Internet stvari
Internet stvari (engl. Internet of Things, skraćeno IоТ) predstavlja međuumrežavanje fizičkih objekata, vozila (što se odnosi i na „povezane uređaje” i „pametne uređaje”), zgrada i drugih stvari sa ugrađenom elektronikom, softverom, senzorima i konektivnošću koji omogućavaju objektima da razmenjuju podatke sa proizvođačem, operaterom i/ili drugim povezanim uređajima.[1][2][3] Godine 2013. Global Standards Initiative on Internet of Things (IoT-GSI) definisala je IoT kao „globalnu infrastrukturu informatičkog društva koja omogućava napredne usluge (fizičkim i virtualnim) umrežavanjem stvari, pritom se zasnivajući na postojećim i interoperabilnim informacionim i komunikacionim tehnologijama u razvoju”.[3]
U tu svrhu, termin „stvar” predstavlja „predmet fizičkog sveta (fizičkih stvari) informacija ili reč (virtualne stvari), koji je moguće identifikovati i koji može da bude integrisan u komunikacionim mrežama”.[4] IоТ omogućava da objekti budu opaženi i kontrolisani daljinski putem postojeće mrežne infrastrukture,[5] stvarajući tako šanse za direktniju integraciju fizičkog sveta i računarskih sistema, što rezultuje povećanjem efikasnosti, tačnosti i ekonomske koristi, uz smanjenje ljudske intervencije.[6][7][8][9][10][11] Kada je IоТ povećan senzorima i pogonima, tehnologija postaje instanca opštije klase sajber-fizičkog sistema, što takođe obuhvata tehnologije poput pametnih mreža, virtualnih elektrana, pametnih kuća, pametnog transporta i pametnih gradova. Svaku stvar je moguće jedinstveno identifikovati kroz ugrađen kompjuterski sistem i svaka stvar je interoperabilna u okviru postojeće internet infrastrukture. Stručnjaci procenjuju da će IоТ do 2020. godine sadržati između 26 i 30 milijardi objekata.[12][13][14]
Prema kompaniji Gartner, biće skoro 26 milijardi uređaja na „Internet of Things” do 2020. Za razliku od njih, ABI istraživanje pretpostavlja da će ta brojka dostići više 30 milijardi uređaja koji će biti bežično povezani na „Internet of Things” do 2020. Cisco je kreirao dinamički brojač konekcija za praćenje i izračunavanje broja konekcija od jula 2013. do jula 2020.[15] Ovaj koncept, gde uređaji povezivanjem na internet/veb preko niskonaponskih radija, predstavlja polje na kome se najviše istražuje „Internet of Things”. Na male potrošnje radio ne treba da koristi Wi-Fi ili Bluetooth. Jeftinije alternative istražuju se od strane kompanije Chirp Networks.[16]
Svi senzori i mašinski čitljivi identifikatori potrebni za „Internet of Things” će morati da koriste internet protokol verzije IPv6 da bi primile izuzetno veliki adresni prostor koji je potreban. U svom originalnom tumačenju, jedna od prvih posledica sprovođenja „Internet of Things” opremanjem svih objekata u svetu minijaturnim uređajima za identifikaciju ili mašinski čitljivim identifikatorima bi mogla da bude transformacija svakodnevnog života na nekoliko pozitivnih načina.[17] Na primer, takva tehnologija mogla bi, boljom primenom ograničenja autorskih prava, da omogući kreatorima sadržaja i vlasnicima mnogo moćniju kontrolu nad njihovim kreacijama, tako da kad kupac kupuje Blu-ray disc sa filmom koji želi da gleda, može da bira da plati visoku cenu i bude u mogućnosti da gleda film cele godine, plati srednju cenu i ima pravo da gleda film nedelju dana, ili plati nisku cenu kada želi da jednom da odgleda film.
Terminologija[uredi | uredi izvor]
Termin „The Internet of Things” predložio je Kevin Ešton 1999. godine. Pojam Internet stvari prvi put je postao popularan preko centra za Auto-ID Center na MIT u vezi sa tržištem, iako je o konceptu razgovarano još od 1991. godine. Identifikacije radio-frekvencija (RFID) i analiza publikacije bile su viđene kao preduslov za „Internet of Things” u ranim danima. Kada bi svi objekti i ljudi u svakodnevnom životu bili opremljeni identifikatorima, oni bi bili memorisani u kompjuteru.[18] Pored korišćenja RFID-a, označavanje se može postići kroz takve tehnologije kao što su približna polja komunikacije, barkod, QR kod i digitalni vodeni žig.[19][20]
Danas, međutim, termin „Internet of Things” se koristi da označi napredno povezivanje uređaja, sistema i usluga, koji dosežu van komunikacije mašina ka mašini (machine-to-machine) i pokriva različite protokole, domene i aplikacije.
Originalna definicija[uredi | uredi izvor]
Bili Džoj je predvideo D2D (Device to Device), kao deo svog „Six Webs” okvira daleke 1999, na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu; tek je Kevin Ashton dao drugi pogled na „The Internet of Things”. U članku „The Internet of Things” iz 2009 u RFID Časopis, Ešton je napravio sledeću procenu :
Danas računari, samim tim i internet — gotovo u potpunosti zavise od ljudskih bića za informacije. Skoro svi, oko 50 petabajta (petabajt je 1.024 terabajta) podataka dostupnih na Internetu su prvo sačuvali i stvorili ljudi — kucanjem, pritiskom na dugme za snimanje, uzimajući digitalni sliku, ili skenirajući barkod. Problem je, ljudi imaju kratko vreme, pažnju i preciznost — što znači da nisu dobri u čuvanju podataka o stvarima u stvarnom svetu. Ljudi su fizički, kao i njihova sredina. Ideje i informacije su važne, ali stvari su bitne mnogo više. Ipak, današnja informaciona tehnologija toliko zavisi od podataka koji su potekli od ljudi, računari znaju više o idejama nego stvarima.[21]
Jedinstvena mogućnost adresiranja stvari[uredi | uredi izvor]
Prvobitna ideja o Auto-ID Center zasniva se na RFID tagova i jedinstvenoj identifikaciji putem Elektronskih kodova kod proizvoda, međutim ovo je evoluirao u objekte koji imaju IP adresu ili URI .
Alternativni pogled, iz sveta semantičkog veba se fokusira na pravljenje, umesto svih stvari (ne samo one elektronske, SMART, ili RFID omogućen) adresabilnih od postojećih imenujući protokola, kao što su URI. Objekti se sami po sebi ne menjaju, ali oni sada mogu biti upućeni drugim sredstvima, kao što su moćni centralizovani serveri koji rade za svoje vlasnike.
Sledeća generacija internet aplikacija koje koriste Internet protokol verzije 6 (IPv6) će biti u stanju da komuniciraju sa uređajima priključenim na gotovo sve ljudske objekte zbog izuzetno velikog adresnog prostora IPv6 protokola. Ovaj sistem bi stoga biti u mogućnosti da smanji broj objekata.[22]
Kombinacija ovih ideja se može naći u sadašnjim GS1/EPCglobal EPC Information Services (EPCIS)[23] specifikacije. Ovaj sistem se koristi da identifikuje objekte u industrijama u rasponu od avio do široke potrošnje proizvoda i transport logistiku.[24]
Trendovi i karakteristike[uredi | uredi izvor]
Inteligencija[uredi | uredi izvor]
Ambijentalna inteligencija i autonomna kontrola nisu deo originalnog koncepta Internet stvari. Ambijentalna inteligencija i autonomna kontrola ne zahtevaju internet strukture. Međutim, postoji pomak u istraživanju da integrišu koncepte Internet stvari i autonomne kontrole.[25] U budućnosti Internet stvari mogu biti nedeterministička i otvorena mreža u kojoj će autoorganizovani ili inteligentni entiteti (Web services, SOA komponente), virtuelni objekti (avatari) biti interoperabilne i sposoban da deluje samostalno (ostvarivanju svoje ciljeve ili zajedničke) u zavisnosti od konteksta, okolnostima ili okruženjima.
Umetnuta inteligencija[26] predstavlja „VI orijentisanu" perspektivu na Internet stvari, koje mogu da se jasnije definiše kao: usklađivanje kapaciteta za prikupljanje i analizu digitalnih tragova koje su ostavili ljudi prilikom interakcije sa široko raspoređenim pametnim stvarima da bi stekli novo znanje o ljudskom životu, interakciji sa okruženjem, kao i socijalno povezivanje/ponašanje.
Arhitektura[uredi | uredi izvor]
Sistem će verovatno biti primer arhitekture događaja,[27] odozdo napravljen (na osnovu konteksta procesa i operacija, u realnom vremenu) i da će razmotriti bilo koji podzakonski nivo. Dakle, model driven i funkcionalni pristup će koegzistirati sa novim sposobnim i neobičnih evolucija procesa (Multi-agentski sistemi, B-ADSc, itd).
U Internetu stvari značenje događaja neće nužno biti zasnovano na determinističkom ili sintaksnom modelu, već bi se umesto toga zasnivao na kontekstu samog događaja. Neki istraživači tvrde da su senzorske mreže najbitnije komponente interneta stvari.
Složen sistem[uredi | uredi izvor]
U poluotvorenoj ili zatvorenoj petlji će se proučavati kao složen sistem zbog velikog broja različitih veza i interakcija između autonomnih aktera, kao i kapaciteta da integriše nove stvari. U ukupnoj fazi (potpuno otvorena petlja) verovatno će se videti kao haotično okruženje.
Podsistemi[uredi | uredi izvor]
Nisu svi elementi nužno pokrenuti u globalnom prostoru. Na primer, domotika deluje u Smart House, gde se koriste iste tehnologije kao i drugde, ali sistem može da radi samo preko lokalne mreže.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Brown, Eric (13. 9. 2016). „Who Needs the Internet of Things?”. Linux.com. Pristupljeno 23. 10. 2016.
- ^ Brown, Eric (20. 9. 2016). „21 Open Source Projects for IoT”. Linux.com. Pristupljeno 23. 10. 2016.
- ^ a b „Internet of Things Global Standards Initiative”. ITU. Pristupljeno 26. 6. 2015.
- ^ International Telecommunication Union, Overview of the Internet of things, Recommendation ITU-T Y.2060, June 2012
- ^ „Internet of Things: Science Fiction or Business Fact?” (PDF). Harvard Business Review. 1. 11. 2014. Pristupljeno 23. 10. 2016.
- ^ Vermesan, Ovidiu; Friess, Peter (2013). Internet of Things: Converging Technologies for Smart Environments and Integrated Ecosystems (PDF). Aalborg, Denmark: River Publishers. ISBN 978-87-92982-96-4.
- ^ „An Introduction to the Internet of Things (IoT)” (PDF). Cisco.com. San Francisco, California: Lopez Research. 1. 11. 2013. Pristupljeno 23. 10. 2016.
- ^ Santucci, Gérald. „The Internet of Things: Between the Revolution of the Internet and the Metamorphosis of Objects” (PDF). European Commission Community Research and Development Information Service. Pristupljeno 23. 10. 2016.
- ^ Mattern, Friedemann; Floerkemeier, Christian. „From the Internet of Computers to the Internet of Things” (PDF). ETH Zurich. Pristupljeno 23. 10. 2016.
- ^ Reddy, Aala Santhosh (1. 5. 2014). „Reaping the Benefits of the Internet of Things” (PDF). Cognizant. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 07. 2017. g. Pristupljeno 23. 10. 2016.
- ^ Lindner, Tim (13. 7. 2015). „The Supply Chain: Changing at the Speed of Technology”. Connected World. Arhivirano iz originala 22. 08. 2015. g. Pristupljeno 18. 9. 2015.
- ^ „Gartner Says the Internet of Things Installed Base Will Grow to 26 Billion Units By 2020”. Gartner. 12. 12. 2013. Pristupljeno 2. 1. 2014.
- ^ More Than 30 Billion Devices Will Wirelessly Connect to the Internet of Everything in 2020, ABI Research
- ^ Nordrum, Amy (18. 8. 2016). „Popular Internet of Things Forecast of 50 Billion Devices by 2020 Is Outdated”. IEEE.
- ^ "Cisco Connections Counter: " dynamic, online widget displays the number of connections being made at any one moment in time. http://newsroom.cisco.com/feature-content?type=webcontent&articleId=1208342
- ^ Francis daCosta, Intel Technical Books, Rethinking the Internet of Things Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. jul 2014)
- ^ P. Magrassi, A. Panarella, N. Deighton, G. Johnson, Computers to Acquire Control of the Physical World, Gartner research report T-14-0301, 28 September 2001.
- ^ P. Magrassi, T. Berg, A World of Smart Objects, Gartner research report R-17-2243, 12 August 2002 [1]
- ^ Techvibes From M2M to The Internet of Things: Viewpoints From Europe Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. октобар 2013) 7 July 2011
- ^ Dr. Lara Sristava, European Commission Internet of Things Conference in Budapest, 16 May 2011 The Internet of Things — Back to the Future (Presentation)
- ^ Kevin Ashton: That 'Internet of Things' Thing. In: RFID Journal, 22 July 2009. Приступљено 8 April 2011.
- ^ Waldner 2008, стр. 227–231.
- ^ „EPCIS – EPC Information Services Standard”. GS1. Приступљено 2. 1. 2014.
- ^ Miles 2011, стр. 6–8.
- ^ Uckelmann, Dieter; Isenberg, Marc-André; Teucke, Michael; Halfar, Harry; Scholz-Reiter, Bernd (2010). „An integrative approach on Autonomous Control and the Internet of Things”. Ур.: Ranasinghe, Damith; Sheng, Quan; Zeadally, Sherali. Unique Radio Innovation for the 21st Century: Building Scalable and Global RFID Networks. Berlin, Germany: Springer. стр. 163—181. ISBN 978-3-642-03461-9. Приступљено 28. 4. 2011.
- ^ „Living with Internet of Things, The Emergence of Embedded Intelligence (CPSCom-11)” (PDF). Bin Guo. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 1. 2013. г. Приступљено 6. 9. 2011.
- ^ Philippe GAUTIER, « RFID et acquisition de données évènementielles : retours d’expérience chez Bénédicta », pages 94 à 96, Systèmes d’Information et Management — revue trimestrielle N°2 Vol. 12, 2007, ISSN 1260-4984 /. ISBN 978-2-7472-1290-8.., éditions ESKA. [2]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Uckelmann, Dieter; Isenberg, Marc-André; Teucke, Michael; Halfar, Harry; Scholz-Reiter, Bernd (2010). „An integrative approach on Autonomous Control and the Internet of Things”. Ur.: Ranasinghe, Damith; Sheng, Quan; Zeadally, Sherali. Unique Radio Innovation for the 21st Century: Building Scalable and Global RFID Networks. Berlin, Germany: Springer. str. 163—181. ISBN 978-3-642-03461-9. Pristupljeno 28. 4. 2011.
- Vermesan, Ovidiu; Friess, Peter (2013). Internet of Things: Converging Technologies for Smart Environments and Integrated Ecosystems (PDF). Aalborg, Denmark: River Publishers. ISBN 978-87-92982-96-4.
- Miles, Stephen B. (2011). RFID Technology and Applications. London: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-16961-5.
- Waldner, Jean-Baptiste (2008). Nanocomputers and Swarm Intelligence. London: ISTE. str. 227—231. ISBN 978-1-84704-002-2.
Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]
- Gubbi, Jayavardhana; Buyya, Rajkumar; Marusic, Slaven; Palaniswami, Marimuthu. „Internet of Things (IoT): A Vision, Architectural Elements, and Future Directions” (PDF). Future Generation Computer Systems, Elsevier, The Netherlands, September 2013. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 11. 2014. g. Pristupljeno 07. 06. 2014.
- Auto-ID Labs White Papers
- Chaouchi, Hakima. The Internet of Things. London: Wiley-ISTE, 2010.
- Chabanne, Herve, Pascal Urien, and Jean-Ferdinand Susini. RFID and the Internet of Things. London: ISTE, 2011.
- „Disruptive Technologies Global Trends 2025” (PDF). U.S. National Intelligence Council (NIC).
- Hersent, Olivier, David Boswarthick and Omar Elloumi. The Internet of Things: Key Applications and Protocols. Chichester, West Sussex: Wiley, 2012.
- „Internet of Things in 2020: A Roadmap for the future” (PDF). EPoSS. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 2. 2014. g. Pristupljeno 7. 6. 2014.
- IERC — European Research Cluster on the Internet of Things: Documents and Publications
- Michahelles, Florian, et al. Proceedings of 2012 International Conference on the Internet of Things (IOT) : 24—26 October 2012 : Wuxi, China. Piscataway, N.J.: IEEE, 2012.
- „What is the Internet of Things? An Economic Perspective” (PDF). Auto-ID Labs. Arhivirano iz originala (PDF) 2. 6. 2013. g. Pristupljeno 7. 6. 2014.
- Pfister, Cuno. Getting Started with the Internet of Things. Sebastapool, Calif: O’Reilly Media, Inc, 2011.
- Uckelmann, Dieter, Mark Harrison and Florian Michahelles. Architecting the Internet of Things. Berlin: Springer, 2011.
- Weber, Rolf H., and Romana Weber. Internet of Things: Legal Perspectives. Berlin: Springer, 2010.
- Zhou, Honbo. The Internet of Things in the Cloud: A Middleware Perspective. Boca Raton: CRC Press, Taylor & Francis Group, 2013.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- „Harman Internet of Things”. Arhivirano iz originala 5. 3. 2017. g. Pristupljeno 27. 1. 2017.
- „Oracle Internet of Things Platform”.
- „Internet of Things Wiki”.[mrtva veza]
- „UK Internet of Things Special Interest Group”. Arhivirano iz originala 03. 07. 2014. g. Pristupljeno 07. 06. 2014.
- „Internet of Things Community, IEEE .”.
- „Rethinking the Internet Of Things. Intel Technical Books.”.[mrtva veza]
- „A New Economic Vision for Addressing Climate Change (internet of things – part II)”. (2014-06-02) and „Monopoly Capitalism vs. Collaborative Commons (internet of things – part I)”. (2014-04-07)
