IP adresa

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa ИП адреса)

IP adresa (engl. Internet Protocol address) je jedinstveni broj, sličan telefonskom broju, koji koriste mašine (najčešće računari) u međusobnom saobraćaju putem interneta uz korišćenje internet protokola.[1] Ovo dozvoljava mašinama dalje sprovođenje informacije u ime pošiljaoca (kako bi mašine znale gde da ih dalje pošalju) i kasnije primanje tih informacija (kako bi mašine znale da je to namenjena destinacija). Primer IP adrese je 51.254.100.34.

Konvertovanje u ove brojeve iz za ljude čitljivije forme adresa domena poput www.wikipedia.org, se vrši putem DNS-a. Proces konverzije je poznat pod imenom rastavljanje imena domena.

Više detalja[uredi | uredi izvor]

Internet protokol poznaje svakog logičkog domaćina (engl. host) po broju, takozvanoj IP adresi. Na bilo kojoj datoj mreži ovaj broj mora biti jedinstven za sve domaćine interfejsa koji komuniciraju kroz tu mrežu. Internet servis provajderi ponekad daju korisnicima interneta ime domaćina pored njihove numeričke IP adrese.

IP adrese korisnika koji surfuju po WorldWideWeb-u se koriste da omoguće komunikaciju sa serverom nekog veb-sajta. Takođe, one se nalaze u zaglavljima elektronske pošte. U stvari, za sve programe koji koriste TCP/IP protokol, IP adresa korisnika i IP adresa odredišta su neophodni kako bi se uspostavila komunikacija i poslali podaci.

U zavisnosti od internet veze, IP adresa može biti uvek ista pri konekciji (takozvana statička IP adresa), ili različita pri svakoj novoj konekciji (dinamička IP adresa). Kako bi se koristila dinamička IP adresa, mora da postoji server koji pruža adresu. IP adrese se uobičajeno daju kroz servis koji se zove DHCP (Dynamic Host Configuration Protocol).

Internet adrese su potrebne ne samo za jedinstveno nabrajanje domaćinskih interfejsa, već i za svrhe rutovanja, pa je veliki broj njih uvek nekorišćen ili rezervisan.

Jedan isti uređaj (na primer računar) može imati više priključaka na mrežu (više mrežnih kartica), pa u tom slučaju može imati i više IP adresa (ali samo jedna po kartici).

Klase mreža[uredi | uredi izvor]

Svako od polja izvorišne i odredišne adrese u IP zaglavlju sadrži 32-bitnu globalnu internet adresu, koja se generalno sastoji od identifikatora mreže i identifikatora hosta. Adresa je kodirana da bi se dozvolile različite kombinacije bita za specificiranje mreže ili hosta, kao što se vidi na slici 3.2. Enkodovanje obezbeđuje fleksibilnost u dodeljivanju adresa hostovima i dozvoljava različite veličine mreža u internetu.

Postoje tri glavne klase mreža za koje je najbolji primer sledeći:

  • Klasa А: Malo mreža (27=128), svaka može da ima mnogo hostova (16.777.214).
  • Klasa B: Srednji broj mreža (16 384), svaka sa srednjim brojem hostova (65 534).
  • Klasa C: Mnogo mreža (2.097.052), svaka sa malo hostova (254).

U odvojenom okruženju bi bilo najbolje koristiti adrese iz samo jedne klase. Na primer, zajednička međumreža koja se sastoji od velikog broja lokalnih računarskih mreža bi trebalo da koristi adrese iz klase C. Ipak, format adrese je takav da je moguće mešati sve tri klase adresa na istoj međumreži, što se radi na samom Internetu. Mešanje klasa je svojstveno za međumrežu koja se sastoji od nekoliko velikih mreža, puno malih mreža i srednjeg broja srednjih mreža.

IP adrese se obično zapisuju u, kako se to kaže, decimalama odvojenim tačkama, gde svaka decimala označava svaki od okteta 32-bitne adrese. Na primer, IP adresa 11000000 11100100 00010001 00111001 je napisana kao 192.228.17.57[2].

Primetite, da svaka od adresa iz klase A počinje sa binarno 0. Mrežne adrese sa prvim oktetom 0 (binarno 00000000) i 127 (binarno 01111111) su rezervisane, tako da postoji 126 potencijalnih mreža iz klase A, koje imaju prvu decimalu od 1 do 126. Mrežne adrese iz klase B počinju sa binarno 10, stoga je opseg adresa mreže u decimalnom obliku od 128 do 191 (binarno 10000000 do 10111111). Drugi oktet je takođe deo adresa mreža klase B, tako da postoji 2 na 14 = 16.384 mrežnih adresa iz klase B. Mrežne adrese iz klase C počinju sa binarno 110, tako da za mrežne adrese iz klase C opseg adresa u decimalnom obliku ide od 192 do 223 (binarno 11000000 do 11011111). Ukupan broj mrežnih adresa iz klase C je 2 na 21 = 2.097.052.

Podmreže i maske podmreža[uredi | uredi izvor]

Koncept podmreže je uveden zbog sledećih zahteva. Zamislite jednu veliku mrežu koja uključuje jedan ili više WAN-ova i veliki broj tačaka, od kojih se svaka sastoji od velikog broja LAN-ova. Želeli bismo da dozvolimo samovoljnu složenost međupovezanih LAN struktura unutar jedne organizacije dok izolujemo celokupan internet protiv eksplozivnog rasta mrežnih brojeva i kompleksnosti rutiranja. Jedan od načina da se prevaziđe ovaj problem je da se dodeli jedan broj za sve LAN-ove u jednoj tački koji bi pojednostavio adresiranje i rutiranje. Da bi se dozvolilo ruterima u okviru jedne tačke da funkcionišu kako treba, svakom LAN-u se dodeljuje broj podmreže. Deo adrese rezervisan za hostove biva podeljen na broj podmreže i broj hostova da bi se prilagodio ovom novom načinu adresiranja.

Maska podmreže

Unutar podeljene mreže, lokalni ruteri moraju rutovati po bazi proširenog mrežnog broja koji se sastoji od mrežnog dela IP adrese i broja podmreže. Da bi se odredila pozicija bitova u ovakvom proširenom mrežnom broju koristi se maska podmreže. Korišćenje maske podmreže pomaže hostu da utvrdi da li je odlazeći datagram namenjen hostu na istom LAN-u (šalje direktno) ili na drugom LAN-u (šalje datagram ruteru). Usvojeno je da se neki drugi načini (npr. manuelna konfiguracija) koriste da bi se maska podmreže napravila i da bi bila poznata lokalnim ruterima. Slika 1.1 pokazuje princip pravljenja podmreže i maske podmreže. Efekat maske podmreže jeste da obriše podelu između polja sa hostovima koja se odnose na stvarni host na podmreži. Ono što ostaje su broj mreže i broj podmreže. Slika 1.2 pokazuje primer korišćenja podmrežavanja. Slika prikazuje lokalni kompleks koji se sastoji od tri LAN-a i dva rutera. Ostatak Interneta ovaj kompleks vidi samo kao mrežu klase B sa mrežnom adresom 140.25.x.x, gde su leva dva okteta broj mreže, a desna dva broj hosta. Ruter koji deli mrežu na podmreže je konfigurisan maskom podmreže koja ima vrednost 255.255.255.0. Na primer, ako datagram sa odredišnom adresom 140.25.2.1 stigne u ruter Y sa ostatka Interneta, ruter koristi masku podmreže da bi utvrdio da se ova adresa odnosi na podmrežu 1 i onda prosleđuje datagram tom LAN-u gde novi ruter mora da utvrdi kom hostu sa tog LAN-a je namenjen paket. Kada je utvrdio kome je namenjen paket, ruter konačno prosleđuje paket hostu.

Primer korišćenja podmreže - Slika 1.2

Verzija 4 IP adrese[uredi | uredi izvor]

IPv4 je trenutni standard za IP adresiranje na Internetu. Internet Protokol verzija 4 (IPv4) definisana u RFC-u 791[3] Septembra 1981. Internet protokol (IP) je deo TCP/IP paketa i protokol je koji se najšire koristi.[4]

Adresiranje[uredi | uredi izvor]

U ovoj verziji IP adresa se sastoji od 32 bita, odnosno 4 bajta, što čini teoretski 4.294.967.296 (preko 4 milijarde) jedinstvenih adresa domaćinskih interfejsa. U praksi, postoji nedovoljno slobodnih IP adresa, tako da postoji pritisak da se proširi raspon adresa preko verzije 6 IP adrese (videti dole).[5][6]

IPv4 adrese su predstavljene sa 4 okteta (8 bitova) rastavljenih tačkama. Server sa imenom www.wikipedia.org trenutno ima broj 3482223596, koji se zapisuje kao 207.142.131.236 zbog konverzije sa bazom 256: 3482223596=207×2563+142×2562+131×2561+236×2560. (Rastavljanje imena "www.wikipedia.org" na svoje povezane brojeve regulišu DNS serveri.)

Istorijski gledano, IPv4 adrese su prvobitno imale samo dva dela - adresu mreže i adresu samog uređaja u okviru mreže. Kasnija promena je dodala i podmrežni deo. Međutim, sa napretkom besklasnog internet-domen rutinga (CIDR), ovo više ne važi i adresa može da ima bilo koji broj nivoa hijerarhije.

Dodeljivanje[uredi | uredi izvor]

Stvarno dodeljivanje adrese nije nasumično. Organizacija, tipično Internet servis provajder, traži dodeljivanje netbloka (skupa povezanih IP adresa) iz registra, kao što je ARIN (American Registry for Internet Numbers). Broj mreže sačinjava raspon adresa koje organizacija može slobodno da raspoređuje po želji. Organizacija koja je iscrpela značajan deo svog mesta za raspoređivanje adresa može da zatraži novi netblok.

Na primer, ARIN je rasporedio adrese od 64.78.200.0 do 64.78.207.255 korporaciji Verado, Inc. Dalje je Verado rasporedio adrese od 64.78.205.0 do 64.78.205.15 ogranku Bomis, koji je dalje tačnu adresu 64.78.205.6 nazvao www.wikipedia.com.

Iscrpljivanje[uredi | uredi izvor]

Neka mesta privatnih IP adresa su dodeljena preko RFC 1918. To znači da su adrese dostupne za bilo koju upotrebu od strane bilo koga i stoga iste RFC 1918 IP adrese mogu da se ponovo koriste. Međutim, one ne mogu da učestvuju u internet saobraćaju (kao polazna, ni kao odredišna adresa), pa se široko koriste zbog nedostatka adresa koje mogu da se registruju. Prevođenje mrežnih adresa (Network address translation, skraćeno NAT) treba da poveže te mreže na internet.

Dok se puno mera počelo preduzimati kako bi se sačuvao broj ograničenog postojećeg prostora za IPv4 adrese (kao na primer korišćenjem NAT-a ili privatnih IP adresa), broj 32-bitnih IP adresa nije dovoljan zbog porast interneta. Zbog ovoga, postoji generalni konsenzus da će se internet 128-bitna IPv6 šema za adresiranje usvojiti kroz narednih 5 do 15 godina.

Verzija 6 IP adrese[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: IPv6

U IPv6, novi (ali ne još široko korišćen) standardni internet protokol, gde su adrese 128 bita široke, što bi, čak i sa velikim dodelama netblokova, trebalo da zadovolji blisku budućnost.[7] Teoretski, postojalo bi tačno 2128, ili 3.403×1038 unikatnih adresa domaćinskih interfejsa. Kada bi zemlja bila sačinjena kompletno od zrna peska od 1cm³, onda bi mogla da se dodeli jedinstvena adresa svakom zrnu u 300 miliona planeta veličine zemlje. Ovaj veliki prostor za adrese će biti retko popunjen, što omogućava da se ponovo kodira više informacija za rutovanje u same adrese.

Adresa verzije 6 se piše kao osam četvorocifrenih heksadecimalnih brojeva (8 puta po 16 bitova) odvojenih dvotačkama. Jedan niz nula po adresi može da se izostavi, pa je 1080::800:0:417A isto što i 1080:0:0:0:0:800:0:417A.

Globalne adrese koje se šalju ka jednom odredištu se sastoje iz dva dela: 64-bitni deo za rutiranje i 64-bitni identifikator domaćina.

Netblokovi se određuju kao moderne alternative IPv4: broj mreže, koga prati kosa crta i broj značajnih bitova (u decimalnom zapisu). Primer: 12AB::CD30:0:0:0:0/60 uključuje sve adrese koje počinju sa 12AB00000000CD3.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ RFC 760, DOD Standard Internet Protocol (January 1980)
  2. ^ 192.168.0.1 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. novembar 2018) IP adresa
  3. ^ RFC-u 791
  4. ^ Internet Protocol – DARPA Internet Program Protocol Specification. septembar 1981. doi:10.17487/RFC0791 Slobodan pristup. RFC 791. 
  5. ^ Smith, Lucie; Lipner, Ian (3. 2. 2011). „Free Pool of IPv4 Address Space Depleted”. Number Resource Organization. Arhivirano iz originala 4. 2. 2011. g. Pristupljeno 3. 2. 2011. 
  6. ^ ICANN,nanog mailing list. „Five /8s allocated to RIRs – no unallocated IPv4 unicast /8s remain”. Arhivirano iz originala 27. 03. 2014. g. Pristupljeno 28. 02. 2018. 
  7. ^ RFC 1883, Internet Protocol, Version 6 (IPv6) Specification, S. Deering, R. Hinden (December 1995)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=IP_адреса&oldid=26428387”