Ibn Sina

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ibn Sina
Ibn Sina, minijatura
Lični podaci
Puno imeAbu Ali el Husein ibn Sina
Datum rođenja(980-08-22)22. avgust 980.[1]
Mesto rođenjaBuhara, Persija
Datum smrti24. jun 1037.(1037-06-24) (56 god.)[1]
Mesto smrtiHamadan, Persija
Filozofski rad
EpohaZlatni vek islama
Regija
Škola filozofijeavicenizam
Interesovanjamedicina, alhemija, astronomija, psihologija, etika, filozofija, teologija, metafizika, fizika, logika, matematika, poezija
Idejeotac moderne medicine, otkriće impulsa, preteča psihoanalize, pionir aromaterapije
Uticaji odHipokrat, Aristotel, Galen, Plotin, Al-Kindi, Al-Farabi
Uticao naAl-Biruni, Omar Hajam, Al-Gazali, Ibn Rušd, Albert Veliki, Duns Skot, Toma Akvinski, Galileo Galilej, Rene Dekart, Baruh Spinoza

Abu Ali el Husein ibn Sina (latinizovano: Avicena; 980 — 1037) je bio vodeći persijski islamski filozof i svestrani naučnik. [5]Bavio se, između ostalog, i medicinom, alhemijom, astronomijom, psihologijom, etikom, politikom, teologijom, metafizikom, fizikom, logikom, matematikom i poezijom.[6][7] On je bio opisan kao otac rane moderne medicine.[8][9] Od oko 450 radova za koje se zna da je napisao, oko 240 je sačuvano, uključujući 150 o filozofiji i 40 o medicini.[10]

Avicenizam, Avicenina filozofija koja predstavlja neoplatonističku verziju aristotelizma, je misaona struja za koju se smatra daje izvršila ogroman uticaj na trinaestovekovnu sholastiku.[11]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Ibn Sina je rođen u blizini Buhare, koja je u to vreme bila prestonica persijske dinastije Samanida.[12] Njegov otac Abdulah je bio uvaženi ismailitiski učenjak.[13] Stekao je obrazovanje iz oblasti prava, književnosti, logike, matematike, raznih nauka i metafizike. Kao čudo od deteta, do svoje šesnaeste godine je već važio za lekara od ugleda.[11] Do svoje osamnaeste godine je ovladao svim tada poznatim naukama.[12]

Kraj dinastije Samanida za njega je označio početak brojnih lutanja i priklanjanja raznim dvorovima. Pred kraj života se bavio i astronomskim istraživanjima.[12] Poslednje godine života proveo je u Isfahanu kao dvorski lekar, gde je i umro.

Učenje[uredi | uredi izvor]

Svoju filozofiju Avicena je većim delom temeljio na aristotelizmu i neoplatonizmu, koji je pokušavao da spoji sa islamskim verskim predstavama.[14] Iako je četrdeset puta pročitao Aristotelovu Metafiziku, tvrdio je, tek nakon što je pročitao Al-Farabijevo delo „O metafizičkim objektima“, da je uspeo da je konačno shvati.[11]

Ibn Sina je zastupao metafizičko učenje (dahrija) prema kojem proces svetskog zbivanja nema početka ni kraja u vremenu, već je neka vrsta emanacije. Svet je za Avicenu večan i ni od koga stvoren, ali je uslovljen večnim bogom koji postoji izvan vremena.[14] Prema Aviceni „dahr“ je neprolazni trenutak u kojem se rasprostire Božja prisutnost, tj. ono što je pohranjeno u unutrašnjosti vremena i što u sebi sadrži neprekidno trajanje (ta'rifat). Koren dahr označava trajnost za razliku od prolaznosti vremena (zaman). U tom smislu se u neoplatonističkoj filozofiji ova dva termina razrađuju kao dijalektička suprotnost.[15]

U problemu univerzalija, Abu-Ali ibn Sina je umereni realista: za njega opšti pojmovi postoje pre stvari, u stvarima i iza stvari (lat. ante res, in rebus i post res). Tako božanski um prethodi stvarima, dok ljudski um dolazi posle njih. On tvrdi da je princip pojedinačnosti materija, a princip opštosti um. Stoga smatra da je istinska spoznaja nemoguća bez kosmičkog uma, koji je jedinstven kod svih ljudi.[14] Čovekova je duša besmrtna, ali ne u fizičkom, već samo u duhovnom smislu.

Jedan od Aviceninih argumenata koji govori o prirodi duše postulira odraslog čoveka koji iznenada stupa u postojanje, lebdeći u praznom prostoru, prekrivenih očiju i razdvojenih udova. Ovaj „leteći čovek“ ne bi raspolagao nikakvim čulima, ali bi svejedno bio svestan svog bivstvovanja. Smatra se da ovaj argument anticipira Dekartov cogito ergo sum.[11] Avicena je verovao da biće predstavlja akcident esencije i da kontingentna bića zahtevaju nužne uzroke koji će podržati njihovo postojanje. Ovu verziju kosmološkog argumenta je prihvatio Toma Akvinski.[11]

Dela[uredi | uredi izvor]

Avicenin Kanon medicine

Napisao je između stotinu i dve stotine dela o raznim temama, najvećim delom na arapskom, ali takođe i na persijskom jeziku.[11] Sačuvano je više od stotinu njegovih spisa: o filozofiji, nauci, religiji, lingvistici i književnosti.[12]

  • „Velika filozofska enciklopedija“, Avicenino kapitalno delo, podeljena je na logiku, fiziku, matematiku i metafiziku. Po naređenju halifa spaljena je 1160. u Bagdadu.[14]
  • „Isceljenje“, filozofsko delo sa kojim se srednjovekovna zapadna filozofija upoznala putem Al-Gazalijevog rezimea, kao i prevoda na latinski.
  • „Kanon medicine“, čuveno Avicenino delo koje je nekoliko vekova služilo lekarima Istoka i Zapada.

Ibn Sinini savremenici i naslednici[uredi | uredi izvor]

  • Bahmanijar ibn Marzban Azerbejdžani ( umro 1066), Ibn Sinin najistaknutiji učenik persijskog porekla.

Bahmanijarovo poznato delo At-Tahsil, uz Ibn Sinina dela Nedžat i Šifa, koristilo se kao udžbenik u XI i XII veku.

  • Ibn Zejla Isfahani je bio jedan od Ibn Sininih učenika. Umro je 1048. godine.
  • Abu Ubejd Džuzdžani (umro 1046. u Hamedanu), sledeći Ibn Sinin učenik, više je poznat po svojoj bliskosti Ibn Sini i po tome što je upravo on preneo učiteljevu autobiografiju, nego zbog naučnih rezultata koje je ostavio za sobom. Istoričari islamske filozofije konstatuju da je Džuzdžani više bio Ibn Sinin sledbenik nego njegov učenik.[16]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Encyclopedia of Islam: Vol 1. pp. 562, Edition I, 1964, Lahore, Pakistan
  2. ^ In Bukhara (19 years) then Gurgānj, Khwārazm (13 years).
  3. ^ In Gorgān, 1012–14.
  4. ^ In Ray (1 year), Hamadān (9 years) and Isfahān (13 years). „D. Gutas, 1987, AVICENNA ii. Biography, Encyclopædia Iranica”. Iranicaonline.org. Pristupljeno 7. 1. 2012. 
  5. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 12. ISBN 86-331-2075-5. 
  6. ^ Charles F. Horne (1917), ed., The Sacred Books and Early Literature of the East Vol. VI: Medieval Arabia. pp. 90-91. Parke, Austin, & Lipscomb, New York. (cf. Ibn Sina (Avicenna) (973—1037): On Medicine, c. 1020 CE Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. oktobar 2007), Medieval Sourcebook.)
  7. ^ * Bennison, Amira K. (2009). The great caliphs : the golden age of the 'Abbasid Empire. New Haven: Yale University Press. str. 195. ISBN 978-0-300-15227-2. „Avicenna was a Persian whose father served the Samanids of Khurasan and Transoxania as the administrator of a rural district outside Bukhara.” 
  8. ^ „Avicenna's Canon of Medicine: A Look at Health, Public Health, and Environmental Sanitation” (PDF). Researchgate.net. Pristupljeno 6. 1. 2018. 
  9. ^ Colgan, Richard (19. 9. 2009). Advice to the Young Physician: On the Art of Medicine. Springer Science & Business Media. ISBN 9781441910349. Pristupljeno 6. 1. 2018 — preko Google Books. 
  10. ^ O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Ibn Sina”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. 
  11. ^ a b v g d đ Avicena, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi. . Нови Сад. 1999. ISBN 978-86-7047-303-4. 
  12. ^ a b v g Ibn Sina, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd,
  13. ^ Avicenna (Ibn Sina): Muslim Physician And Philosopher of the Eleventh Century. Rosen Publishing. 2004. str. 38. ISBN 978-1-4042-0509-3. 
  14. ^ a b v g Avicena, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  15. ^ Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  16. ^ Halilović, T., Halilović, S. i Halilović, M., Kratka istorija islamske filozofije, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”. 2014. str. 65—67..

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ahadova M. A. Arifmetičeskaя častь «Knigi znaniя» Ibn Sinы. Geometričeskaя častь «Knigi znaniя» Ibn Sinы, Učёnыe zapiski Buharskogo gospedinstituta. — 1964. — № 12.
  • Džibladze G. N. Sistemы Avicenы: Abu Ali Ibn-Sina. Эkzoteričeskiй očerk. (Nekotorыe obobщeniя i materialы). — Tbilisi, 1986.
  • Dinoršoev M. Naturfilosofiя Ibn Sinы. — Dušanbe, 1985.
  • Zavadovskiй Ю. N. Abu Ali Ibn Sina: Žiznь i tvorčestvo. — Dušanbe, 1980
  • Lюter I. O. Metafizika Ibn Sinы: ugol — otnošenie, kačestvo, položenie ili vsё-taki količestvo? Istoriko-matematičeskie issledovaniя. — 2003. — № 8(43). — pp. 278–302.
  • Halilović, T., Halilović, S. i Halilović, M. (2014), Kratka istorija islamske filozofije, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”. pp. 44–68.
  • Halilović, Seid (2016), Sveto i savremeno: ogledi o političkoj filozofiji i reformističkoj misli u islamu, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”. pp. 11–21.
Enciklopedijski članci
Primarna literatura
  • For an old list of other extant works, C. Brockelmann's Geschichte der arabischen Litteratur (Weimar, 1898), vol. i. pp. 452–458. (XV. W.; G. W. T.)
  • For a current list of his works see A. Bertolacci (2006) and D. Gutas (2014) in the section "Philosophy".
  • Avicenna (2005). The Metaphysics of The Healing. A parallel English-Arabic text translation. Michael E. Marmura (trans.) (1 izd.). Brigham Young University. ISBN 978-0-934893-77-0. 
  • Avicenna (1999). The Canon of Medicine (al-Qānūn fī'l-ṭibb), vol. 1. Laleh Bakhtiar (ed.), Oskar Cameron Gruner (trans.), Mazhar H. Shah (trans.). Great Books of the Islamic World. ISBN 978-1-871031-67-6. 
  • Avicenne: Réfutation de l'astrologie. Edition et traduction du texte arabe, introduction, notes et lexique par Yahya Michot. Préface d'Elizabeth Teissier. . Beirut-Paris: Albouraq. 2006. ISBN 978-2-84161-304-5. 
  • William E. Gohlam, ur. (1974). The Life of Ibn Sina. A Critical Edition and Annotated Translation. Albany: State of New York University Press. .
  • For Ibn Sina's life, see Ibn Khallikan's Biographical Dictionary, translated by de Slane (1842); F. Wüstenfeld's Geschichte der arabischen Aerzte und Naturforscher (Göttingen, 1840).
  • Madelung, Wilferd and Toby Mayer (ed. and tr.), Struggling with the Philosopher: A Refutation of Avicenna's Metaphysics. A New Arabic Edition and English Translation of Shahrastani's Kitab al-Musara'a.
Sekundarna literatura
  • Afnan, Soheil M. (1958). Avicenna: His Life and Works. London: G. Allen & Unwin. OCLC 31478971. 
  • Goodman, Lenn E. (2006). Avicenna (Updated izd.). Cornell University Press. ISBN 978-0-415-01929-3. 
  • Gutas, Dimitri (1987). „Avicenna's maḏhab, with an Appendix on the question of his date of birth”. Quaderni di Studi Arabi. 5—6: 323—36. 
  • Y. T. Langermann (ed.). (2010). Avicenna and his Legacy. A Golden Age of Science and Philosophy. Brepols Publishers. ISBN 978-2-503-52753-6. 
  • For a new understanding of his early career, based on a newly discovered text, see also: Michot, Yahya, Ibn Sînâ: Lettre au vizir Abû Sa'd (2000). Editio princeps. d'après le manuscrit de Bursa, traduction de l'arabe, introduction, notes et lexique (Beirut-Paris: Albouraq. ISBN 978-2-84161-150-8. 
  • Strohmaier, Gotthard (2006). Avicenna (na jeziku: German). C.H. Beck. ISBN 978-3-406-54134-6. 
  • Hakim Syed Zillur Rahman. Resalah Judiya of Ibn Sina (First edition 1971), Literary Research Unit, CCRIH, Aligarh Muslim University, Aligarh; (Second edition 1981) Central Council for Research in Unani Medicine, Govt. of India, New Delhi; (Fourth edition 1999), Central Council for Research in Unani Medicine, Govt. of India, New Delhi. 
  • Hakim Syed Zillur Rahman (1996). AI-Advia al-Qalbia of Ibn Sina. Publication Division, Aligarh Muslim University, Aligarh. 
  • Hakim Syed Zillur Rahman. Ilmul Amraz of Ibn Sina (First edition 1969), Tibbi Academy, Delhi (Second edition 1990), (Third edition 1994), Tibbi Academy, Aligarh. 
  • Hakim Syed Zillur Rahman (1986). Qanoon lbn Sina Aur Uskey Shareheen wa Mutarjemeen. Publication Division, Aligarh Muslim University, Aligarh. 
  • Hakim Syed Zillur Rahman (1986), Qānūn-i ibn-i Sīnā aur us ke shārḥīn va mutarajimīn, ʻAlīgaṛh: Pablīkeshan Dīvīzan, Muslim Yūnīvarsiṭī, OL 1374509M 
  • Hakim Syed Zillur Rahman (2004). Qanun Ibn Sina and its Translation and Commentators (Persian Translation; 203pp). Society for the Appreciation of Cultural Works and Dignitaries, Tehran, Iran. 
  • Shaikh al Rais Ibn Sina (Special number) 1958–59, Ed. Hakim Syed Zillur Rahman, Tibbia College Magazine, Aligarh Muslim University, Aligarh, India.
Medicina
Filozofija
  • Amos Bertolacci, The Reception of Aristotle's Metaphysics in Avicenna's Kitab al-Sifa'. A Milestone of Western Metaphysical Thought, Leiden: Brill 2006, (Appendix C contains an Overview of the Main Works by Avicenna on Metaphysics in Chronological Order).
  • Dimitri Gutas, Avicenna and the Aristotelian Tradition: Introduction to Reading Avicenna's Philosophical Works, Leiden, Brill 2014, second revised and expanded edition (first edition: 1988), including an inventory of Avicenna' Authentic Works.
  • Jon Mc Ginnis and David C. Reisman (eds.) Interpreting Avicenna: Science and Philosophy in Medieval Islam: Proceedings of the Second Conference of the Avicenna Study Group, Leiden: Brill, 2004.
  • (jezik: francuski) Michot, Jean R. (1986). La destinée de l'homme selon Avicenne. Louvain: Aedibus Peeters. ISBN 978-90-6831-071-9. 
  • Nader El-Bizri, The Phenomenological Quest between Avicenna and Heidegger, Binghamton, N.Y.: Global Publications SUNY, 2000 (reprinted by SUNY Press in 2014 with a new Preface).
  • Nader El-Bizri, "Avicenna and Essentialism," Review of Metaphysics, Vol. 54 (June 2001). pp. 753–778.
  • Nader El-Bizri, "Avicenna's De Anima between Aristotle and Husserl," in The Passions of the Soul in the Metamorphosis of Becoming, ed. Anna-Teresa Tymieniecka, Dordrecht: Kluwer (2003). pp. 67–89.
  • Nader El-Bizri, "Being and Necessity: A Phenomenological Investigation of Avicenna's Metaphysics and Cosmology," in Islamic Philosophy and Occidental Phenomenology on the Perennial Issue of Microcosm and Macrocosm, ed. Anna-Teresa Tymieniecka, Dordrecht: Kluwer (2006). pp. 243–261.
  • Nader El-Bizri, 'Ibn Sīnā's Ontology and the Question of Being', Ishrāq: Islamic Philosophy Yearbook 2 (2011), 222–237
  • Nader El-Bizri, 'Philosophising at the Margins of 'Sh'i Studies': Reflections on Ibn Sīnā's Ontology', in The Study of Sh'i Islam. History, Theology and Law, eds. F. Daftary and G. Miskinzoda (London: I. B. Tauris) (2014). pp. 585–597.
  • Reisman, David C. (ed.), Before and After Avicenna: Proceedings of the First Conference of the Avicenna Study Group, Leiden: Brill, 2003.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ibn Sina na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ибн_Сина&oldid=27554575”