Zločin i kazna

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Zločin i kazna
Crime and Punishment-1.png
Naslov iz 1867.
Autor Fjodor M. Dostojevski
Originalni
naziv
Prestuplenie i nakazanie
Država Rusija
Jezik ruski
Vrsta dela filozofski roman
Datum izdanja 1866
Vreme radnje XIX vek
Mesto radnje Sankt Peterburg, Ruska Imperija
Glavni lik Rodion Romanovič Raskoljnikov

Zločin i kazna (rus. Преступление и наказание) je roman ruskog pisca Fjodora Mihajloviča Dostojevskog izdat 1866. godine u časopisu Ruski vesnik.[1] Smatra se jednim od najvećih dela ruske književnosti.

Radnja[uredi]

Radnja je smeštena u Sankt Peterburg sredinom šezdesetih godina 19. veka. Glavni lik, Rodion Romanovič Raskoljnikov, ambiciozni student prava, podstaknut krajnjom bedom i turobnom budućnošću odlučuje da ubije i opljačka Aljonu Ivanovnu, omraženu staricu koja lihvarenjem izrabljuje ljude. Osim što ubistvom planira da reši sopstvene finansijske i porodične probleme, smatra ga i etički opravdanim jer, po njegovom mišljenju, životi običnih ljudi koji mu se nalaze na putu ne vrede ništa spram plemenitih ideala kojima teži; smatra da se on, kao poseban pojedinac (sličan Napoleonu), nalazi iznad moralnih pravila koja obavezuju ostale ljude. Pomno razrađuje plan, ali ipak mu se potkradu greške i privlači sumnju policije; i sam postaje nesiguran u sopstvenim razmišljanjima o zločinu, pa očajava i čezne za iskupljenjem. U psihičkoj krizi kroz koju prolazi pomaže mu prostitutka Sonja Marmeladova, napaćena devojka koja se ponizno i pasivno drži prema zlu i životnim nedaćama, a utehu nalazi u hrišćanstvu.

Fabula[uredi]

Prvi deo[uredi]

Spomenik na mestu namišljene kuće Raskoljnikova u Sankt Peterburgu.

Mesec jul. Rođa Romanovič Raskoljnikov je siromašni nesvršeni student prava u S. Petersburgu. Na početku romana ga susrećemo kako sa svoje dvadeset i tri godine izbegava gazdaricu jer mesecima nije platio stanarinu. Odlazi kod stare lihvarke Aljone Ivanovne da založi džepni sat, a ona mu daje samo rublju i 15 kopejki jer nije na vreme otkupio pređašnji prsten pa je ostao dužan. Raskoljnikov ljutit odlazi. U glavi mu se stvara razbojnički plan.

Kasnije saznajemo (iz njegovih meditacija i sećanja) da je jednom u krčmi čuo razgovor mladića koji se žalio svom drugu na staru lihvarku koja se bogati lukavim otkupom vrednih predmeta od siromašnih ljudi za male novce; pritom je strašno gruba prema svojoj dobroćudnoj polusestri Lizaveti koja radi za nju. Mladić je razvio teoriju kako bi babu valjalo ubiti jer je kao stenica koja pije krv, a strašno je bogata. Raskoljnikovu je taj razgovor bio početak kovanja planova o ubistvu i krađi.

Nakon poseta lihvarki (koji je bio proba jer je osluškivao što i kako ona ključevima otvara) u krčmi je upoznao propalog činovnika Marmeladova koji mu je otvorio dušu tužnom pričom o porodici koju je upropastio propivši sav svoj novac, a ćerka Sonja je postala prostitutka da bi prehranili ostala tri deteta. Raskoljnikov ga otprati kući gde nije bio pet dana, a žena ga poče vući za kosu i tući. Raskoljnikov izvuče i ostavi 50 kopejki i nestane kad je počela vikati i na njega.

U prljavoj sobici sluškinja Nastasja mu donese majčino pismo puno ljubavi koje ga razneži i rastuži. Mati ga je izvestila o teškom životu Dunje, njegove sestre koja je služila u gospodskoj kući a gazda se zaljubio u nju pa ju je hteo iskoristiti. Žena mu je to saznala pa je isprva okrivila Dunju, pukla je sramota u selu, ali uskoro je saznala istinu pa je ponovo rehabilitovala Dunju. Njih dve su teškom mukom slale sinu novac u grad i polagale su velike nade u njega. Mati mu je pisala i o skoroj Dunjinoj svadbi za dvorskog savetnika Petra Petroviča Lužina. „Pouzdan i imućan, ima doduše 45 godina ali još se može svideti ženama." Raskoljnikov je bio izvan sebe jer su ga dovele pred svršen čin. Nisu ga pitale za mišljenje o čoveku koji je „čini se dobar“ i otprema na put za S. Petersburg škrinju „na svoj račun“, a majka i Dunja putuju o svom trošku. Raskoljnikov se čudio Dunji i bio ljut na nju. On stalno preispituje sebe, svoje postupke, moral ljudi i vremena.

SAN - umoran je zaspao i sanjao mračan san o kobili koju su pretukli železnim šipkama jer nije mogla trkom povući zapregu. U snu je Raskoljnikov dečak i plačući ručicama udara vlasnika kobile a otac ga odvlači nemoćno. Probudivši se zaklinje se kako on ne može učiniti „ono“, ali zatim razmišlja o događaju koji je odredio njegovu sudbinu. U prolazu je čuo razgovor trgovca s Lizavetom da će sutradan u sedam sati naveče doći trgovcu. Shvatio je da će lihvarka tada biti sama i da je to prilika za ubistvo.

U kaputu je zašio traku u kojoj će visiti sekira, nije mogao uzeti sekiru iz kuhinje jer je u njoj bila Nastasja (nepredviđeno) ali imao je sreće kad je zavirio u kućepaziteljevu kućicu gde nije bilo nikoga. Pozvonio je na vrata, ali lihvarka je nešto sumnjala pa nije odmah otvorila. Svo to vreme je Raskoljnikov razmišljao o svom ponašanju i još uvek zdravom razumu. Pružio je starici čvrsto svezani smotuljak koji je trebalo da bude srebrna tabakera. Tri puta je udario sekirom po temenu i zatim u sobi iz škrinje natrpao džepove raznim zlatnim predmetima. Odjednom je začuo korake u susednoj sobi, zaprepastio se kad je ugledao Lizavetu i potom je ubio. „Strah ga je hvatao sve više i više - posebno nakon tog drugog, sasvim neočekivanog umorstva."


Kad je hteo da pobegne, začuo je korake i zaključao vrata - dvojica su lupala i shvatila da se zbiva nešto neobično. Jedan je krenuo po pomoć, a kad se drugi nakratko izgubio Raskoljnikov se spustio sprat niže i sakrio u stanu kojeg su krečila dva molera, koji su izašli iz stana, pa su vrata bila otvorena. Išunjao se iz stana kada su se dvojica i vratar popeli do lihvarkinog stana i izašao na ulicu nezapažen. „Znoj je curio s njega, šija mu je bila posve mokra - prolaznici su mislili da je pijan. Vratio je sekiru na mesto sve u bunilu... Komadići i odlomci nekakvih misli rojile su mu se u glavi, ali ni jedne misli nije mogao uloviti, ni na jednoj se nije mogao zadržati, koliko se god trsio.."

Drugi deo[uredi]

Ležao je vrlo dugo i razne misli su mu se rojile glavom. Sakrio je ukradene stvari u rupi u zidu. Nastasja mu je donela poziv od policije - pretrnuo je. Ali u stanici je saznao da ga je gazdarica tražila jer nije plaćao stanarinu. U stanici se posvađao s poručnikom Iljom Petrovičem. Odahnuo je, ali kad je inspektor Fomič pričao o ubistvu lihvarke - srušio se u nesvest.

U strahu je „blago“ skrio u gradu ispod nekog teškog kamena. Čudno se ponašao (ušao kod Razumihina i odmah izašao, buncao je, sanjao da je Ilja istukao gazdaricu), pao je u groznicu, a Razumihin ga je s prijateljem Zosimovim, doktorom požrtvovano negovao. Za to vreme su svi počeli da komentarišu ubistvo, u prvi mah su optužili molere!

Dok je bio u krevetu posetio ga je Lužin, a Raskoljnikov je slušajući komentar na pismo njegove majke rekao: „Tornjajte se dovraga!" Još onako slab pobegao je iz sobe i lutao gradom, ušao u neku krčmu i majčinim novcem nagradio neku prostitutku iz čistog hira. Za šankom je drsko izazivao Zamjotova pričajući mu o zločinu i izazovno ga gledajući u oči. Na vrh jezika mu je bilo da prizna. „A šta ako sam onda baš ja ubio babu i Lizavetu?!" Neki vrag mu nije dao mira i ušao je u kuću i sobu gde se zbilo ubistvo, provocirao je radnike koji su uređivali stan. „Pod je opran, hoće li ga ofarbati?! Nema krvi?!" Oterali su ga.

Na ulici je čuo graju i približio se - zaprega s konjima je pregazila pijanog Marmeladova. Raskoljnikov se zauzeo za nastradalog i pomogao da ga odnesu u kuću. Žena Katarina Ivanovna bila je van sebe. Pop ga je ispovedio okrvavljenog. Dirljiv prizor kada žena pomaže mužu, a pop moli da mu oprosti. „Ma ta je pijanica popila sve što je imala... upropastio mi je život! Hvala Bogu što umire. Biće manje štete!" Govoreći to, ona je davala sve od sebe da mu olakša poslednje trenutke, da mu pomogne. Na vratima se pojavila Sonja i Marmeladovu su zasuzile oči. Raskoljnikov je zadivljen Sonjinom mršavom figurom s predivnim plavim očima. Dao je Katarini sve rublje što je imao i rekao da ona snosi troškove sprovoda. Kad je odlazio mala sestrica je dotrčala i rekla da Sonja pita za adresu.

Vrativši se kući dočekale su ga majka i sestra vrištavši od uzbuđenja. „Ali on stajaše kao mrtav... nije ni ruke podigao da ih zagrli - nije mogao." Srušio se u nesvest. Razumihin ih je smirivao, uveravao da mu nije ništa.

Treći deo[uredi]

Razumihin je nagovorio Dunju i majku da odu kući, da će se on pobrinuti za Raskoljnikova. Raskoljnikov je samo uspeo reći da je Lužin podlac i da se on protivi venčanju. „Ili on ili ja!" Razumihin ih je pratio do stana umirujući ih. Bio je pijan jer se upravo vratio s terevenke, ali se na prvi pogled zaljubio u visoku, ponosnu i naočitu Dunju. Obećao je da će doći sa Zosimovim i održao obećanje.

Lužin im je poslao pismo i dogovorio sastanak s Dunjom i majkom pod uslovom da Raskoljnikov ne bude tamo. Dunja i mati su se tome usprotivile. Sutradan se Raskoljnikov našao s njima, ali je razgovor svejedno zapinjao, mati nije mogla prepoznati sina, on se suprotstavljao sestrinoj svadbi, Dunja je o tome želela da odluči sama .... Tada u sobu uleti Sonja da pozove Raskoljnikova na pogreb - svi se zbune, a Raskoljnikov se rastrči oko nje upoznavši je sa svima, majci je sve to bilo sumnjivo.

Raskoljnikovu je Razumihin otkrio da je i on zalagao neke predmete kod stare lihvarke i Razumihin ga je uputio k prijatelju Porfiriju Petroviču, inspektoru. Porfirij se pokazao kao lukav i šalama i pitanjima je provocirao Raskoljnikova. Samo su još njega i čekali, jer su na zamotuljcima kod starice našli napisano i njegovo ime, raspitivao se i o smrti Marmeladova. Zatim se inspektor interesovao o članku Raskoljnikova izašlom u „periodičnoj reči“ u kojem je Raskoljnikov izložio misao o običnim i neobičnim ljudima koji vuku svet pa im se može oprostiti čak i zločin ako to znači napredak čovečanstva. Porfirij je to povezao s psihičkim stanjem zločinca u trenutku zločina (Raskoljnikovu se činilo da mu je Porfirij namignuo). Na kraju ga je čak pitao da li je video molere one noći - Raskoljnikov se nije dao prevariti, a Razumihin se razbesneo na Porfirija.

Raskoljnikov stalno razmišlja i preispituje svoj čin. „Vrlo važno za babuskeru!" - Mislio je uzrujano i plahovito. Možda sam tu i pogrešio, ali nije sad to važno. To je bila tek bolest ... hteo sam što pre preskočiti granicu .. nisam ubio čoveka nego načelo! Načelo sam zaista ubio, ali nisam prekoračio granicu, nisam, ostao sam na ovoj strani .. Majka, sestra, koliko sam ih voleo! Zašto ih sada mrzim, ne trpim ih u svojoj blizini .... Grliti je i misliti: kad bi ona znala ... pa da joj kažem?! O kako sad mrzim tu babuskeru! Mislim da bih je i po drugi put ubio kad bi oživela! Sirota Lizaveta! Zašto se ona morala tamo zateći? Čudno je ipak zašto na nju i ne mislim, baš kao da je nisam ni ubio! Lizaveta! Sonja! Sirotice moje krotkih očiju .... Mile moje! "

- Ovaj je komentar najbitnija odrednica romana, obrazloženje njegovog postupka i pojava unutrašnjeg monologa inače kategorije modernog romana.

Zaspao je u bunilu, sanjao da udara babu sekirom, a celo je predsoblje puno ljudi. Kad se probudio kraj kreveta je sedeo Svidrigajlov.

Četvrti deo[uredi]

Svidrigajlov je muž pokojne Marfe Petrovne koji je pokušao napastvovati Dunju kad je radila za njega. Raskoljnikov ga je hteo oterati, ali mu je ovaj ponudio 10000 rubalja za Dunječku bez ikakvih protivusluga. Raskoljnikov je bio van sebe, a Svidrigajlov neobično hladan i miran. Otkrio je da je Marfa ostavila Dunji 3000 rubalja i nek se ne udaje za Lužina jer je nitkov! Na izlazu ga je video Razumihin.

U svratištu majke i Dunje sastaju se Lužin, Razumihin i Raskoljnikov. Lužin je u žučnoj raspravi napao Raskoljnikova i pozvao se na svoju velikodušnost prema „ozloglašenoj“ devojci i siromašnoj majci koje je hteo spasiti od nemaštine. Dunja je pobesnela i zajedno s bratom oterala iznenađenog Lužina. Lužin je čak zatražio da mu vrate troškove puta.

Raskoljnikov se odmah zatim oprašta od majke i sestre i taj oproštaj izgleda konačan. Razumihin ga je pokušao da ga zaustavi, ali Raskoljnikov ga je nemo gledao, pogled mu je prodirao u dušu. Odjednom se Razumihin lecne.. Nešto čudnovato kao da je prostrujalo između njih.... Nekakva misao proleti kao kakav nagoveštaj, nešto užasno ružno, što su obojica shvatila. Razumihin prebledi kao krpa. „Razumeš li sad? - upita Raskoljnikov a lice mu se iskrivi od bola. Vrati se k njima i čuvaj ih uvek!" Iznenada se okrene i ode.

Od te večeri Razumihin im je postao sin i brat.

Raskoljnikov je pošao Sonji koja se oduševila kad ga je videla. On je ispitivao o njenom životu, bio je ganut njenim izgledom, sudbinom i požrtvovanjem za dobrobit svoje porodice, pitao je da li veruje u Boga i kako on može dopustiti takvu bedu, naterao je da mu čita Bibliju - uskrsnuće Lazarevo, čitavo vreme osećajući kako mu se vraća želja za životom, smisao kako se nešto budi u njemu. Rekao joj je da je danas prekinuo sa sestrom i majkom. „Sad imam samo tebe. Hajdemo zajedno... Oboje smo prokleti, pa ćemo dalje zajedno!" Ako sutra opet dođe reći će joj ko je ubio Lizavetu - bila je zaprepašćena.

Raskoljnikov je pošao kod Porfirija koji mu je natuknuo da ga želi ispitati. Porfirij ga je u šaljivom tonu doveo do ludila i Raskoljnikov je zavikao da to ne dopušta. „Uhapsite me ako želite, ali nemojte se poigravati sa mnom. Porfirij je znao da je Raskoljnikov odlazio babi, da je pitao za krv. Porfirij mu je obećao iznenađenje, ali u jednom trenutku uđe Nikolaj, moler s priznanjem da je on ubica, a Porfirij se zbunio. Raskoljnikov je došao k sebi i uzvratio mu: „Nećete mi pokazati ono naše malo iznenađenje?!"

U stanu, u trenutku kad je hteo izići otvorila su se vrata i pojavio se čovek koji mu je na ulici šapnuo da je ubica. „kao da je iznikao iz zemlje“ Raskoljnikov se sledio. Ali ovaj mu se stane izvinjavati što ga je pogrešno optužio i prokazao Porfiriju jer je video Raskoljnikova ono veče kad je zavitlavao stanare i pazikuću, a on je obrtnik - krznar, iz iste veže i nije hteo da Raskoljnikov prođe nekažnjeno. (On je bio to iznenađenje o kojem je Porfirij pričao, stajao je iza vrata i čuo razgovor, ali kad se Nikolaj pojavio, pokajao se i došao u stan da se izvini.) „Oprostite mi zbog klevete i zlobe." Raskoljnikov je izašao iz sobe bodriji nego ikad. „Sad ćemo se još ogledati." reče smešeći se pakosno.

Peti deo[uredi]

Raskoljnikov i Marmeladov - rad Mihaila Petroviča Kloda 1874.

Lužin se nije predao i u glavi je smišljao osvetu. Živeo je u sobi sa studentom Lebezjatnikovom (koji je imao moderna načela - život u komuni, žena može varati muškarca jer mu nije rob....) i poslao ga po Sonju kojoj je velikodušno dao 10 rubalja praveći se dušebrižnik, ali joj je krijući gurnuo u džep presavijenih 100 rublji kaneći je optužiti pred svima da mu je Sonja ukrala novac da bi okaljao nju i Raskoljnikova pred Dunjinim i majčinim očima i vratio izgubljeno poverenje. Srećom je na daći (obredu u čast pokojnika) pred raskalašenom gomilom koja uopšte nije došla da oplakuje Marmeladova nego najesti se, Lebezjatnikov ošinutt Lužinovim postupkom izrekao je pravu istinu, ne znajući nisam Lužinove porive. Sve to nije sprečilo Sonjinu maćehu Katarinu Ivanovnu da se počupa s gazdaricom Nemicom koja se pravila dama i smešno govorila ruski. Raskoljnikov je odlučio Sonji priznati zločin. Dok joj je s mukom govorio, onako nemoćna podsetila ga je na Lizavetu. Užasnuto je uzdahnula: „Bože!" Odmah ga je potom uhvatila za ruke, obesila mu se oko vrata. „Onda nećeš me ostaviti Sonja? - reče on gledajući je gotovo u nekoj nadi. -Neću, neću, nikad i nigde!, uzviknu Sonja. -Svuda ću za tobom, kud ti tud i ja! O Bože! O jadne li mene! I zašto, zašto te pre nisam upoznala!"

Raskoljnikov se lomio u sebi zašto joj je rekao jer ona nije mogla shvatiti motiv zločina, a on se nije kajao - to nije mogla razumeti. „Nisam ubio zbog toga da pomognem majci - koješta! Nisam ubio ni zbog toga da se domognem sredstava i vlasti pa da postanem dobrotvor čovečanstva. Jednostavno sam ubio, zbog sebe sam ubio, samo zbog sebe! Nešto sam drugo morao shvatiti, morao sam doznati jesam li gnjida kao svi ili sam čovek? Hoću i da li mogu preskočiti prepreku ili neću. Jesam li puzav stvor ili imam PRAVO." Sonja mu nije povlađivala i upitao je šta da radi. Sevnula je očima i odgovorila neka pođe do raskršća. „Stani i pokloni se, poljubi zemlju koju si oskrvnio, a onda se pokloni celom svetu, na sve četiri strane, i reci svima, na sav glas: „Ubio sam!" Pa će ti Bog opet vratiti život. Hoćeš li?"

Znao je da ona misli na robiju, da prihvati kaznu. Dala mu je drveni krstić da ga obesi oko vrata. Raskoljnikov je u sebi odlučio.

Katarina Ivanovna je imala histeričan napad, odvukla je dečicu na ulicu, jer je gazdarica isterala iz stana, i pevala, terala ih da plešu i prosila novac, otišla je čak do nekog generala. Umrla je u hropcu na ulici okružena znatiželjnom gomilom. Raskoljnikovu je prišao Svidrigajlov obavestivši ga da je preuzeo brigu o mališanima i Sonji i da će tako utrošiti onih 10000 rubalja namenjenih Dunji. Na Raskoljnikovo zaprepašćenje izrekao mu je iste reči koje je Raskoljnikov izrekao Sonji. I Svidrigajlov mu je priznao da stanuje stan do Sonje i da je prisluškivao njihov razgovor. „Pa rekao sam vam da ćemo se nas dvojica još zbližiti!" Sad ga je imao u šaci.

Šesti deo[uredi]

"Za Raskoljnikova su počeli čudni dani: kao da ga je odjednom obavila magla i zatočila u bezizlaznu, mučnu osamljenost. Kad se posle, već mnogo kasnije prisećao tih dana, poimao je da mu se svest gdekad mutila i da je tako bilo, uz stalne prekide, sve do konačne katastrofe. Na mahove ga obuzimao bolestan i mučan nemir što je prelazilo čak u paničan strah." Najviše ga je mučio Svidrigajlov.

S Razumihinom se oprostio i ponovio mu da ga Dunja voli i neka mu čuva majku i sestru, a Razumihin mu je uzvratio da mu je sada sve jasno, da zna da je Raskoljnikov nevin jer mu je Porfirije sve razjasnio. Raskoljnikov je u nedoumici - šta Porfirij sprema? I zaista, inspektor mu je sam došao na vrata. Ispočetka je mislio da mu se došao izviniti zbog neugodnosti što mu je zadao, ali je onda na svoj stari lukavi način počeo rekonstruisati zločin i psihološki portret počinioca. Nikolaj pripada ruskoj sekti RASKOLNIKA koji su rado prihvatali na sebe patnju. „Ne, dragi moj Rodione Romanoviču nije Nikolaj ništa kriv! Posredi je fantastično, mračno nedelo, savremeno, slučaj našeg doba kad se smutilo ljudsko srce ... ubio je, a sam sebe smatra za poštenog čoveka, ljude prezire, ponaša se kao kakav anđeo, ne dragoviću moj, nije Nikolaj ništa kriv!" Raskoljnikov je samo zadrhtao kao da ga je nešto preseklo. „Pa ko je onda ubio?" ne odoli da ne upita jedva dišući. „Kako ko je ubio? - ponovi baš kao da ne veruje svojim ušima - Pa vi ste ih ubili Rodione Romanoviču! Vi ste ih ubili... doda gotovo šapatom, duboko uverenim glasom."

Raskoljnikovu su se oduzele noge. Pokušao se pobuniti ali ga je ovaj pročitao. Predložio mu je da se sam prijavi pa će mu smanjiti kaznu i život je pred njim. „Smanjiće mi kaznu... nasmejao se." Porfirij mu je dao rok od par dana i obećao da ga do tada neće prijaviti.

Raskoljnikov je pohitao do Svidrigajlova. Našao ga je u nekom bednom svratištu, a ovaj je pak bio raspoložen i pričao mu o dogodovštinama iz života (zavođenje siromašnih maloletnih devojaka, o svojoj mani - neutoljivoj gladi za ženama), pokazao se u svetlu razuzdanog i perverznog čoveka. Raskoljnikov mu je zapretio da će bude li dirao Dunju, ga ubiti. Svidrigajlov ga se jedva otarasio i pošao na ugovoreni sastanak s Dunjom. Prethodno joj je napisao pismo u kojem joj je natuknuo o bratovom zločinu. Ona je usplahireno došla na mesto sastanka, a on je, kujući u glavi plan, namamio u dobro izolovani stan zaključavši za njom vrata. Znao je da je sudbina njene porodice u njegovim rukama - ponudio joj je da će čuvati tajnu, a za uzvrat će joj biti „rob“ do kraja života. Dunja je istrgla i izvadila pištolj, pucala je samo jednom, ali ga je samo okrznula. On joj se polako približio i rekao neka pokuša još jednom, ali ona je bacila oružje, a on je zagrlio. Dunja ga je zamolila da ju pusti.

"Ne voliš me dakle? - tiho priupita.

Ne.

I ne bi mogla? Nikad?

Nikad. - šapne Dunja. Svidrigajlov slomljeno spusti ruke, pustivši je da izađe."

Svidrigajlov se oprostio od Sonje, ostavivši njoj i Dunji puno novaca. Ušao je u neko svratište i pokušao zaspati, ali san mu nije dolazio. Naposletku je izašao i spustio se do Male Neve blizu vatrogasnog tornja. Stražar ga je mucajući hteo oterati, ali Svidrigajlov uzme pištolj i napne ga. „Ovde vam nema mesta.

E, pa brate moj, svejedno. Mesto je dobro i ako te budu šta pitali, reci im da sam otputovao u Ameriku." I ubije se.

Raskoljnikov se oprostio od majke, ne rekavši joj ništa, zatim od sestre kojoj je bilo teško, ali oprostila mu je u svojoj ljubavi i zagrlila ga. Pobegao je od Dunje i učinio na ulici kako mu je Sonja rekla: kleknuo je nasred trga, poklonio se i poljubio prljavu zemlju, sav prožet nasladom i srećom. Ljudi su se smejali misleći da je pijan. Malo dalje od njega stajala je Sonja, i tada je shvatio da će ostati s njim do kraja.

Ušao je u policijsku stanicu i naleteo na Ilju Petroviča, koji ga je ugodno primio, nije mogao priznati zločin i izašao je napolje. Ali, tada je ugledao Sonju na čijem licu je ugledao slabašan smešak. Vratio se i rekao: „Ja sam onda ubio sekirom onu staru činovničku udovicu i njenu sestru Lizavetu." I Petrovič zine. Sjatiše se ljudi sa svih strana.

Epilog[uredi]

Zbog olakšavajućih okolnosti (sam je priznao zločin za koji je drugi već okrivljen, nije kažnjavan, potpomagao je studenta bolesnog od tuberkuloze, pokopao siromašnog Marmeladova) dobio je samo osam godina Sibira. Porfirij je održao obećanje. Majka mu je obolela i umrla verovatno znajući za strašnu istinu, Dunja se udala za Razumihina, a Sonja je pošla u Sibir s njim. Raskoljnikov je ćutke radio i svi su ga kažnjenici mrzeli. Teško se razboleo i Sonja je pismom javila Dunji da leži u zatvorskoj bolnici. Ali nije se razboleo od teškog rada i posne hrane - razboleo se od povređenog ponosa. Stideo se što je on, Raskoljnikov, propao tako glupo i slepo, što se mora poniziti i pokoriti pred besmislom. „Kad bi mu bar sudbina poslala kajanje... Ali, nije se kajao zbog svog zločina.... Eto što je jedino on držao za svoj zločin: samo to što nije uspeo i što je sam priznao svoju krivicu."

Nije shvatao kako su svi kažnjenici zavoleli Sonju (posredovala je u slanju pisama i posetama kažnjenika), svima se osmehivala. Za bolesti je opet u bunilu sanjao o propasti sveta i nekolicini odabranih koji su preživeli. Bolno se prisećao tog sna. Jednom je ugledao Sonju kod bolničkog ulaza „kao da ga je nešto ujelo za srce“, brzo se odmakao od prozora. Sonja se razbolela i neko vreme nije dolazila. Raskoljnikov se uznemirio i stalno raspitivao za nju. Poslala mu je pismo pisano olovkom - srce mu je tako snažno tuklo dok je čitao, nešto se u njemu prelomilo.

Sedeo je pokraj reke, ona je sela do njega, stražar ih nije gledao. „Nije nisam znao kako se to dogodilo, ali najednom kao da ga je nešto zgrabilo i bacilo do njenih nogu. Plakao je i grlio joj kolena. Ona se u prvi mah strašno prepala i prebledela kao krpa. Skočila je s mesta i zagledala se u nju drščući. Ali, začas u isti tren, sve pojmi. U očima joj zasja beskrajna sreća. Pojmila je i više nije sumnjala da je on voli, da je napokon došao taj čas... Uskrsnula ih je ljubav, srce jednog mrsilo je u sebi neiscrpne izvore života za srce drugog."

Nikad do tada nije u ruke uzeo jevanđelje što mu je Sonja dala (nikad ga nije davila verom), ali ga je sad otvorio. Sedam godina im se činilo kao sedam dana. Bili su srećni.

"Raskoljnikov nije znao da nije dobio život na dar, nego da će ga još i te kako skupo stajati, da će platiti za njegovim velikim podvigom u budućnosti...

- ali to je već nova pripovest."

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

  • Dostojevski, Fjodor Mihailovič, Zločin i kazna, Lento, Beograd, 2009.

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Zločin i kazna