Zoran Đinđić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Zoran Đinđić

{{{opis_slike}}}

Biografija
Datum rođenja 1. avgust 1952.
Mesto rođenja Bosanski Šamac (FNRJ)
Datum smrti 12. mart 2003. (50 godina)
Mesto smrti Beograd (Srbija i Crna Gora)
Supružnik Ružica Đinđić
Državljanstvo Zastava Srbije i Crne Gore Srbija i Crna Gora
Narodnost Srbin
Veroispovest pravoslavna
Politička partija Demokratska stranka
Diploma sa Univerzitet u Beogradu
Profesija doktor filozofije
Potpis Zoran Djindjic signature.svg
Mandat(i)
6. Predsednik Vlade Republike Srbije
25. januar 200112. mart 2003.
Izbori 2000.
Prethodnik Milomir Minić
Naslednik Nebojša Čović (v. d.)
Žarko Korać (v. d.)
Zoran Živković
67. gradonačelnik Beograda
21. februar 199730. septembar 1997.
Prethodnik Nebojša Čović
Naslednik Vojislav Mihailović

Flag of Belgrade.svg
Grb Gradonačelnika Beograda
Vlada Srbije logo.png
Grb Vlade Republike Srbije

Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1. avgusta 1952Beograd, 12. mart 2003) je bio srpski političar i državnik, filozof i doktor filozofije, jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke, dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i predsednik Vlade Republike Srbije (2001—2003).

Biografija[uredi]

Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu. Kao mali, živeo je sa samohranom majkom Milom, koja je radila kao kućna pomoćnica na imanju porodice Izetbegović. Završio je Devetu gimnaziju u Beogradu, gde se preselio kada je njegov poočim Dragomir, čovek koji ga je usvojio, premešten kao oficir JNA. Đinđićev poočim je rodom iz sela Prekopuce u opštini Prokuplje.[1]

Studije[uredi]

Đinđić je studirao filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, a paralelno je pohađao i predavanja iz istorije umetnosti, sociologije i ekonomije.[2] Još tokom studentskih dana se zainteresovao za politiku, a za sebe je tada govorio da je „levi anarhista“.[3] Posebno interesovanje je pokazivao za Petra Kropotkina, čija je dela prevodio na srpski i kritičku teoriju društva, poznatu pod nazivom Frankfurtska škola.

S grupom istomišljenika Zoran je ubrzo preuzeo rukovodstvo Saveza studenata na Filozofskom fakultetu. Početkom januara 1974. godine, savezi studenata iz Beograda, Zagreba i Ljubljane, organizuju studentski skup u Ljubljani. Za skup je bio pripremljen „Nacrt rezolucije saveza studenata filozofskih fakulteta u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu“, koji je ukazivao na postojanje krize jugoslovenskog društva i sa radikalno levih pozicija kritikovao tadašnju komunističku vlast.[4] Nakon što je slovenačka policija brutalno sprečila održavanje studentskog skupa, organizatori, uključujući i Đinđića, su uhapšeni. Uhapšeni studenti su formirali štrajkački odbor, zbog čega su bili svakodnevno napadani u štampi. Novembra 1974. godine u Ljubljani je održano suđenje, na kome su šestorica studenata, među kojima i Zoran Đinđić, bili osuđeni na po godinu dana zatvora. Međutim, pritisak međunarodne javnosti pomogao je osuđenim studentima da izbegnu izdržavanje zatvorske kazne.[4]

Nakon sukoba sa komunističkim režimom zbog pokušaja organizovanja nezavisnog političkog pokreta jugoslovenskih studenata, Đinđić odlazi u Nemačku.[5], gde nastavlja studije filozofije kod profesora Jirgena Habermasa u Frankfurtu. Za vreme boravka u Frankfurtu, Đinđić je često posećivao knjižaru „Karl Marks“ u kojoj je u to vreme radio Joška Fišer.[6] U lično prijateljstvo, to poznanstvo je preraslo tek 20 godina kasnije. Ovo je postalo predmet špekulacija u smislu Fišerovog ranijeg pacifizma i njegove kasnije uloge u napadima NATO-a na SR Jugoslaviju.

Godine 1979. je doktorirao na univerzitetu u Konstancu na tezi „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“ kod Jirgena Habermasa.[7]

Profesor[uredi]

Godine 1989, Đinđić se vratio u Jugoslaviju da bi preuzeo profesorsko mesto na Univerzitetu u Novom Sadu. Takođe je bio i viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu[8] Autor je više stručnih eseja i knjiga iz oblasti filozofije, politike, ekonomije i sl.

Političko delovanje[uredi]

Zoran Đinđić je zajedno sa drugim srpskim disidentima obnovio rad Demokratske stranke. Postao je predsednik izvršnog odbora stranke 1990. i izabran je u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Godine 1994. je postao predsednik Demokratske stranke. Bio je poslanik u prva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Skupštine SRJ.

Nakon sudskog spora sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. osuđen je na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije je 9. jula 1998. preinačio ovu presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.[9]

Nakon niza masovnih protesta zbog poništenih izbora od strane republičke vlade tokom 1996/97, Đinđić je 21. februara 1997. postao predsednik Skupštine grada Beograda. Sa Srpskim pokretom obnove Vuka Draškovića i Građanskim savezom Srbije Vesne Pešić stvorio je koaliciju „Zajedno“, koja se raspala samo četiri meseca nakon svoje pobede. Đinđić je smenjen sa mesta predsednika Skupštine Beograda glasovima Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove.[10]

NATO bombardovanje[uredi]

Nakon ubistva izdavača i novinara Slavka Ćuruvije na Uskrs tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, Zoran Đinđić se privremeno sklonio u Crnu Goru, da bi kasnije otišao u inostranstvo. Izraelskom listu „Harec“ dao je intervju u kome analizira postojeće stanje i kaže da napad kopnenim trupama i formalno osvajanje Srbije nemaju logike jer bi to vodilo do konflikta između NATO-a sa jedne, i Rusije i Kine sa druge strane, i do internacionalne krize. U nastavku je procenio da je najlogičnije za NATO da nastavi sa vazdušnim ratom koji se pokazao kao veoma efikasan i procenio da Milošević neće moći da vodi rat duže od 10 dana ili dve do tri sedmice. U nastavku teksta sledi njegovo predviđanje mirovnog sporazuma, prilikom čega bi došlo do prekidanja bombardovanja i dolaska mirovnih snaga koje bi predvodili Rusija, Ukrajina i NATO.[11] U septembru 1999, Đinđić je proglašen za jednog od najvažnijih političara na početku 21. veka u izboru časopisa Tajm.[12] Nakon povratka u zemlju u julu 1999. godine, Đinđić je bio optužen za ugrožavanje državne bezbednosti. Suđenje po ovoj optužbi je bilo zatvoreno za javnost.

Izbori 2000.[uredi]

Zoran Đinđić i Vladimir Putin u Beogradu 16-17 juna 2001. godine

Zoran Đinđić je igrao važnu ulogu u predsedničkim izborima Savezne Republike Jugoslavije septembra 2000. i demonstracijama 5. oktobra koji su doveli do zbacivanja Miloševićeve vlasti, a onda je vodio široku Demokratsku opoziciju Srbije koju je činilo 18 stranaka do pobede na parlamentarnim izborima u Srbiji decembra 2000. Postao je premijer Srbije 25. januara 2001.[13]

Godine 2001. Đinđić je odigrao ključnu ulogu u izručenju Slobodana Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu.[14] Kasnije je izjavio da je „razočaran razvučenim suđenjem Miloševiću“ i obeležio suđenje kao „skupi cirkus“.[15]

Smatra se da je Đinđić bio dobro prihvaćen od strane zapadnih država.[16] Njegovi sastanci sa Džordžom Bušom, Tonijem Blerom, Žakom Širakom i ostalima su nagoveštavali da je Zapad podržavao njegovu politiku. Imao je neprekidne nesuglasice sa bivšim saveznikom i tadašnjim Predsednikom SR Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, koji je bio njegov najopasniji politički suparnik u Srbiji. Đinđićevi raniji bliski odnosi sa Predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem su se navodno ohladili zbog Đukanovićevih težnji za nezavisnom državom Crnom Gorom.

Sredinom 2001. godine, u doba Đinđićevog upravljanja Vladom Srbije, ta Vlada je potpisala ugovor sa Majkrosoftom povodom savetodavnih usluga i stručnih razmatranja na ime tzv. vladine elektronske inicijative.[17]

Ubistvo[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Atentat na Zorana Đinđića

Đinđić je ubijen u Beogradu na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije 12. marta 2003. u 12:23. Pogođen je jednom u grudi, metkom koji je probio njegovo srce i ubio ga skoro trenutno. Brzo je odveden u bolnicu gde je primenjen odgovarajući postupak, ali je njegova smrt, ipak, proglašena jedan čas kasnije. Prema zvaničnom Vladinom saopštenju, Đinđić nije bio pri svesti nakon dolaska u bolnicu. Njegov telohranitelj Milan Veruović je takođe bio teško ranjen u stomak od drugog hica.

Oba metka je, snajperom, sa 130 metara udaljenosti, ispalio policijski specijalac Zvezdan Jovanović, sa prozora zgrade Zavoda za fotogrametriju. Jovanović je tokom svoje završne reči na suđenju povodom ubistva Zorana Đinđića izjavio da nikada nije na čoveka pucao iz snajpera, odnosno da nije obučeni snajperista.

Ubistvu tadašnjeg predsednika Vlade je prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja ubistva. Najpoznatiji neuspeli atentat izveden je ujutro 21. februara 2003. godine, kada je Dejan Milenković Bagzi, član tzv. Zemunskog klana, vozeći kamionet auto-putem, kod Beogradske arene, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio premijer, dok su u zasedi pored auto-puta, naoružani minobacačima i automatskim puškama, čekala četvorica atentatora. Ipak, Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva.

Vikicitati „Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države.“
(O neuspelom atentatu na njega, Politika, 21. februar 2003. i Glas javnosti 24. februar 2003. godine.)

Smatra se da je Đinđić stekao mnogo neprijatelja zbog svoje okrenutosti ka Zapadu, „reformske ekonomske politike“, hapšenja Slobodana Miloševića i njegovog izručenja Haškom sudu i pokušaja rasformiranja Jedinice za specijalne operacije. Po presudi suda, Milorad Ulemek Legija je naredio Zvezdanu Jovanoviću da ubije Zorana Đinđića. Ulemek je osuđen na 40 godina zatvora za krivična dela koja uključuju ubistvo i pokušaj ubistva.

Vanredno stanje[uredi]

Đinđićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju

Nataša Mićić, tadašnji vršilac dužnosti Predsednika Srbije, proglasila je vanredno stanje odmah nakon ubistva. Zoran Živković je izabran od strane Demokratske stranke za Đinđićevog naslednika. Međutim, nakon novih parlamentarnih izbora 28. decembar 2003. Boris Tadić je postao predsednik Demokratske stranke, a Vojislav Koštunica je postao novi premijer Srbije.

Đinđić je bio oženjen Ružicom i imao je dvoje dece. Kćerka Jovana je rođena 1990. godine, a sin Luka je rođen 1993. godine. Njegovu svečanu povorku i sahranu 15. marta 2003. pratili su mnogi stanovnici Srbije, kao i strane delegacije.

Aleksandar Simović, koji je među drugima optužen za zagovor na ubistvo Đinđića, uhapšen je 23. novembra 2006. u Beogradu.

Bibliografija[uredi]

Potpuna Đinđićeva bibliografija nalazi se na stranici Fonda dr Zoran Đinđić.[18] Zoran Đinđić je bio plodan pisac u oblasti filozofije društva i političke filozofije, ali i politikologije i sociološke teorije. Takođe je napisao nekoliko socioloških studija u kojima se bavio pitanjima jugoslovenskog društva. Za više informacija pogledajte spisak dela Zorana Đinđića.

Foto galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Atentat na Zorana Đinđića
Vikizvornik ima nekoliko tekstova vezanih za:

Reference[uredi]

  1. ^ Sandžak H.net Tajna porodice Izetbegović - „Alija je znao, Đinđić je krio“, 2. jul 2010, pristup 6. april 2013
  2. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  3. ^ „Danas.rs greška“ Приступљено 26. 4. 2011.. [mrtva veza od 05. 2013.]
  4. ^ a b „Danas.rs Зоран Ђинђић“ Приступљено 26. 4. 2011.. [mrtva veza od 05. 2013.]
  5. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića Ђинђић одлази у Немачку“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  6. ^ „Website des Berliner Journalisten Gerald Praschl | Startseite Чланак о Зорану Ђинђићу на вебсајту немачког новинара Гералда Прашла“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  7. ^ „WMarx' kritische Gesellschaftstheorie und das Problem der Begründung“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  8. ^ „Fond dr Zoran Đinđić - Biografija Zorana Đinđića“ Приступљено 26. 4. 2011.. [mrtva veza od 05. 2013.]
  9. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  10. ^ „"Nasa Borba" - Smenjen gradonacelnik Djindjic“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  11. ^ „img163.imagevenue.com“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  12. ^ „2004 TDT5 Evaluation Topics“ Приступљено 26. 4. 2011.. [mrtva veza od 01. 2014.]
  13. ^ „CEEOL The History of The 20th Century, Issue 2 /2006“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  14. ^ „BBC NEWS | Europe | Obituary: Zoran Djindjic“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  15. ^ „Bilten vesti SPIGL-DJINDJIC: SUDJENJE MILOSEVICU JE SKUPI CIRKUS“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  16. ^ „Kontakt SAD tri godine“ Приступљено 13. 1. 2012.. 
  17. ^ „„Microsoft invests in Serbian government's electronic initiatives““ Приступљено 26. 4. 2011.. [mrtva veza od 05. 2013.]
  18. ^ „Fond dr Zoran Đinđić - Bibliografija Zorana Đinđića“ Приступљено 26. 4. 2011.. [mrtva veza od 05. 2013.]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :


prethodnik
Nebojša Čović
Predsednik Skupštine grada Beograda
21.2.1997 - 30.9.1997.
naslednik
Vojislav Mihailović
prethodnik
Dragoljub Mićunović
Predsednik Demokratske stranke
25.1.1994 - 12.3.2003.
(ubijen)
naslednik
Boris Tadić