Ирвас

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

„Karibu” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Karibu (višeznačna odrednica).

Irvas
(Karibu)
Vremenski raspon: Chibanian to present[1]
↓
Irvas u Norveškoj

Siguran  (NatureServe)[3]
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Artiodactyla
Porodica: Cervidae
Potporodica: Capreolinae
Pleme: Rangiferini
Rod: Rangifer
C. H. Smith, 1827
Vrsta:
R. tarandus
Binomno ime
Rangifer tarandus
(Linnaeus, 1758)
Karta rasprostranjenosti: severnoamerički (zeleno) i evroazijski (crveno)
Sinonimi

Cervus tarandus Linnaeus, 1758

Irvas (lat. Rangifer tarandus) je vrsta jelena, jedinog predstavnika svoje potporodice koji naseljava tundre severne Evroazije, Severne Amerike[4] i Grenlanda.[2] Ovo je jedina vrsta jelena u kojoj i mužjaci i ženke imaju rogove. Severnoameričkog karibua neki stručnjaci smatraju istom vrstom, dok ga drugi, na osnovu upadljivih razlika tretiraju kao odvojenu vrstu. Sigurno je da postoji čak 20 podvrsta, kojima masa varira od 60 do 300 kilograma.

R. tarandus varira po veličini i boji od najmanje podvrste, Svalbardskog irvasa, do najvećeg, borealnog šumskog karibua. Severnoamerički opseg karibua proteže se od Aljaske preko Jukona, Severozapadnih teritorija i Nunavuta do borealnih šuma i južno kroz kanadske Stenovite planine.[5] Karibu neplodnog tla, grantov karibu i piri karibu žive u tundri, dok plašljivi borealni šumski karibu preferira borealnu šumu. Grantov karibu i karibu neplodnog tla formiraju velika stada i preduzimaju duge sezonske migracije od rodnih mesta do letnjih i zimskih hranilišta u tundri i tajgi. Migracije stada grantovog karibua su među najdužim od svih sisara.[5] Karibui neplodnog tla se takođe nalaze na Kitaji na Grenlandu, ali veća stada su na Aljasci, Severozapadnim teritorijama i Nunavutu.[6]

Tajmirsko stado irvasa sibirske tundre (R. t. sibiricus) u Rusiji je najveće stado divljih irvasa na svetu,[7][8] koje varira između 400.000 i 1.000.000. Ono što je nekada bilo drugo najveće stado je migratorno stado borealnog šumskog karibua (R. t. caribou) reke Džordž u Kanadi, sa ranijim varijacijama između 28.000 i 385.000. Od januara 2018. godine, procenjeno je da je u stadu reke Džordž ostalo manje od 9.000 životinja, kako je izvestila Kanadska radiodifuzna korporacija.[9] Njujork Tajms je u aprilu 2018. izvestio o nestanku jedinog krda južnih planinskih šumskih karibua u susednim Sjedinjenim Državama, pri čemu je to krdo stručnjak nazvao „funkcionalno izumrlim“ nakon što se veličina stada smanjila na samo tri životinje.[10] Nakon što je poslednja jedinka, ženka, prebačena u centar za rehabilitaciju divljih životinja u Kanadi, smatralo se da je šumski karibu istrebljen iz kontinentalnih Sjedinjenih Država.[11]

Neke podvrste su retke, a dve su već izumrle: karibu sa ostrva kraljice Šarlote u Kanadi i karibu istočnog Grenlanda sa istočnog Grenlanda.[12][13][14] Istorijski gledano, raspon sedentarnih borealnih šumskih karibua pokrivao je više od polovine Kanade[15] i severnih država kontinentalnih Sjedinjenih Država. Šumski karibui su nestali iz većine svog prvobitnog južnog područja i 2002. godine ih je Komitet za status ugroženih divljih životinja u Kanadi (COSEWIC) označio kao ugrožene.[16] Organizacija Životna sredina Kanade je izvestila 2011. godine da je u Kanadi ostalo približno 34.000 borealnih šumskih karibua u 51 opsegu.[17] Stada irvasa sibirske tundre takođe su u opadanju, a IUCN smatra da vrsta Rangifer tarandus ima ranjiv status.

Arktički narodi su zavisili od karibua za hranu, odeću i sklonište, kao što su Karibu Inuiti, Inuiti koji žive u unutrašnjosti regiona Kivalik u severnoj Kanadi, Karibu klan u Jukonu, Inupijati, Inuvijaluiti, Hani, Severni Tutčoni i Gvičini (koji su pratili Grantove karibue milenijumima). Lov na divlje irvase i uzgoj polupripitomljenih irvasa važni su za nekoliko arktičkih i subarktičkih naroda kao što su Duhalari zbog mesa, kože, rogova, mleka i transporta.[18] Sami narod (Sapmi) je takođe vekovima zavisio od uzgoja irvasa i ribolova.[19]‍:IV[20]‍:16[19]‍:IV U Sapmiju se irvasi koriste za vuču palka,[21] nordijskih sanki.

Mužjaci („bikovi“) i ženke („krave“) irvasa mogu obnoviti svoje rogove godišnje, iako udeo ženki kojima rastu rogovi uveliko varira između populacija i sezona.[22] Rogovi su obično veći kod mužjaka. U tradicionalnoj božićnoj legendi Sjedinjenih Država, irvasi Deda Mraza vuku sanke kroz noćno nebo kako bi pomogli Deda Mrazu da isporuči poklone dobroj deci na Badnje veče.

Stanište[uredi | uredi izvor]

Odomaćeni irvasi se većinom mogu naći u Skandinaviji i severnoj Rusiji, dok divlji irvasi obitavaju u Norveškoj, Severnoj Americi i na Islandu (gde su ih ljudi uveli u 18. veku). Poslednje utočište divljih irvasa se nalazi u delovima južne Norveške. Južna granica prirodnog staništa je približno oko 62. stepena severne geografske širine.

Početkom 20. veka nekoliko irvasa iz Norveške je uvedeno na južnoatlantska ostrva Južne Džordžije. Dva prepoznatljiva krda danas još preživljavaju na tim ostrvima, razdvojena lednicima. Njihov broj ne broji više od nekoliko hiljada. Postali su simbol ovih ostrva - zastava i grb ove teritorije imaju lik irvasa.

Opis i ishrana[uredi | uredi izvor]

Irvasi su prekriveni gustim krznom, imaju kratke noge i rep. Dlakava njuška i male uši sprečavaju gubitak toplote. Široka i ravna kopita su prilagođena hodanju po snegu. Masa ženki varira između 60 i 170 kilograma. Mužjaci su malo krupniji od ženki dok kod nekih podvrsta mužjak može težiti do 300 kilograma. Kod oba pola rastu rogovi.[23] Rogovi su razgranati i zabačeni unazad preko vrata, a potom se povijaju napred, račvaju se i nisu jednaki sa obe strane, a brojni parošci se granaju pod čudnim uglovima. Kod irvasa koji žive na Skandinaviji rogovi kod starijih mužjaka otpadaju u novembru ili decembru, kod mlađih mužjaka u rano proleće, dok se kod ženki zadržavaju tokom cele zime i otpadaju u leto. Pripitomljeni irvasi su teži i imaju kraće noge nego svoji divlji rođaci.

Životni vek iznosi od prosečnih 4.5 godina do maksimalnih 13 godina.

Irvasi su preživari i imaju četvorodelni želudac. Zimi se pretežno hrane lišajem (Cladonia rangiferina), popularno nazvanim „irvasova mahovina“, do kojeg dolaze razgrtanjem snega prednjim nogama. Leti se hrane lišćem vrbe i breze, kao i travom (šaš, rogoz). Međutim, poznato je da će pojesti i ptičja jaja, jezersku zlatovčicu i leminge[24] koje ubiju svojim papcima.

Adaptacije[uredi | uredi izvor]

Mužjak sa razgranatim rogovima

Irvasi imaju specijalno adaptirane noseve na hladan arktički vazduh. Prilikom udisaja, nosna školjka povećava površinu unutar nozdrva. Životinja termoregulacijom zagreje nadolazeći hladan vazduh pre nego što uđe u pluća, a voda od izdahnutog vazduha se kondenzuje, ostajući zarobljena u ustima irvasa. Ona vlaži suv vazduh koji životinja udiše i verovatno ga apsorbuje u krv preko sluzokože jednjaka.

Kopita irvasa se adaptiraju u zavisnosti od godišnjeg doba. Leti, kada je tundra vlažna i meka, jastučići na kopitima postaju sunđerasti kako bi obezbedili dodatno trenje prilikom kretanja. Zimi, jastučići se skupljaju i zatežu, otkrivajući obod kopita koji je tvrd, koji tada služi za razbijanje leda i zamrznutog snega, sprečavajući životinju od klizanja. Ovo ima još jednu namenu - u pronalaženju hrane ispod snega.

Krzno irvasa ima dva zaštitna sloja; gust, vunast omotač i spoljašnju, dužu dlaku koja je šuplja i ispunjena vazduhom.

Karibui u Severnoj Americi mogu da trče brzinom od 80 kilometara na čas, i pređu 5.000 km godišnje. Takođe su dobri plivači. Neće oklevati da preplivaju širu reku ili veće jezero.

Irvas je jedina životinja na svetu koja vidi ultraljubičastu svetlost, i ljudima nevidljivu.

Parenje i razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

U divljini, irvasi imaju veoma kratku sezonu za parenje. U roku od samo deset dana celo krdo se može oteliti. Pretpostavlja se da je ovo način da maksimalni broj teladi preživi, jer iznenadna masa mladih irvasa može da preplavi predatore koji prate krdo, rezultujući da će veliki broj mladih opstati.

Irvas sa Svalbarda (R. tarandus platyrhynchus) - najmanja podvrsta

Irvasi se razmnožavaju u zavisnosti od godišnjeg doba. Sezona parenja normalno počinje rano u septembru i traje od tri do četiri nedelje. Trudnoća traje oko sedam meseci (210 do 220 dana).

Preko leta, mužjaci se odvajaju u manja krda u potrazi za hranom. Vraćaju se u glavno krdo kako bi se pripremili za parenje. Kako se sezona za parenje približava, mužjaci gube kožu sa svojih rogova, vratovi im odebljavaju, testisi se znatno uvećavaju i raste im griva. Postaju nestrpljivi i nemirni, prateći i jureći za ženkama. Takođe isprobavaju svoju snagu periodičnim ali grubim okršajima. Ponekad, tokom takmičenja, jedan protivnik biva ubijen. S obzirom na svoju nestrpljivost, kako mužjak prati ženku, može da je usmrti svaki put kada ona legne na zemlju, udarajući je kopitama.

Tokom sezone parenja, mužjaci ne jedu puno, i mogu da izgube i do 1/3 svoje telesne mase. Sezona parenja traje od 25 do 30 dana, a najviša seksualna aktivnost mužjaka traje 10 do 22 dana tokom sezone.

Ženke su polno zrele od jedne do jedne i po godine, a sposobne su za rađanje 10 do 15 godina. Dok su „u teranju“ skaču na druge irvase i takođe postaju nemirne. Plodnost traje od 12 do 24 sata, a ako ženka nije oplođena tokom prvog ciklusa, 11 do 20 dana posle je opet spremna za parenje.[25]

Podvrste[26][uredi | uredi izvor]

  • Finski šumski irvas (R. tarandus fennicus) u divljini živi na samo dva područja u severnoj Evropi - u rusko/finskoj oblasti Karelija i delu centralne Finske.
  • Grenlandski karibu (R. tarandus groenlandicus) obitava na kanadskim Severozapadnim teritorijama, na Nunavutu i zapadnom Grenlandu.
  • Pirijev karibu (Rangifer tarandus pearyi) živi na severnim ostrvima Nunavuta i na Severozapadnoj teritoriji. Predstavlja izvor hrane za Eskime. Dobio je ime po američkom istraživaču Robertu Piriju.
  • Planinski divlji irvas (R. tarandus tarandus) se može naći po arktičkoj tundri na severnim oblastima Rusije i na ostrvu Nova Zemlja.
  • Arktički irvas (R. tarandus eogroenlandicus) je izumrla podvrsta. Živela je do 1900. godine na istočnom Grenlandu.
  • Karibu sa ostrva kraljice Šarlot (Rangifer tarandus dawsoni) je izumrla podvrsta koja je nekada nastanjivala na ostrvu Gream, jednom od ostrva kraljice Šarlot koja pripadaju zapadnoj kanadskoj provinciji Britanskoj Kolumbiji.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kurtén, Björn (1968). Pleistocene Mammals of Europe. Transaction Publishers. str. 170—177. ISBN 978-1-4128-4514-4. Arhivirano iz originala 1. 1. 2014. g. Pristupljeno 6. 8. 2013. 
  2. ^ a b Gunn, A. (2016). „Rangifer tarandus”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2016: e.T29742A22167140. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T29742A22167140.en Slobodan pristup. Pristupljeno 19. 11. 2021. 
  3. ^ „NatureServe Explorer 2.0”. explorer.natureserve.org. Pristupljeno 30. 3. 2022. 
  4. ^ Flagstad, Oystein; Roed, Knut H (2003). „Refugial origins of reindeer (Rangifer tarandus L) inferred from mitochondrial DNA sequences” (PDF). Evolution. 57 (3): 658—670. PMID 12703955. doi:10.1554/0014-3820(2003)057[0658:roorrt]2.0.co;2. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 9. 2006. g. Pristupljeno 4. 1. 2013. 
  5. ^ a b Eder, Tamara; Kennedy, Gregory (2011), Mammals of Canada, Edmonton, Alberta: Lone Pine, str. 81, ISBN 978-1-55105-857-3 
  6. ^ Grubb, Peter (2005), Rangifer tarandus, Smithsonian: National Museum of Natural History, Arhivirano iz originala 16. 1. 2014. g., Pristupljeno 15. 1. 2014 
  7. ^ Russell, D.E.; Gunn, A. (20. 11. 2013). „Migratory Tundra Rangifer”. NOAA Arctic Research Program. 
  8. ^ Kolpasshikov, L.; Makhailov, V.; Russell, D. E. (2015). „The role of harvest, predators, and socio-political environment in the dynamics of the Taimyr wild reindeer herd with some lessons for North America” (PDF). Ecology and Society. 20. doi:10.5751/ES-07129-200109 Slobodan pristup. 
  9. ^ „Tradition 'snatched away': Labrador Inuit struggle with caribou hunting ban | CBC News”. CBC (na jeziku: engleski). Pristupljeno 18. 4. 2018. 
  10. ^ Robbins, Jim (14. 4. 2018). „Gray Ghosts, the Last Caribou in the Lower 48 States, Are 'Functionally Extinct'”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 18. 4. 2018. 
  11. ^ „Woodland caribou”. 
  12. ^ Peter Gravlund; Morten Meldgaard; Svante Pääbo; Peter Arctander (1998). „Polyphyletic Origin of the Small-Bodied, High-Arctic Subspecies of Tundra Reindeer (Rangifer tarandus)”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 10 (2): 151—9. PMID 9878226. doi:10.1006/mpev.1998.0525. 
  13. ^ S. A. Byun; B. F. Koop; T. E. Reimchen (2002). „Evolution of the Dawson caribou (Rangifer tarandus dawsoni)”. Can. J. Zool. 80 (5): 956—960. S2CID 4950388. doi:10.1139/z02-062. 
  14. ^ Degerbøl Magnus (1957). „The extinct reindeer of East-Greenland: Rangifer tarandus eogroenlandicus, subsp. nov.: compared with reindeer from other Arctic regions”. Acta Arctica. 10: 1—57. 
  15. ^ „Population Critical: How are Caribou Faring?” (PDF). Canadian Parks and Wilderness Society and The David Suzuki Foundation. decembar 2013. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 12. 2013. g. Pristupljeno 17. 12. 2013. 
  16. ^ „Designatable Units for Caribou (Rangifer tarandus) in Canada” (PDF), COSEWIC, Ottawa, Ontario: Committee on the Status of Endangered Wildlife in Canada, str. 88, 2011, Arhivirano iz originala (PDF) 2017-01-03. g., Pristupljeno 18. 12. 2013 
  17. ^ „Evaluation of Programs and Activities in Support of the Species at Risk Act” (PDF), Environment Canada, str. 2, 9, 24. 9. 2012, Arhivirano (PDF) iz originala 27. 12. 2013. g., Pristupljeno 27. 12. 2013 
  18. ^ "In North America and Eurasia the species has long been an important resource — in many areas the most important resource — for peoples inhabiting the northern boreal forest and tundra regions." (Banfield 1961:170; Kurtén 1968:170)Ernest S. Burch Jr. (1972). „The Caribou/Wild Reindeer as a Human Resource”. American Antiquity. 37 (3): 339—368. JSTOR 278435. S2CID 161921691. doi:10.2307/278435. 
  19. ^ a b Atlas of Murmansk Oblast, 1971 
  20. ^ Administrative-Territorial Divisions of Murmansk Oblast 
  21. ^ „The Sámi and their reindeer”. Austin, Texas: University of Texas. Arhivirano iz originala 23. 7. 2013. g. Pristupljeno 15. 1. 2014. 
  22. ^ Schaefer, J. A.; Mahoney, S. P. (2001). „Antlers on female caribou: biogeography of the bones of contention”. Ecology. 82 (12): 3556—3560. JSTOR 2680172. doi:10.1890/0012-9658(2001)082[3556:aofcbo]2.0.co;2. 
  23. ^ Reindeer / Caribou, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  24. ^ Field & Stream - Dream Hunts: Caribou on the Move Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. oktobar 2007), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  25. ^ Celokupan tekst o parenju i razmnožavanju je preveden sa ovog sajta http://www.deer-library.com/artman/publish/article_159.shtml Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. decembar 2007)
  26. ^ Karta rasprostranjenosti podvrsta se nalazi na ovom sajtu http://www.rangifer.net/rangifer/herds/images/herd_species_big.jpg Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. maj 2008)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ирвас&oldid=27554071”