Inguši

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Položaj Ingušetije na Kavkazu

Inguši su kavkaski narod, koji pretežno živi u Rusiji, odnosno u autonomnoj republici Ingušetiji, u kojoj čini oko 94% stanovništva. Inguši su većinom islamske veroispovesti, a govore inguškim jezikom, koji spada u nahsku grupu severnokavkaske porodice jezika.

Inguša ukupno ima oko 500.000

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Ime Inguš potiče od drevnog sela Angušt, koje je preimenovano u Tarskoje i prebačeno u Severnu Osetiju 1944. nakon deportacije 23. februara 1944. godine, poznate kao operacija Sočivo.

Inguši, nacionalna grupa autohtona na Kavkazu, uglavnom naseljavaju Ingušetiju. Oni sebe nazivaju Gialgiaj (na inguškom: Giala (kula) i giaj (stanovnici ili građani).[1] Inguši govore inguškim jezikom. Prema profesorki Johani Nikols sa Berklija u svojoj knjizi Inguško-engleski rečnik na strani 5: "Inguški i čečenski jezik su različiti jezici i nisu međusobno razumljivi". Inguši su tradicionalno besklasno društvo zasnovano na klanskom sistemu i nepisanom zakonu. Svaki klan, i svaki član klana, smatra se jednakim. Za razliku od susednih naroda na Kavkazu (uključujući Čečene), Inguši nikada nisu imali društveno nadređene ili inferiorne. Inguši/Ingušetija su takođe bili poznati pod sledećim imenima: Gelija (američki kartograf Dž. H. Kolton, Strabon[2]), Gialgiaj/Gelgaj (Inguši), Nahi (što znači "narod"), Vajnahi (što znači naš narod), Kist (gruzinski), Džurdžuk (gruzinski), Gilgvi (gruzinski), Anguštini (ruski), Mačaloni (oesetski), čečenski gorštaci zvani Inguški Mahaloni ili Mahloi (prema čečenskom istoričaru Halidu Ošajevu). Samoimenovanja predstavljaju različita vajnaška plemena koja danas čine Inguško stanovništvo.[3] Vizantijski i gruzinski misionari su delimično hristijanizovali Inguše, iako je hrišćanstvo bilo oslabljeno mongolskim invazijama. Ostaci nekoliko crkava, posebno Tkabja-Jerd i Albe-Jerd, mogu se naći u Ingušetiji. Inguši su postepeno prelazili na islam tokom 18.–19. veka. Vakušti iz Kartlija je 1745. godine napisao da su stanovnici sela Angušt bili sunitski muslimani.

Antropologija inguškog stanovništva[uredi | uredi izvor]

Škotski geografski magazin iz 1901. godine na str. 570–572 pominje: Inguši se smatraju veoma drevnim stanovnicima Kavkaza; ali njihovo poreklo se gubi u nejasnim, pa čak i kontradiktornim tradicijama. Dugo se pretpostavljalo da su identični sa Čečenima – greška koja je nedavno opovrgnuta antropološkim istraživanjima, koja su pokazala da su oni posebna etnička grupa... Ten Inguša je mrk; visoki su i mršavi po obliku tela; nemirni, uvek na oprezu, radoznali, spretni, i obično veoma inteligentni... U svakom pogledu, Inguši se pokazuju, antropološki, kao grupa ljudi koji naseljavaju Kavkaz, različita od svojih suseda, Osetina, Čečena, Lesgina, Kimiha, Čerkeza i Kabardina, Jermena, Gruzijaca, Jevreja i drugih.[4] Prema antropologu Ivanu Pantjuhovu, Inguši se antropološki razlikuju ne samo od ostalih populacija Kavkaza, već čak i od Čečena sa kojima čine jedinstvenu govornu zajednicu zbog pasivne dvojezičnosti koju praktikuju Inguši. Među Ingušima kavkaski tip je sačuvan bolje nego kod bilo koje druge severnokavkaske nacije, profesor antropologije V.V.Bounak „Groznenski radoči“ 5, VII, 1935.[5] Pruski istraživač Peter Palas posetio je Ingušetiju i posmatrao Inguše, a takođe je potvrdio da su Inguši potpuno drugačiji od svojih suseda u svojoj knjizi Kroz južne provincije Ruskog carstva 1793. i 1794. godine, str. 435–436. : Postoji pleme naroda koje se potpuno razlikuje od svih ostalih stanovnika Kavkaza, kako po jeziku, tako i po stasu, i po osobinama lica: njihovo nacionalno ime je LAMUR, što označava stanovnike planina; drugi ih zovu Galgaji, ili Inguši... Njihov način govora nam se učinio kao da su im usta puna kamenja. Obavešteni smo da su oni pošten i hrabar skup ljudi, koji održavaju svoju nezavisnost, i da su podložni samo svojim starešinama, odnosno sveštenicima, koji im prinose verske žrtve. Oni su gotovo jedini narod koji naseljava Kavkaz, među kojima su sačuvani štitovi, kao deo njihove opreme. Ovi štitovi su napravljene od drveta, obloženi kožom i vezani gvozdenim obručima ovalnog oblika. Kratke čvornaste raklje koje čini deo njihovog oklopa, služe ne samo kao odbrambeno oružje, već se takođe koristi za podupiranje puške između njegovih račvastih razgranaka, pričvršćujući šiljasti kraj u zemlju, što omogućava strelcu da nanišani tačnije cilj. Inguši su odlični strelci[6]

Inguški jezik i gramatika[uredi | uredi izvor]

Prema lingvistkinji Džoani Nikols, koja je proučavala jezike, uključujući čečenski i inguški, u svojoj knjizi Inguška gramatika kaže: Na moje iznenađenje, pokazalo se da je inguški najkompleksniji jezik koji sam istraživala, nadmašujući čak i polisintetičke jezike kao što su Seneka, Lahota, i Halkomelem.Inguški nije polisintetičan, njegova složenost je zbog velikog inventara elemenata (fonema, padeža, vremena, itd.), visokog stepena flektivne sinteze u glagolu i klasifikacije različitih tipova – klase deklinacije i konjugacije, slaganje rodovi, očigledni inherentni rodovi, podeljeni verbalni leksikon, podeljeno poravnanje, itd. Možda ova složenost objašnjava zašto je bilo potrebno trideset godina da se sastavi ova gramatika, tokom kojeg je najveći deo vremena projekat u stvari bio na vrhuncu ili blizu njega... Inguški i čečenski su različiti jezici i nisu međusobno razumljivi, ali zbog široko rasprostranjenog pasivnog delimičnog poznavanja standardnih nizijskih čečenskih jezika od strane Inguša, funkcionišu u izvesnoj meri kao jedinstvena govorna zajednica.[7] Inguški je maternji jezik velike većine od oko 300.000 Inguša, od kojih većina živi u Republici Ingušetiji ili blizu nje na severnoj padini planinskog lanca Velikog Kavkaza u južnoj Rusiji... Inguški i čečenski su različiti jezici i nisu međusobno razumljivi, ali zbog rasprostranjene pasivne dvojezičnosti čine jedinstvenu govornu zajednicu.[8]

Poreklo Inguša[uredi | uredi izvor]

Prema Leontiju Mroveliju, gruzijskom hroničaru iz 11. veka, reč Kavkaz potiče od vaajnaškog pretka Kavkasa.[9] Prema profesoru Džordžu Ančabadzeu sa Državnog univerziteta Ilja Vajnasi su drevni starosedeoci Kavkaza. Važno je napomenuti da je, prema genealoškoj tabeli koju je sačinio Leonti Mroveli, legendarni predak Vajnaha bio Kavkas, otuda i ime Kavkasi, jedan od etnikona koji se susreo u drevnim gruzijskim pisanim izvorima, označavajući pretke Čečena i Inguša. Kao što se vidi iz gore navedenog, Vainahi su, barem po imenu, predstavljeni kao najkavkaskiji narod od svih Kavkazaca. (Kavkaz – Kavkas – Kavkasi) u gruzijskoj istorijskoj tradiciji.[10][11] U članku u časopisu Science Bernis Vetrih navodi da je američka lingvistkinja dr Džoana Nikols koristila jezik da poveže savremene ljude na Kavkazu sa drevnim stanovnicima Plodnog polumeseca i da njeno istraživanje sugeriše da su poljoprivrednici u regionu bili proto-Nah-Dagestanci. Navodi se da je Nikols izjavila da su nahsko-dagestanski jezici najbliža stvar koju imamo direktnom nastavku kulturne i jezičke zajednice koja je dovela do zapadne civilizacije[12]

Genetika stanovništva Ingušetije[uredi | uredi izvor]

Inguši imaju 89% J2 Y-DNA što je najveća poznata frekvencija na svetu, a J2 je blisko povezan sa Plodnim polumesecom.[13][14]

Mitohondrijska DNK Inguša se razlikuje od ostalih belaca i ostatka sveta. Populacije Kavkaza pokazuju, u proseku, manju varijabilnost od ostalih [svetskih] populacija za osam analiziranih polimorfizama Alu insercije. Prosečna heterozigotnost je manja od one u bilo kom drugom regionu sveta, sa izuzetkom Sahula. Unutar Kavkaza , Inguši imaju mnogo niže nivoe varijabilnosti od bilo koje druge populacije. Inguši su takođe pokazali neobične obrasce varijacije mitohondrijskog genoma u poređenju sa drugim populacijama Kavkaza, što ukazuje da neke karakteristike istorije populacije Inguša, ili ovog konkretnog uzorka Inguša, moraju biti odgovorni za njihove različite obrasce genetske varijacije i na mtDNK i na Alu insercionim lokusima.[15][16]

Inguški karakter[uredi | uredi izvor]

U Beleškama o Kavkazu Elim H. D'Avigdor, 1883. kaže: Inguši imaju veliki lični ponos i odlučnost. Pre četrdeset ili pedeset godina, kada je ropstvo bilo institucija na Kavkazu, i ljudi su kupovali sluge, muškarce i žene, od planinara (kao sada u Centralnoj Africi), robovi Inguši su se susretali veoma retko, oni su odbijali da budu odvedeni živi ili su izvršavali samoubistva. Inguša čije su ideje o meumu i tuumu bile zbunjene, kada su ga neki ruski vojnici u Vladikavkasu otkrili dok je vodio kravu, bio je teško pretučen ali je uspeo da stigne do svog sela u planinama, gde je ubrzo umro.Njegov brat je, uzevši pušku, municiju i malo prosa u torbi , krenuo sam da osveti njegovu smrt. Stigavši obilaznicama u okolinu Vladikavkasa, zauzeo je položaj među stenama na padini brda, i posmatrao dok nije ugledao ruskog vojnika na prikladnoj udaljenosti. Nakon što je uhodio i „ustrelio“ svog čoveka, on je Rusu odsekao uši i otišao na planinu, gde ih je prineo na grobu svog brata, i ponovo se vratio da šeta oko ruskih predstraža. U ovom poduhvatu, tokom nekoliko meseci, on je uspeo da usmrti tri oficira i petnaest redova, naoružan kremenom puškom i inferiornim domaćim barutom.[17]
Inguši su hrabri, izuzetno ponosni i fanatični. Svi ovi kvaliteti Inguša ne dozvoljavaju prihvatanje spoljnog pritiska.[18]

Praistorija i rana istorija naroda Inguša[uredi | uredi izvor]

Karta Turske i Severnog Kavkaza iz 1855. Mapa koju je nacrtao američki kartograf Dž.H.Kolton na zahtev Kongresa SAD-a. Gelija, Lesgistan i Dagestan su prikazani na mapi, u gornjem desnom uglu.
Mapa Vahuštija Bagrationija jasno prikazuje tri Inguška društva: Kiste (Kist), Curcuke (Dzurdzuki), Gligve (Gligvi) kao delove jedne zemlje i Čečene kao deo Dagestana bez zajedničke granice sa Ingušima
Keramika: drevna inguška posuda sa tri drške. Bočne ručke se koriste za vezivanje čvorova, a sama posuda je dobro izbalansirana tako da rukovaoc jednom rukom sipa vodu. Džejrahovski okrug Ingušetije.
Koorkars (600. p. n. e. – 1800. godine nove ere) - tradicionalna inguška ženska kapa.
Inguška predislamska verovanja. Hram Thaba-Jerd je u početku bio kuboidna kiklopska zidana struktura, koja je ponovo izgrađena tokom širenja hrišćanstva u Ingušetiji. Prezidani zid je izveden sa manjim kamenjem prikazanim na ulaznoj strani.
Tipičan inguški srednjovekovni zamak. Većinu kula i zidina srušila je ruska vojska u 19. i 20. veku.
10.000.–8.000. p. n. e.
Prema članku Bernis Vetrih Zavirivanje u prošlost, rečima, Džoana Nikols je pokazala da lingvistički dokazi ukazuju na to da su preci naroda Nah migrirali na padine Kavkaza iz regije Plodnog polumeseca gde su se bavili poljoprivredom i uzgojom stoke. Nikols je izjavila: Nah–Dagestanski jezici su najbliža stvar koju imamo direktnom nastavku kulturne i jezičke zajednice koja je iznedrila zapadnu civilizaciju. Antropolog Henri Harpending sa Univerziteta Juta bio je impresioniran njenim istraživanjem.[19]
6.000.–4.000. p. n. e.
Neolit. Grnčarija je bila poznata u regionu. Stara naselja kod Ali-Jurta i Magasaa, otkrivena u novije vreme, otkrila su oruđe od kamena: kamene sekire, uglačano kamenje, kamene noževe, kamenje sa izbušenim rupama, glineno posuđe itd. ravnice. U planinama su otkrivena naselja napravljena od kamena opasana zidovima, neka od njih datiraju iz 8.000. godine pre nove ere.[20]
4.000.–3.000. p. n. e.
U Ingušetiji dominira Kuro–arakska kultura. Kameni kistovi Egikala, Ležgija i Ezmija otkriveni su u modernom dobu što pokazuje da je ova vrsta sahranjivanja bila uobičajena. Pronalazak točka (3.000. p. n. e), jahanje, metalni radovi (bakar, zlato, srebro, gvožđe), posuđe, oklopi, bodeži, noževi, vrhovi strela. Artefakti su pronađeni u blizini Nasare-Korta, Mužičija, Ja-E-Borca, Nazranja.[20]
20. p. n. e.
Strabon prvi put pominje Gelije, ili Gialgiaje, kada govori o narodu u centru Kavkaza. O.V. Val je 1875. godine u svojoj knjizi Zemlja cara na strani 239 zapisao Ova dva naroda koja je Strabon pominjao su Legi moderni Lezgini, i Geli inguško pleme Gialgiaji, a Keravnijske planine su severni lanac Kavkaza sve do planine Beštau.[21] Istu izjavu o tome da je Gelija inguško pleme dao je nemački profesor Karl Koh 1843. godine u svojoj knjizi Putovanje kroz Rusiju do Kavkaske prevlake na strani 489.[22] Jakub Van Vijk u knjizi iz 1821. godine Opšti geografski rečnik prema poslednjim političkim promenama, i poslednjim, najboljim i najsigurnijim izveštajima na stranici 1.050 takođe pominje da su Geli ili Geladi u stvari Inguši koje pominje Jovan Zonara.[23]
900.– 1200.
u centru Kavkaza je osnovana Kraljevina Alanija (poznata na ruskom kao Carstvennыe Alanы). Nemački naučnik Peter Simon Palas verovao je da su Inguši (Kisti) direktni potomci iz Alana.[24][25]
1220.
prva invazija Džingis-kanove mongolske vojske u Ingušetiju. Mongoli zauzimaju ingušetsku niziju. Impresioniran inguškim upornim braniocima, Džingis-kan je dao titulu Kalka svom sinu Čagataju. U mongolskom terminu kalka znači čuvar, zaštitnik ili štit. Krajem četrnaestog veka termin će biti prenet na mongolske plemiće kao Kalka Mongoli
1238.
Mengu-kan je zauzeo inguško predgorje, počinje duga opsada Inguških planina. Četiri ruske vojske - vazali Mongola učestvuju u opsadi Inguških planina. Počinju stalni napadi Inguša na Mongole.
1239.
Osvajanje glavnog grada Alanije, Magasa (oba imena poznata isključivo od muslimanskih Arapa) i alanske konfederacije severnokavkaskih gorštaka, naroda i plemena od strane Batu-kana (mongolskog vođe i unuka Džingis-kana) Magas je uništen početkom 1239. od strane hordi Batu-kana. Istorijski se Magas nalazio na približno istom mestu na kome je sada izgrađena nova prestonica Ingušetije – D.V.Zajac[26]
1254.
Francuski ambasador Giljem D’ Rubru dolazi u mongolsko sedište na Kavkazu. Izveštava da Mongole neprestano napadaju gorštacima Loamaro-Keresti (hrišćanski gorštaci). U napadima su mongolski komandanti ubijeni i stoka bila ukradena.
1300.– 1400.
Rat između Alana, Tamerlana, Toktamiša, i bitka kod reke Terek. Alanska plemena grade tvrđave, zamkove i odbrambene zidove koji obezbeđujuu planine od osvajača. Deo nizijskih plemena okupirali su Mongoli. Počinje pobuna protiv Mongola. Jedna mapa oblasti tokom mongolskog perioda nam daje naslutiti zašto nije bilo mnogo pisano o Vajnahima— pošto je oblast Čečenije-Ingušetija na toj mapi jednostavno označena kao neupravljiva. Ovo nije iznenađujuće, pošto bi većina armija koje se kretala na sever ili jug bila zainteresovana da prođe kroz planine i stigne do svojih krajnjih odredišta što je pre moguće – ostavljajući narode između dva prolaza relativno nesmetanim. – Šafer, Robert V. Pobuna u Čečeniji i na severnom Kavkazu: od Gazavata do džihada str. 51. Jordanski istoričar Abdul-Gani Hasan je 1991. godine predstavio fotokopiju starih arapskih pisama u kojima se tvrdilo da se Alanija nalazi u Čečeniji i Ingušetiji, kao i dokument alanskog istoričara Azdina Vazara (1395–1460) koji je tvrdio da je iz plemena Al Nohčo.[27][28]
1347.
Crna smrt je Ingušima donela invaziju Mongola. U kombinaciji sa velikom hladnoćom, velike nestašice hrane u planinama, ratove koje su vodili Mongoli i bolesti, stanovništvo Inguša je desetkovano. Gradovi smrti (nekropole) u inguškoj visoravni su nastali otprilike u to doba. Preostalo stanovništvo Inguša je migriralo i koncentrisalo se u sada poznati Džeirahski okrug. Inguši su izgubili teritorije zapadno od reke Terek.
1395.
Timuridove armije napadaju Ingušetiju blizu reke Sunže. Oni grade široke fortifikacione rovove da bi sprečili napade. Ostaci rovova mogu se naći u blizini inguškog sela Jandare.
1480.–1566.
Širenje turske moći na jugu i delu Severnog Kavkaza: Gruzija, Dagestan, Čerkezija.
1558.
rusko osvajanje Kavkaza. 1558. Temrjuk iz Kabarde šalje svoje izaslanike u Moskvu tražeći pomoć protiv plemena Inguša od Ivana Groznog. Ivan IV Grozni se ženi Temrjukovom ćerkom Marijom Temrjukovnom čerkeskom (kabardinskom) princezom. Alijansa formirana da bi stekla zemlju na centralnom Kavkazu za širenje Ruskog carstva protiv tvrdoglavih vajnaških branilaca.[29]
1588.
Čečeni su se pridružili Rusiji, a takođe su se pridružili ruskim redovima u Kavkaskom ratu. Godine 1561, car Ivan IV (poznat kao 'Grozni'): vladao je 1533–1584, oženio se princezom Marijom, ćerkom moćnog kabardijskog kneza Temrjuka, inaugurišući rusku politiku kooptiranja severnokavkazskih elita kao sredstva za širenje svog uticaja u regionu. Uznemireni animozitetom prema Persijancima i Turcima, jedan broj čečenskih prinčeva stao je na stranu Rusije, dozvoljavajući izgradnju tvrđave Terek Gorodok 1587. Isti prinčevi su takođe bili u dobrim odnosima sa Temrjukom. Čečenski ambasador na carskom dvoru, Ših-Murza Okocki, kasnije nazvan vojvoda, predao je svoje akreditive 1588. godine, u isto vreme kada i uticajni kabardinski princ Alkas.[30]
1599.
Snage ruske ekspedicije ambasadorske misije u Gruziji zajedno sa kabardijskim princom Alkasom napadaju kalkaci u blizini naselja Lars.
1600.
Ruski ambasadori radije idu okolo kroz zemlje kneza Šiha Okotskog i avarskih prinčeva do Gruzije
1604.–1605.
druga vojska ruskog vojnog ambasadora na putu za Gruziju napadnuta je musketama (vatrena bitka) od strane kalkaka u blizini Larsa (Darijala)
1629.
prva zabeležena trgovina sa kalkacima, trgovci iz ruskog logora (strelci) iz Tarki dolaze da kupuju olovo i barut za svoje muskete.
1658.
Ruska vlada masovno premešta Donske Kozake i strelce na reku Terek.
1662.
Zajedničke ruske, kabardinske i nogajske snage napadaju Inguše. Prema ruskim izvorima, u ovom ratu potpuno su uništena 164 naselja Inguša. Nizijska Ingušetija je okupirana od Rusije i njenih kabardijskih saveznika..[31] Kozački general Andrej Škuro koji se borio protiv Inguša u 20. veku u svojoj knjizi piše: Još od osvajanja Kavkaza, hrabri i slobodoljubivi Inguši, koji su očajnički branili svoju nezavisnost, delom su istrebljeni, a delom oterani u neplodne planine.[32]
1711.-1712.
Kozački gradovi su premešteni na levu obalu reke Terek.
1761.
pod izgovorom odbrane nizijskih Inguša od vazalnih napada Čečena, Kabardina, Dagestanaca i Nogajaca, koje je orkestrirala Rusija, ruske trupe pod komandom Kirejeva upadaju u Nazran. Za mesec dana nizinske Inguše su tri puta napale zajedničke kabardinsko-čečenske armije, nogajsko-čečenske armije i dagestansko-čečenske armije.
1762.
pod stalnim napadima sa tri strane, deo teško desetkovanog naroda Inguša: Karabulak se prisajedinjuje Rusiji.
1763.
za odbranu Karabulaka od njenih vazala, Rusija šalje vojsku pod komandom J. Nadeždina
1785.
Čečenski lider šeik Mansur pokreće pobunu protiv Rusije. Ruske trupe branioci se povlače, ostavljajući Nazran i Karabulak bez odbrane. Mansur okuplja svoje čečenske i dagestanske snage i zbog straha od pljačke sopstvenih sela od svoje stalne vojske naređuje napad na inguška naselja Karabulak i Galaš. Međutim, Inguši su pobedili Mansura i on je bio primoran da se povuče.[33]
1801.
Gruzija je potpuno integrisana u Rusiju, jedina neprijateljska nacija na Kavkazu su Inguši. Rusija plaća Ingušima novac za zaštitu kopnenog puta do Darjala [34]
1810.
Inguši se pridružuju Rusiji Čin odanosti šest inguških klanova Rusiji: Po obostranom dogovoru sa komandantom Delpozom i celim Inguškim narodom, mi smo dole naveli 6 klanova slobodnog i nezavisnog naroda, časnog naroda, Po 10 ljudi iz svakog klana, uz našu dobru volju i međusobnu saglasnost, saglasni su...[35] Ostali planinski klanovi Inguša, jedan po jedan, pridružili su se Rusiji tokom narednih decenija. Verski je Ingušetija uglavnom paganska sa hrišćanskim i muslimanskim manjinama.
1811.
Ruski izaslanik nemačkog porekla Moric fon Engelhard je na carsku molbu posetio planinsku Ingušetiju i ponudio Ingušima da se pridruže Rusiji obećavajući mnoge koristi od cara. Predstavnik Inguša odbio je predlog uz odgovor: Iznad kape vidim samo nebo. Ovu izreku kasnije će iskoristiti Gete u svojoj pesmi Frajzin[36]
1811.–1832.
ostali planinski inguški klanovi pod stalnim napadima nadmoćnijih ruskih snaga jedan po jedan su se pridruživali Rusiji. U svojoj ekspediciji protiv Inguša 1832. godine, ruski oficir F.F.Tornau koji se borio protiv Inguša uz pomoć saveznika Osetija, pominje u svojim memoarima da su Inguši imali samo šest stotina ratnika za borbu protiv Rusije.[37]
1829.
Šamilj pokreće pobunu protiv Rusije. On osvaja Dagestan, Čečeniju a zatim napada Ingušetiju u nadi da će Inguše prevesti u islam i tako steći strateškog saveznika. Inguši su pobedili snage imama Šamilja tada i kasnije 1858. kada je ponovo pokušao još dva puta da zauzme Ingušetiju. Zauzete u ratu sa dva jaka protivnika Rusijom i Šamiljovim imamatom, inguške snage su bile desetkovane, ali su nastavile borbu. Ruski pukovnik A. L. Ziserman u svojim zapažanjima o ratu na Kavkazu piše: Kada bi Šamilj bio energičniji, mogao bi, na primer, umesto napada na Kahete, da preduzme pokret prema zajednicama Kista, čije je potčinjavanje nama bilo nominalno i generalno sumnjivo, a sa ovim siromašnim divljaci, sklonim grabljivosti, zajedno upadaju na gruzijski vojni put u njegovom severnom delu, u blizini Larsa (a ne kod Mchete), vrše stalne racije u malim grupama i zaista otežavaju, čak i privremeno zaustavljaju našu komunikaciju sa Rusijom, primoravajući ih da deluju pod jakim pešadijskim zaklonom.Ali očigledno nije znao mnogo o ovom delu planina i društvima Kista, koja nisu prihvatila učenja Murida, pa čak ni islama u tolikoj meri kao gorštaci Dagestana i Čečeni. Pokušaji imama da ih natera da pređu u muridizam bili su neuspešni i naišli su na oružani otpor.On ih je mogao pridobiti na svoju stranu i učiniti svojim aktivnim saveznicima samo podmićivanjem uticajnih ljudi i zavodeći ih perspektivom podele plena, ne dirajući ni njihovu versku ni svakodnevnu slobodu.[38]
1858.
Zbog stalnih okršaja sa hrišćanskom Rusijom i islamskom propagandom od strane dva muslimanska sveštenika Kimika. Inguši polako prihvataju islam, a kada su dva Kimika uhapšena, Inguši su digli pobunu zahtevajući da se dozvoli islamsko učenje. Rusija dozvoljava čečenskom sufiji Kunta-Hadži Kišijevu da predaje islam u Ingušetiji, islam nenasilja protiv tlačitelja, islam potčinjavanja ruskom osvajaču.
03. 11. 1858.
Posle višestrukih gubitaka imama Šamila na kraju Kavkaskog rata, Rusi i Čečeni ujedinjuju svoje snage. Bivši čečenski pobunjenici izdaju imama Šamila i njihovi ljudi se pridružuju ruskim redovima. 3. novembra 1858. General Evdokimov je naredio (naređenje N1896) bivšem komandantu pobunjenika nabobu Saibu-Duli Gehinskom (Sadula Ospanov) iz Čečenije da napadne i uništi inguška naselja u blizini reka Ase i Fortange: Datik, Meredži, Aseri, Šagot-Koč i druge. U proleće 1859. Ingušima je naređeno da ih Evdokimov deportuje u Malu Čečeniju, gde će na kraju biti asimilovani.[39] Nakon poraza, preostali Inguški klanovi su pribegli uglavnom podzemnom otporu.[40]
1847.–1867.
rusko osvajanje Ingušetije bilo je izuzetno teško i ruske snage su počele da se oslanjaju na metod kolonizacije: istrebljenje lokalnog stanovništva i ponovno naseljavanje oblasti kozačkim, čečenskim i osetskim lojalistima. Ruski car je podsticao emigraciju Inguša u Tursku i Srednji istok tvrdnjom da muslimani treba da žive pod muslimanskim vladarima. Oslobodivši tako zemlju za Osete i Kozake.[40] Neki Inguši su prognani na napuštenu teritoriju na Srednjem istoku gde su mnogi od njih umrli, a drugi su asimilovani. Procenjuje se da je 80% Inguša napustilo Ingušetiju i otišlo na Bliski istok 1865.[41][42]
1888.
Zbog stalnih okršaja sa Ingušima, Rusija uvodi u Ingušetiji Vojno-kozačku vladu. Inguši su jedini od svih planinskih naroda koja nisu dobili svoju okružnu upravu, već su bili uključeni u posebne delove u kozačko Sunžensko odeljenje Terečke oblasti.
1910.–1911.
Inguši su pružili utočište čečenskom pobunjeniku Zelimkanau Gušmazukajevu. Ruska vlada je zbog toga strogo kažnjavala Inguše. Nekoliko ekspedicionih snaga poslato je u Ingušetiji da pronađu čečenskog pobunjenika. 25. septembra 1910. godine stotine vojnika i kozaka pod komandom načelnika Nazranskog okruga kneza Andronikova poslato je u planine da zarobe Zelimhana, ali on nije pronađen. Dok su se povlačili iz Asinske klisure, Inguš Abrek Posko je ubio kneza Andronikova i teško ranio kapetana Donagujeva.[43][44] Rusija uništava inguška sela, ubija Inguše, potpuno briše dva naselja posebno Kok gde se nalazio čuveni antički falusan spomenik. Celokupno stanovništvo iz Koka, 320 Inguša poslato je u progonstvo u Sibir.[45]
1914.-1917.
Inguši učestvuju u Prvom svetskom ratu na ruskoj strani kao vitezovi Divlje divizije
1917 AD
Kako je počela ruska revolucija, inguška Divlja divizija je prebačena u Sankt Peterburg da uguši seljački ustanak. Inguški jahači odbili su da učestvuju u ubijanju ruskih seljaka i vratili su se u Ingušetiju
1918.-1920-te
Inguši su se borili protiv ruske Bele garde, pod komandom generala Denjikina i generala Škura, koja je izvršila invaziju na Ingušetiju. U svojim memoarima, general Denjikin je napisao: Inguši su najmanje brojna, najzavarenija i najjača borbena organizacija. Oni su, u suštini, bili vrhovni sudija Severnog Kavkaza. Moral im je odavno definisan u ruskim udžbenicima geografije, glavno zanimanje – stočarstvo i pljačka... Poslednja od ove dve je postala posebna umetnost u društvu. Političke težnje su proizašle iz istog trenda. Inguši su plaćenici sovjetskog režima, podržavaju ali ne dozvoljavaju da se širi u njihovoj pokrajini. Istovremeno su pokušavali da uspostave odnose sa Turskom i tražili su pomoć od Turaka iz Jelisavetpolja, i Nemačke – iz Tifliza. U avgustu, kada su Kozaci i Oseti su zauzeli Vladikavkaz, Inguši su intervenisali i spasili sovjetski odbor komesara Tereka, ali su opljačkali grad i zauzeli državnu banku i kovnicu novca. Opljačkali su sve susede: Kozake i Osete u ime ispravljanja istorijske greške za nedostatak zemlje, boljševike – za svoje usluge, Vladikavkazčane – za njihovu bespomoćnost, a Kabardince – samo iz navike. Svi su ih mrzeli, a svoj zanat su radili složno, dobro organizovani, u velikom stilu, postavši najbogatije pleme na Kavkazu.[46] General Andrej Škuro u svojoj knjizi je napisao: Ingušetija je bila najjednoglasnija i potpuno boljševička. Još od osvajanja Kavkaza, hrabri i slobodoljubivi Inguši, koji su očajnički branili svoju nezavisnost, delom su istrebljeni, a delom oterani u neplodne planine. Terečki kozaci su se naselili na plodnim zemljama koje su im pripadale, a kozaci su osnovali svoja sela na klinu koji je usekao Ingušetiju. Lišeni mogućnosti da pošteno zarađuju za hleb, Inguši su živeli od pljačke i prepada u kozačkim zemljama.Terečki kozaci koji su se graničili sa Ingušima nisu išli u polje bez pušaka. Nije bilo dana bez pucnjave i krvoprolića. Smatrajući kozake ugnjetačima, a kozačke zemlje da su i dalje bile njihove, Inguši su im se nemilosrdno svetili. Odnos je bio nepomirljiv, dalja kohabitacija je bila nezamisliva. Bilo je potrebno ili potpuno istrebiti Inguše, ili iseliti kozake iz nekadašnjih inguških zemalja, vraćajući ih njihovim bivšim vlasnicima.[32]
1922.
Inguška autonomna oblast je formirana kao deo SSSR-a.
1931.-1939.
Nasilno nametanje kolektivizacije 1931. rezultiralo je smrću skoro 10% Inguša, a Velika čistka 1937-1939. sa novih skoro 10%, uključujući većinu profesionalaca i vođa.[47]
1942.
Nacistička Nemačka i njeni saveznici izvršili su invaziju na Kavkaz. Nemački blickrig je 30 dana držao okupiranim teritorije Severnog Kavkaza od Rostova na Donu do Mozdoka.[48] Nemačko napredovanje je zaustavljeno kod inguškog grada Malgobeka[49]
23. februar 1944.
Dok su se muškarci borili na frontovima Drugog svetskog rata, sovjetske trupe NKVD-a preplavile su Ingušetiju. Žene, deca, starci su pohvatani, Inguši su lažno optuživani da su pristalice nacista, a celokupno stanovništvo je prognano u severni Kazahstan i Sibir gde je najmanje 40% stanovništva nestalo između 1944-1956. Tokom genocida inguški civili iz naselja Cori, Kamki i Targim bili su okupljeni u zgrade i živi spaljeni od strane sovjetskih trupa sa vojnim viškovima napalma.[50] Razlozi genocida nikada nisu bili razjašnjeni. Iako prof. Džoana Nikols veruje: Razlog, koji nikada nije razjašnjen, izgleda da je Staljinova želja da očisti sve muslimane sa glavnih ruta invazije u planiranom napadu na Tursku[51]
1957
Iako je Ingušima bilo dozvoljeno da se vrate 1957. godine, granice rekonstituisane Čečensko-Inguške ASSR su ponovo iscrtane tako da je u suštini cela teritorija Inguškog predgorja, gusto naseljenih oko 500 kvadratnih kilometara zemljišta na desnoj obali Tereka, uključujući Ongušt i nekoliko drugih gradova, kao i istočnu polovinu Vladikavkaza, uklonjena i smeštena u Severnu Osetiju. Iako su vlasti ometale zapošljavanje i legalan boravak Inguša tamo, mnogi Inguši su se vratili da žive što bliže svojim domovima pre deportacije.[7]

Moderna istorija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Ingušetija

Arhitektura[uredi | uredi izvor]

Inguška kamena arhitektura je usko povezana sa njihovim načinom života u planinama. Kamena arhitektura poznata je u planinskoj Ingušetiji još od 8.000 pre nove ere - 4.000. p. n. e. kiklopska zidana naselja Egikal, Targim, Doskakle, Leimi. Kavkazolog Ruslan Buzurtanov pominje da je svako inguško naselje imalo arhitektonsku trijadu: toranj, crkvu i nekropolu, koje su kontinuirano evoluirale tokom vremena. Na primer, crkva Tkaba-Jerdi je prvobitno bila paganski hram prema dokazima o najranijim strukturama koje datiraju pre 8.-9. veka kada je preuređena u hrišćansku crkvu dodajući hrišćanske krstove i reljefe, ali zadržavajući paganske petroglife.[52] Inguški kameni grad koji se sastojao od kula i crkava nalazio se niže od nekropole grada mrtvih. Inguška nekropola je imala stepenasti krov bilo piramidalnog ili kupastog oblika. Borbene kule imale su stepenaste piramidalne krovove. Nekropole su evoluirale tokom vremena: 3.000 godina pre nove ere bile su podzemne kamene kiste, kasnije grupisane u piramide, zatim su postale napola podzemne i konačno u ranom srednjem veku bile su iznad zemnih struktura. Većina inguških kamenih nekropola i crkava istočno od reke Terek bila je delimično ili potpuno uništena tokom sovjetskog vremena, posebno nakon što su Inguši masovno prognani 1944. Nekropole su opljačkali osetski i ruski kolonisti koji su dovedeni u Ingušetiju posle 1944. Borbene kule su imale ulaz na drugom spratu koji je imao kupasti krov sa kamenim krstom i kamenom koji je činio pod sledećeg nivoa. Ovi kupasti kameni krstovi su jedinstveni samo u Inguškim kulama. Borbene kule su obično imale pet do šest nivoa. Nijedan od svodova prozora u borbenim kulama nije imao kamen temeljac i napravljen je od čvrstih kamenih blokova. Čuveni sovjetski arheolog i istoričar, profesor E. J. Krupnov je u svojoj knjizi Srednjovekovna Ingušetija opisao inguške kule kao „u pravom smislu vrhunac arhitektonskog i građevinskog majstorstva drevnog stanovništva regiona».[53]

Kultura[uredi | uredi izvor]

Inguši poseduju raznoliku kulturu tradicija, legendi, epova, priča, pesama, poslovica i izreka. Muzika, pesme i ples su posebno cenjeni. Popularni muzički instrumenti uključuju dačik-pander (vrstu balalajke), kakat ponder (harmonika, koju uglavnom sviraju devojke), mirz ponder (violina sa tri žice), zurla (vrsta oboe), daire, i bubnjevi.

Religija[uredi | uredi izvor]

Inguši su pretežno sunitski muslimani šafijskog mezheba, sa sufijskim poreklom koji pripadaju kadirijskom tariku čečenskog propovednika Kunta Hadžija.[54][55] Pre prelaska na islam, Inguši su bili hrišćani i pagani. Ogromni spomenici iz paganske prošlosti Inguša i dalje se čuvaju u muzejima kao što je falusna statua iz Koka u Ingušetiji, koju je opisao ruski istoričar Krupnov. Slična njoj je još jedna statua pomenuta u selu Lemi u Ingušetiji. Plaetsčke napominje da neplodne žene tajno posećuju statuu i mole joj se, pre nego što odlome njen komadić i koriste je kao talisman.[56] Obe statue su izgrađene u čast boginje plodnosti Tušoli i povezane su sa drugim falusnim drevnim statuama na Bliskom istoku.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The Concise Dictionary of World Place-Names. Oxford University Press. 19. 9. 2019. ISBN 978-0-19-260254-1. 
  2. ^ http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/4/4b/Colton%2C_G.W._Turkey_In_Asia_And_The_Caucasian_Provinces_Of_Russia._1856_%28A%29.jpg
  3. ^ Khasan Sampiev. „The Land of Towers”. Arhivirano iz originala 26. 2. 2009. g. 
  4. ^ Scottish Geographical Magazine. Royal Scottish Geographical Society. 1901. 
  5. ^ „G.F.Debets”. Arhivirano iz originala 2006-09-27. g. 
  6. ^ Travel Through the Southern Provinces of the Russian Empire, in the Years 1793 and 1794: In Two Volumes : With Many Coloured Vignettes, Plates, and Maps. TN. Longman, T. Cadell jun. and W. Davies, and J. Murray and S. Highley. 1802. 
  7. ^ a b https://escholarship.org/content/qt3nn7z6w5/qt3nn7z6w5.pdf
  8. ^ "Ingush-English, English-Ingush dictionary", J.Nichols, R.L.Sprouse, 2004, p.1
  9. ^ The work of Leonti Mroveli: "The history of the Georgian Kings"dealing with the history of Georgia and the Nakh–Dagestanian languages since ancient times to the 5th century AD, is included in medieval code of Georgian annals "Kartlis Tskhovreba".
  10. ^ „Caucasian Knot | An Essay On the History of the Vainakh People. On the origin of the Vainakhs”. Eng.kavkaz-uzel.ru. Arhivirano iz originala 3. 12. 2013. g. Pristupljeno 3. 11. 2012. 
  11. ^ „Microsoft Word - 4C04B861-0826-0853BD.doc” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 25. 2. 2012. g. Pristupljeno 3. 11. 2012. 
  12. ^ „Peering Into the Past, With Words”. ;Bernice Wuethrich, "Science" 2000: Vol. 288 no. 5469 p. 1158
  13. ^ Oleg Balanovsky, Khadizhat Dibirova, Anna Dybo, Oleg Mudrak, Svetlana Frolova, Elvira Pocheshkhova, Marc Haber, Daniel Platt, Theodore Schurr, Wolfgang Haak, Marina Kuznetsova, Magomed Radzhabov, Olga Balaganskaya, Alexey Romanov, Tatiana Zakharova, David F. Soria Hernanz, Pierre Zalloua, Sergey Koshel, Merritt Ruhlen, Colin Renfrew, R. Spencer Wells, Chris Tyler-Smith, Elena Balanovska, and The Genographic Consortium Parallel Evolution of Genes and Languages in the Caucasus Region Mol. Biol. Evol. 2011 : msr126v1-msr126
  14. ^ https://www.familytreedna.com/public/ingush/default.aspx?section=yresults
  15. ^ Ivane Nasidze; et al. (2001). „Alu insertion polymorphisms and the genetic structure of human populations from the Caucasus”. European Journal of Human Genetics. 9 (4): 267—272. PMID 11313770. S2CID 7021736. doi:10.1038/sj.ejhg.5200615 Slobodan pristup. 
  16. ^ Nasidze I, Risch GM, Robichaux M, Sherry ST, Batzer MA, Stoneking M (april 2001). „Alu insertion polymorphisms and the genetic structure of human populations from the Caucasus” (PDF). Eur. J. Hum. Genet. 9 (4): 267—72. PMID 11313770. S2CID 7021736. doi:10.1038/sj.ejhg.5200615 Slobodan pristup. 
  17. ^ Notes on the Caucasus. Macmillan. 1883. 
  18. ^ Kl. Borisevičъ. (1891 g.) «Эtnogafičeskoe obozrѣnie». Izd. Эtn. Otdѣla Imperatorskogo Obщ. Lюbiteleй Estestvoznaniя, Antropologii i Эtnografii. №1-2. Moskva, 1899 g
  19. ^ Bernice Wuethrich (19. 5. 2000). „Peering Into the Past, With Words”. Science. 288 (5469): 1158. S2CID 82205296. doi:10.1126/science.288.5469.1158. 
  20. ^ a b N.D. Kodzoev. History of Ingush nation. 
  21. ^ The Land of the Czar. Wahl. 1875. Pristupljeno 2014-02-28. 
  22. ^ „Reise durch Russland nach dem kaukasischen Isthmus”. Karl Koch. 1843. Pristupljeno 2014-02-28. 
  23. ^ „Algemeen aardrijkskundig woordenboek volgens de nieuwste staatkundige veranderingen, en de laatste, beste en zekerste berigten”. Jacobus van Wijk. 1821. Pristupljeno 2014-02-28. 
  24. ^ Bronevskiй, Semen (20. 7. 2017). „Novѣйšiя geografičeskiя i istoričeskiя izvѣstiя o Kavkazѣ”. V Tip. S. Sklivanovskago — preko Google Books. 
  25. ^ „Avtorskie Materialы”. Arhivirano iz originala 2008-02-17. g. Pristupljeno 2014-02-28. 
  26. ^ D.V.Zayats (2001). „Maghas – "The Sun City" – New Capital of Ingushetia”. Arhivirano iz originala 2. 5. 2013. g. 
  27. ^ „Alanskiй istorik iz čečencev”. Chechenews.com. 2010-08-29. Arhivirano iz originala 30. 12. 2013. g. Pristupljeno 2014-02-28. 
  28. ^ Kategoriя: Mirovaя istoriя. „Alanskiй istorik”. 95live.ru. Arhivirano iz originala 18. 10. 2020. g. Pristupljeno 2014-02-28. 
  29. ^ Istoriя ingušskogo naroda. Glava 4. „Istoriя ingušskogo naroda. Glava 4. GLAVA 4 INGUŠETIЯ V XV-XVIII VV. § 1. Žiznь ingušeй na ravninah i v gorah Na ravninah Ingušetiiaccessdate=2014-02-28”. Arhivirano iz originala 2017-04-24. g. Pristupljeno 2021-07-11. 
  30. ^ The Chechens: A Handbook. Psychology Press. 2005. ISBN 9780415323284. 
  31. ^ Istoriя ingušskogo naroda. Glava 4. „Istoriя ingušskogo naroda. Glava 4. GLAVA 4 INGUŠETIЯ V XV-XVIII VV. § 1. Žiznь ingušeй na ravninah i v gorah Na ravninah Ingušetiiaccessdate=2014-02-28”. Arhivirano iz originala 2017-04-24. g. Pristupljeno 2021-07-11. 
  32. ^ a b Škuro, A. G. (2016). Graždanskaя voйna v Rossii. Zapiski belogo partizana (na jeziku: ruski). Directmedia. str. 336. ISBN 978-5-4475-8722-2. 
  33. ^ Istoriya Voini i Vladichestva russkikh na Kavkaze. Litres. 6. 4. 2019. ISBN 9785041539238. 
  34. ^ «Gornaя Ingušetiя.» V.P.Hristianovič. 1928, page 65
  35. ^ https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BA%D1%82_%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%8F%D0%B3%D0%B8_%D1%88%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8_%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D1%83%D1%88%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85_%D1%84%D0%B0%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%B9_%D0%A0%D0%BE%D1%81%D1%81%D0%B8%D0%B81811-1832 [mrtva veza]
  36. ^ „Freisinn”. Goethe. 1815. Pristupljeno 2014-02-28. 
  37. ^ „Vospominaniya Kavkazskogo Ofitsera” (PDF). 
  38. ^ https://www.vostlit.info/Texts/Dokumenty/Kavkaz/XIX/1840-1860/Zissermann_A_L_IV/text6.htm
  39. ^ Akty sobrannye kavkazskoj arxeograficheskoj komissiej (PDF). 
  40. ^ a b Johanna Nichols (februar 1997). „The Ingush (with notes on the Chechen): Background information”. University of California, Berkeley. Arhivirano iz originala 8. 12. 2006. g. Pristupljeno 2007-02-10. 
  41. ^ „Caucasus and central Asia newsletter. Issue 4” (PDF). University of California, Berkeley. 2003. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 2. 2008. g. 
  42. ^ „Chechnya: Chaos of Human Geography in the North Caucasus, 484 BC – 1957 AD”. www.semp.us. novembar 2007. Arhivirano iz originala 20. 12. 2010. g. 
  43. ^ https://imwerden.de/pdf/gritsenko_klassovaya_borba_krestyan_v_chechne_na_rubezhe_19-20_vekov_1971_text.pdf
  44. ^ CGA Severo-Osetinskoй ASSR, f. 106, op. 1, d. 46, l. 90
  45. ^ „O tom, kak inguši postradali ot carskih vlasteй iz-za otkaza vыdatь abreka Zelimhana | Informacionnoe agentstvo "Groznый-Inform"”. 
  46. ^ Denikin, Anton Ivanovich (1925). Ocherki Russkoi Smuti. 
  47. ^ Ingush-English, English-Ingush dictionary", J.Nichols, R.L.Sprouse, 2004, p.3
  48. ^ „Bitva za Kavkaz (oboronitelьnый period s 25 iюlя po 31 dekabrя 1942 g.) : Ministerstvo oboronы Rossiйskoй Federacii”. Arhivirano iz originala 25. 07. 2021. g. Pristupljeno 23. 05. 2022. 
  49. ^ https://www.kavkaz-uzel.eu/articles/218226/
  50. ^ https://gazetaingush.ru/obshchestvo/deportaciya-kak-eto-bylo
  51. ^ „The Ingush People”. 
  52. ^ „V Ingušetii na meste srednevekovogo hrama naйdenы sledы eщe bolee drevnego pamяtnika / Pravoslavie.Ru”. 
  53. ^ Krupnov, E.I. (1971). Medieval Ingushetia. 
  54. ^ Stefano Allievi; Jørgen S. Nielsen (2003). Muslim networks and transnational communities in and across Europe. 1. 
  55. ^ Kerimovič, Dalgat, Bašir. Hristianstvo i magometanstvo v Čečne. Rasprostranenie hristianstva i magometanstva sredi ingušeй. 
  56. ^ Plaetschke, Bruno (1929). The Chechens. str. 58. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Inguši na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ингуши&oldid=27066560”