Ivan Stambolić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
ivan stambolić
Ivan Stambolić, maj 1986.
Lični podaci
Datum rođenja(1936-11-05)5. novembar 1936.
Mesto rođenjaBrezova, kod Ivanjice, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti25. avgust 2000.(2000-08-25) (63 god.)
Mesto smrtiFruška gora, Srbija, SR Jugoslavija
Profesijapravnik,
društveno-politički radnik
Porodica
SupružnikKatarina Stambolić
Delovanje
Član SKJ od1954.
Predsednik Izvršnog veća Skupštine SR Srbije
Period6. maj 1978 — 5. maj 1982.
PrethodnikDušan Čkrebić
NaslednikBranislav Ikonić
Predsednik Gradskog komiteta
Saveza komunista Beograda
Periodmaj 1982 — maj 1984.
PrethodnikSaša Gligorijević
NaslednikSlobodan Milošević
Predsednik CK Savez komunista Srbije
Periodmaj 1984 — maj 1986.
PrethodnikDušan Čkrebić
NaslednikSlobodan Milošević
Predsednik Predsedništva SR Srbije
Period5. maj 1986 — 14. decembar 1987.
PrethodnikDušan Čkrebić
NaslednikPetar Gračanin

Ivan Stambolić (Brezova, kod Ivanjice, 5. novembar 1936 — Fruška gora, 25. avgust 2000) je bio srpski političar, visoki funkcioner Saveza komunista Srbije i predsednik Predsedništva SR Srbije u doba Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Stambolić je bio politički mentor Slobodana Miloševića i velikim delom je zaslužan za njegov uspon na vlast. Naime, Milošević je tokom karijere uglavnom nasleđivao Ivana Stambolića na upražnjenim funkcijama. Nakon razlaza sa Miloševićem zbog nacionalizma krajem 1980-ih Stambolić postaje jedan od njegovih najvećih suparnika.

Stambolić je upamćen kao veliki zagovornik kompromisa i međuetničke tolerancije.[1] U avgustu 2000. godine oteli su ga i ubili pripadnici JSO-a, najverovatnije po naređenju Miloševića.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Ivan Stambolić je rođen 5. novembra 1936. godine u Brezovi, kod Ivanjice. Bio je četvrti od petorice sinova Milunke Stambolić i Miodraga Čekrevca. Majka Milunka, bila je rođena sestra revolucionara, narodnog heroja i političara Petra Stambolića.[3] Otac Miodrag (1908—1995) završio je Poljoprivrednu školu i bio predratni zadrugar, a potom prvoborac, narodni poslanik i predsednik Moravičkog sreza.[4] Njegova braća bili su — Vukašin Stambolić (1927—2013), političar, završio Filozofski fakultet, bio predsednik Saveza studenata Jugoslavije (SSJ) i narodni poslanik, član CK SK Srbije; Draško Stambolić (1932—1993), ostao na porodičnom imanju, bio odbornik i predsednik MZ Brezova; Miloš Stambolić (1934), završio književnost, bio glavni urednik i generalni direktor „Nolita” i Milun Stambolić (1948), arhitekta, projektovao nekoliko objekata i spomenika.

Trojici njegove braće roditelji su namenili fakultetsko obrazovanje, dok se Ivan, nakon osnovne škole, školovao za metalostrugara u Industrijskoj školi u Rakovici (prethodno je niže razrede gimnazije završio u Užicu i Ivanjici) i kasnije zaposlio kao kvalifikovani radnik u „Industriji motora Rakovica“.[5] Radio je i u Fabrici reznog alata u čačanskom „Ceru“. Na svoju ruku upisuje studije prava u Beogradu i Pravni fakultet završava paralelno sa poslom. Na studijama upoznaje mlađeg kolegu Slobodana Miloševića, koji postaje njegov štićenik.[5] U članstvo Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) primljen je 1954. godine.

Saradnja sa Miloševićem[uredi | uredi izvor]

Stambolić 1965. godine postaje direktor preduzeća „Tehnogas“, a njegov zamenik tada je bio Slobodan Milošević. Nakon što Stambolić odlazi iz „Tehnogasa“, Milošević prelazi na upražnjeno mesto direktora. Milošević će mu sve vreme tokom karijere biti naslednik na upražnjenim foteljama. 1973. godine, Stambolić postaje predsednik Privredne komore Beograda.

Svoju političku karijeru, Stambolić je počeo 1976. godine, kada je izabran za sekretara Izvršnog komiteta CK Saveza komunista Srbije. Dve godine kasnije, 1978, dolazi na dužnost predsednika Izvršnog veća Skupštine SR Srbije. Dok je Stambolić bio predsednik srpske vlade, jezgra političke moći, Milošević je predsednik Beogradske banke, centra ekonomske moći.[5] Po isteku mandata na čelu Izvršnog veća, 1982, Stambolić postaje predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda.

Aprila 1984. godine Stambolić s mesta predsednika Gradskog komiteta SK Beograda odlazi na čelo Centralnog komiteta SK Srbije, a za svog naslednika na čelu Gradskog komiteta imenuje Miloševića, uprkos protivljenju nekih starijih komunista.[5] U naredne dve godine, Stambolić u potpunosti učvršćuje svoju vlast na republičkom nivou. U to doba angažovao se u zahtevima za promenu ustavnog položaja Srbije, smanjivanje velikih nadležnosti srpskih pokrajina i reformisanje ekonomskog sistema.[6] On je insistirao da se te promene provedu u okviru institucija sistema, odnosno putem pregovora sa drugim republičkim i pokrajinskim rukovodstvima, uključujući i kosovsko. U početku se činilo da te umerene stavove deli i Slobodan Milošević.

Razlaz sa Miloševićem[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Osma sednica CK SKS

Nakon redovne smene partijskog rukovodstva u Srbiji maja 1986. godine Ivan Stambolić postaje predsednik Predsedništva SR Srbije, a Miloševiću daje odlučujuću podršku prilikom njegovog izbora za novog predsednika Predsedništva CK SK Srbije. Nakon dolaska na čelo CK SKS, Milošević ojačava partijski aparat, oko sebe okuplja verne saradnike i formira frakciju, koja se u proleće 1987. otvoreno sukobljava sa delom komunista koje predvode Dragiša Pavlović i Ivan Stambolić.[5] Ovaj period je obeležio Memorandum Srpske akademije nauke i umetnosti, koji je uznemirio jugoslovensku javnost. Nakon njegovog pojavljivanja u septembru 1986. godine, Stambolić je bio jedan od najoštrijih kritičara tog Memoranduma. Dan nakon objave memoranduma, predsednik Predsedništva SR Srbije Ivan Stambolić ga je nazvao ratnim manifestom za srpske komesare.

Usled naraslih međunacionalnih tenzija između kosovskih Albanaca i Srba, Stambolić je u aprilu 1987. godine poslao tadašnjeg predsednika Saveza komunista Srbije Slobodan Miloševića na Kosovo da posreduje u sukobu. Umesto toga, on se stavio na stranu Srba, koristeći kontrolu nad medijima i partijsku mašineriju za podstrekivanje nacionalizma.[7] Stambolić je nakon ovoga pokušao organizovati smenu Slobodana Miloševića preko beogradske organizacije Saveza komunista, čiji je predsednik tada bio Dragiša Pavlović. Sukob između dve frakcije se sve više produbljivao. Milošević je već imao važne medije pod svojom kontrolom, koji su ga opisivali kao narodnog tribuna, te je na stranu Miloševića stao najveći deo javnosti. U međuvremenu se dogodio masakr u paraćinskoj kasarni koji je širom Srbije doveo do velikog negativnog raspoloženja prema Albancima i dao dodatnu podršku Miloševiću.

Bilo je vrlo ozbiljnih ljudi koji su imali izvesne rezerve prema Miloševiću, pa i sumnje u njegove namere. Sekretar za unutrašnje poslove Svetomir Lalović upozoravao me je da „čitava Srbija priča kako se u srpskom vrhu nešto događa“. Čak mi i neki srpski akademici skreću pažnju sa vidnom zabrinutošću. Mole me da prevaziđem sporove sa Akademijom, jer u suprotnom može doći do potresa u kojima ću možda baš ja biti prva žrtva.[8]

Osma sednica CK SK Srbije održana 24. septembra 1987. je predstavljala konačni razlaz Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića.[9] Na osmoj sednici Partije, održanoj pred televizijskim kamerama, Miloševićeve pristalice su osvojile većinu te započele čistku, kasnije nazvanu „diferencijacija“, čija je prva žrtva bio Pavlović, a posle njega i sam Stambolić. Na ovoj sednici Pavlović je razrešen svih partijskih dužnosti. Nekoliko meseci kasnije, Stambolić je usled negativne kampanje štampe i ogromnog pritiska javnosti, 14. decembra 1987. na sednici Predsedništva SR Srbije podneo ostavku i povukao se iz političkog života.[5] Osmu sednicu mnogi smatraju uvodom u jugoslovenske ratove 1990-ih.[9][10]

Siguran sam u jedno — ni prvim ni poslednjim korakom nisam doprineo podizanju ovog strašnog oblaka što nam već nekoliko zamračuje sve vidike. Štaviše učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da sprečim nacionalni brodolom. Za pohvalu — malo, za utehu — nedovoljno. Jedva savest da podmiri.[8]

Stambolić je od 1988. godine pa nadalje bio neprekidno pod prismotrom Državne bezbednosti Srbije.[2] U januaru 1988. je na predlog tadašnjeg Saveznog izvršnog veća SFRJ izabran za direktora Jugoslovenske banke za međunarodnu ekonomsku saradnju — „JUBMES“ — čiji je cilj bio da olakša izlazak domaćih preduzeća na strana tržišta. Aprila 1988. godine je doživeo tešku porodičnu tragediju: u saobraćajnoj nesreći kod Budve poginula je njegova dvadesetčetvorogodišnja ćerka pod sumnjivim okolnostima. Slobodan Milošević došao je na njenu sahranu, a Stambolićeva supruga Katarina je odbila da mu pruži ruku.[5] Sam Ivan je kasnije dovodio u vezu Bojaninu smrt sa ishodom Osme sednice.[11]

Stambolić se oglašavao u javnom životu 1991. godine, kada je pružio podršku antiratnim protestima i 1992, kada je pružio podršku studentskom protestu.[12] 1995. godine Ivan Stambolić odlučuje da javno progovori, „posle dugog ćutanja“, te objavljuje knjigu „Put u bespuće“ koja se bavi događajima iz prethodnog perioda i kritikuje politiku Slobodana Miloševića:

Kad se pogleda njegova politika danas vidi se da on od slovenačkog kontraudara, kad mu ne daju miting u Ljubljani ide iz poraza u poraz. Svaki novi poraz je veći. Ali i svaki novi poduhvat je veći od prethodnog. Potire, zatrpava prethodni... I sve tako. Sve vreme to je jedan veliki gubitnik. Razume se, sa njim i srpski narod.[13]

On je kritikovao Miloševića zbog spajanja nacionalizma i socijalizma, nazivajući njegov poredak nacionalistički boljševizam i nacional-socijalizam.[14] Aprila 1995. godine Stambolić u organizaciji Beogradskog kruga i zajedno sa pedesetak intelektualaca iz Srbije odlazi u opkoljeno i granatirano Sarajevo.[5] U istom periodu, zajedno sa Miladinom Životićem, Mišom Nikolićem, Žarkom Koraćem, Rasimom Ljajićem i Nenadom Čankom, učestvuje u pokušaju stvaranja Socijaldemokratskog saveza Srbije.[5]

1997. godine, odlukom Savezne vlade Savezne Republike Jugoslavije, smenjen je sa položaja direktora „JUBMES“ banke.[8] Stambolić nakon toga povremeno izlazi u javnost oštrim nastupima protiv Slobodana Miloševića.

Kada je cela stvar s ideološkom odbranom Jugoslavije bila potpuno ogoljena, najveći deo Armije, evoluirajući od komunizma i unitarizma, završio je u pravoslavlju i velikosrpskom nacionalizmu.[15]

Otmica i ubistvo[uredi | uredi izvor]

„Ivanova česma”, podignuta u blizini mesta gde je otet na Košutnjaku.
Spomenik u blizini mesta ubistva na Fruškoj gori.

Uoči saveznih izbora 2000. godine pominjalo se da bi Stambolić mogao da istupi kao protiv-kandidat Miloševiću za predsednika SRJ. Čim se dalo naslutiti da će Stambolić na predstojećim septembarskim izborima možda postati vođa ujedinjene srpske opozicije (DOS) i njen predsednički kandidat njegovi protivnici su se brzopotezno dali u akciju njegovog uklanjanja.

Ivan Stambolić je 25. avgusta 2000. godine otet za vreme rekreacije na Košutnjaku, od strane pripadnika Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije. Stambolić je pod pretnjom pištoljem ubačen u kombi pod izgovorom da ide na informativni razgovor. U kombiju su mu na ruke stavljene lisice, noge su mu vezane lepljivom trakom. Belim kombijem odvezen je na Frušku goru gde je već ranije bila iskopana rupa, nakon čega je doveden do nje, prisiljen da klekne. Sa dva metka u potiljak glave ga je ubio pripadnik JSO-a iz pištolja „pjetro bereta“ kalibra 22 LR (5,6 mm). Nakon toga su telo spustili u rupu zalili živim krečom i zakopali.[16]

Za sobom je ostavio suprugu Katarinu, sina Veljka, kćerku Tijanu i unuka Uroša.

Tadašnji mediji su nakon Stambolićevog nestanka poveli negativnu kampanju. Politika je sugerisala da je neko od Stambolićevih poslovnih partnera umešao prste u kidnapovanje, navodeći da se on bavio poslovima „u kojima su se okretale milionske sume u devizama“.[12] Dalje su izmišljane priče o njegovim navodnim firmama i poslovnim planovima.[12]

O njegovoj sudbini se naredne tri godina ništa nije saznalo, čak ni nakon pada Slobodana Miloševića i Petooktobarskih promena. Razne organizacije vodile su bezuspešnu kampanju pod nazivom „Gde je nestao Ivan Stambolić?“[17]

28. marta 2003. godine pronađeni su posmrtni ostaci Ivana Stambolića na Fruškoj gori. Ubijen je istog dana kada je otet od strane pripadnika Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije. Sahrana je obavljena 8. aprila 2003. na Topčiderskom groblju uz sve državne počasti na insistiranje Vlade Srbije. Njegove ubice, na čelu sa Miloradom Ulemekom Legijom, uhvaćene su i osuđene na višegodišnje zatvorske kazne.

Dela[uredi | uredi izvor]

Napisao je tri knjige:

  • „Direktor u samoupravljanju“, 1978.
  • „Rasprave o SR Srbiji“, 1988.
  • „Put u bespuće“, 1995.
  • „Koren zla“, objavljena posthumno 2002, priredila Latinka Perović

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ivan Stambolić
  2. ^ a b „Ivana Stambolića ubila tajna policija”. Politika.rs. Pristupljeno 25. 9. 2013. 
  3. ^ https://infoliga.rs/2020/08/25/ivanjica-dve-decenije-od-ubistva-ivana-stambolica/
  4. ^ http://www.politika.co.rs/sr/clanak/323848/Tema-nedelje/Politicke-dinastije/Ko-je-ko-u-politickom-rodoslovu
  5. ^ а б в г д ђ е ж з „Poslednje pismo Slobodanu Miloševiću”. Pescanik.info. Архивирано из оригинала 27. 09. 2013. г. Приступљено 25. 9. 2013. 
  6. ^ „Ivan Stambolić – tragični vizionar”. Republika.co.rs. Приступљено 25. 9. 2013. 
  7. ^ „Atrocities in Yugoslavia unraveled much later”. Post-gazette.com. 31. 12. 1969. Приступљено 25. 9. 2013. 
  8. ^ а б в „Portret: Ivan Stambolic, politicar i privrednik”. Yurope.com. Приступљено 25. 9. 2013. 
  9. ^ а б „Zbornik "Osma sednica CK SKS"”. B92.net. 21. 9. 2007. Приступљено 25. 9. 2013. 
  10. ^ „Osma sednica - da li je moglo biti drugacije?”. Nwbih.com. 21. 9. 2007. Архивирано из оригинала 27. 09. 2013. г. Приступљено 25. 9. 2013. 
  11. ^ „Da li je Ivan nastradao zbog Bojane”. Nin.co.rs. 15. 2. 2001. Приступљено 25. 9. 2013. 
  12. ^ а б в „Otmica Stambolića: Zna se ko, ne zna se zašto?”. Aimpress.ch. Архивирано из оригинала 27. 09. 2013. г. Приступљено 25. 9. 2013. 
  13. ^ „Један велики губитник”. Politika.rs. Приступљено 25. 9. 2013. 
  14. ^ „Prva i poslednja žrtva”. Nin.co.rs. Приступљено 25. 9. 2013. 
  15. ^ „Ilija T. Radaković: BESMISLENA YU-RATOVANJA 1991-1995”. Znaci.net. Приступљено 25. 9. 2013. 
  16. ^ „Državna odšteta za državni zločin”. Vreme.com. Приступљено 25. 9. 2013. 
  17. ^ „Metafizika stiropora”. Yurope.com. Приступљено 25. 9. 2013. 

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Стамболић&oldid=27397420”