Ivo Andrić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ivo Andrić

S. Kragujevic, Ivo Andric, 1961.jpg
Ivo Andrić, nobelovac za književnost

Informacije
Datum rođenja 9. oktobar 1892.
Mesto rođenja Dolac kod Travnika
Zastava Austrougarske Austrougarska
Datum smrti 13. mart 1975.
Mesto smrti Beograd (Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jugoslavija)
Dela
Najvažnija dela Na Drini ćuprija
Prokleta avlija
O priči i pričanju
Omerpaša Latas
Nagrade Nobel prize medal.svg Nobelova nagrada za književnost
Order of the Hero of socialist labour Rib.png Orden junaka socijalističkog rada
Potpis

Ivo Andrić (Dolac, 9. oktobar 1892Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski[1] i jugoslovenski[1][a] književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine za roman Na Drini ćuprija (1945). Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Život

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisao je sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studirao je na Filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorsku disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Andrić je odbranio na Univerzitetu u Gracu 1924. godine.

Kuća Ive Andrića

U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je naprednom nacionalističkom pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti.

Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavio je 1911. godine u „Bosanskoj vili“. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga je zatekao Prvi svetski rat.

Po izbijanju rata vratio se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga je uhapsila i odvela u šibenski, a potom u mariborski zatvor u kojem će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.

Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine.

Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[2] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“ itd.

U junu 1924. godine u Gracu odbranio je doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“.

U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata nalazio se na funkciji opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika jugoslovenske vlade u Berlinu (1939). Prisustvovao je potpisivanju pristupanja Kraljevine Jugoslavije u dvoru Belvedere 25. marta 1941. Po izbijanju Drugog svetskog rata, zbog neslaganja sa vlastima u Beogradu podneo je ostavku na mesto ambasadora i vratio se u Beograd. Za vreme Drugog svetskog rata živeo je povučeno u svom stanu u Beogradu (na Zelenom vencu), ne dozvoljavajući bilo kakvo štampanje i objavljivanje svojih dela. U isto vreme napisao je svoja najbolja dela koja će kasnije doživeti svetsku slavu. Odbio je da potpiše Apel srpskom narodu. U periodu od 1944. do 1954. obavljao je više društvenih funkcija, što je zabeleženo u knjizi „Angažovani Andrić 1944-1954“.[3] Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman „Prokleta avlija“. Oženio se 1958. godine Milicom Babić-Jovanović (1909—1968).

Novac dobijen od Nobelove nagrade 1961. godine u potpunosti je poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[4]

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969—1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj „poslednji značajniji razgovor“ sa Andrićem i citira ga: „U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine...“

Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Književni rad

Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u Bosanskoj vili 1911[5]. godine. Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“)[5]. Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine[6]. Sve Andrićeve lirske pesme koje za njegovog života nisu bile sabrane u knjigu objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom „Šta sanjam i šta mi se događa“.

Spomenik Ivi Andriću u Beogradu

Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina.

U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunac Andrićevog stvaralaštva, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan, Andrićev zemljak iz srednje Bosne, smatra da se radi o nevažnim plačljivim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti.

Druga faza, koja traje do Drugog svetskoga rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu (što je u dosta radova stvorilo čudnu mešavinu u kojoj narator koristi srpski ekavski, a likovi - često fratri - govore nekim od jekavskih ili ikavskih dijalekata). Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa je ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča.

Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama, ponajviše na erotskom planu. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Bošnjaci, Jevreji, Hrvati, Srbi - uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20.

Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i najznačajnijim ostvarenjem toga razdoblja, pripovetkom Prokleta avlija. Uz izuzetak Gospođice, realističkog psihološkog romana smeštenog u srpsku palanačku sredinu, radnja ostalih dela uglavnom je smeštena u Bosnu, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti.

Ocena Andrića kao romanopisca daleko je od jednoznačne: po nekima je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“; po drugima, Andrić je autentični autor kraćega daha, poput Čehova, pa je najbolji u novelama i pripovetkama, dok mu odriču vrednost postignuća u većim kompozicijama. Bilo kako bilo, Andrić je u svetu uglavnom poznat po svoja dva romana, Na Drini ćuprija i Travnička hronika (prvi je pisan tokom Drugog svetskog rata u Beogradu).

Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja, no ne i psihološkim poniranjem - većina je Andrićevih likova (osim franjevaca) gonjena biološkim imperativima i determinizmom u ponašanju koji podseća na naturalističku školu 19. veka. Osim tih dela, autor je objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze, te verovatno najbolje delo kasne faze, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdane), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela.

Andrić o umetnosti

Ivo Andrić 1922. godine

Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom i pripovetka Aska i vuk.

Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje.

  • Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život.
  • Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“.
  • Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi.
  • Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima.

„Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“.

  • Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“
  • Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“.
  • Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja.

Umetnički postupak

Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine

U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira. Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom.

Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i nejasni impuls u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja takozvanog filozofskog realizma.

Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Sve se kod njega izražava mirnim i prirodnim kazivanjem i njegov stil zaista ima „nepomućenost kristala“. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska, odnosno hrvatska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature.

Dela

Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.
  • Ex ponto, stihovi u prozi, 1918.
  • Nemiri, stihovi u prozi, 1920.
  • Put Alije Đerzeleza, 1920.
  • Most na Žepi, 1925.
  • Anikina vremena, 1931.
  • Portugal, zelena zemlja, putopisi 1931.
  • Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi 1934.
  • Razgovor sa Gojom, esej 1936.
  • Na Drini ćuprija, roman 1945.
  • Deca, zbirka pripovedaka.
  • Gospođica, roman 1945.
  • Travnička hronika, roman 1945.
  • Na Nevskom prospektu, 1946.
  • Na kamenu, u Počitelju,
  • Priča o vezirovom slonu, 1948.
  • Prokleta avlija, novela 1954.
  • Igra 1956.
  • O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961.
  • Jelena žena koje nema, roman 1963.
  • Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme koje su objavljene posthumno 1977.
  • Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977.
  • Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno
  • Znakovi pored puta, knjiga objavljena posthumno
  • Sveske, knjiga objavljena posthumno

Knjige o Ivi Andriću

Nacionalna pripadnost

Andrićeva lična karta iz 1951. godine
Andrićeva prijavnica za Jagelonski univerzitet u Krakovu

Podaci iz matičnih knjiga kažu da je Ivo Andrić rođen u katoličkoj porodici i da je kršten u rimokatoličkoj crkvi Svetog Ivana Krstitelja.[5] Takođe, postoje i podaci o Andrićevoj upisnici na Jagelonski univerzitet u Krakovu 1914. godine, iz koga se vidi da je upisan kao Hrvat.[7] U njegovoj ličnoj karti iz 1951. godine, vidi se da se svojeručno upisao kao Srbin po nacionalnoj pripadnosti. Isto tako se izjasnio i u partijskoj knjižici. Zbog toga se stvorila svojevrsna kontroverza oko njegove nacionalne pripadnosti[8]. Srbi ga smatraju srpskim književnikom [9][6][10], dok ga Hrvati smatraju hrvatskim književnikom [11].

Stazama Ive Andrića

Godine 2012. u gradu Beogradu je odlučeno da se na svim tačkama grada gde je Andrić provodio vreme (radna mesta, parkovi, kafane...) postave male table sa odgovarajućom oznakom. U gornjem desnom uglu je i QR kod preko koga se uz pomoć interneta može doći do potpunijih podataka o datoj lokaciji.

Zanimljivosti

U Sremskoj Mitrovici u hotelu „Moravica“ postoji apartman 144 u kojem je Ivo Andrić više puta odsedao i gde se nalazi stalna muzejska postavka.[12]

Napomene

  1. ^ Odrednica srpski i jugoslovenski književnik ne govori o nacionalnom osećanju i pripadnosti Ive Andrića.

Reference

  1. ^ a b Na Drini ćuprija: Beleška o piscu, pp. 381. Beogradski izdavački grafički zavod. ISBN 978-86-13-00077-8.
  2. ^ Briljantna diplomatska karijera („Politika“, 10. oktobar 2011)
  3. ^ Angažovani Andrić: Društvena uloga velikog pisca („Večernje novosti“, 1. oktobar 2012)
  4. ^ Za Nobela imamo pisce ali nemamo volje („Večernje novosti“, 19. septembar 2013)
  5. ^ a b v Biografija Ive Andrića, Pristupljeno 18. 3. 2012.
  6. ^ a b Jovan Deretić. Kratka istorija srpske književnosti, Projekat Rastko, Pristupljeno 18. 3. 2012.
  7. ^ Milorad Živančević: Andrić u Poljskoj, Zbornik Matice srpske za slavistiku, 1985, br. 28, pp. 7-43.
  8. ^ Večernje novosti: Ivo Andrić potvrdio da je Srbin, 16 maj 2011., Pristupljeno 28. 2. 2012.
  9. ^ (на srpskohrvatski) 100 Djela književnosti jugoslavenskih naroda, pp. 281. Zagreb: Stvarnost. 1969. стр. 281. „Ivo Andrić je Jugoslavenski književnik iz reda srpskog naroda.“ 
  10. ^ Srpska porodična enciklopedija, knjiga 1, izdavač Narodna knjiga i Politika NM 2006
  11. ^ „Matica hrvatska - Hrvatski nobelovci“. Matica.hr. 16. 11. 2001.. 
  12. ^ Sremska Mitrovica: Svi hoće u Andrićev apartman („Večernje novosti“, 10. avgust 2013)

Literatura

  • 100 Djela književnosti jugoslavenskih naroda. Zagreb: Stvarnost. 1969. 

Spoljašnje veze

Sa drugih Vikimedijinih projekata :