Ivan Vazov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ivan Vazov
Ivan Vazov
Lični podaci
Datum rođenja(1850-07-09)9. jul 1850.
Mesto rođenjaSopot, Osmansko carstvo, sada Bugarska
Datum smrti22. septembar 1921.(1921-09-22) (71 god.)
Mesto smrtiSofija, Kraljevina Bugarska

Ivan Vazov (bug. Иван Вазов; Sopot, 9. jul 1850 — Sofija, 22. septembar 1921) je bio bugarski pesnik, pripovedač, romanopisac i akademik.[1][2][3] He was born in Sopot, a town in the Rose Valley of Bulgaria (then part of the Ottoman Empire). The works of Ivan Vazov reveal two historical epochs - the Bulgarian Renaissance and the Post-Liberation (from Ottoman Empire rule) epoch. Ivan Vazov holds the highest honorary title of the Bulgarian Academy of Sciences - Academician. He acted as Education and People Enlightenment Minister from September 7, 1897, until January 30, 1899, representing the People's Party.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Ivan Vazov je rođen u Sopotu, u porodici uspešnog trgovca. Školu je pohađao najpre u svom rodnom gradu, a kasnije u Kaloferu kod učitelja Botja Petkova, oca bugarskog pesnika i revolucionara Hrista Boteva.[4] Tamo se upoznao s ruskom i francuskom literaturom, a 1866. prešao je u Plovdivsku gimnaziju gde je učio grčki, turski i francuski jezik. Godine 1870. Vazov je otišao u Rumuniju kod svog strica. Tamo je naučio rumunski i počeo je čitati rumunsku poeziju. Istovremeno je počeo slati svoje patriotske pesme bugarskim emigrantskim časopisima - Sloboda i Otadžbina. Kasnije je nekoliko godina radio kao učitelj i prevodilac. Prve pesničke zbirke Praporec i gusla i Tuga Bugarske je objavio 1875, a nakon oslobodilačkog Rusko-turskog rata 1878. godine je izašla i njegova zbirka Izbavljenje.

Posle oslobođenja Bugarske učestvovao je aktivno u društvenom i političkom životu zemlje. Nekoliko godina je živeo u Plovdivu i bio je predstavnik Narodne stranke u Oblasnoj skupštini. Plovdivski period je izvanredno plodan u stvaralačoj biografiji Vazova. Tada je počeo izdavati književno-naučni časopis Nauka, a zajedno s Konstantinom Veličkovom i književni časopis Zora. Istovremeno je objavio svoju čuveni pesničku zbirku Epopeja zaboravljenih (1881-1884) i pripovesti Nemili-nedragi (1883) i Stričevi (1884). Od 1886. do 1889. zbog političkih razloga Vazov napušta Bugarsku i izvesno vreme živi u Odesi gde piše svoj najpoznatiji roman Pod jarmom. Nakon povratka u Bugarsku do kraja svog života ostaje u Sofiji, napisavši još puno pesničkih knjiga, pripovesti, drama, kritičkih tekstova, romana i putopisa.[5]

Godine 1874, uključio se u borbu za nezavisnost svoje zemlje od Osmanskog carstva.[6][7] U Sopot se vratio 1875. godine, gde je postao član mesnog revolucionarnog komiteta. Posle neuspeha Aprilskog ustanka 1876,[8] morao je da pobegne iz zemlje, vraćajući se u Galac, gde je većina preživelih revolucionara prognana. Tamo je postavljen za sekretara odbora. Vazov je verovatno bio pod velikim uticajem Boteva, koji je bio idejni vođa bugarskog revolucionarnog pokreta. Svoje čuvene pesme počeo je da piše sa Botevom i još nekim bugarskim emigrantima u Rumuniji. Godine 1876, objavio je svoje prvo delo Zabava i gusle, a zatim Bugarske tuge 1877. godine.

Bugarska je povratila svoju nezavisnost 1878. kao rezultat Rusko-turskog rata i Vazov je napisao čuveni Ep o zaboravljenima.[9][10] On je postao je urednik političkih revija Nauka i Zora. Međutim, zbog progona rusofilske političke frakcije ponovo je bio primoran na izgnanstvo, ovoga puta u Odesu. Vrativši se u Bugarsku uz pomoć majke Sube Vazove, počeo je da predaje. Sledeći Vazov boravak je bio u Svištovu, gde je postao državni službenik.

Kuća Ivana Vazova, sada muzej, u Sofiji, Bugarska

On se preselio se u Sofiju 1889. gde je počeo da objavljuje reviju Denica.

Drugi poznati radovi[uredi | uredi izvor]

Neka od ostalih poznatih Vazovih dela su romani Nova zemlja (1894), Pod našim nebom (1900), Kazalarska carica (1902), Pesme Makedonije (1914), Neće propasti (1920) i drame Vagabonds (1894), Novinar? (1900), Borislav (1909) i Ivajlo (1911).

Vazov je napisao i prvu bugarsku naučnofantastičnu priču Poslednji dan XX veka (1899), prvu bugarsku fantastičnu pesmu U Carstvu vila (1884) i još neke fantazijske poezije.[11]

Vazov grob u centru Sofije. U pozadini je crkva Svete Sofije. Sama grobnica je sastavljena od kamena sijenita, poreklom sa planine Vitoše, gde je Vazov voleo da šeta.(42° 41.799′ N 23° 19.943′ E / 42.696650° S; 23.332383° I / 42.696650; 23.332383)

Istorijska lokacija[uredi | uredi izvor]

Vazov bareljef u Vazovoj ulici, Bratislava

Vazov dom u Sofiji pretvoren je u muzej, u kome se nalazi restauracija njegove rezidencije sa starinskim nameštajem, kao i Vazov taksidermički očuvan pas. Iako je muzej naizgled otvoren od utorka do subote, u praksi nema uvek osoblja, te se posetiocima savetuje da se jave unapred. Muzej se nalazi na uglu ulica Ivana Vazova i Georgija S. Rakovskog u Sofiji. Još jedan dragulj muzeja je njegova velika kuća u Berkovišti. Ispunjena je poezijom u kombinaciji sa starim fotografijama kraja i revolucije, uvećanim do veličine postera. Na drugom spratu se nalaze dve velike sale za sastanke, jedna za muškarce, druga za žene. Kauči na platformi služili su kao kreveti.

Dela[uredi | uredi izvor]

Romani[uredi | uredi izvor]

  • Pod jarmom
  • Nova zemlja
  • Svetoslav Terter
  • Kazalarska carica

Pripovesti[uredi | uredi izvor]

  • Mitrofan i Dormidolski
  • Nemili-nedragi
  • Stričevi
  • Nora

Zbornici[uredi | uredi izvor]

  • Priče 1881-1901
  • Šarolik svet
  • Jutro u Banki
  • Priče 1901-1921

Pesničke zbirke[uredi | uredi izvor]

  • Praporac i gusle
  • Tuga Bugarske
  • Izbavljenje
  • Majski buket
  • Gusle
  • Italija
  • Polja i gore
  • Slivnica
  • Zvuci
  • Poeme
  • Skitničke pesme
  • Pod našim nebom
  • Jorgovan mi zamirisa
  • Ljubav i priroda

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

Tokom Topličkog ustanaka 1917. godine književnica Danica Marković pokazala je odvažnost, suprotstavljajući se surovosti bugarskih vojnika. Danica je tada pokazala izuzetnu hrabrost i požrtvovanost pokušavajući da u Nišu dođe do visokih predstavnika bugarske vlasti i da se bori za „srpsku stvar”. Jednom prilikom bila je i uhapšena i odvedena u Nišku tvrđavu i osuđena na smrt. Njena situacija je bila toliko beznadežna da se za pomoć obratila bugarskom kolegi Ivanu Vazovu, čoveku koji je u tom trenutku bio na neprijateljskoj strani. Vazov je reagovao, zajedno sa organizacijom Crveni krst, i holandskom kraljicom Vilhelminom, uspevši da je spasu.[12]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bourchier, James David (1911). „Bulgaria/Language”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 04 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 784–786;see page 786, around line 20. „The most distinguished Bulgarian man of letters is Ivan Vazoff (b. 1850), whose epic and lyric poems and prose works form the best specimens of the modern literary language. His novel Pod Igoto....” 
  2. ^ Grogan, Ellinor (jun 1922). „Ivan Vazov”. The Slavonic Review. 1 (1): 225—227. JSTOR 4201601. 
  3. ^ Robinson, Lucy Catlin Bull (1917). „Ivan Vazov, Critical and Biographical Introduction”. Ur.: Warner, C.D.; et al. The Library of the World's Best Literature. An Anthology in Thirty Volumes. 26. Pristupljeno 18. 6. 2018 — preko Bartleby.com (Great Books Online). 
  4. ^ Bourchier, James David (1911). „Bulgaria/Language”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 04 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 784–786; see page 786, line 14. „... Christo Boteff (1847–1876), lyric poet, whose ode on the death of his friend Haji Dimitr, an insurgent leader, is one of the best in the language,” 
  5. ^ See Vazoff, Ivan (1912). Under the Yoke: A Romance of Bulgarian Liberty with An Introduction by Edmund Gosse. London: William Heinemann. Pristupljeno 17. 6. 2018 — preko Internet Archive. 
  6. ^ Ágoston, Gábor (2010). „Treaty of Karlowitz”. Encyclopedia of the Ottoman Empire. Infobase Publishing. str. 309—10. ISBN 978-0816-06259-1. 
  7. ^ Trencsényi; Michal Kopeček (2007). Discourses of Collective Identity in Central and Southeast Europe (1770–1945). Central European University Press. str. 473. ISBN 978-963-7326-60-8. 
  8. ^ „Zahari Stoяnov Zapiski po bъlgarskite vъstaniя pp.339–334” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2019-01-30. g. Pristupljeno 2016-04-28. 
  9. ^ Ivan Vazov. Epic of the Forgotten, Bulgarian-English Dual Language Text
  10. ^ Epic of the Forgotten (partly translated)
  11. ^ „Forum Ivan Efremov • Viž temata - Fantastična poeziя (2)”. 
  12. ^ Marina, Vulićević (07. 02. 2016). „Heroina između sveta mašte i palanačke dosade”. Politika. Pristupljeno 10. 02. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ivan Vazov na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Вазов&oldid=27554523”