne može do kraja iskazati niti opisati, jer to je nešto što svako mora iskusiti za sebe.
U životu monaha smenjuju se meditacija, molitve i žustar fizički rad. Trajna duboka usredsređenost u bilo kojoj delatnosti, bilo da se radi o meditaciji ili fizičkom radu, vodi ka duhovnom uvidu i ispunjenosti, odnosno stanju prosvetljenosti. Cilj i svrha ovih disciplina je u tome da se kroz fizički rad, usredsređenost i beskrajna ponavljanja um oslobodi stega tela i počne neometano da se iskazuje. Stepen napredovanja čoveka na umnom planu ogleda se i kroz telesne pokrete, zbog čega zen majstori posmatraju veštine monaha kao odraz njegovog duhovnog stanja. Asketske prakse nisu posebno naglašene.
[uredi] Zazen
 |
Za više informacija pogledajte Zazen |
Zazen je zen meditacija u određenom sedećem položaju, koji je proglašen svetim u budističkoj tradiciji. Telo se drži uspravno, prekrštenih nogu, suspregnutog daha, dok je um oslobođen bilo kakvih prijanjanja, želja, pojmova i sudova. Cilj zazena je satori, ulazak kroz "dharma kapiju velikog počinka i radosti"[2].
[uredi] Koan
|
Za više informacija pogledajte Koan |
U nekim slučajevima, da bi podstakli probuđenje, odnosno prelaz na drugu duhovnu dimenziju postojanja, majstori zena svojim učenicima daju umne zagonetke bogate logičkim apsurdima, koane, koji u jednom trenutku rešavanja dovode do duhovnog skoka, kada učenik spozna stanje budnosti (vidi: bodhi, satori). Do 10. veka Kung-an (Koan) je postao priznat i naširoko upražnjavan kao sredstvo za postizanje prosvetljenja.
[uredi] Zen priče
Za razliku od ostalih škola budizma, zen nema svoje svete knjige i svete tekstove jer se ne oslanja na pisanu reč već na živu usmenu tradiciju. Postoji mnogo zen priča koje se prepričavaju i beleže od onih koji izučavaju zen, ali one nemaju nikakav zvaničan status. Mnogi ljudi ih sakupljaju i do sada je objavljen veliki broj zbirki zen priča i na našem jeziku. Primer zen priče: “Vojnik po imenu Nobušige dođe kod Hakuina i zapita ga: postoje li zaista raj i pakao? Ko si ti?, upita Hakuin. Ja sam samuraj, odgovori ratnik. Ti, vojnik!, uzviknu Hakuin. Koji bi to vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka. Nobušige se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, Hakuin nastavi: pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu. Kada Nobušige izvuče mač, Hakuin primeti: ovde se otvaraju vratnice pakla! Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se. Ovde se otvaraju vratnice raja, reče Hakuin.”
[uredi] Navodi
[uredi] Spoljašnje veze
- Zen priče na srpskom
- Zen priče na engleskom
- Vodič kroz zen budizam (na engleskom)
- Čedomil Veljačić, Zen i zapadna misao
- Jasmina Puljo, Zen budizam
