Ivan Marković Irac

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
ivan marković irac
Ivan Marković Irac
Lični podaci
Datum rođenja(1909-04-03)3. april 1909.
Mesto rođenjaKožuhe, kod Doboja, Austrougarska
Datum smrti20. februar 1942.(1942-02-20) (32 god.)
Mesto smrtiVukosavci, kod Lopara, ND Hrvatska
Profesijaradnik
Delovanje
Član KPJ od1928.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
U toku NOBkomandant Majevičkog NOP odreda
Heroj
Narodni heroj od13. marta 1945.

Ivan Marković Irac (Kožuhe, kod Doboja, 3. april 1909 — Vukosavci, kod Lopara, 20. februara 1942) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Školovao se u Tuzli, gde je završio Građansku školu i Trgovačku akademiju. Tokom školovanja je pristupio omladinskom revolucionarnom pokretu i 1928. postao član tada ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Bio je učesnik radničkih demonstracija, a u policijskoj provali u tuzlansku partijsku organizaciju krajem 1932. bio je uhapšen i zbog komunističkog delovanja Državni sud za zaštitu države ga je osudio na osam godina zatvora.

Tokom izdržavanja kazne u zatvorima u Lepoglavi i Sremskoj Mitrovici učestvovao je u raznim akcijama robijaša-komunista, kojima su se borili za veća prava i bolje uslove u zatvoru. Tokom robijanja radio je na svom marksističkom obrazovanju s drugim komunistima. Iz zatvora je pušten krajem 1940. godine. Nakon okupacije Jugoslavije, maja 1941. postao je komandant Štaba tuzlanske oblasti, a početkom avgusta 1941. prešao je u Birač, gde je podigao ustanak i rukovodio prvim ustaničkim akcijama.

Krajem septembra 1941. poslat je na Majevicu, gde je postavljen za komandanta Majevičkog partizanskog odreda. Ovde se istakao učešćem u mnogim borbama protiv ustaško-domobranskih snaga i brzo pridobio poverenje boraca i naroda. Poginuo je s političkim komesarom Odreda Fadilom Jahićem Špancem pri iznenadnom napadu četnika Stevana Damjanovića Leke na Štab Majevičkog odreda u Vukosavcima.

Za narodnog heroja proglašen je 13. marta 1945.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 3. aprila 1909. godine u selu Kožuhe, kod Doboja. Poticao je iz mnogočlane radničke porodice. Njegovi roditelji Marko i Lucija imali su tri kćeri i tri sina. Otac Marko radio je najpre kao putar, a potom kao železničar. Nakon završene osnovne škole pohađao je Građansku školu, a potom Trgovačku akademiju u Tuzli. Još u toku školovanja ispoljavao je revolucionarne sklonosti. Samoinicijativno je organizovao đački štrajk jer se u učionicama nije ložilo, a napolju je bila oštra zima. Gotovo svi učenici prihvatili su ovu ideju. Napustili su učionice i izašli napolje, gde su počeli da viču kako neće u školu dok se prostorije ne zagreju. Đački štrajk urodio je plodom i učionice su počele da se greju. Znajući da će Marković biti izbačen iz škole ako školske vlasti saznaju da je on priređivač štrajka, niko ga od učenika nije odao. Svoje organizatorske sposobnosti u toku školovanja upotrebio je i za priređivanje igranki i raznih izleta za omladinu, na kojima su se mladići i devojke zbližavali i upoznavali.[1][2][3]

Početak partijskog rada[uredi | uredi izvor]

Budući da je poticao iz radničke porodice, rano je stupio u dodir sa revolucionarnim radničkim pokretom i postao simpatizer komunizma. Skupove omladine koristio je za propagandu radničkog pokreta i širenje socijalističkih ideja. Uvek je govorio uverljivo i sugestivno na druge omladince, zbog čega je bio veoma cenjen i omiljen među svojim školskim drugovima koji su ga zvali Milo. Čitao je marksističku literaturu, povezivao se sa radničkom i seljačkom omladinom i učestvovao u radničkim demonstracijama u Tuzli. Jednom prilikom je bio uhapšen s još nekoliko drugova zbog tuče sa žandarmima. U članstvo tada ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) primljen je 1928. godine. Tokom školovanja na Višoj poljoprivrednoj školi u Koprivnici 1931. odslužio je kadrovski vojni rok u artiljerijskoj školi rezervnih oficira u Osijeku.[3][1][2]

Zbog lošeg materijalnog stanja u porodici prekinuo je školovanje i 1932. vratio se u Tuzlu, gde se povezao sa članovima Komunističke partije i s njima radio na obnavljanju partijske organizacije. Formirao je Mesni komitet KPJ za Tuzlu, čiji je bio član. Ovaj komitet kasnije je prerastao u privremeni Okružni komitet KPJ za Tuzlu. Decembra 1932. došlo je do policijske provale u tuzlansku partijsku organizaciju i tada su pohapšeni skoro svi komunisti i njihovi simpatizeri, među kojima i Ivan. Pored Tuzle, policijska provala je zahvatila i skoro celu partijsku organizaciju u Bosni i Hercegovini. U toku istrage u policiji bio je tučen i maltretiran, ali nije otkrio nikoga od svojih saradnika jer je održavao vezu sa skojevskom organizacijom u Tuzlanskoj gimnaziji. Nedugo nakon Ivanovog hapšenja u Tuzlu je došao student Cvijetin Mijatović, koji je sa članovima Saveza komunističke omladine (SKOJ) iz gimnazije organizovao štampanje i rasturanje letaka na Svetosavskoj akademiji januara 1937. godine. Cilj ove akcije bio je da se pokaže da u Tuzli ima još komunista.[3][1][4][2] U predratnom periodu bio je aktivan u radu Radničkog sportskog kluba Sloboda u Tuzli.[5]

Boravak na robiji[uredi | uredi izvor]

Nakon devetomesečne policijske istrage devetorica tuzlanskih komunista — Milan Gavrić, Leonard Banker, Pašaga Mandžić, Albin i Tomas Lebeničnik, Haim Pinta, Husa i Emnin Paočić i Ivan Marković — predati su Državnom sudu za zaštitu države u Beogradu, koji ih je zbog komunističke delatnosti osudio na vremenske kazne od jedne do osam godina zatvora. Marković je osuđen na osam godina zatvora. Kaznu je izdržavao u zatvorima u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi, gde je sa drugim političkim zatvorenicima-komunistima učestvovao u raznim akcijama, poput protesta i štrajkova, boreći se za bolje uslove zatvorskog života. Kako bi prekratili vreme, zatvorenici-komunisti su organizovali „univerzitet”, na kome su bolje obrazovani zatvorenici ostale podučavali znanjem iz marksizma i drugih oblasti. Svako se opredeljivao za oblast koju će izučavati, a Ivan se opredelio za vojne nauke čitajući Kutuzova, Suvorova i Klauzevica, kao i druge velike vojskovođe. Proučavao je i marksističke teoretičare Fridriha Engelsa i Vladimira Lenjina, a interesovao se i proučavanjem ruskog i španskog partizanskog ratovanja. Tada stečena znanja kasnije su mu dobro došla prilikom obavljanja komandantske dužnosti u Narodnooslobodilačkom ratu.[3][4][2]

Politički zatvorenici bili su pod strogim sistemom i propisima, pa su samo jednom mesečno mogli slati pisma i primati posetu. Sestra Marta ga je redovno posećivala i obaveštavala o novostima u partijskoj organizaciji Tuzle. Ponekad kada je uspevala, doturala mu je i poneko pismo od partijskih drugova. Pored sestre, posećivao ga je i partijski drug Cvijetin Mijatović. Za vreme boravka u sremskomitrovačkom zatvoru dobio je nadimak Irac. Jednom prilikom zatvorenici su se zabarikadirali ne dozvoljavajući policijskim agentima da dođu do samica, gde su tukli političke zatvorenike. Tada su pozvani žandarmi koji su počeli da pucaju. Nakon ovoga politički zatvorenici su morali da održe sastanak, a kako bi došli do mesta za sastanak morali su pretrčati brisani prostor. U trenutku kada je novinar Otokar Keršovani krenuo da potrči, Ivan ga je uhvatio za ruku i rekao: „Iracionalno je trčati!”. Taj izraz upotrebio je pod uticajem stranih reči iz knjiga koje je čitao. Drugovi su kasnije tu reč skratili i tako je nastao nadimak Irac. Tokom robijanja pripadao je političkoj grupi okupljenoj oko Petka Miletića, ali je nakon izlaska iz zatvora decembra 1940. godine revidirao svoje stavove i prihvatio novi kurs partije, pod novim generalnim sekretarom Josipom Brozom Titom.[6]

Ustanak u Birču[uredi | uredi izvor]

Nedugo posle njegovog izlaska sa robije decembra 1940, u proleće 1941. usledili su burni događaji. U periodu između vojnog puča 27. marta i napada na Jugoslaviju 6. aprila 1941. Irac je po partijskom zadatku otišao na Majevicu u sela Vukosavce i Lopare sa zadatkom da narodu objasni političku situaciju, ukaže kakva opasnost preti od fašističke agresije i pozove na odbranu zemlje. Isticao je neophodnost hitnog sklapanja sporazuma sa Sovjetskim Savezom kako bi se zemlja uspešnije branila od mogućeg agresora. Agenti tuzlanske policije doznali su za njegovu političku aktivnost, pa su žandarmerijskoj stanici u Loparima izdali nalog za njegovo privođenje i stražarno sprovođenje u Tuzlu. Sa Ircem su tom prilikom privedeni i Ilija Mijatović i Stevo Popović, sekretar partijske ćelije, kod kojih je navraćao i noćivao.[3][6]

Orden narodnog heroja

Tokom priprema za ustanak maja 1941. bio je izabran u Oblasno rukovodstvo za tuzlansku oblast, a 13. jula 1941. Pokrajinski komitet KPJ za Bosnu i Hercegovinu imenovao ga je za komandanta Štaba tuzlanske oblasti. Istovremeno su nove ustaške vlasti u Tuzli za njim, kao poznatim komunistom, raspisale poternicu i ucenile ga sa 200.000 kuna. Zbog toga, Irac je uzeo ilegalno ime Stjepan Jošić, kako se i potpisivao na izveštajima koje je slao Glavnom štabu NOP odreda za Bosnu i Hercegovinu. Nakon imenovanja za komandanta, krajem jula je sa njegovim članovima Štaba — politički komesar Cvijetin Mijatović i zamenik komandanta Pašaga Mandžić — otišao u Birač, gde je pod njegovim rukovodstvom podignut ustanak. Najpre su 5. avgusta 1941. oslobođeni Šekoviće, a nakon dva dana je zauzeta železnička stanica kod sela Papraća. Par dana potom, 12. avgusta 1941. grupa od 30 ustanika, kojima je neposredno rukovodio, kod sela Papraća je iz zasede razbila Četvrtu četu Osmog domobranskog puka. Tom prilikom zarobljena je velika količina naoružanja, kao i prvi mitraljezi. Već tada Irac se pročuo kao hrabar borac i vešt komandant.[3][7][8][2][9]

Komandant Majevičkog odreda[uredi | uredi izvor]

Polovinom septembra 1941, po direktivi Glavnog štaba NOP odreda za BiH, sa Fadilom Jahićem Špancem upućen je na Majevicu sa zadatkom da preuzme dužnost komandanta Majevičkog partizanskog odreda i radi na njegovom organizacionom jačanju. Ovaj Odred operisao je na teritoriji Majevice, Semberije i Posavine. Ubrzo nakon njegovog dolaska na Majevicu stigla je vest da se od Čelića prema Loparima kreće ustaška kolona. Odmah je naredio da se iza mačkovog mosta postavi zaseda, pod njegovom komandom, i da niko pre njega ne otvara vatru. Najpre su naišla dvojica ustaša na biciklima. Jedan je ubijen, a drugi zarobljen. Potom je naišla ustaška kolona, koja je odbijena jurišem predvođenim Ircem. Već u toj prvoj borbi stekao je poverenje boraca. Srednjeg rasta, u sivoj vojničkoj uniformi bivše Jugoslovenske vojske, sa crnom jagnjećom šubarom zabačenom za potiljak, brzo je postao popularan u srpskim selima, gde je sa narodom delio sve ratne nevolje.[7][8][10]

Kada je krajem oktobra 1941. dobio podatak da je u Lopare iz Tuzle stigla jedna manja domobranska jedinica i zanoćila u zgradi osnovne škole doneo je odluku da je iste noći napadne. Kako bi uspešno izvršio napad, tražio je bombaše-dobrovoljce, koji bi se privukli školi koristeći noć i ubacili bombe kroz prozor i time iznenadili neprijatelja. Iako komandant Odreda, i sam se prijavio za ovaj poduhvat kako bi podstaknuo borce da se prijave u bombaše. Kasnije se od ovog napada odustalo jer podaci o manjoj domobranskoj jedinici nisu bili tačni. U Loparu su se tada nalazile dve domobranske santije koje su se dobro utvrdile i postavile jako obezbeđenje, a u grupi partizana koji su pošli na ovaj zadatak bio je svega devet boraca.[11] Ipak, Majevički odred je tokom oktobra izvršio nekoliko uspešnih akcija, među kojima je bio onesposobljavanje železničkih stanica Suhopolje na pruzi Bijeljina—rudnik Mezgraja, kada je uništena jedna železnička kompozicija i prekinuta pruga. Kako bi ova akcija bila uspešno izvedena a neprijatelj onemogućen da deluje, delovi Majevičkog odreda izveli su demonstrativni napad na Bijeljinu, tokom koga su bijeljinski aktivisti izveli više akcija u samom gradu. Iznenađen napadom i akcijama u gradu, nemačko-ustaški okupator je u odmazdi izvršio hapšenje 80 pripadnika i simpatizera Narodnooslobodilačkog pokreta.[12]

Prilikom obilaska Prve čete Majevičkog odreda, 2. januara 1942. našao se u selu Piperi, na Majevici, kad su ih okružile i napale znatno jače snage Šestog pešadijskog puka Domobranstva NDH. Na svega 70 partizana napadalo je 500 domobrana. Shvatajući ozbiljnost situacije, poveo je četu u juriš pod pritiskom znatno brojnijeg neprijatelja. Među prvima je upao u redove neprijatelja i ubio nekoliko vojnika. Iako znatno brojniji, domobrani su bili iznenađeni brzim napadom, nakon čega je među njima zavladala panika, pa su se nakon kraće borbe povukli iz sela. Domobrani su imali 32 poginulih i 29 ranjenih boraca, dok je na partizanskoj strani poginuo komandir Prve čete Krsto Bjeletić Krcun, narodni heroj, a lakše su bili ranjeni politički komesar Odreda Fadil Jahić Španac i politički komesar čete Živan Cvijetinović. Odmah nakon borbe, borci su sa ostalim meštanima učestvovali u gašenju kuća koje su domobrani u toku borbe zapalili.[13][14][15]

Sukob sa četnicima i pogibija[uredi | uredi izvor]

Partizansko-četnički sukob, koji je u Srbiji izbio novembra 1941, nije se u početku prelivao na ostale ustaničke krajeve, a saradnja partizana i četnika u istočnoj Bosni trajala je do početka 1942. godine. Ideološke razlike između partizanskog i četničkog rukovodstva u istočnoj Bosni stvarale su od samog početka određene manje sukobe, koji su kulminirali u zimu 1941/1942. godine, posebno nakon Prve neprijateljske ofanzive u Srbiji i prelaska glavnine partizanskih snaga u Bosnu. Štab Majevičkog partizanskog odreda nalazio se u selu Vukosavcima, kod Lopara, i nastojao je da izbegne sukob sa četničkim snagama, koje su činile tri četničke grupe — grupa četničkog vojvode Radivoja Kerovića, grupa kapetana Stevana Damjanovića Leke i grupa žandarmerijskog narednika Đure Bižića. Četnički štab nalazio se u obližnjem selu Tobut. Partizani su se trudili da suzbiju četničku propagandu u odnosu na Hrvate i Muslimane, koje su četnici automatski svrstavali na stranu okupatora i kvislinga, dok su partizani nastojali da i njih uključe u borbu. Četnici i njihovi simpatizeri zamerali su partizanima jer njihove vođe nisu bili Srbi — Ivan Marković Irac bio je Hrvat, a Fadil Jahić Španac Musliman. Četničke vođe su krajem 1941. preko Ljube Petrovića, koji je preobučen u sveštenika odlazio u Beograd, uspostavili kontakte sa Vladom Milana Nedića i Nemcima, a od Nedića su dobili i naoružanje.[14][16][17]

Spomen-ploča na mestu pogibije Ivana Markovića u spomen-parku Vukosavci

Dana 14. februara 1942. četnici Stevana Damjanovića Leke zarobili su grupu od sedmoro partizanskih kurira, koji su iz Šekovića krenuli na Majevicu u partizanski štab. Među kuririma se nalazio i student prava Veselin Gavrić, sin uglednog sveštenika iz Priboja.[18] Nakon dobijanja vesti o zarobljavanju kurira, Štab Majevičkog odreda je četnicima uputio pismo u kome je zahtevano njihovo puštanje. Damjanović je odbio da pusti zarobljene kurire želeći da izazove sukob sa partizanima, dok su partizani, koji su u tom trenutku bili vojnički slabiji, pokušali da izbegnu sukob.[19] Kako bi sredilo stanje sa četnicima, Štab Majevičkog odreda je 18. februara uputio pismo Glavnom štabu NOP odreda Bosne i Hercegovine sa pozivom da na Majevicu dođe jedna jedinica iz sastava Prve proleterske udarne brigade, koja se tada nakon Druge neprijateljske ofanzive nalazila u istočnoj Bosni.[20] U strahu od dolaska jačih partizanskih snaga, a znajući da je obezbeđenje Štaba Majevičkog odreda u Vukosavcima slabo, četničke snage su odlučile da izvrše napad na Štab i likvidiraju partizansko rukovodstvo na Majevici.[21] Na savetovanju Okružnog komiteta KPJ za Majevicu, Posavinu i Semberiju, održanom 18. februara, sekretar Okružnog komiteta Jusuf Jakupović Mrki predložio je Ircu da povuče jedan vod partizana i da ga postavi kao obezbeđenje Štaba Odreda pošto je desetina koja je obezbeđivala Štab prethodno bila upućena kao pratnja grupi koja je sa konjima krenula u Semberiju po žito. Smatrajući da su borci potrebniji na položaju nego na obezbeđenju Štaba, Irac je odbio ovaj predlog.[22][17]

Četnički napad na Štab Majevičkog odreda u Vukosavcima izvršen je u jutarnjim časovima 20. februara 1942. i u njemu je učestvovalo oko 120 četnika, predvođenih vojvodom Kerovićem i poručnikom Acom Medunićem.[23] Idejni tvorac napada, Stevan Damjanović Leko, nije učestvovao u napadu, već je tog dana sa grupom boraca otišao u Zlo Selo. Četničke snage bile su raspoređene na četiri pravca — tri grupe su zauzele položaje oko kuće u kojoj se nalazio Štab, kako bi sprečile eventualno povlačenje članova Štaba, dok je četvrta grupa, pod komandom Mihajla Matića imala zadatak da izvrši napad.[24] Četnici, sa kojima je postojao sporazum o saradnji, neopaženo su došli do kuće Mitra Kovačevića, opkolili je i potom ušli u nju. Po ulasku u kuću, najpre su ubili doktora Mustafu Mujbegovića, profesora Krstu Popova i Peru Ćuskića, sekretara Sreskog komiteta KPJ za Brčko. U sukobu sa njima poginulo je nekoliko četnika. Nastala pucnjava, upozorila je partizane u drugoj sobi, koji su odmah potom zapucali kroz prozore i vrata kuće.[25] Fadil Jahić Španac, Slavko Mičić, Slobodan Jovanović Matori, Jusuf Jakupović Mrki, njegova supruga Mevla i Ivan Marković Irac pružili su žestok otpor četnicima. Mrki koji je bio sekretar Okružnog komiteta doneo je odluku da Španac i Irac pokušaju da se probiju iz kuće, dok ih oni budu štitili vatrom.[26] Španac je bacio bombu kroz ulazna vrata kuće, a potom su Irac i on iskočili i krenuli da beže. Nekoliko četnika krenulo je za njima, ali su bili pogođeni hicima iz kuće. Zahvaljujući pometnji koju su izazvali uspeli su da se udalje oko 150 metara od kuće. Stigli su nadomak šume, iz koje su se mogli probiti prema Loparama i Vakufu, ali su tu upali u zasedu četnika koji su se nalazili na obezbeđenju. U sukobu sa njima poginuo je najpre Irac, a potom Španac. Dok su četnici bili u poteri za njima, iz opkoljene kuće su uspeli da izađu preostali partizani i krenu na drugu stranu, ali su uhvaćeni od četnika i potom streljani.[27][7][17]

Pored Ivana Markovića Irca i Fadila Jahića Španca, u kući u kojoj se nalazio Štab i nedaleko od nje 20. februara 1942. poginuli su: Pero Ćuskić (1914—1942), Mustafa Mujbegović (1900—1942), Albin Herljević (1916—1942), Kosta Popov (1912—1942), Sejfo Karamehmedović (1922—1942) i Isidor Šatner Ćisko (1920—1942).[28]

Narodni heroj[uredi | uredi izvor]

Ukazom Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), 13. marta 1945. za osvedočena herojska dela na bojnom polju i herojsko držanje pred neprijateljem proglašen je narodnim herojem Jugoslavije. Istim Ukazom za narodne heroje proglašena je grupa istaknutih borca Narodnooslobodilačke vojske, među kojima su bili njegov saborac Fadil Jahić Španac, kao i Krsto Bajić, Rade Kondić, Savo Mašković, Vlado Ćetković i dr.[29][7]

Spomen-kuća u kojoj su ubijeni članovi Štaba Majevičkog odreda

Godine 1960. mesto pogibije članova Štaba Majevičkog partizanskog odreda u Vukosavcima, kod Lopara, uređeno je i pretvoreno u partizansko spomen-groblje, a kuća u kojoj je ubijen deo članova Štaba pretvoren je u spomen-muzej Prvog majevičkog odreda. Na otvaranju spomen-groblja i spomen-muzeja na Dan borca 4. jula 1960. prisustvovali su narodni heroji Ratko Perić, Rodoljub Čolaković, Osman Karabegović i Pašaga Mandžić. Za Dan ustanka naroda Bosne i Hercegovine 27. jula 1985. ovde je otkriven Spomenik Revoluciji, rad vajara Draga Tršara, koji simbolizuje partizansku kolonu u pokretu. Spomenik se izdiže iz velike zvezde petokrake na čijim su krakovima ispisana imena 765 palih boraca, među kojima 17 narodnih heroja. U spomen-kosturnici su sahranjeni posmrtni ostaci 12 narodnih heroja, među kojima su pored Ivana Markovića Irca i Fadil Jahić Španac, Pero Ćuskić, Albin Herljević, Slavko Mičić, Strahinja Mitrović i dr.[30][31]

Njegovo ime nose dve ulice na teritoriji Republike Srbije — jedna u beogradskoj opštini Novi Beograd, a druga u banatskom selu Lukićevu (nazvano po Veljku Lukiću Kurjaku, borcu Majevičkog odreda), kod Zrenjanina.[32] Osnovna škola „Sveti Sava” u Loparima, je od 1962. do 1992. nosila njegovo ime.[33][34]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Porodica Ivana Markovića Irca aktivno je učestvovala u Narodnooslobodilačkoj borbi. Zbog moguće ustaške odmazde, njegovi roditelji Marko (1880—1945) i Lucija morali su da napuste Tuzlu i pređu u selo Špionica, kod Srebrenika. Otac je tu radio za Narodnooslobodilački pokret i bio biran za predsednika Mesnog Narodnooslobodilačkog odbora. Jedinice Jugoslovenske vojske u otadžbini, koje su se februara 1945. povlačile iz Srbije, prolazile su kroz Srebrenik i uhapsile ih. Marka su nakon mučenja ubili, a Luciju pustili, ali je ona nakon desetak dana umrla od posledica mučenja. Ivanov brat Franjo Marković (1916—1942), predratni komunista, stupio je 1941. u Husinsku partizansku četu. Potom je pristupio Ozrenskom partizanskom odredu. Poginuo je 18. aprila 1942. u borbama na Ozrenu.[35]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Kovačević 1990, str. 108.
  2. ^ a b v g d Kovačević 1990, str. 196.
  3. ^ a b v g d đ Narodni heroji 1 1982, str. 499.
  4. ^ a b Kovačević 1990, str. 109.
  5. ^ „Gašenje RSK "Sloboda" od strane fašista 1941.”. www.frontslobode.ba. 8. 9. 2015. Arhivirano iz originala 23. 06. 2021. g. Pristupljeno 02. 11. 2020. 
  6. ^ a b Kovačević 1990, str. 110.
  7. ^ a b v g Narodni heroji 1 1982, str. 500.
  8. ^ a b Kovačević 1990, str. 111.
  9. ^ Hronologija NOB 1963, str. 73–74.
  10. ^ Kovačević 1990, str. 112.
  11. ^ Kovačević 1990, str. 113.
  12. ^ Hronologija NOB 1963, str. 125–126.
  13. ^ Narodni heroji 1 1982, str. 81.
  14. ^ a b Kovačević 1990, str. 115.
  15. ^ Hronologija NOB 1963, str. 191.
  16. ^ Kovačević 1990, str. 116.
  17. ^ a b v Odić & Komarica 1988, str. 272–275.
  18. ^ Kovačević 1990, str. 31.
  19. ^ Kovačević 1990, str. 32.
  20. ^ Kovačević 1990, str. 35.
  21. ^ Kovačević 1990, str. 54.
  22. ^ Kovačević 1990, str. 36.
  23. ^ Kovačević 1990, str. 55.
  24. ^ Kovačević 1990, str. 57.
  25. ^ Kovačević 1990, str. 62.
  26. ^ Kovačević 1990, str. 65.
  27. ^ Kovačević 1990, str. 67.
  28. ^ Kovačević 1990, str. 74.
  29. ^ Zbornik NOR 1949, str. 626.
  30. ^ Kovačević 1990, str. 162.
  31. ^ Kovačević 1990, str. 163.
  32. ^ „Pretraga ulica — Ivana Markovića”. www.planplus.rs. n.d. 
  33. ^ „Opština Lopare obrazovanje”. opstinalopare.com. n.d. 
  34. ^ „Osnovna škola „Ivan Marković Irac” Lopare”. findglocal.com. n.d. 
  35. ^ Kovačević 1990, str. 197.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Марковић_Ирац&oldid=27554883”