Impresionizam

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Moneove slike
Slike Sisleja
Slike Renoara

Impresionizam je umetnički pravac koji je nastao u francuskom slikarstvu između 1860. i 1870. godine kao reakcija na izradu slika u slikarskim ateljeima čiji je cilj bio slikanje u prirodi i hvatanje i beleženje trenutka u slikarstvu i na realizam, sa kojim ima mnogo zajedničkih tačaka a njegovu pojavu najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner ujedno sa francuskim slikarom Gistav Kurbeom. Najznačajniji predstavnici a ujedno i osnivači impresionizma su francuski slikari, Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisle, Edgar Dega i Ogist Renoar. Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint ("Lovis Corinth"), Maks Liberman ("Max Liebermann"), Leser Uri ("Lesser Ury"), Maks Zlefogt ("Max Slevogt") i dr.

Istorija impresionizma[uredi]

Pokret nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju'“ (1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: Klod Mone, Kamij Pisaro, F. Bazil, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan. Pored njih, i književnici Emil Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti' i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera'“. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Feliks Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luis Leroj, kada je za list „Šarivari“ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom.

Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije „izme“. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta- svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću neboja bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve od pojave slikara koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplemantarnih boja koristili su ne samo inpresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija.

Impresionizam je rastočio crtež- crtež je nestao i impresionizam tražeći senzaciju za oči je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujuči nisko svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili postimpresionizam a on ge je nazivao divizionizam.

Edgar Dega prati pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao za zatvoreni prostor pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili da se oblici stope. S jedne strane u jazu između impresionista i akademista primećuje se postepeno nijansa konpromisa- akademisti otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu a metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih optičkih eksperimenata nadomeštaju tehnički postupci gradnje slike pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen kao kod Sera-a. Dega uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene- podižući liniju horizona. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem Manea bio je Anri de Tuluz-Lotrek koji čistu boju polaže relatovno kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru. Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i uhvati oblik, on ne konturira samo forme on površinu oživljava grafičkim elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao je protiv klasične kompozicije slike tako da on seče sliku na mestima koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu dao je slikarstvu drugi karakter “starao sam se da izrazim istinito ne i glavno”. Svoju ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i smatra se ocem plakata.

Pol Sezan usvojio je paletu impresionista ali je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik- arhitekturu. Kratke poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno analitičko optičkoj metodi impresionista teži za sintezom oblika i dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz rane faza impresionista pored Eduard Manea i Klod Monea može se pomenuti i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečje glave i spada u onaj krug slikara u koji je rado priman a Cezan iako osetljiv a po prirodi povučen odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila problemom sinteze možemo priključiti i Pol Gogena i Vinsent van Goga. Van Gog je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza- prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje- boje impresionističke on je postepeno napustio elemente impresionizma. Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu komplementarnih boja, “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima. Priklonio se velikim bojenim površinama i suprostavljao ih rastočenoj impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim dožovljavanjem prirode ide na otočije Tihog oceana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu ekspresionizna Pol Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma.

Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i Kanala zajedno sa šumom Fontenblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja: crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“, „Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“.

Tehniku impresionista nagovestio je još Žan-Batist-Simeon Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih, tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim tretmanom dobijali su iluziju treperanja svetlosti, svetlucanja vode, odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak, zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Dijego Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje, Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena, poput isečka iz života.

Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti.

Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize boje da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana, Vinsenta Van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča moderne.

Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti može biti predstavljen. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca.

Najpoznatiji slikari impresionisti[uredi]

Impresionistička tehnika[uredi]

Impresionisti su se interesovali za svetlo, i njegove promene koje izaziva u toku dana odnosno godine. U svojim tehnikama su slomili sve ono što je do tada bilo predavano na akademijama i ovaj pravac predtavlja početak savremenog slikarstva, a tehnika se sastojala od;

  • oni su slikali kratkim potezima kista, čiji su tragovi bili vidljivi u slici i nisu se opterećivali pojedinostima odnosno detaljima glavno inpresionističko sredstvo postaje inpresionistička ovako stvorena fleka koja zahvata sve promene i hvatanje trenutka,
  • nisu mešali boje na paleti već direktno na platnima,
  • nisu upotrebljavali crnu boju, već su nijanse dobijali mešanjem komplementarnih boja,
  • otkrili su igre svetla i senke i promene boje koje se događaju na dve uporedo stojeće površine koje su različito obojene i proučavali ove efekte,
  • za slike senki u prirodi su upotrebljavali plavu boju što je doprinosilo otvorenosti slike,
  • nove slojeve boje su dodavali pre nego što su se stari slojevi osušili i tako dobijali mekše konture i bolje mešanje boje,
  • nisu se zanosili slikanjem lazurnim bojama već su boje nanosili u slojevima,
  • slikali su u pleneru i nisu se obazirali na tradiciju već su slikali onako kako su hteli.

Inpresionisti su lakše radili sa bojama koje su sada bile u tubama (od 1870. godine su se pojavile gotove spravljene boje), do tada su slikari morali sami da spravljaju boje od boje u prahu koje su morali mešati sa uljem kao vezivom za boje.

Impresionizam u skulpturi[uredi]

U vremenu impresionizma se pojavljuju skulpture koje se karakterišu mekim modulacijama i kao i u slikarstvu živom igram svetlosti i senke. Značajni su predstavnici Ogist Roden i Burdel Antoan.

Roden, Ogist (18401917) jedan od najvećih skulptora XIX veka, koji izlazi iz studija antike, gotike, renesanse i orijentalne umetnosti. Za osnov svoje umetnosti je smatrao prirodu kojoj ostaje veran do smrti. Ljudsko telo je bilo za njega najbolje sredstvo kojim se moglo izraziti svako duševno stanje.

Burdel, Antoan (18611929) bio je jedan od najtalentovanijih Rodenovih učenika ali za razliku od svoga učitelja obraćao je pažnju na dela koja su arhaičnija od Fidijinih i Mikelanđelovih koje je proučavao njegov učitelj i stvorio je vlastiti stil. Stvorio je nekoliko monumentalnih spomenika i aeliki broj plastika.

Književnost[uredi]

Impresionizam u književnosti se javlja pre svega u osnaženju liričnosti i muzičkog stiha bazira se na intimističkoj poeziji. Dalje je došlo do izražavanja nagoveštavanjem opisa emocija i raspoloženja što je vodilo do nekog zbližavanja sa simbolizmom.

Iz toga logično proizilazi da se impresionizam pojavljuje u pesmama gde je dobro izražavati osećenja i raspoložanja a ako se pokazao u prozi ili drami bilo je kod likova opisa osećenja i raspoloženja što je vodilo u otrošljavanje radnje i zbog toga ta dela nisu imala uspeha.

Muzika[uredi]

Impresionizam je u muziku, u kojoj je takođe ostavio svoje tragove, uneo nova sredstva. Za tvorca muzičkog impresionizma se smatra Klod Debisi koji je nadovezao na mnoge muzičke uzore i snažno uticao na muziku XX veka.

Klod Debisi (18621918) je francuski kompozitor koji se smatra za osnivača muzičkog impresionizma, njegovo stvaralaštvo je prevazičlo granice impresionizma, pisao je opere, balete, dela za violončelo i klavir, preludije kao i zborove i pesme.

Literatura[uredi]

  • H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.
  • Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd 1972.
  • Impresionizmus, Maurice Seillaz, Bratislava, 1956.
  • Markus Steigman/ René Zey- Lexikon der Modernen Kunst Tehniken und Stile Hamburg 2002.
  • Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976
  • Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.
  • Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1969.
  • Mala enciklopedija Prosveta, Beograd, 1959.
  • Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
  • Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
  • Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  • Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.

Spoljašnje veze[uredi]


Pokreti u umetnosti
Renesansa · Manirizam · Barok · Rokoko · Neoklasicizam · Romantizam · Realizam · Prerafaeliti · Akademizam · Impresionizam · Neoimpresionizam · Postimpresionizam
HH vek
Modernizam · Kubizam · Ekspresionizam · Apstrakcija · Plavi jahač · Die Brücke · Dadaizam · Fovizam · Nova umetnost · Plakatstil · Bauhaus · Pop art · De stijl · Dekorativna umetnost · Apstraktni ekspresionizam · Futurizam · Suprematizam · Konstruktivizam · Nadrealizam · Minimalizam · Konceptualna umetnost · Postmodernizam