Izgovori latinskog jezika

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
KNjIŽEVNOST
rimska književnost
latinski jezik
izgovori latinskog jezika

Latinski se danas izgovara na mnoge načine, koji mahom zavise od lokalnih, nacionalnih i školskih tradicija i navika. Iz tog šarenila izdvajaju se, po svojoj internacionalnoj vrednosti, tri izgovorna stila: tzv. klasični (ili restituisani) stil, koji, s pretenzijom da se prevaziđu nezgodne razlike, stiče primenu počev od poslednjih decenija XIX v., a zasniva se na približnom oponašanju onoga što se zna o rimskom izgovoru kakav je bio u I v. p. n. e.; i dva tradicionalna stila, koji u glavnim crtama potiču iz poznoantičkog/ranosrednjovekovnog doba i neprekinuto se koriste do danas, a međusobno se razlikuju po izvesnim obeležjima koja su u međuvremenu postala svojstvena zapadnim odn. istočnim romanskim jezicima (npr. francuskom i španskom naspram italijanskog i rumunskog). Zapadni izgovorni stil uobičajen je naročito kod znalaca latinskog u nemačkim zemljama, ali i u celoj srednjoj i istočnoj Evropi, pa i kod Srba. Istočni izgovorni stil uobičajen je kod Italijana, a -- zahvaljujući centralnom položaju Italije kao nosioca latinske tradicije, i takođe autoritetu Rimokatoličke crkve -- široko je poznat i korišćen u raznim sredinama.


Klasični (restituisani) izgovor[uredi]

Po klasičnom načinu, izgovara se uglavnom kako je napisano. Glavne pojedinosti su ove:

Eneja beži iz zapaljene Troje, slika Federika Baročija iz 1598. godine koja se nalazi u Galeriji Borgeze u Rimu. Vergilijeva Enejida je jedno od najpoznatijih dela klasične latinske književnosti.

Konsonanti c, s, t uvek i u svakom položaju izgovaraju se kao naše K, S, T: ceteri keteri, citra kitra, cito kito, Cyprus kiprus, asinus asinus, rosa rosa, natio natio, Dalmatia dalmatia.

Konsonant v izgovara se kao englesko W: vates uates, verum uerum, vita uita.

Dvoslovni konsonant qu izgovara se kao u italijanskom ili engleskom, tj. čuje se KW: qualis kualis, queri kueri, quid kuid.

Konsonant z izgovara se kao (sliveno) DZ: zona dzona, gaza gadza.

Konsonant h izgovara se kao u engleskom, tj. samo kao izdisaj, mnogo tiše od srpskog H.

Dvoslovni konsonanti ch, ph, th izgovaraju se slično konsonantima kojima počinju engleske reči care, pal, toy, tj. tako da se uz K, P, T čuje još i izdisaj.

Složeni vokali ae, oe, au izgovaraju se AJ, OJ, AU: aetas ajtas, poena pojna, aurum aurum.

Te i druge pojedinosti klasičnog izgovora restituišu se iz tri glavna izvora: (1) neposredno, iz opisa koje daju rimski gramatičari i drugi pisci; (2) posredno, na osnovu varijacija u pisanju i naročito ortografskih grešaka kojih ima u rimskim tekstovima (najviše u natpisima); (3) posredno, po tome kako su Rimljani zapisivali preuzete strane reči, i kako su latinske reči zapisivane u drugim jezicima.

Tradicionalni izgovor zapadnog (nemačkog) stila[uredi]

iz Carmina Burana, velikog rukopisnog zbornika latinske srednjovekovne poezije

U odnosu na klasični izgovor, glavne razlike su ove:

Složeni vokal ae izgovara se E, a složeni vokal oe kao nemački zamućeni vokal Ö: aetas etas, poena pӧna.

Konsonant s između vokala, kao i u grupama ns, rs, izgovara se kao Z: rosa roza, versus verzus, consul konzul.

Konsonant c ispred e, i, y, ae, oe izgovara se kao C: carus karus, cena cena, cito cito, comes komes, cura kura, Cyrus cirus, caedo cedo, coepi cӧpi.

Kad iza konsonanta t stoji i i još jedan vokal, izgovara se ne T nego C: natio nacio, Dalmatia dalmacia.

Konsonant v izgovara se kao srpsko V: vates vates, verum verum, vita vita.

Dvoslovni konsonant qu izgovara se kao u nemačkom, tj. čuje se KV: qualis kvalis, queri kveri, quid kvid.

Dvoslovni konsonanti ch, ph, th izgovaraju se H, F, T.

Tradicionalni izgovor istočnog (italijanskog) stila[uredi]

U odnosu na klasični izgovor, glavne razlike su ove:

Složeni vokali ae i oe izgovaraju se kao E: aetas etas, poena pena.

Vatikan, država koja mnoge asocira na latinski, zbog uloge koju je ovaj nekad igrao u Rimokatoličkoj crkvi. Često se tvrdi da je latinski zvanični jezik Vatikana, što nije tačno: zvanični je italijanski.

Konsonant s između vokala izgovara se kao Z: rosa roza.

Konsonant c ispred e, i, y, ae, oe izgovara se kao Č (ili Ć): carus karus, cena čena, cito čito, comes komes, cura kura, Cyrus čirus, caedo čedo, coepi čepi.

Konsonant g u toj poziciji izgovara se kao Dž (ili Đ): ruga ruga, gena džena, magis madžis, ago ago, gula gula, gyrus džirus, Gaetulus džetulus, lagoena ladžena.

Grupa sc u toj poziciji izgovara se kao Š: musca muska, scelus šelus, scire šire, disco disko, scutum skutum, Scyrus širus, scaena šena.

Kad iza konsonanta t dođe i i još jedan vokal, izgovara se CJ: natio nacjo, Dalmatia dalmacja.

Grupa gn izgovara se kao Nj: magnus manjus, gignere džinjere.

Konsonant v izgovara se kao srpsko V: vates vates, verum verum, vita vita.

Konsonant h ne izgovara se: homo omo, habere abere.

Dvoslovni konsonanti ch, ph, th izgovaraju se K, F, T.

Dalje napomene[uredi]

Slovo k (izg. K) piše se u samo nekoliko latinskih reči: Kalendae, Kaeso, Karthago (ali i Calendae, Carthago).

Slovom x piše se konsonantska grupa KS. Ako reč počinje na eks- pa zatim dolazi vokal, u oba tradicionalna izgovora čuje se GZ: maximus maksimus, expurgare ekspurgare, examen egzamen, exemplum egzemplum, exire egzire.

Udvojeni konsonanti (kao u terra, stella, mittere, pinna) izgovaraju se kao takvi (tj. čuje se kako dvostruko traju) u klasičnom i u italijanskom stilu, dok se u nemačkom stilu uprošćavaju (tako da rr bude jednako prostom r, ll prostom l, itd.).

Akcentovanje je isto u svim izgovornim stilovima. Latinske reči akcentovane su ili na pretposlednjem ili na pretpretposlednjem slogu (naravno, ovo drugo je moguće samo ako je reč trosložna ili još duža). U tim granicama, o mestu akcenta odlučuje struktura pretposlednjeg sloga: ako je ovaj zatvoren ili ako sadrži dug vokal, biće naglašen; u suprotnom slučaju, akcenat će po nuždi pasti na pretpretposlednji slog.

Zaključna beleška[uredi]

U šarenilu latinskih izgovora postoje i sasvim ekscentrični stilovi. Po nerazumljivosti strancu najpoznatiji su engleski i francuski školski izgovor, koji su svojevremeno i bili glavni motiv za restituciju klasičnog izgovora.

Prednost klasičnog izgovora leži u njegovoj neutralnosti i jednostavnosti. Mane su mu relativna grubost restitucije (štaviše, i u tom novom okviru, koji bi imao da bude jedinstven, javljaju se nacionalne razlike) i neprirodnost povratka, mimo tradicije, na jedno davno stanje.

Tradicionalni izgovori imaju kontinuitet, koji je kičma klasičnog nasleđa (pa i latinizmi u modernim jezicima imaju »tradicionalni« a ne »klasični« oblik: kažemo percepcija a ne perkeptija). Tradicionalni stilovi možda su i blagoglasniji od izgovora kakav je bio u klasična vremena (sami Rimljani toga doba uviđali su nedostatak »mekših« glasova u svom jeziku); ali oni nisu u skladu s ostatkom latinske jezičke norme, koja se zasniva na književnosti klasične epohe, i pogotovu su neautentični kad treba naglas čitati umetničke tekstove iz klasičnog doba. A najveći im je nedostatak njihovo nejedinstvo.

Pri čitanju latinskih tekstova moguće je odabrati stil najbliži izgovoru samog autora i/ili njegovih savremenika. Na tome, međutim, ne treba insistirati. Normalno je biti naviknut na jedan izgovorni stil; variranje naročito škodi početnicima, jer kod njih izaziva konfuziju. U školskim i akademskim uslovima mahom se prihvata opredeljenje za ma koji od izgovornih stilova, ali se ne dopušta njihovo brkanje.

Literatura[uredi]

  • W. Sidney Allen, Vox Latina, 2. izd., Cambridge 1978.
  • A. Traina, L'alfabeto e la pronunzia del latino, 3. izd., Bologna 1967.