Ikarus IO

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Ikarus IO
Opšte
Namena Izviđač obalski
Posada 3
Proizvođač Ikarus Zemun (pogon Novi Sad)
Prvi let 1926
Početak proizvodnje 1927
Dimenzije
Dužina 10,40 m
Razmah krila 15,20 m
Visina 3,52 m
Površina krila 47,50 m²
Masa
Prazan 1.520 kg
Normalna poletna 2.450 kg
Pogon
Klipno-elisni motor 1 motor Ford-Liberti L-12
Snaga 294 kW
Performanse
Maks. brzina na Hopt 145 km/h
Maks. brzina na H=0 170 km/h
Dolet 600 km
Plafon leta 4.500 m
Brzina penjanja 180 m/min
Портал:Ваздухопловство
Мотор за хидроавион Икарус ИО FORD Liberty L-12

Ikarus IO je hidroavion (Izviđač Obalski) proizveden 1926. i 1927. godine u fabrici aviona Ikarus iz Novog Sada, a za potrebe Pomorskog vazduhoplovstva Kraljevine SHS/Jugoslavije.

Projektovanje i razvoj[uredi]

Nakon pada prototipa Izviđačkog Mornaričkog (IM) hidroaviona sa motorom BMV 260 KS 31. maja 1926. godine, Ikarus je odmah pristupio izradi drugog prototipa izviđačkog hidroaviona sa motorom Ford-Liberti L-12 snage 400 KS, koji je kao i prethodni konstruisao inž. Josip Mikl tehnički direktor Ikarusa. Novi prototip je dobio naziv IO (izviđač obalni) i prvi probni let je obavljen na dunavu kod Novog Sada septembra meseca 1926. godine. Nakon svestranih ispitivanja, avion je dobio pozitivnu ocenu i Pomorsko vazduhoplovstvo je naručilo prvu seriju od 12 primeraka. Prvu seriju je Ikarus isporučio u toku 1927. godine i ovi avioni su dobili brojne oznake od 101 do 112. Na osnovu primedbi proizašlih iz operativnog korišćenja ovih aviona, izvršene su određene modifikacije pa je PV krajem 1928. godine izvršilo porudžbinu još 24 primeraka modifikovanih IO aviona. Avioni IO druge serije dobili su numeričke oznake 113 do 136. Paralelno sa izradom druge serije hidroaviona Ikarus IO napravljen je prototip IO aviona sa motorom Loren (klasična konverzija). Oznake podtipova ovih aviona su bile prema ugrađenim motorima[1]:

  • IO/Li - Izviđač obalski hidroavion sa motorom Librerti L-12 400 KS, (36 primeraka + 1 prototip izgrađenih 1927. i 1928. godine),
  • IO/Lo - Izviđač obalski hidroavion sa motorom Loren-Ditrih 12Eb 450 KS, (1 primerak - prototip konverzija 1929. godine),
  • IO/Re - Izviđač obalski hidroavion sa motorom Reno 12Ke 500 KS, (1 primerak - prototip 1930. godine Br.137),
  • IO/Lo - Izviđač obalski hidroavion sa motorom Loren-Ditrih 12Db 400 KS, (20 primeraka - konverzija 1934. godine).

Ikarus IO spada u klasu hidroaviona sa centralnim čamcem, potpuno je drvene konstrukcije. Bio je dvokrilac, krila su mu drvene konstrukcije, zaobljena na krajevima i presvučena platnom. Na donjem krilu ispod upornica nalaze se ugrađeni pomoćni plovci koji povećavaju stabilnost plovidbe. Od metala su mu napravljene upornice, zatezači i metalna konstrukcija nosača motora (baldahin). Avion je pogonio vodom hlađeni motor Ford-Liberti L-12 (Liberty L-12), 12-to cilindrični linijski motor V rasporeda cilindra u dva reda, koji su međusobno zaklapali ugao od 45o, snage 400 KS, i drvena potisna elisa fiksnog koraka. Imao je tri člana posade, izviđač i pilot su sedeli paralelno jedan pored drugog a nišandžija je sedeo ispred njih u tureli. Hidroavioni IO su bili standardno obojeni svetlo sivom bojom. Avion je pored obalskog izviđanja imao i funkciju lakog bombardera mogao je da ponese oko 250 kg. ubojitog tereta i bio je naoružan jednim mitraljezom Darne 7,7 mm na okretnici u prednjoj tureli.

Operativno korišćenje[uredi]

Avion Ikarus IO je korišćen u Ratnoj mornarici Kraljevine SHS/Jugoslavije kao obalni izviđač i laki bombarder. Služba mu je počela 1927. i trajala do pred sam rat 1941. godine. Avioni su bili raspoređeni i službovali u bazama Divulje, Vodice i Kumbor. U početku korišćenja ovog aviona se dogodio relativno veliki broj udesa tj. već 1932. godine, broj ovih aviona je sa početnih 37 pao na 29 korišćenih primeraka. Zbog intenzivnog korišćenja 1933. godine su isterkli resursi većine motora Liberti pa je 1934. godine izvršena zamena Liberti motora, motorima Loren-Ditrih, što je omogućilo dalju upotrebu ovih aviona. U januaru mesecu 1941. godine u sastavu Pomorskog Vazduhoplovstva bilo je 4 aviona ovog tipa od kojih su dva bila ispravna. U toku ratnih operacija aprila 1941. ovi avioni nisu korišćeni, njihovu funkciju su preuzeli moderniji avioni Rogožarski SIM-XIV-H i Rogožarski SIM-XIVB–H.

Zemlje koje su koristile ovaj avion[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Petrović, Ognjan M. (2/2000.). „Vojni aeroplani Kraljevine SHS/Jugoslavije (Deo I : 1918 – 1930.)". Let - Flight 2: str. 21-84. ISSN: 1450-684X

Literatura[uredi]

  • Лучић, Душан (1936) (на ((sr))). Основи практичне аеродинамике са описима аероплана. YU-Нови Сад: Ваздухопловни Гласник. 
  • Микић, Сава (1933) (на ((sr))). Историја југословенског ваздухопловства. YU-Београд: Штампарија Д. Грегорић. 
  • Оштрић, Шиме; М. Мицевски (14-27. септембра 2007.) (на ((sr))). Летећи Чунови: Чамци који лете - летјелице које плове. SRB-Београд: Галерија '73. 
  • Isaić, Vladimir; Danijel Frka (2010) (на ((hr))). Pomorsko zrakoplovstvo na istočnoj obali Jadrana 1918-1941. (prvi dio). Zagreb: Tko zna zna d.o.o.. ISBN 978-953-97564-6-6. 
  • Петровић, Огњан М. (2/2000.). „Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део I : 1918 – 1930.)“ (на ((sr))). Лет - Flight (YU-Београд: Музеј југословенског ваздухопловства) 2: стр. 21-84. ISSN: 1450-684X. 
  • Taylor, Michael J. H. (1989). Jane's Encyclopedia of Aviation. London: Studio Editions. стр. 528. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010) (на ((sr))). Век авијације у Србији 1910—2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Almanah Jugoslovenskog vazduhoplovstva 1931-1932, Beograd, Vreme, 1932.,

Spoljašnje veze[uredi]