Zlato

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zlato
Opšta svojstva
Ime, simbolzlato, Au
U periodnom sistemu
Vodonik Helijum
Litijum Berilijum Bor Ugljenik Azot Kiseonik Fluor Neon
Natrijum Magnezijum Aluminijum Silicijum Fosfor Sumpor Hlor Argon
Kalijum Kalcijum Skandijum Titanijum Vanadijum Hrom Mangan Gvožđe Kobalt Nikl Bakar Cink Galijum Germanijum Arsen Selen Brom Kripton
Rubidijum Stroncijum Itrijum Cirkonijum Niobijum Molibden Tehnecijum Rutenijum Rodijum Paladijum Srebro Kadmijum Indijum Kalaj Antimon Telur Jod Ksenon
Cezijum Barijum Lantan Cerijum Prazeodijum Neodijum Prometijum Samarijum Evropijum Gadolinijum Terbijum Disprozijum Holmijum Erbijum Tulijum Iterbijum Lutecijum Hafnijum Tantal Volfram Renijum Osmijum Iridijum Platina Zlato Živa Talijum Olovo Bizmut Polonijum Astat Radon
Francijum Radijum Aktinijum Torijum Protaktinijum Uranijum Neptunijum Plutonijum Americijum Kirijum Berklijum Kalifornijum Ajnštajnijum Fermijum Mendeljevijum Nobelijum Lorencijum Raderfordijum Dubnijum Siborgijum Borijum Hasijum Majtnerijum Darmštatijum Rendgenijum Kopernicijum Nihonijum Flerovijum Moskovijum Livermorijum Tenesin Oganeson
Ag
↑
Au
↓
Rg
platina ← zlato → živa ‍
Atomski broj (Z)79
Grupa, periodagrupa 8, perioda 6
Blokd-blok
Kategorija  prelazni metal
Rel. at. masa (Ar)196,966569(5)[1]
El. konfiguracija[Xe]4f145d106s1
po ljuskama
2, 8, 18, 32, 18, 1
Fizička svojstva
Bojazlatna
Agregatno stanječvrsto
Tačka topljenja1.337,33 K (1.064,18 °‍C)
Tačka ključanja3.129 K (2.856 °C)
Gustina19.300 kg/m³
Molarna zapremina10,21×10−3 m3/ mol
Toplota fuzije12,55 kJ/mol
Toplota isparavanja334,4 kJ/mol
Pritisak pare2,37×10−4 Pa (1.337 K)
Sp. topl. kapacitet128 J/(kg·K)
Atomska svojstva
Oksidaciona stanja3, 1
Osobine oksidaamfoterni
Elektronegativnost2,54 (Poling)
1,42 (Olred)
Energije jonizacije1: 890,1 kJ/mol
2: 1.980 kJ/mol
3: 2.900 kJ/mol
(ostale)
Atomski radijus135 (174) pm
Kovalentni radijus144 pm
Valsov radijus166 pm
Linije boje u spektralnom rasponu
Spektralne linije
Ostalo
Kristalna struktura ​postraničnocentr. kubična (FCC)
Postraničnocentr. kubična (FCC) kristalna struktura za zlato
Brzina zvuka1.740 m/s (293,15 K)
Topl. vodljivost317 W/(m·K)
Sp. el. vodljivost45,2×106 S/m
Mosova tvrdoća2,5
CAS broj7440-57-5
reference • Vikipodaci

Zlato (Au, lat. aurum) jeste hemijski element.[3] Zlato je gusto, mekano, sjajno, kovan i svetložuti metal. To je hemijski element simbola Au (Aurum na latinskom jeziku, što znači sjaj zore) i atomski broj 79 u periodnom sistemu hemijskih elemenata. U njegovom najčistijem obliku, ono je svetlo, blago crvenkasto žut, gust, mekan, kovan, i rastegljiv metal. Hemijski, zlato je prelazni metal i element grupe 11. Ono je jedan od najmanje reaktivnih hemijskih elemenat i čvrsto je pod standardnim uslovima. Zlato se često javlja u slobodnom elementarnom obliku, kao grumenje ili zrna, u stenama, u žicama, i u aluvijalnim depozitima. Ono se javlja u serijama čvrstih rastvora sa prirodnim elementom srebrom (kao elektrum) i isto tako prirodno leginosa bakrom i paladijumom. U ređim slučajevima, ono se javlja u mineralima u vidu jedinjenja zlata, obično sa telurom (teluridi zlata).

Atomski broj zlata je 79, što ga čini jednim od težih prirodnih elemenata. Smatra se da je nastalo u nukleosintezi supernova, iz kolizija neutronskih zvezda,[4] i da je bilo prisutno u prašini iz koje je formiran Solarni sistem. Pošto je Zemlja bila istopljena kada je formirana, skoro svo zlato zlato prisutno u ranoj Zemlji je verovatno potonulo u planetarno jezgro. Stoga, se smatra da je najveći deo zlata koji je prisutan danas u Zemljinoj kori i mantlu je dospeo na Zemlju kasnije, putem asteroidnog udara tokom Poznog teškog bombardovanja, pre oko 4 milijarde godina.[5][6]

Zlato je otporno na većinu kiselina, mada se rastvara u carskoj vodi, smeši azotne kiseline i hlorovodonične kiseline, čime se formira rastvorni tetrahloroauratni anjon. Zlato je nerastvorno u azotnoj kiselini, koja rastvara srebro i bazne metale. To svojstvo je dugo korišteno za refinisanje zlata i potvrđivanje prisustva zlata u metalnim objektima, odakle potiče termin kiselinski test. Zlato se isto tako rastvara u alkalnim rastvorima cijanida, što se koristi u rudarstvu i elektroplatiranju. Zlato se rastvara u živi, formirajući amalgamske legure, mada to nije hemijska reakcija.

Zastupljenost[uredi | uredi izvor]

Zlato je zastupljeno u zemljinoj kori u količini od 1,1×10−3 ppm (engl. parts per million, delova na milion). Gotovo redovno je u čistom elementarnom stanju u vidu zrnaca ili listića unutar kvarcnih stena ili kvarcnog peska koji nastaje trošenjem stena. Često se nalazi na sekundarnim ležištima, aluvionima, naplavinama ili peščanim naslagama, koji potiču od trošenja zlatonosnih stena i nakupljanja zlatnih zrnaca taloženjem iz vode u rekama i na obalama mora.

Zlato gotovo uvek prati srebro, ponekad i pirit, arsenopirit i bakar. U prirodi se pojavljuje i kao metal silvanit (AgAuTe4) heksagonalne strukture u kvarcnim venama u ekstruzivnim stenama.

Najveće nalazište zlata je na Vitvatersrandu u Južnoafričkoj Republici, 1000 do 3000 m ispod površine Zemlje, iz kojega potiče polovina ukupne količine proizvedenog zlata u svetu. Druga značajna nalazišta su u SAD (Kalifornija, Kolorado, Aljaska), Kanada, Australija, Rusija (Ural) i Peru.

Osobine[uredi | uredi izvor]

Zlato ima znatnu specifičnu težinu, dosta visoku temperaturu topljenja i ključanja i srazmerno malu tvrdoću (tvrdoća po Mohsu 2,5 do 3).[7][8] Ono ima površinski centriranu kubnu strukturu. Tegljivost i kovnost zlata je izuzetno velika – od 1 grama zlata može da se izvuče žica dužine 3 km, a kovanjem ili valjanjem mogu da se dobiju listići ("zlatne folije") debljine do 0.0001 milimetara. Takvi listići su 500 puta tanji od čovečije dlake. Zlato je najkovniji metal. Pored srebra i bakra, spada u najbolje provodnike električne struje i toplote. Toplotna provodnost zlata iznosi 75% toplotne provodnosti srebra, a električna provodnost je 70% električne provodnosti srebra.

Zlato lako gradi legure. Živa rastvara zlato u ograničenoj meri, te se lako formiraju legure i amalgam. Legure zlata s bakrom i srebrom su otporne na azotnu kiselinu ako sadrže više od 25% zlata.

Elementarno zlato ima karakterističnu jako žutu sjajnu „zlatnu“ boju.[9] Samorodno zlato retko može biti do žutonarandžaste sjajne boje. Zlato je jedan od samo tri obojena metala; uz bakar i cezijum.

U prirodi se javlja samo jedan stabilni izotop 197Au, a postoji i šesnaest prirodnih radioaktivnih izotopa (najpoznatiji radioaktivni izotop je 198Au).

Zlato se ne menja se na vazduhu. Zlato je slaboreaktivan metal koji se na vazduhu ne menja ni pri jakom zagrevanju. Ono je otporno na sumpor i vodonik-sulfid, a sa kiseonikom ne reaguje nezavisno od temperature. Izvanredno je otporno na uticaje vode, rastvorenih alkalija, kiselina i većine solnih rastvora. Rastvara se samo u carskoj vodi, zato što ova sadrži Cl- jon koji stabilizuje Au3+ jon pri stvaranju kompleksnog jona tetrahloro-auratne(III)-kiseline, HAuCl4. Sva rastvorna jedinjenja zlata su otrovna.

Zlato je isto tako podložno dejstvu natrijum peroksida, hromatno/hromne kiseline, kalijum permanganata, čime se formira zlato hlorid; kao i dejstvu materija koje daju komplekse, kao npr. rastvor kalijum ili natrijum cijanida rastvaraju zlato dajući kompleksne soli.

Zlato je veoma stabilno kao elementarna materija i ne prevodi se lako u jedinjenja, mada se njegova inertnost može zaobići prevođenjem u stabilne komplekse. Među najstabilnijim kompleksnim jedinjenjima zlata su cijanoaurati, koji u kiselim rastvorima prolaze i hloroaurate.

Dobijanje[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Eksploatacija zlata
Zlato

U najstarije vreme, pa čak i u prošlom veku, zlato se isključivo dobijalo iz zlatonosnog peska nastalog raspadanjem zlatonosnih stena i naknadnim ispiranjem prirodnim vodama. Danas se znatan deo zlata dobija neposredno iz takvih stena, koje se prethodno podvrgavaju drobljenju i mlevenju. Danas se to izvodi pomoću žive ili cijanidnim procesom.

Prvi od njih zasniva se na stvaranju amalgama Au kada se živom dejstvuje na u vodi rastvorenu rudu. Dobijeni amalgam podvrgava se zatim destilaciji, pri čemu živa predestiliše, a zlato ostane u aparatu za destilaciju. Najveći nedostatak rada sa živom je nepotpuno izvlačenje zlata, jer se najsitniji njegovi delići rđavo kvase živom i zato se ne amalgamišu.

Suprotno živinom procesu, cijanidni proces omogućava da se zlato praktično izvuče čak i iz najsiromašnijih stena. Toga radi na samlevenu zlatonosnu stenu dejstvuje se u prisustvu vazduha vrlo razblaženim (0,03-0,2%) rastvorom natrijum-cijanida. Tada zlato prelazi u rastvor po reakciji 4Au + 8NaCN + 2H2O + O2 = 4Na[Au(CN)2]+4NaOH iz koga se može izdvojiti dejstvom metalnog cinka: 2Na[Au(CN)2] + Zn = Na2[Zn(CN)4] + 2Au Prečišćavanje na jedan ili drugi način dobijenog zlata od primesa vrši se najčešće vrelom koncentrovanom sumpornom kiselinom ili elektrolizom.

Postupak sa živom (amalgamacija/amalgamiranje)[uredi | uredi izvor]

Stariji industrijski postupak sa živom se zasniva na odvajanju zlata od jalovine pomoću žive. Kod ovog postupka prethodno se rude podvrgavaju drobljenju i mlevenju, a zatim se smrvljena ruda temeljno se obradi vodom i živom pri čemu se velik deo zlata pri mešanju amalgamira živom uz stvaranje amalgama zlata u vodi rastopljene rude, uz istovremeno nastajanje grubozrnastog zlatonosnog mulja.

Amalgam se zatim podvrgava destilaciji, pri čemu se iz nastalog zlatnog amalgama živa odvaja destilacijom i kondenzovanjem u hladnjaku, dok prestalo sirovo zlato ostaje u uređaju za destilaciju, te se kasnije topi u grafitnim loncima.

Osim izrazite otrovnosti, najveći nedostatak rada sa živom je nepotpuno izdvajanja zlata, jer se njegovi najsitniji delići slabo rastvaraju u živi, te ne dolazi do potpunog iskorištenja rude.

Cijanidni postupak[uredi | uredi izvor]

U novije vreme, u posljednjih 120 godina, zlato se dobiva cijanizacijom, tj. izluživanjem zlata iz rude rastvorima cijanida. Taj je postupak omogućio brz porast proizvodnje zlata u poslednjih 50 godina. Suprotno živinom postupku, cijanidni postupak omogućava izdvajanje zlata gotovo u potpunosti, čak i iz najsiromašnijih stena.

U cijanidnom postupku ruda/stena se prvo usitni do finoće mulja, a zatim se zgusne u dekantatorima do sadržaja 50-60% vode i obradi vrlo razblaženom 0,03-0,25%-tnom rastvorom kalijum ili natrijum cijanida uz snažno mešanje i provetravanje komprimovanim vazduhom, pri čemu kiseonik oksiduje zlato koje odlazi u rastvoru kao kompleksni cijanid.

Zlato prelazi u rastvor putem reakcije:

4Au + 8NaCN + 2H2O + O2 --> 4Na[Au(CN)2] + 4NaOH

ili

4Au(s) + 8CN- + O2(g) <-> 4Au(CN)2- + 4OH-

Iz dobijenog alkalnog rastvora zlato se može izdvojiti dodavanjem cinkovog (ili aluminijumovog praha), tj. istaloži se redukcijom pomoću cinka:

2Na[Au(CN)2] + Zn --> Na2[Zn(CN)4] + 2Au

ili

2Au(CN)2- + Zn(s) + 3OH- <-> 2Au(s) + 4CN- + Zn(OH)3-

Rafinacija zlata najčešće se vrši vrelom i koncentriranom sumpornom kiselinom ili elektrolizom.

Elektrolitska rafinacija bakra[uredi | uredi izvor]

Znatne količine zlata zaostaju u anodnom mulju pri elektrolitskoj rafinaciji bakra i srebra. Anodni mulj se rafinira elektrolitskim postupkom.

Elektroliza:

Vrlo čisto zlato (99,99% Au) proizvodi se elektrolizom sirovoga zlata. Kao elektrolit služi rastvor tetrahloroaurat(III) kiseline. Za anode se koriste blokovi sirovog zlata, a za katode fini zlatni lim (legura Au - Ag). Tokom elektrolize se na katodi izdvaja zlato čistoće 99,98%.

Recikliranje otpada[uredi | uredi izvor]

Velike količine zlata se dobivaju i upotrebom (reciklisanjem) korištenog i otpadnoga zlata; nakit, zubna protetika, pigmenti, elektronski aparati, galvanizacija, itd.

Ostala dobijanja[uredi | uredi izvor]

Zlato bi se moglo dobiti i iz morske vode, u kojoj je rastvoreno u obliku hloridnog kompleksnog jedinjenja, a može se sintetizirati i nuklearnom reakcijom, što bi bilo svojevrsno ispunjenje viševekovnog sna alhemičara, ali su ti postupci, zbog velikih troškova i maloga iskorišćenja, ekonomski neisplativi.

Primena[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Karat (čistoća)

Zlato se koristi za izradu luksuznih predmeta i nakita, i podloga više nacionalnih valute, kao monetarni standard i kao pokriće platne moći. Dve trećine svetskih zaliha zlata nalazi se u obliku zlatnog novca i zlatnih poluga u bankovnim trezorima. Zlato se upotrebljava se za lemljenje legura, pravljenje i pozlaćivanje nakita, za bojanje stakla (Kasijusov zlatni purpur) i pripremu porcelanskih glazura (zlatno rubinsko staklo), u slikarstvu, kao reflektor toplote, u zubarstvu i zubarskoj protetici.

Kod primene zlata za luksuzne predmete ono se legira sa drugim metalima, najčešće srebrom i bakrom. Često se količina zlata u predmetima izražava u karatima, koji predstavljaju maseni udeo zlata u leguri prema 24-stepenoj skali. To znači da se 14-karatno zlato sastoji od 14/24 mase zlata.

U medicini se koristi za pripremu koloidnog rastvora zlata. Radioaktivni izotop 198Au, s vremenom poluraspada 2,67 dana, koristi se u medicinskoj radioterapiji za tretiranje kancerogenih tumora. Zlato se nalazi u sastavu nekoliko farmaceutskih jedinjenja koja se koriste u terapiji artritisa.

Sve više zlata danas troši u elektronici i galvanotehnici kao sastojak industrijskih lemila u elektronskoj industriji za proizvodnju najkvalitetnijih električnih vodova i kontakata električnih instrumenata i specijalnih uređaja, najčešće kao nanosi na manje plemenite metale ili legure. Takođe se u velikim količinama koristi i za programe istraživanja svemira. Tehnička upotreba zlata vrlo je ograničena i u tom vidu primene zlato nije nezamenljivo.

Procenjuje se da je do kraja 1973. u svetu bilo proizvedeno ukupno oko 80.950 tona zlata. Godišnja svetska proizvodnja zlata iznosi oko 1000 t. Ukupna vrednost svetskih zaliha zlata iznosi danas oko 70 milijardi dolara. Dve trećine tog iznosa nalazi se u obliku zlatnog novca ili zlatnih poluga u trezorima emisionih banaka (prvenstveno u SAD).

U prodaju elementarno zlato dolazi najčešće u obliku folije, praha, štapova i žice.

Legure zlata[uredi | uredi izvor]

Čisto zlato je premekano za upotrebu, pa se u praktičnoj primeni legira s drugim metalima ili i elementima iz grupe platinskih metala. Za razliku od čistog zlata, njegove legure su tvrđe i otpornije na habanje, pa se koriste za izradu ukrasa, novca u elektronskoj industriji.

Zlato od kojeg se kuju zlatnici može imati 1 do 10% bakra. Zlato za nakit je legura sa srebrom i bakrom. Tzv. „tvrdo zlato“ je legura sa samo 1% titanijuma. Tačka topljenja legure s bakrom ili niklom te s 30% srebra ili paladijuma bitno je niža od tačke topljenja ostalih legura i koristi se kao vezivno sredstvo za lemljenje .Zlato se vrlo lako legira sa živom u zlatni amalgam.

"Boje zlata"[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Obojeno zlato

Osim na tvrdoću i otpornost na habanje, vrsta i udeo legirajućeg metala utiču i na boju legure:

Označavanje zlata[uredi | uredi izvor]

Karati su se ranije izražavali prema 24-stupanjskoj skali, što bi značilo da 14-karatno zlato sadrži 14 delova zlata na 24 dela legure, dok 18-karatna legura zlata sadrži 75% zlata i ima finoću 750 (750/1000‰). Danas se u većini zemalja maseni udeo/sadržaj zlata u predmetima, nakitu, legurama i dr. se navodi/izražava kao čistoća („finoća“) u hiljaditim delovima (promilima - ‰). Oznake čistoće zlata u karatima idu do 24 karata (999/1000; tj. 99,9%) pri čemu se takvo zlato smatra investicijskim i lije se u prigodne poluge i kovanice.

Po današnjem označavanju čisto zlato ima oznaku 1000 (npr. zlatne poluge), a najčešće su legure zlata finoće 585 (identično 14 karata), 750 (identično 18 karata) i 986 /dok se u Indiji koristi i zlato finoće 913/ (identično 22 karata).

Jedinjenja[uredi | uredi izvor]

Zlato je u jedinjenjima većinom jednovalentno (I) i trovalentno (III). Jedinjenja zlata su termički relativno nestabilna i zagrejavanjem se lako raspadaju pri čemu zaostaje čisto zlato. Zlato formira i jedinjenja sa oksidacionim brojem +2 (nalazi se samo u kompleksima sa s-ligandima) i +5 (postoji samo u jedinjenju s fluorom (AuF5)).

Jedinjenja u kojima je zlato jednovalentno (Au+) mogu postojati u vodenim rastvorima samo ako su vezana u kompleksnim jonima. Primeri takvih jedinjenja su: zlato(I) halogenidi (AuBr, AuI i AuCl), zlato(I) hidroksid (AuOH), zlato(I) oksid (Au2O), halogeno-kompleksi (AuX2-), cijano-kompleksi (KAu(CN)2) i drugi.

Halogenidi zlata postoje kao (III) halogenidi (AuX3, gde je X = Cl, Br ili I), koji su hemijski vrlo slični (jedino fluorid može da postoji kao pentafluorid) ili kao (I) halogenid (AuX). (III) halogenidi imaju kvadratno planarnu strukturu, a (I) halogenidi se obično javljaju kao linearni kompleksi s fosfinima i CO.

Važna su i jedinjenja zlata s alkalnim cijanidima. To su bezbojni, vrlo postojani natrijumski cijanoaurati, koji sadrže anjon [Au(CN)2]- i nastaju pri dobivanju zlata cijanizacijom.

  • Zlato(III) oksid (Au2O3) jedini je oksid zlata. Nije termički stabilan i već se pri 200 °C se raspada.
  • Zlato(III) hlorid (AuCl3) je najvažnije jedinjenje zlata. Kristalizuje se u obliku crvenih iglica kada hlor pri 200 °C deluje na zlato u finom razdeljenju (listićima). Rastvara se u vodi dajući smeđecrveni rastvor koji sadrži kompleksnu trihloroksozlatnu kiselinu H2[AuCl3O].
S hlorovodikom daje tetraklorzlatnu(III) kiselinu, tj. ako se tom rastvoru doda hlorovodična kiselina, nastaje u rastvoru tetrahlor zlatna(III) kiselina.

Zlato(III) hlorid (AuCl3) i Zlato(III) bromid (AuBr3) rastvaranjem u vodi se hidrolizuju i daju AuCl3OH- i AuBr3OH-, dok AuI3 nije rastvoran.

  • Tetrahlorzlatna(III) kiselina (H[AuCl4], aurohloridna kiselina, hloroaurinska kiselina, zlatnohlorovodična kiselina) se dobija rastvaranjem zlata u carskoj vodi i uparavanjem rastvora sa sonom kiselinom.
Formira kristalne igle sastava H[AuCl4] x 4 H2O (auratne soli), žute boje poput limuna, koje se na vlažnom vazduhu raskvašavaju, u vodi i alkoholu lako se rastvaraju, a na koži izazivaju plikove; upotrebljava se u medicini, fotografiji i u galvanotehnici (za pozlaćivanje).
Spada u najvažnija jedinjenja zlata, a koristi se u fotografskoj tehnici za toniranje slika na emulziji sa srebrovog nitrata.
Natrijumska so te kiseline je u prodaji pod imenom „zlatna so“, a upotrebljava se u medicini, fotografiji i za pozlaćivanje u galvanotehnici.[10]

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

  • Najteža zlatna poluga na Zemlji ima masu od 250 kg.
  • Grumen čistog samorodnog zlata mase 120 kg je pronađen u Australiji 1869. godine.
  • Canadian Gold Maple Leaf bullion coin mase 100 kilograma, nominalne vrednosti od milion dolara, najčistija je „kovanica“ ikad proizvedena (999,99/1000).
  • Cena zlata je zavisna od životnog standarda države.
  • Cena belog zlata se ne razlikuje od cene „žutog“ zlata. Cena je ista kao i kod klasičnih oznaka zlata, dakle zavisi isključivo od udela čistog zlata u leguri; što je veći postotak zlata, to je viša cena belog zlata.

Simbolika zlata[uredi | uredi izvor]

Izuzetnost ovog metala je posledica njegove plemenite i nepromenljive strukture, činjenice da se u prirodi nalazi retko, i to u čistom obliku i da je samim tim i skupo. Pored toga, sjaj i nekorozivnost (čime se ne odlikuju drugi metali) simbolički su vezivani za neprolaznost i večnost, pa je zato zlato često služilo za ukrašavanje religioznih predmeta, kao veza sa božanstvima. Isijavanje zlatne svetlosti bilo je povezivano sa vrhovnim božanstvima koja su u svim religijama, na ovaj ili onaj način, bila oličena u suncu i njegovoj svetlosti.[11]

Zlatna groznica[uredi | uredi izvor]

Pokazalo se da mnogi ne mogu odoleti potrazi za zlatom. Otkako je upotreba zlata počela pre nekoliko milenijuma, ovaj metal je menjao ljudske živote i smer istorije. Tokom 19. veka, zlatne groznice su usledile nakon pronalazaka ogromnog grumenja. Hiljade ljudi su napustile posao i porodicu, i putovale na zlatna polja u Australiji, Južnoj Africi, Kaliforniji, Britanskoj Kolumbiji, Jukonu, Aljasci i Severnoj Americi. Samo je malen broj njih uspio da se obogati, kopajući ili ispirajući zlato.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ „Standard Atomic Weights 2013”. Commission on Isotopic Abundances and Atomic Weights. 
  3. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  4. ^ Earth's Gold Came from Colliding Dead Stars Release No.: 2013-19
  5. ^ Willbold, Matthias; Elliott, Tim; Moorbath, Stephen (2011). „The tungsten isotopic composition of the Earth's mantle before the terminal bombardment”. Nature. 477 (7363): 195—8. Bibcode:2011Natur.477..195W. PMID 21901010. S2CID 4419046. doi:10.1038/nature10399. 
  6. ^ Battison, Leila (8. 9. 2011). „Meteorites delivered gold to Earth”. BBC. 
  7. ^ Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3. 
  8. ^ Susan Budavari, ur. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th izd.). Merck Publishing. ISBN 0911910131. 
  9. ^ „Gold: causes of color”. Arhivirano iz originala 05. 05. 2017. g. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  10. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  11. ^ Petrović, Momčilo (10. 3. 2011). „Pozlatarstvo je čudo od zanata”. Blic. Pristupljeno 21. 8. 2023. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Hart, Matthew (2013). Gold: The Race for the World's Most Seductive Metal. Simon and Schuster. ISBN 978-1-4516-5011-2. 
  • Andrei Wladimirowitsch Anikin (1987). Gold (3. neuverfasste und erweiterte izd.). Berlin: Verlag Die Wirtschaft. ISBN 978-3-349-00223-2. 
  • 5000 Jahre Gold und Keramik aus Afrika. Düsseldorf: Heinrich-Barth-Verlag. 1989. ISBN 9780211467045. 
  • Binder, Harry H. (1999). Lexikon der chemischen Elemente – das Periodensystem in Fakten, Zahlen und Daten. Stuttgart: Hirzel. ISBN 978-3-7776-0736-8. 
  • Macdonald, Eoin H. (2007). Handbook of gold exploration and evaluation. Cambridge: Woodhead. ISBN 978-1-84569-175-2. 
  • Proettel, Thorsten (2012). Das Wichtigste über Goldanlagen, Ratgeber Vermögensanlage. Stuttgart: Sparkassen Verlag. 
  • Schneider, Hans-Jochen (1992). „Gold in Amerika”. Die Geowissenschaften. 10 (12): 346—352. doi:10.2312/geowissenschaften.1992.10.346. .
  • Bruk Larmer, Cena Zolota: National Geographic Rossiя, Fevralь 2009, s. 85-105.
  • Opredelenie v komponentah vodnыh эkosistem zolota i drugih эlementov metodom neйtronno­aktivacionnogo analiza // Voda: tehnologiя i эkologiя. 2009. № 2. s. 62 — 68.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Zlato na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Злато&oldid=26192659”