Ispovest

Ispovest u pravoslavnoj crkvi

Ispovest je jedna od hrišćanskih svetih tajni u kojoj vernik ispoveda svoje grehove svešteniku (ispovedniku) i prima oproštaj grehova učinjenih posle krštenja, radi obnove svoje zajednice sa Bogom i pomirenja sa liturgijskom zajednicom čiji je on član.

Svete tajne pokajanja i ispovesti, u hrišćanskoj tradiciji smatraju se neizbežnim načelima u životu jednog vernika.

Tajna ispovesti pretpostavlja četiri elementa:

1. kajanje
2. ispovedanje grehova
3. molitvu za oproštaj
4. pomirenje sa zajednicom, koje se manifestuje svetim pričešćem.

Pokajanje ima stalni karakter i može se vršiti nezavisno od pričešća.

Način ispovesti

Ispovest se vrši u hramu ili ispovedaonici, pred sveštenikom. Vernik tada ispoveda sve ono što ga muči u duši i što mu opterećuje savest, udaljuje ga od zajednice s Bogom i Bogosluženja. Ispovedaju se gresi, čak i oni učinjeni u mislima i željama.Preporučljivo je, ispovediti svako ogrešenje o bližnje, jer svaki greh koji je učinjen ljudima, čini se isto tako i Bogu.

Na osnovu ispovesti sveštenik može dati različiti duhvni lek - epitimiju, prema ozbiljnosti grehova: vanredni post, posebne molitve, naknadu nekome koga smo oštetili, dela milosrđa, ili sa se za izvesno vreme ne pristupa Svetoj tajni pričešća.

Čuvanje tajne

Savremenim ispovednicima zabranjeno je otkrivati grehe ispovedanih, mada je u drevna vremena ispovedanje bilo i otvorenih i javnih ispovesti (prvi hrišćani stideli su se huliti na Boga, a ne ljudi). Do 1917. godine dozvoljena su dva izuzeća od ovog pravila:

• ako je neko u ispovesti izjavio zlu nameru protiv suverenog i javnog reda, a da istovremeno nije izrazio poricanje takve namere
• ako je neko, iako tajno, namerno napravio iskušenje među ljudima (verska fikcija, lažno čudo) i priznao a pritom nije izrazio pristanak javnim saopštenjem da će posledice iskušenja biti uništene.

Grehovi otkriveni u ispovesti se ne objavljuju ni pod kojim uslovima, čak ni prilikom davanja iskaza tokom istrage i na sudu.

Prilikom ispovedanja zabranjeno je praviti razliku između ljudi koji su plemeniti i jednostavni, prepustiti se jednima i strogo postupati prema drugima, pretvoriti priznanje u sredstvo iznuđivanja i neskromnih zahteva. Zabranjeno je istovremeno ispovedati više ljudi, ne samo odraslih, već i dece. U ispovesti gluvih ili kod stranih državljana koji ne govore lokalni jezik, ispovedniku je dozvoljeno da se obrati i da se upozna sa moralnim stanjem ispovedanog pred rodbinom, i takođe ga pozove da pismeno izjavi svoje grehe; ovaj zapis se mora spaliti u njegovom prisustvu. Uz opominjanje pokajnika i određivanje epitimije, ispovednik je dužan razlikovati grehe koji se opraštaju (načinjene iz neznanja i slabosti) od onih koji se smatraju smrtnim, u slučaju da pokajanje liši hrišćanina Božje blagodati.

Vidi još

• Svete tajne
• Pokajanje
• Kajanje

Literatura

• "Srpske slave i verski običaji" - Posebno izdanje;"Glas crkve" ("Aleksandrija" Valjebvo) - Ljubomir Ranković, protođakon - Šabac, 2003.

Spoljašnje veze

• Ispovest (pravoslavlje.net)