Isak Njutn

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Isak Njutn

GodfreyKneller-IsaacNewton-1689.jpg
Isak Njutn, portret Godfrija Nelera

Opšti podaci
Datum rođenja 4. januar 1643.
Mesto rođenja Linkolnšir (Engleska)
Datum smrti 31. mart 1727.
Mesto smrti London (Engleska)
Rad
Polje fizičar, matematičar, astronom, alhemičar i filozof.
Škola Univerzitet u Kembridžu, Kraljevsko društvo
Poznat po Klasična mehanika
Njutnov zakon gravitacije
Infinitezimalni račun
Optika

Isak Njutn (engl. sir Isaac Newton, /ˈaɪzək ˈnjuːtən/; Linkolnšir, 4. januar 1643London, 31. mart 1727) je bio engleski fizičar, matematičar, astronom, alhemičar i filozof prirode, koji je danas za većinu ljudi jedna od najvećih ličnosti u istoriji nauke. Rođen je 4. januara 1643. u Engleskoj, a preminuo 31. marta 1727. u Londonu.

Njegova studija Matematički principi prirodne filozofije (lat. Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljena 1687, koja opisuje univerzalnu gravitaciju i tri zakona kretanja, postavila je temelje klasične (Njutnove) mehanike i poslužila kao primer za nastanak i razvoj drugih modernih fizičkih teorija. Izvodeći iz ovog svog sistema Keplerove zakone kretanja planeta, on je bio prvi koji je pokazao da se kretanja tela na Zemlji i kretanja nebeskih tela potčinjavaju istim fizičkim zakonima. Ujedinjujuća i deterministička moć njegovih zakona dovela je do revolucije u nauci i do daljeg napretka i uzdizanja heliocentrizma.

U mehanici, Njutn je takođe ukazao na jedan novi, veliki, značaj principa održanja impulsa i momenta impulsa. U optici, on je napravio prvi praktični refleksioni (ogledalski) teleskop[1] i otkrio da se propuštanjem bele svetlosti kroz staklenu prizmu ona razlaže u spektar svih boja (u skladu sa tvrđenjem Rodžera Bejkona iz 13. veka). Njutn se snažno zalagao u prilog čestične prirode svetlosti. On je takođe formulisao empirijski zakon hlađenja, proučavao brzinu zvuka i predložio teoriju o poreklu zvezda. U matematici, Njutn deli zasluge sa Gotfridom Lajbnicom za otkriće infinitezimalnog računa. On je takođe izložio i uopštenu binomsku teoremu, razvijajući na taj način tzv. „Njutnov metod“ za aproksimacije nula funkcije i doprinoseći proučavanjima razlaganja funkcija u redove.

Francuski matematičar Žozef Luj Lagranž često je izjavljivao da je Njutn najveći genije koji je ikada živeo, dodajući jednom da je on, takođe, i „najsrećniji, jer se sistem sveta ne može otkriti i ustanoviti više nego jednoga puta“. Engleski pesnik Aleksandar Poup, dirnut Njutnovim postignućima, napisao je čuveni epitaf:

Priroda i prirodni zakoni u noćnoj tami nalaze skrivenost;
Bog reče “Neka bude Njutn” i sve postade svetlost.
(Nature and nature's laws lay hid in night;
God said "Let Newton be" and all was light.)

Biografija[uredi]

Rane godine[uredi]

Sačuvana zgrada Kraljevske škole u Grantamu

Njutn je rođen u Vulstorpu pored Kolstervorta, grofovija Linkolnšir, Engleska (Woolsthorpe-by-Colsterworth, Lincolnshire, England). Rođen je u porodici farmera koji su posedovali zemlju i stoku, i bili prema tome prilično bogati. Mesto u kojem se on rodio bilo je oko sedam milja udaljeno od Grantama (Grantham), gde je on kasnije pohađao školu. Po njegovom vlastitom, kasnijem, svedočenju, Njutn je rođen prevremeno i niko nije očekivao da će on dugo poživeti. Njegova majka Hana Ejskou (Hannah Ayscough) rekla je da je njegovo telo u to vreme bilo tek toliko veliko da bi moglo da stane u kriglu piva. Njegov otac, koji se takođe zvao Isak Njutn, bio je slobodan seljak (farmer) i umro je tri meseca pre Njutnovog rođenja, u vreme kada je u Engleskoj trajao građanski rat. Kada je Njutnu bilo tri godine, njegova majka se preudala i otišla je da živi sa njenim novim mužem, ostavljajući svog sina na staranje njegovoj baki (njenoj majci), Mardžeri Ejskou (Margery Ayscough).

Prema Eriku Templ Belu (Eric Temple Bell) i H. Ivsu (H. Eves):

Njutn je započeo svoje školovanje u seoskoj školi, da bi kasnije bio poslat u Kraljevsku školu u Grantamu (The King's School, Grantham), gde je postao najbolji učenik u školi. Dok je išao u ovu školu on je bio podstanar kod lokalnog apotekara Vilijama Klarka i navodno je bio zaručen sa apotekarovom pastorkom, Anom Storej (Anne Storey), pre nego što je otišao na Univerzitet Kembridž, u dobu od 19 godina. Kako je Njutn postajao sve više zanesen svojim studijama, romansa se postepeno hladila i gospođica Storej udala se za nekog drugoga. Kako bilo, priča se da je Njutn zadržao za dugo sećanje na ovu ljubav, ali nikada više nije imao neku drugu „draganu“ i nikada se nije oženio.[2]

Međutim, Belov i Ivsov izvor za ovo tvrđenje, Vilijam Stokli i gospođa Vinsent (bivša gospođica Storej – koja se u stvari zvala Katrina, a ne Ana), jedino su rekli da je Njutn pokazivao „pasiju“ prema gospođici Storej dok je bio stanar u Klarkovoj kući.

Portret Isaka Njutna iz 1702. (autor Godfri Neler (Godfrey Kneller), Nacionalna galerija portreta, London, )

Otprilike od njegove dvanaeste godine pa dok nije napunio sedamnaestu, Njutn se obrazovao, kao što je rečeno, u Kraljevskoj školi u Grantamu, gde se njegov potpis još uvek može videti na okviru prozora od biblioteke. On je povučen iz škole i negde u oktobru mesecu 1659 našao se u Vulstropu od Kolstervorta, gde je njegova majka imala nameru da od njega napravi farmera. On je, prema kasnijim izjavama njegovih savremenika, bio zbog ovoga duboko nesrećan. Izgleda da je Henri Stouks, upravnik Kraljevske škole, ubedio njegovu majku da ga ponovo pusti nazad u školu kako bi mogao da završi svoje obrazovanje. Ovo je on i učinio u svojoj devetnaestoj godini, a njegov školski uspeh u završnoj godini bio je zadivljujući.

U junu 1661, on je primljen u Triniti koledž u Kembridžu. U to vreme predavanja na koledžu zasnivala su se uglavnom na Aristotelovom učenju, ali Njutn je više voleo da čita mnogo naprednije ideje modernih filozofa, kao što je Rene Dekart, i astronoma Galileo Galileja, Nikole Kopernika i Johana Keplera. U 1665. godini, on otkriva generalizovanu binomnu teoremu, i počinje da razvija matematički aparat koji će kasnije prerasti u tzv. infinitezimalni račun. Ubrzo pošto je stekao diplomu 1665, Univerzitet se zatvara, što je bila mera predostrožnosti protiv „velike kuge“. Zbog toga, sledećih 18 meseci Njutn provodi kod svoje kuće (u kući svoje bake), gde predano radi na infinitezimalnom računu, problemima iz optike i pronalaženju zakona gravitacije.

Srednje godine[uredi]

Matematička istraživanja[uredi]

Njutn i Gotfrid Lajbnic otkrili su infinitezimalni račun nezavisno jedan od drugog, koristeći svaki svoju sopstvenu, jedinstvenu, notaciju (kao što su većina matemetičara to i činili u to vreme). Mada je Njutn razradio svoj metod godinama pre Lajbnica, on nije objavio o tome skoro ništa sve do 1693, i potpuni uvid u svoj infinitezimalni račun pružio je tek 1704. U međuvremenu, Lajbnic počinje da objavljuje potpuni opis svog metoda 1684. Povrh toga, Lajbnicova notacija i „infinitezimalni metod“ postaju opšte prihvaćeni na kontinentu, a posle 1820 ili tu negde, i u Britanskoj imperiji. Njutn je tvrdio da je on bio nerad da objavi njegov infinitezimalni račun bojeći se da bi zbog toga mogao biti ismevan. Počev od 1699, drugi članovi kraljevskog društva optužuju Lajbnica za plagijat, a ovaj spor izbija punom snagom u 1711. Tako započinje gorka Njutnova rasprava sa Lajbnicom oko prioriteta otkrića infinitezimalnog računa, koja će ih pratiti skoro celog života, sve do smrti ovog drugog u 1716 godini. Ova rasprava stvoriće podelu između matematičara Britanije i kontinentalne Evrope, koja je možda za čitav vek usporila napredak matematike u Britaniji.

Njutnu je odato priznanje za otkriće generalizovane binomske teoreme, važeće za bilo koji eksponent. On je otkrio Njutnove identitete, Njutnov metod, klasifikovao je krive konusnih preseka (polinomi trećeg stepena sa dve promenljive), dao značajan doprinos teoriji konačnih razlika, i bio prvi koji je koristio razlomačke indekse i upotrebio koordinatnu geometriju da dođe do rešenja Diofantinovih jednačina. Izvršio je aproksimaciju parcijalnih suma harmonijskih nizova pomoću logaritama (prethodnik Ojlerove sumirajuće formule) i bio prvi koji je koristio sa sigurnošću matematičke redove i obrnute matematičke redove. On je takođe otkrio i novu formulu za broj pi (π). Postao je profesor na Lukasovoj katedri matematike u 1669. U to vreme, svaki predavač na Kembridžu ili Oksfordu trebalo je da bude rukopoloženi anglikanski sveštenik. Međutim, termin Lukasovski profesor podrazumevao je i dodatak “ne biti aktivan u crkvi” (što se podrazumevalo da bi se dobilo više vremena za nauku). Njutnov argument je bio, da bi ga zbog ovoga trebalo izuzeti od rukopoloženja, i Čarls II, čije je odobrenje za ovo bilo potrebno, prihvatio je ovaj njegov argument. Tako je izbegnut konflikt između Njutnovih religijskih pogleda i Anglikanske ortodoksije.

Optika[uredi]

Od 1670 do 1672, Njutn je držao predavanja iz optike. Tokom tog perioda on je istraživao pojavu prelamanja svetlosti, pokazaviši da se uz pomoć trostrane prizme bela svetlost može razložiti u spektar različitih boja, a da uz pomoć sočiva i pomoću druge prizme, ovaj spektar može ponovo da se složi ili sastavi u zrak bele svetlosti.

Replika (duplikat) Njutnovog 6-inčnog refleksionog teleskopa koji je napravio 1672 za Kraljevsko društvo.

Takođe je pokazao da jedan zrak obojene svetlosti kada se izdvoji iz ovog spektra dalje ne menja svoja svojstva čak i kada se propušta kroz različita druga providna tela. Njutn zapaža da bez obzira na to da li je obojeni zrak reflektovan (odbijen), rasut ili propušten kroz neki predmet, njegova boja ostaje neizmenjena. Iz toga sledi zaključak, da su boje koje mi opažamo rezultat interakcije od ranije već obojene svetlosti sa telima, a ne rezultat toga kako tela proizvode svetlost. Za više detalja o ovome, videti Njutnovu teoriju boja.

Slika naslovne strane Njutnove „Optike“

Iz ovog rada on je izveo zaključak da bi bilo koji refrakcioni teleskop (teleskop sa sočivima) trebalo da pati od problema disperzije (rasipanja) bele svetlosti u razne boje, i kao dokaz ovog koncepta[3] je konstruisao refleksioni teleskop (teleskop sa udubljenim ogledalom), danas poznat kao Njutnov teleskop, da bi njime izbegao ovaj problem. On lično, sam je brusio ogledalo za svoj teleskop, koristeći tzv. Njutnove prstenove za procenu kvaliteta optike za svoj teleskop, te je tako bio u stanju da napravi jedan novi astronomski instrument, superioran u odnosu na tadašnje refrakcione teleskope, pre svega zahvaljujući većem prečniku ogledala. Godine 1671, Kraljevsko društvo zamolilo ga je za jednu demonstraciju njegovog refleksionog teleskopa.

Njihova zainteresovanost ohrabrila ga je da objavi svoj članak „O boji“, koji je kasnije proširio u svoje delo „Optika“. Kada je Robert Huk počeo da kritikuje neke od Njutnovih ideja, Njutn je bio time toliko povređen da se udaljio od dalje javne debate. Ova dva naučnika ostaće neprijatelji sve do kraja Hukovog života.

Njutn je smatrao da se svetlost sastoji od čestica, ali da bi objasnio prelamanje svetlosti ipak je morao da joj pripiše i talasna svojstva. Kasnije su, međutim, fizičari uglavnom favorizovali objašnjenje prelamanja svetlosti zasnovano isključivo na njenoj talasnoj prirodi. Današnja, kvantna mehanika vratila se Njutnovoj ideji o dualnoj, talasno-čestičnoj, prirodi svetlosti, mada današnji koncept fotona kao čestica svetlosti veoma malo podseća na Njutnove čestice (Njutn je smatrao da prelamanje svetlosti nastaje ubrzavanjem njenih čestica kroz gušći medijum).

Zakon gravitacije i zakoni kretanja[uredi]

Njutnov lični primerak njegovih „Principa“, sa njegovim svojeručnim ispravkama za drugo izdanje ove čuvene knjige.

Izraz za centrifugalnu silu koji Kristijan Hajgens, objavljuje na stranicama svoga čuvenog dela „Časovnik sa klatnom“, zajedno sa tada već poznatim Keplerovim zakonima kretanja planeta Sunčevog sistema, omogućio je naučnicima da dođu do zaključka da je gravitaciona sila obrnuto srazmerna sa kvadratom rastojanja. Među prvima do ovog proračuna su došli tri člana Kraljevskog društva, fizičar Huk, astronom Edmund Halej i arhitekta Ren, koji su o tome međusobno diskutovali u Londonu. Međutim, trebalo je rašiti još teži problem, a to je kako dokazati da se telo čija je putanja eliptičnog oblika kreće pod uticajem sile koja opada sa kvadratom udaljenosti. Ili obrnuto, da sila obrnute kvadratne zavisnosti proizvodi kretanje tela po elipsi, što bi trebalo da posluži kao objašnjenje Prvog Keplerovog zakona. Razmišljajući kome bi mogli da se obrate za rešenje ovog problema, koji je nadilazio njihove sposobnosti, setili su se Njutna, i dogovorili da se Halej u njihovo ime obrati Njutnu za pomoć. Halej, koji je bio jedan od sekretara Kraljevskog društva, to i čini, u avgustu mesecu 1684, kada posećuje Njutna u Kembridžu.

Interesantno je, da u trenutku kada mu Halej saopštava koji je glavni razlog njegove posete, Njutn odmah na to odgovara da je taj problem već rešio. Odnosno da je dokazao da iz eliptičnih putanja kretanja planeta sledi zakon obrnute kvadratne srazmernosti gravitacione sile sa rastojanjem. Međutim, kako nije odmah mogao i da nađe među svojim papirima ovaj dokaz, on obećava Haleju da će mu ga naknadno poslati. I zaista, tri meseca kasnije Haleju stiže od Njutna papir sa strogo matematički izvedenim dokazom i rešenjem ovog problema. On tada ponovo putuje kod Njutna u Kembridž sa namerom da ga nagovori da ovaj rad objavi, ali tada zatiče Njutna kako radi na jednom mnogo opštijem delu u koje je ovaj rad uključen. Sledeće tri godine Njutn predano i potpuno posvećen radi na daljem uopštavanju i proširivanju ovog svog dela pod privremenim nazivom „O kretanju“ da bi, konačno, 1687. godine, njegov trud urodio stvaranjem kapitalnog dela „Matematički principi prirodne filozofije“, (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), koje se danas često popularno naziva kratkim imenom “Principi”.

Astronom Halej svojstveno se zalaže oko posla štampanja Njutnovih „Principa“, i čak na kraju poseže za novcem i iz sopstvenog džepa onda kada je kasa Kraljevskog društva ostala ispražnjena. Imajući to u vidu možda nije ni čudno, ali je svakako zanimljivo, da je prvi tiraž ove knjige, koja je izazvala pravu revoluciju u nauci i poslužila za zasnivanje moderne fizike, izašao u manje od 400 primeraka.

Njutnova kolevka“, koja stoji na jednom primerku njegovih „Principa“, (ova popularna igračka demonstrira održanje impulsa i energije)

Njutnovi „Principi“, kao što je rečeno, predstavljaju njegovo kapitalno delo, zato što je njima obuhvaćen Njutnov celokupan doprinos fizičkoj mehanici. Centralno mesto ove knjige pripada Njutnovom zakonu gravitacije i njegovim zakonima kretanja (I, II i III Njutnov zakon), što predstavlja trijumf njegovog „deduktivnog metoda“. Osim toga, on na taj način dokazuje da je mehanička kretanja svih tela u prirodi moguće svesti na svega tri prosta fizička zakona, što samo po sebi svedoči o univerzalnosti ovog njegovog dela i iniverzalnosti fizike kao nauke. Veliki doprinos Njutnovih „Principa“ sastoji se, takođe, i u tome što oni otvaraju vrata za široku primenu matematike u fizici, odnosno doprinose zasnivanju moderne fizike, kao pre svega matematičke nauke.

Međutim, prilikom pisanja ove knjige Njutn izbegava da koristi u dokazima svoje glavno matematičko otkriće, infinitezimalni račun, smatrajući da će tako samu knjigu učiniti razumljivijom i pristupačnijom za čitaoce. Ova činjenica kasnije će postati jedan od glavnih uzroka sporenja oko prioriteta otkrića infinitezimalnog računa, i postati glavni uzrok Njutnovog sukoba sa Gotfridom Lajbnicom, pored drugih zamerki koje je Lajbnic imao na Njutnov zakon gravitacije i zamisao praznog prostora vakuuma, koje proističe iz ovog kao i ostalih Njutnovih zakona.

Njutnova jabuka[uredi]

"Njutnova jabuka“ u Botaničkoj bašti Univerziteta Kembridž.

Postoji popularna priča o tome kako je jedna jabuka sorte flower of Kant (cvet Kenta) pala sa drveta inspirisala Njutna da formuliše njegovu teoriju gravitacije. Ilustratori i crtači karikatura i stripova idu još i dalje, sugerušući da je jabuka u stvari pala Njutnu pravo na glavu i da je taj udarac na neki način učinio ga svesnim gravitacione sile. Džon Konduit (John Conduitt), Njutnov pomoćnik u vreme dok je on bio upravnik Kraljevske kovnice novca (slično našem današnjem položaju Guvernera narodne banke) i muž Njutnove nećake, pišući o Njutnovom životu opisao je ovaj događaj na sledeći način:

Godine 1666. on je opet napustio Kembridž i odmarao se kod svoje majke u Linkolnširu. Dok se zamišljeno šetao po bašti krivudajući tamo i onamo, pala mu je na pamet misao da sila gravitacije (koja prenosi jabuku sa drveta na zemlju) nije ograničena na neku određenu udaljenost od Zemlje, nego da ta sila dopire mnogo dalje nego što mi obično mislimo. Zašto ne toliko daleko kao što je Mesec udaljen i, ako je to tako, ona mora uticati na njegovo kretanje, recimo zadržavati Mesec na njegovoj orbiti, posle čega se bacio na proračunavanje efekata ove njegove pretpostavke.

Pitanje nije bilo da li gravitacija postoji, nego da li njeno delovanje dopire tako daleko od Zemlje da bi mogla da bude takođe i sila koja zadržava Mesec na njegovoj orbiti. Njutn je pokazao da, ako sila gravitacije opada (obrnuto je srazmerna) sa kvadratom rastojanja, na osnovu toga može se izračunati period Mesečeve orbite, i to u veoma dobroj saglasnosti sa izmerenim podacima. On je dalje pretpostavio da je ista sila odgovorna i za kretanja planeta po njihovim orbitama, kao i druga orbitalna kretanja i, u skladu s time, nazvao je ovu silu „univerzalna gravitacija“.

Njutnov savremenik, pisac Vilijam Stakli (William Stukeley), zabeležio je u svojim „Sećanjima iz života Ser Isaka Njutna“ razgovor sa Njutnom u Kensingtonu, 15 aprila 1726, u kojem se Njutn podseća kako je: „Nedavno je predstava o gravitaciji došla u njegove misli. Bilo je to prilikom pada jedne jabuke sa drveta“, rekao je Njutn u jednom zamišljenom raspoloženju. „Zašto je to tako da jabuka uvek pada vertikalno sa drveta na Zemlju?“, pitao je Njutn sam sebe. „Zašto se ne kreće na stranu ili naviše, nego uvek pada prema centru Zemlje?“.

Na sličan način i Volter piše u svom „Eseju o Epskoj poeziji“ (1727), „Ser Isak Njutn hodajući po svojoj bašti, pomislio je po prvi put na svoj sistem gravitacije, gledajući jednu jabuku kako pada sa drveta“.

Ova objašnjenja predstavljaju verovatno preuveličavanja Njutnove sopstvene priče o tome kako je sedeo pored prozora svoje kuće u Vulstrop Manoru i gledao jabuku kako pada sa drveta.

Za mnoga stabla tvrdi se da su drvo jabuke koju je Njutn opisao. U Kraljevskoj školi u Grantamu tvrde da je škola neku godinu kasnije dobavila sebi ovo stablo, tako što ga je iščupala sa korenom i prebacila u upravnikovu baštu. Osoblje „Nacionalnog trusta za nadzor nad mestima od istorijske važnosti i prirodnih lepota“, u čijem je vlasništvu danas Njutnova kuća Vulstrop Manor, osporavaju ovo i tvrde da je drvo koje se nalazi u njihovoj bašti ono koje je Njutn opisao. Potomak originalnog drveta jabuke može se videti kako raste ispred glavne kapije Triniti Koledža, u Kembridžu, nešto niže od sobe u kojoj je Njutn stanovao kada je tu studirao.

Kasniji život[uredi]

Portret Isaka Njutna u starijem dobu 1712., autor Ser Džejms Tornhil.

Tokom 1690-ih godina Njutn je napisao veći broj religioznih traktata (rasprava) baveći se bukvalnim tumačenjima Biblije. Henri Morovo verovanje u univezum i odbacivanje kartezijanskog dualizma moglo je imati uticaja na ove Njutnove religiozne ideje. Manuskript koji je poslao Džonu Loku, u kojem on osporava postojanje svetog Trojstva nije nikada objavljeno. Kasniji radovi – „Dopuna hronologije kraljevstva starog veka“ (1728) i „Primedbe na račun proročanstava Danilovih i apokalipse svetog Jovana“ (1733) – bili su objavljeni posle njegove smrti. On je takođe posvetio veliki deo svoga vremena alhemiji (videti ispod).

Njutn je takođe bio i član engleskog parlamenta od 1689. do 1690, kao i u 1701, ali njegov jedini zabeleženi komentar u parlamentu bila je žalba zbog hladnoće i promaje u sali iza koje je usledio i njegov zahtev da se zatvori prozor.

Njutn je prešao u London da bi preuzeo dužnost upravnika Kraljevske kovnice novca, 1696, položaj koji je stekao pod pokroviteljstvom Čarlsa Montagija (Charles Montagu) prvog Erla od Halifaksa, tadašnjeg ministra finansija. On je preuzeo odgovornost nad engleskim velikim kovanjem novca, ponekad stajući na žulj upravniku Lukasu (i izdvejstvujući Edmondu Haleju posao pomoćnog kontrolora privremene Čester filijale). Njutn je postao verovatno najpoznatiji upravnik Kraljevske kovnice, nakon Lukasove smrti u 1699, i na tom položaju ostao je sve do svoje smrti. Ovo zaposlenje trebalo je da bude sinekura (posao bez mnogo odgovornosti ili angažovanja), ali Njutn ga je shvatio ozbiljno, oslobađajući se svojih dužnosti u Kembridžu 1701, i koristeći svoju moć da reformiše valutu i da kažnjava „grebatore“ (prevarante koji su grebali materijal sa ivica zlatnih i srebrnih novčića i tako obezvređivali njihovu vrednost-radi toga su novčići kasnije izrađivani sa nazubljenim ivicama) i falsifikatore novca. Kao upravnik kovnice Njutn je funtu sterlinga nezvanično prebacio iz srebrnog u zlatni standard, stvaranjem veze između zlatnika i srebrnog penija po osnovu „Zakona Kraljice Ane“. To su bile velike i važne reforme u to vreme, koje su značajno popravile bogatstvo i stabilnost Engleske. Zvog ovog njegovog rada u kovnici novca, više nego zbog njegovih pređašnjih doprinosa nauci, on je stekao titulu viteza (Sera) u službi Kraljice Ane, 1705. godine.

Njutn je 1703. godine postao predsednik Kraljevskog društva i član francuske Akademije nauka. Na položaju predsednika Kraljevskog društva on je stekao neprijatelja u Džonu Flamstidu (John Flamsteed), kraljevskom astronomu, tako što je preuranjeno objavio i koristio u svojim studijama Flamstidov zvezdani katalog.

Njutnova grobnica u Vestminsterskoj opatiji.

Njutn je umro u Londonu, 20. marta 1727. godine, i sahranjen je u Vestminsterskoj opatiji. Njegova polu-nećaka, Katrina Barton Konduit (Catherine Barton Conduitt), pomagala mu je kao domaćica u društvenim poslovima u njegovoj kući u Ulici Džermin (Jermyn Street) u Londonu, i on je bio njen „veoma voljeni ujak“, u skladu sa pismom koje joj je uputio dok se oporavljala od boginja. Mada Njutn nije imao dece, on je u zadnjim godinama života zaveštao svojim rođacima većinu svoga nasledstva, tako da je umro praktično bez testamenta. Njegova znatna pokretna imovina podeljena je ravnopravno između njegovih osam polu-nećaka i polu-nećakinja (tri Pilkingtona, tri Smitsa i dva Bartona, uključujući i Katrinu Barton Konduit. Njegovo imanje u Vulstrop Manoru prešlo je u ruke njegovog zakonitog nslednika, Džona Njutna (Samo Bog zna zašto je tako veliki čovek imao tako lošeg reprezenta), koji je, posle šest godina „borbi petlova, konjskih trka, bančenja, i ludovanja“ bio prinuđen da stavi hipoteku nad imanjem Vulstrop Manor i da ga tako proda pre svoje smrti usled jedne nesreće u pijanom stanju.

Nakon smrti, u Njutnovom telu otkrivena je značajna količina žive, što je verovatno posledica njegovih alhemijskih traganja. Ovo trovanje živom možda bi moglo objasniti Njutnovo ekscentrično ponašanje u kasnijim godinama života.[4]

Ostala interesovanja[uredi]

Njutn, autor Vilijam Blejk. Na ovoj slici Njutn je predstavljen kao „božanski geometar“.

Naučna otkrića Isaka Njutna su dobro poznata, međutim, njegovi interesi su se, osim matematike, fizike, mehanike, astronomije, takođe prostirali i na druge oblasti saznanja. Ta Njutnova istraživanja su malo poznata savremenom čitaocu, mada su svojevremeno oko njih vođeni burni sporovi. Danas nas upoznaju sa ovim istraživanjima obično u ovakvoj interpretaciji: „Poslednjih godina svog života Njutn je potpuno zapostavio istraživanja u oblasti matematike, fizike i astronomije, a počeo poklanjati mnogo pažnje teologiji i napisao veliki broj dela o tom predmetu“. [Orlenko, 1927.]. „Sva Njutnova teološka dela predstavljaju neracionalno trošenje vremena...“ [Orlenko, 1927].

Pri tome se obično ukazuje na sledeća dela I. Njutna:

  • 1) "Observations upon the Prophecies of Holy. Writ.; particularly the Prophecies of the Apocalypse of S. John" („Primedbe o proročanstvima Svetog pisma, posebno o proročanstvima Apokalipse sv. Jovana“);
  • 2) "An Historical account of two notable corruptions of Scripture" („Istorijski zapis o dvema značajnim izmenama teksta Svetog pisma“).

Njutnovi komentatori primećuju da ovi njegovi radovi ne predstavljaju poseban naučni interes i citiraju reči francuskog pisca i istraživača profesora Luja Figjea (Louis Figuier), koji je izražavao žaljenje povodom toga što je Njutn trošio vreme na teološka istraživanja. Savremeni čitalac, upoznavši se sa takvim komentarima, obično gubi interes za te „čudne“ Njutnove radove. Povrh toga, kod njega se formira osećanje da ovi teološki radovi iscrpljuju naučno nasleće Isaka Njutna posvećeno problemima datiranja. Međutim, to nije tako.

Statua Isaka Njutna u Muzeju istorije prirodnih nauka Univerziteta u Oksford.

U stvari, savremeni čitalac nije svestan da time propušta interesantne (i praktično zaboravljene) Njutnove radove, čija se aktuelnost i značaj može oceniti tek danas. Osnovni Njutnovi radovi, povezani sa problemima hronologije, nisu dva navedena rada, već sasvim drugi.

Njutn se mnogo godina bavio analizom hronologije. Ako pokušamo kratko da formulišemo rezultate njegove analize, oni će izgledati ovako. Neobično veliki broj datuma, pripisanih danas ovim ili onim dogaćajima drevnosti, nije u skladu sa rezultatima prirodnonaučnih metoda datiranja. Da bismo precizirali te datume, treba ih uglavnom podmladiti tj. pomeriti mnoge dogaćaje bliže nama.

Savremeni komentar: Njutn se takođe bavio hronologijom, koja je u to vreme spadala u matematičke nauke (danas je ta tradicija izgubljena), i rezultat njegovog rada u toj oblasti predstavljaju sledeća dva štampana dela:

  • 1) „Kratka hronika istorijskih događaja, počev od prvih u Evropi do pokoravanja Persije od strane Aleksandra Makedonskog“ ("Brevis chronica, a prima rerum in Europa gestarum memoria ad Persidem ab Alexandro Magno in potestatem redactam"),
  • 2) „Ispravna hronologija drevnih carstava“ ("Chronologia veterum regnorum emendata")..." B. [358] u našem spisku literature. Po svemu sudeći, puni spisak publikovanih radova I. Njutna može se videti u "The British Library General Catalogue of Printed Books to 1975" (London, 1984, Vol. 236). Po tom priručniku, treće i poslednje preštampavanje rada 2 bilo je 1770. godine. V. takođe [Newton, 1988].

Njutn je podvrgao hronologiju drevnosti izuzetno velikoj transformaciji. Neke (vrlo malobrojne) događaje pomerio je u prošlost. To se odnosi, recimo, na legendarni pohod argonauta. Njutn je smatrao da taj pohod nije bio u X veku p. n. e. (kako je smatrano u Njutnovo vreme), već u XIV veku p. n. e. Uostalom, datiranje ovog događaja je veoma raznoliko i u kasnijim hronološkim istraživanjima. Ali je u celini nova Njutnova hronologija suštinski kraća od tradicionalne (danas prihvaćene). Većinu događaja on je pomerio naviše, u smeru podmlađivanja, bliže nama.

»U osnovnim Njutnovim istorijsko-teološkim radovima sabrani su istorijski materijali fantastični po svom obimu. To je plod četrdesetogodišnjeg rada, napregnutog istraživanja, ogromne erudicije. U suštini, Njutn je pregledao svu osnovnu literaturu o drevnoj istoriji i sve osnovne izvore, počev od antičke i istočne mitologije...« [Kuznjecov, 1982]. »Cilj Njutnovih istorijsko-teoloških radova... je da skrati hronološke okvire drevnih vremena...« [Kuznjecov, 1982].

»Njutn koristi tekstološku i filološku kritiku, astronomske proračune povezane sa pomračenjima Sunca (!), izučava ogromnu literaturu, pokazujući izuzetnu fantaziju u novim interpretacijama istorijskih događaja, da bi skratio hronologiju drevnosti. Njemu se čini da je ta nova hronologija, usklađena sa biblijskim okvirom, verodostojna. „Kratku hroniku“ Njutn završava rečima: 'Sastavio sam ovu hronološku tablicu da bih uskladio hronologiju sa tokom istorijskih događaja, sa astronomijom, sa svetom istorijom i sa samom sobom, uklonivši mnogobrojne protivrečnosti, na koje se žalio još Plutarh. He pretendujem na to da je tablica tačna do u godinu. Moguće su greške od pet ili deset godina, ponegde možda i dvadeset, ali ne mnogo više...'« [Kuznjecov, 1982].

Upoređujući Njutnove zaključke sa danas prihvaćenim datumima drevnih događaja, savremni komentatori neizbežno dolaze do mišljenja da je Njutn bio u zabludi: »Naravno, u nedostatku dešifrovanog klinastog pisma i hijeroglifa, u nedostatku podataka arheologije, koja tada još nije postojala, okovan pretpostavkom ispravnosti biblijske hronologije i verom u realnost mitova, Njutn je grešio ne za deset ili čak i sto godina, nego za milenijume, i njegova hronologija je daleka od istine čak i što se tiče same realnosti nekih događaja. V. Vinston je pisao u svojim uspomenama: 'Ser Isak je u oblasti matematike često uviđao istinu samo putem intuicije, čak i bez dokaza... Ali isti taj ser Isak Njutn je sastavio hronologiju... Ali ta hronologija ne vredi više od oštroumnog istorijskog romana, što sam definitivno dokazao u svom delu koje opovrgava ovu hronologiju. O, kako slab može biti najveći od svih smrtnika u nekim stvarima'« [Kuznjecov, 1982]. Poznato je takođe da je Njutn nekoliko desetina puta svojeručno prepisivao prvu i osnovnu glavu svog rada [Kuznjecov, 1982].

»U pomenutim radovima iz hronologije Njutn je pokazao široko poznavanje materijala, koji se odnose na izabranu temu, pokazao svoje umeće da daje oštroumna objašnjenja, ali je, kako je pokazao Frere, došao do sasvim pogrešnih zaključaka« [Orlenko, 1927]. Međutim, upoznavanje sa radovima oponenata Njutna i Morozova pokazuje da oni ne sadrže ozbiljne kontraargumente. Osnovni argument oponenata je pozivanje na tradiciju i autoritet prvih hronologa XVI veka.

Objavljivanje Njutnovog rada izazvalo je mnogo odjeka. U osnovi su imali negativni karakter („zablude poštovanog diletanta“ i slično). Uostalom, bilo je objavljeno i nekoliko radova koji su podržavali Njutna. Šta je izazvalo takvu negativnu reakciju oponenata? Da bismo to shvatili, treba makar ukratko navesti promene drevnih datuma koje je predlagao Njutn. On je izučavao uglavnom hronologiju Starog Egipta i Stare Grčke pre naše ere (za analizu „mlađih“ epoha verovatno nije imao dovoljno vremena).

Na primer, danas prihvaćena hronologija smešta početak uprave prvog egipatskog faraona Menesa (Mene) približno u 3000. godinu p. n. e. Njutn pak ovaj događaj datira u 946. p. n. e. Pomeranje naviše iznosi približno 2000 godina. Ako danas mit o Tezeju datiramo u XV vek p. n. e., Njutn je tvrdio da su se ti događaji desili oko 936. p. n. e. Dakle, pomeranje naviše je približno 500 godina. Ako danas znameniti Trojanski rat datiramo približno u 1225. p. n. e. [Bler, 1809], Njutn je tvrdio da se taj događaj desio 904. god. p. n. e. Znači, pomeranje naviše je približno 320 godina. I tako dalje. Sažeto se osnovni Njutnovi zaključci formulišu ovako.

Deo istorije Stare Grčke pomerio je vremenski naviše u proseku za 300 godina bliže nama. Istoriju Starog Egipta (koja, u skladu sa danas prihvaćenom verzijom, obuhvata nekoliko hiljada godina, od 3000. p. n. e. naviše), Njutn je pomerio naviše i sažeo u vremenski odsečak dužine svega 330 godina: od 946. p. n. e. naviše. Pri tome je neke osnovne datume istorije Starog Egipta Njutn pomerio naviše za približno 1800 godina. Nije neophodno objašnjavati da, bez obzira na svu haotičnost ovih promena datiranja, one ukazuju na neophodnost pažljive analize danas prihvaćene tradicionalne verzije.

Njutn je stigao da revidira samo datume starije od 200. p. n. e. Njegova razmatranja su imala partikularan karakter, i on nije uspeo da otkrije neki sistem u tim promenama datiranja (na prvi pogled potpuno haotičnim). Značajno je da se njegove delimične translacije datuma zaprepašćujuće slažu sa daljim Morozovljevim istraživanjima. Verovatno da Morozov (akademik N. A. Morozov 1854-1946) nije znao za Njutnov rad, zbog retkosti i činjenice da su ti radovi već pali u zaborav. Zbog toga je zadivljujuće da se mnogi Morozovljevi zaključci slažu sa Njutnovim tvrđenjima. (Fomenko)

Epitaf na naučnikovom spomeniku[uredi]

Vikicitati Neka čestitaju sebi smrtni što je takva i tolika dika roda ljudskog na svetu bila (lat. Gratulentur sibi mortals tale tantumque generis humani exstitisse decus)
({{{2}}})

[5]

Reference[uredi]

  1. ^ „The Early Period (1608–1672)“. James R. Graham's Home Page Приступљено 3. 2. 2009.. 
  2. ^ Bell (1986), str. 91-2.
  3. ^ White, Michael (1999). Isaac Newton: The Last Sorcerer. Perseus Books Group. стр. 170. ISBN 0-7382-0143-X. 
  4. ^ „Newton, Isaac (1642-1727)“. Eric Weisstein's World of Biography Приступљено 30. 8. 2006.. 
  5. ^ Klajn I. i Šipka M , Veliki rečnik stranih reči i izraza, Prometej, Novi Sad, 2008. g.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]