Ikarus ŠM

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ikarus ŠM
Ikarus, Novi Sad - Šimika pred poletanje sa Dunava
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Početak proizvodnje1925. god
Dužina9,75
Razmah krilagornje 14,50; donje 11,50
Visina3,89
Površina krila35,00
Prazan730
Normalna poletna1.010
Klipno-elisni motor1 x Mercedes 100KS
Snaga1 x 73 kW
Maks. brzina na H=0120 km/h
Dolet360 km
Plafon leta3.000 m

ŠM je hidroplan dvokrilac drvene konstrukcije. Trup je u obliku čamca. Krila imaju relativno tanak, zakrivljen aeroprofil i presvučena su platnom. Međusobno i sa trupom krila su povezana upornicama i čeličnim zategama. Gornje krilo je izgrađeno iz tri dela. Na krajevima donjeg krila se nalaze mali plovci. Motor sa potisnom elisom je smešten na nosaču između krila a sa trupom i centralnim delom krila je povezan baldahinom od čeličnih cevi.

Razvoj[uredi | uredi izvor]

Tokom 1921. i 1922. godine inženjer Josip Mikl je sa grupom saradnika iz Vazduhoplovnog arsenala kopnenog vazduhoplovstva izradio projekat i radioničke crteže novog dvokrilnog školskog hidroplana. Inž. Mikl je crteže hidroplana ponudio Ministarstvu vojske i mornarice Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, koje ih je otkupilo za potrebe svog Pomorskog vazduhoplovstva.

Ugovor je sklopljen početkom 1924. godine da Kraljevina SHS besplatno ustupi crteže hidroplana fabrici "Ikarus", koja je pristupila izradi prve serije od šest aviona.

Hidroplan sagrađen u „Ikarusu"[uredi | uredi izvor]

Prototip je bio dovršen do kraja oktobra, a prvi let je obavljen 10. novembra 1924. godine sa Dunava kod zimovnika u Novom Sadu. Probni pilot je bio Dimitrije Konjović. Probni letovi su obavljani do 25. novembra. Zvanična državna komisija je na osnovu probnih letova zaključila da hidroplan u potpunosti ispunjava postavljene zahteve. Zvaničan naziv aviona je „ŠM“, što predstavlja skraćenicu od naziva „školsko-mornarički“. Pripadnici Pomorskog vazduhoplovstva su ovaj hidroplan popularno zvali „Šimika“.

U Kumboru je krajem aprila 1925. izvršena zvanična predaja Pomorskom vazduhoplovstvu prve serije od 6 aviona.

Tokom 1925. godine su isporučene još dve serije od po šest aviona. Oni su svi bili opremljeni čehoslovačkim motorima Blesk, od 100 KS.

Dalji razvoj[uredi | uredi izvor]

Hidroplani četvrte serije su znatnije se razlikovali od prve tri serije. ŠM.1 je po dimenzijama isti kao standardni školski hidroplan, ali je ugrađen motor Mercedes od 160 konjskih snaga. Masa aviona je povećana kao i brzina leta a plafon je dostigao 5.000 metara.

Šest ŠM.1 je isporučeno do februara 1926. godine.

Tokom 1926. godine u radionicama „Ikarusa“ je izgrađena peta serija od šest standardnih ŠM sa motorima Mercedes od 100 KS.

Poslednje dve serije hidroplana ŠM su isporućene Pomorskom vazduhoplovstvu krajem dvadesetih godina, jedna od njih je imala motore Mercedes od 120 KS. Od 1924. do 1930. godine „Ikarus“ je u Novom Sadu sagradio ukupno sedam setrija od 6 aviona raznih verzija odnosno ukupno 42 ŠM svih varijanti.

U hidroplane ŠM su ugrađivani motori čehoslovačkim motori Blesk, od 100 KS kao i nemački motori Mercedes DI sa snagama od 100, 120 i 160 KS.

U prve serije ŠM su ugrađivane elise berlinske fabrike „Hajne“, a kasnije elise proizvedene u „Ikarusu“.

Varijante hidroaviona Ikarus ŠM[uredi | uredi izvor]

Motor Mercedes D II ugrađen na avione Ikarus ŠM

U zavisnosti od ugrađenih motora promenile su se i neke karakteristike hidroaviona Ikarus ŠM. Te promenjene karakteristike su prikazane tabelarno.

Karakteristike Jed. ŠM 100 ŠM 120 ŠM 160
Motor Mercedes D II KS 100 120 160
Snaga motora kW 74 88 117
Masa praznog aviona kg 730 800 900
Ukupna masa aviona kg 1.010 1.150 1.180
Maksimalna brzina km/h 120 126 140
Dolet km 360 280 280
Plafon leta m 3.000 5.000 5.000

"Ikarus ŠM“ u upotrebi[uredi | uredi izvor]

Ikarus ŠM je u jugoslovenskom pomorskom vazduhoplovstvu korišćen punih 18 godina, sve do aprila 1941. godine. „Šimika“ je bio dobar avion za obuku pošto je bio dobro upravljiv po uzburkanom moru, a zahvaljujući podreljefnoj stepenici, brzo se odlepljivao od vode.

"Šimika“ je uglavnom upotrebljavan za osnovnu obuku hidropilota u Pomorskoj vazduhoplovnoj školi. Pored obuke, Ikarus ŠM su često korišćeni za pomoćne zadatke kao što su prevoz oficira, pošte i naređenja, kao i hidrološka i kartografska istraživanja, i za vuču meta u toku vežbi gađanja.

Varijanta ŠM.1 je služila za izviđanje obale, za praćenje kretanja torpeda, otkrivanje minskih polja, kao i za korekciju vatre obalske artiljerije i koordinaciju sadejstava mornarice i kopnenih trupa.

Poručnik korvete Eugen Šoštarić je postavio prvi jugoslovenski rekord u dostignutoj visini leta, 29. oktobra 1929. godine kada je u Divuljama jednim standardnim ŠM sa motorom od 120 KS dostigao visinu od 6.720 metara.

Početkom 1936. godine, dve „Šimike“ su dodeljene aero-klubovima u Splitu i Sušaku.[1]

Po italijanskim izvorima, 1941. su zarobljena četiri neispravna aviona Ikarus ŠM, serijskih brojeva 7, 23, 26, 57, a o njihovoj daljoj sudbini ne zna se ništa pretpostavlja se da su uništeni.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Civil Aircraft Register - Yugoslavia”. www.goldenyears.ukf.net. Arhivirano iz originala 11. 7. 2012. g. Pristupljeno 14. 9. 2011. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Janić, Čedomir (februar 2000). „Ikarusov hidroplan”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: BB Soft. 15: 32—34. ISSN 1450-6068. 
  • Oštrić, Šime (14. 09. 2007). Leteći Čunovi: Čamci koji lete - letjelice koje plove (na jeziku: (jezik: srpski)). M. Micevski. SRB-Beograd: Galerija '73. 
  • Žutić, Nikola; Bošković Lazar. (1999). Ikarus - Ikarbus: 1923—1998. (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Ikarbus. 
  • Mikić, Sava (1933). Istorija jugoslovenskog vazduhoplovstva (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Štamparija D. Gregorić. 
  • Isaić, Vladimir (2010). Pomorsko zrakoplovstvo na istočnoj obali Jadrana 1918-1941. (prvi dio) (na jeziku: (jezik: hrvatski)). Danijel Frka. Zagreb: Tko zna zna d.o.o. ISBN 978-953-97564-6-6. 
  • Grujić, Zlatomir (1998). „Fabrika aeroplana i hidrplana Ikarus A.D.”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: BB Soft. 6: 39 — 41. ISSN 1450-6068. 
  • Janić, Čedomir; Petrović, Ognjan (2010). Vek avijacije u Srbiji 1910-2010, 225 značajnih letelica. Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Almanah Jugoslovenskog vazduhoplovstva 1931-1932, Beograd, Vreme, 1932,
  • Đokić, Nebojša; Nadoveza, Branko (2017). Vazduhoplovna industrija Kraljevine SHS. Beograd: Metafizika. ISBN 978-86-7884-210-8. 
  • Kolo, Aleksandar (1991). „Dejstva Pomorskog vazduhoplovstva Jugoslovenske mornarice”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: BB Soft. specijal: 24 — 29. ISSN 1450-6068. 
  • Đokić, Nebojša; Radovanović, Radovan (2017). „STVARANjE VAZDUHOPLOVSTVA KRALjEVINE SHS I FORMIRANjE RATNE DOKTRINE”. Zapisi (na jeziku: (jezik: srpski)). Požarevac: Istorijski Arhiv Požarevca. 6: 113 — 126. ISSN 2334-7082. 
  • Radovanović, Radovan (2015). Nebojša D. Đokić. „FABRIKA IKARUS I POČECI SRPSKE VAZDUHOPLOVNE IDUSTRIJE”. „ZAPISI“ Godišnjak Istorijskog arhiva Požarevac (na jeziku: (jezik: srpski)). Požarevac: Istorijskog arhiva Požarevac. 4: 179 — 192. ISSN 2334-7082. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ikarus ŠM na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Икарус_ШМ&oldid=27549195”