Istorijat invazivne i interventne kardiologije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Istorija invazivne kardiologije počinje sa razvojem kateterizacije srca koju je prvi izveo Stiven Hejls 1711. godine.

Istorijat invazivne i interventne kardiologije je hronološki prikaz paralalnog rada, više grupa istraživača koji su radili samostalno na sličnim tehnologijama. Invazivna i interventna kardiologija su danas tesno povezane sa kardiologijom i kardiolozima (lekarima koji leče bolesti srca), mada su za razvoj ovih tehnologija većim delom zaslužni, zbog svojih ranih istraživanja i obavljanja ovih intervencija radiolozi (interventni radiolozi) i kardiohirurzi ili vaskularni hirurzi.[1]

Terminologija[uredi | uredi izvor]

Invazivne procedure; su medicinske intervencije u toku kojih se specijalnim instrumentima prodire kroz ili prekida kontinuitet kože i ulazi telesne šupljine i krvne sudove. Invazivne procedura u kardiologijui su one koje uključuju; perforaciju, rez, kateterizaciju, ili ulazak u krvne sudove i srčane šupljine.

Interventne kardiološke procedure; su nehirurške metode koje se koriste u lečenju jednog broja bolesti srca i velikih krvnih sudova. Ove procedure izvode za to specijalno edukovani kardiolozi uz pomoć specijalnih katetera koji se u srce i velike krvne sudove uvode iz perifernih arterija. Prednost ovakvog pristupa lečenju u odnosu na standardne hirurške operativne zahteve ogleda se u tome što je ova interevencija za pacijenta, manje invazivna-agresivna (bezbolna), ne zahteva opštu anesteziju (jer se izvodi u lokalnoj anesteziji), kraće traje i boravak pacijenta u bolnici je znatno kraći (najčešće samo 24 sata) što značajno smanjuje troškove lečenja i uvećava propusnu moć bolničkih kapaciteta.

Prvi koraci invazivne kardiologije[uredi | uredi izvor]

U invazivnoj kardiologiji je sve počelo sa pronalaskom rendgen zračenja od strane Vilhelma Rendgena 1895. i srčane kateterizacije Vernera Forsmana 1929. i koronarne arteriografije engl. Mason Sones-a. U prvim godinama razvoja, invezivne kardiološke metode nisu bile efikasan način lečenja koronarne arterijske bolesti i uglavnom su primenjivane u medicinskim istraživanjima i dijagnostici (angiografija).

Srčana kateterizacije utrla je put za koronarnu angiografiju, koju je prvi put izveo engl. Mason Sones na Klinici u Klivlendu 1958.[2] Koronarna angiografija, u kombinaciji sa levom ventrikulografijom, omogućila je postavljanje dijagnoze, a zatim i rasvetljavanje prirode istorije koronarne arterijske bolesti. Ova radiološka intervencija omogućila je koronarnu revaskularizaciju. Prvo kardiohiruršku - ugradnju koronarnog bajpas grafta (CABG) a onda i perkutanu - angioplastiku (PTCA).[3]

U šezdesetim godinama 20. veka istraživanja Rene Favaloroa i njegovih saradnika, dovela su do razvoja metod ugradnje koronarnog bajpas grafta (CABG). Uprkos velikom uspehu (CABG) kardiolozi su i dalje razmišljajli o manje invazivnim intervencijama za lečenje koronarne arterijske bolesti što je dovelo do prve koronarna angioplastike koju je izveo dr Andreas Grincig 1977. u Cirihu. Od tog dana tehnika perkutane transluminalna koronarne angioplastika (CABG) razvijala se neverovatnom brzinom da je danas na takvom nivou razvoja da je u velikom broju kardiovaskularnih lezija ova intervencija zamene za (CABG).[4]

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka, tehnika (oprema) za izvođenja (PTCA) je bila glomazna a materijali kabasti. U toku intervencije korišćeno je 9-10 kateter koji su se morali ručno oblikovati. Glomazne vrhove katetera je bilo teško distalno pratiti, što je kasnije rešeno uvođenjem omotača. Postepeni razvoj novijih prevashodno lako vođenih katetara sa mekim vrhom i većim centralnim lumenom i obloženim vrhom, izazivali su manje trenja i omogućavali su izbor vrhova različite krutosti za različite vrste lezije. Kao što se neprestano razvijala tehnika razviljala su se interventni kardiolozi koji su započeli borbu protiv sve većih i složenijih patološkoanatomskih kardiovaskularnih lezija. Razvijeni su i brojni instrumenti koji su sve više poboljšali uspeh intervencija kao što su; rotacioni ablator, laser, endovaskularna brahiterapija (oblik radioterapije), intravaskularna ultrazvučna terapija itd.[5]

Kateterizacija srca[uredi | uredi izvor]

Stiven Hejls izvodi prvu kateterizaciju srca 1711. na konju.

Istorija invazivne kardiološke dijagnostike počinje nakon izvođenja prve kateterizacije srca tokom 1711. od strane Stiven Hejls koji je proučavao cirkulaciju krvi postavljanjem kateter u krvne sudove, desnu i levu komoru živih životinja, kateterom od mesingane cevi, staklene cevi i traheje guske.[6] O delu i zaslugama Stivena Hejlsa za dalji razvoj kateterizaciju srca najbolje govore reči dobitnika Nobelove nagrade za medicinu Vernera Forsmana (tvorca savremene kateterizacije srca) [7] koji je u svom govoru održanom 1956. na dodeli Nobelove nagrade između ostalog reko:

„prvu kateterizaciju srca na živim životinjama u eksperimentalne svrhe izveo je engleski sveštenik, velečasni Stiven Hejls, znatiželjni laik, koji je to izvršio u Tordingtonu 1710, 53 godine nakon smrti Vilijama Harvija (1578—1657), koji je prvi precizno definisao kapacitete srca...“

Sto godina kasnije tehniku kateterizacije za proučavanje fiziologije srca primenio je Klod Bernar tokom 1840.[8] On je kateterom ulazio u obe komore i pretkomore srca konja retrogradnim pristupom kroz jugularnu vene i karotidnu arteriju na vratu. Bernar je bio prvi naučnik koji je proučavao fiziologiju srca, i među prvima koji je pripremio teren za kateterizaciju srca u obliku koji je danas poznat. Nakon istraživanja Klod Bernara narednih oko sto godina kateterizacijom srca je izvođena isključivo na životinjama sve do 1929. kada je prvi put izvedena kod čoveka sa namerom da se u hitnim stanjima (srčanom zastoju) uvede lek direktno u srce.

Tehnika angiografije je prvi put primenjena 1927. od strane portugalskog lekara Antonija Moniza, kako bi se lakše i preciznije dijagnostikovao mnoga oboljenja, kao što su tumori, koronarna arterijska bolest, arteriovenozne malformacije i druge bolesti srca i krvnih sudova.

Verner Forsman izvodi prvu kateterizaciju srca na sebi.

Prvi lekar koji je priznat kao jedan od pionira u oblasti kateterizacije srca je Nemac Verner Forsman, koji je 1929. i pored protivljenja svojih šefova, prvu kateterizaciju srca izveo na sebi, kroz rez u svojoj levoj antekubitaloj veni ruke ubacio kateter u svoj venski sistem. Potom je otišao na radiološko odeljenje gde je fluoroskopijom ustanovljeno da se kateter nalazi u njegovoj desnoj pretkomori.[9]

U ranim četrdesetim godinama 20. veka, Andre Kurnand (André Frédéric Cournand), u saradnji sa Dikinson V. Ričardsom (Dickinson W. Richards), započeli su u Belvilskoj bolnici početna istraživanja koja su obuhvatala proučavanje fizioloških funkcija pluća, a posebno, poremećaj poznate kao hronična plućna insuficijencije. Ričards je zaključio, kao što su to učinili i drugi pre njega, da je potrebno da se u dijagnostici srčanih bolesti vrši merenje količine vazduha u plućima u različitim fazama disanja.

Dikinson V. Ričards i Andre Kurnand su u svojim istraživanjima nastojali da unaprede tehniku kateterizacije čiju primenu je započeo 1929. nemački lekar Vernera Forsmana i razviju bezbedan postupak i merenja količine gasove u krvi za vreme njenog prolaska kroz srce do pluća. Zato su 1936. eksperimente započeli na životinjama da bi do 1941. bezbedno uvodili kateter u desnu pretkomoru ljudskog srca. Merenja pritiska, protoka krvi itd. pomoću kateterizacije srca omogućila su Dikinson V. Ričardsu i Andre Kurnandu da prouče fiziološke funkcije srca i krvotoka.[10][11]

U 1941 Dikinson V. Ričards je zahvaljujući kateterizaciji srca, razvio metodu za merenje količine krvi koju pumpa srce ili njegove komore u krvotok, kao i metodu merenja krvniog pritiska u desnoj pretkomori, desnoj komori i plućnoj arteriji, i metodu merenja ukupne zapremine krvi.[12]

Za razvoj postupka kateterizacije srca i otkrića koje su potom usledila u oblasti fizioloških funkcija i bolesti srca, Dikinson V. Ričards, Andre Kurnand i Verner Forsman su dobili Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu. O značaju rada ove trojice nobelovaca u oblasti kateterizacije srca najbolje govori deo izlaganja povodom dodele Nobelove nagrade 11. decembra 1956:

"Srčani kateter je bio ... ključ u bravi“. Okretanjem ovog ključa, Andre Kurnand i njegove kolege dovele su nas u novu eru razumevanja poremećaja normalnih srčanih funkcija, i proširile je novim horizontima nade da se pomogne bolesnom srcu... Mi uvek treba da zapamtimo da je prva operacija na otvorenom srcu, koju je izveo Gibon (Gibbon) u februaru 1952. kod petnaestomesečne devojčice sa navodno ASD, završila smrću na operacionom stolu, jer nije imala ASD, već veliki patent duktus arteriozus. Najgora situacija sa kojom se može suočiti kardiohirurg u operacionoj sali je; neočekivana, netačna ili nepotpuna dijagnoza bolesti. Srčana kateterizacija daje nam mapu puta koji treba da pratimo i da sigurno planiramo i nadamo se uspešno obavljenom poslu“.

Tokom sledećih godina, kateteri su postavljeni na sličan način u desnu komoru za dijagnostikovanje kardiovaskularnih bolesti, ali i merenja pritiska na izlazu iz srčanih šupljina (primenom Fikovog principa).[13]

Tokom 1953 Sven Seldinger je usavršio metodu Forsmana (koja je zahtevala hiruršku preparaciju krvnog suda), uvođenjem perkutanog pristupa srcu i krvnim sudovima i koja je postala osnova svih invazivnih procedura koje se danas primenjuju u kardiologiji i interventnoj radiologiji.

Dr Sones 1959. obavlja prvu semiselektivnu koronarnu angiografiju a kateterizacija srca sve više je postajala rutinska dijagnostička metoda u celom svetu.

...„Savremeni kardiohirurzi su vrlo dobro znali da je kardiohirurgija bez dijagnostike kateterom kao vožnja brodom bez kompasa. U takvoj situaciji, kardiohirurgu je teško reći gde je i u kom pravcu treba da ide. Zato je kateterizacija srca, kao izuzetna dijagnostička i terapijska tehnika evoluirala tokom protekla dva veka zahvaljujući pre svega neprekidnom naporu mnogih velikih naučnika i izuzetnih pionira kardiologije, radiologije i hrirurgije. Oni su se nepreskidno suprotstavljali svojom upornošću mnogih protivljenja jake opozicije koja je „po njima dejstvovala“ s vremena na vreme, i u nekim drugim vremenima uspevali uz pomoć srećnih događaja koji su njihovim briljantnim umovima osvetljavali put...“[14]

Angioplastika[uredi | uredi izvor]

Pojava angioplastike kao interventne tehnike za remodelovanje krvnih sudova vezuje se za ime američkog radiologa dr Čarlsa Dotera. On je sa Melvinom Judkinsom 1964. opisao i po prvi put upotrebio temin "angioplastika" za minimalno invazivnu interventnu proceduru u rešavanju stenotičnih ili okluzivnih lezija na perifernim krvnim sudovima.[15]

Dr Čarls Doter se smatra pionirom moderne interventne kardiologije zahvaljujući pronalasku interventne tehnike umetanja balona uz pomoć katetera koju je nazvao angioplastika. On je prvi put primenio angioplastiku u lečenju obolelih perifernih arterija 16. januara 1964, kada je perkutanom kateterizacijom proširio, suženu (stenoziranu) površnu butnu arteriju, u žene stare 82 godina sa bolovima u nogama ishemijom i gangrenom koja je odbila amputaciju noge. Nakon uspešnog dilatacija stenoze žičanim vodičem i koaksijalni teflon kateterom, Čarls Doter je bolesnici uspostavio cirkulaciju u nozi. Proširena arterija ostala je otvoren sve do njene smrti od zapaljenja pluća dve i po godine kasnije.[16]

Nažalost Čarls Doter, (tek mnogo godina kasnije priznat kao „otac interventne radiologije“ i nominovan za Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu 1978), je poput Vernera Forsmana, doživeo da ostane neprihvaćen od stručne javnosti u SAD. Njegovo otkriće angioplastike ostalo je van upotrebe, do pojave prvih uspešnih koronarnih intervencija, koje je opisao nemačkih kardiolog dr Andreas Grincig (Andreas Grüntzig).[17]

Nakon što je 1974. Andreas Grincig izveo prvu angioplastiku na perifenim krvnim sudovima, u lokalnoj anestaziji kod čoveka, on je nakon intervencije na animalnom modelu, prikazao i prvu uspešnu dilataciju stenoziranog srčanog krvnog suda. Zajedno sa Milerom i Hanaom, 1977. u San Francisku a potom u Cirihu, tokom elektivnog aortokoronarnog premošćavanja, Andreas Grincig je uradio prvu koronarnu angioplastiku, a zatim 16. septembra 1977, po prvi put u istoriji medicine i samostalnu perkutanu koronarnu intervenciju.[18] Do 1980. urađeno je prvih 1.000 perkutanih koronarnih angioplastika.[19]

Nova važna otkrića u interventnoj kardiologiji nastaju 1986. kada u Tuluzu - Francuska, (franc. Jacques Puel), a zatim 1987. i Ulrih Sigvar (Ulrich Sigwar) sa saradnici implantiraju prvi intrakoronarni stent, kojim je omogućena još šira upotreba perkutanih angioplastike širom sveta.[20][21]

Perkutana transluminalna angioplastika[uredi | uredi izvor]

Perkutana transluminalna angioplastika počela je prvi put da se primenjuje u okviru istraživanja na Medicinskom fakultetu Univerziteta Oregon, Portland, u institutu za vaskularnu radiologiju, gde su Čarls T. Doter i Melvin P. Judkins, sarađivali tokom pedesetih godina 20. veka u mnogim oblastima istraživanja vaskularnih bolest, pokušavajući da dobiju koronarni angiogram visokih dijagnostičkih kvaliteta.

Priča o nastanku (PTCA) zapravo je počela šezdesetih godina 20. veka, nakon ispitivanja srca jednog pacijenta sasvim slučajno (kako su nastala i mnoga velika otkrića u medicini). Doter je uveo kateter u butnu arteriju. Pod kontrolom fluoroskopa bezuspešno je tražio kateter u abdominalnoj aorti. Nakon pažljivog praćenja ustanovio je da je kateter nehotice ušao u krvni sud noge. Doter je brzo ispravio grešku i nastavio sa planiranim angiografskim postupkom. Mnogo kasnije nakon intervencije pacijent se zahvalio Doteru na odličnom „lečenju“, navodeći da mu je bol u nozi prestao. Očigledno, kateter je nehotično proširio krvni sud, i uklonio vaskularnu opstrukciju i simptome ishemije.[22]

Posle ovog događaja Doter je nastavio istraživanja na drugim slučajevima kada je kateterom prolazio, tokom retrogradne iliofemoralne kateterizacije kroz ateromatozne krvne sudove starijih pacijenata. Tom prilikom je utvrdio da prolaz katetera nije obično povezan sa ozbiljnim ili trajno lošim posledice. Godine 1965, Doter je izneo ova zapažanja u jednom od njegovih rukopisa navodeći: ..."U pozadini razvoja: komplikacija kod jednog čoveka je kod drugog čoveka terapija“...i zaključio..."i u aterosklerotičnoj bolesti, intraarterijalni lumena se može veštački modelirati bezopasno - namerno, kao i slučajno“... [23].

Nakon što je 1974. Andreas Grincig izveo prvu angioplastiku na perifenim krvnim sudovima, u lokalnoj anestaziji kod čoveka, on je nakon intervencije na animalnom modelu, prikazao i prvu uspešnu dilataciju stenoziranog srčanog krvnog suda. Zajedno sa Milerom i Hanaom, 1977. u San Francisku a potom u Cirihu, tokom elektivnog aortokoronarnog premošćavanja, Andreas Grincig je uradio prvu koronarnu angioplastiku, a zatim 16. septembra 1977, po prvi put u istoriji medicine i samostalnu perkutanu koronarnu intervenciju.[18]

Važna otkrića u interventnoj kardiologiji nastaju 1986. kada u Tuluzu - Francuska, (franc. Jacques Puel), a zatim 1987. i Ulrih Sigvar (Ulrich Sigwar) sa saradnici implantiraju prvi intrakoronarni stent, kojim je omogućena još šira upotreba perkutanih koronarnih intervencija širom sveta. Glavni razlog za njihovu uvođenje u interventnu radiologiju bilo je smanjenje broj restenoza koje su se javljale nakon angioplastike i bolja podrška dilatiranom krvnom sudu ili cevastom kanalu.[20]

Razvoj intrakoronarnog stenta[uredi | uredi izvor]

Nakon sve veće prime balon angioplastike, sve više se razvila i teorija o primeni „uređaja“ koji mogu da se smeste intraluminalno (u unutrašnjost arterije), koji kao neka vrsta skeleta, treba da očuvaju lumen srčane arterije nakon uspešno izvedene balon angioplastike.[24] Primena stentova nije postala stvarnost u oblasti kardiologije sve do 1986. i pojave prvih intrakoronarih stentova koji su mogli da se uspešno umetnu u koronarnu arteriju.[25][26] Prvi stentovi koji su korišćeni bili su samoekspandirajući stentovi pod nazivom „Valstent“ engl. Wallstents).

Primena intrakoronarnih stentova je brzo uočena kao metod za lečenje nekih komplikacija zbog angioplastike,[25] i da njihova primena može smanjiti učestalost primene oparacija na otvorenom grudnom košu (bajpas hirurgija) i broj akutnih komplikacija (pre svega restenoza) nakon balon angioplastike.[27] Kardiolozi su vrlo brzo nakon masovnije primene stentova shvatili da je stopa restenoza značajno manja kod bolesnika kod kojih je primenjen intrakoronarni stent, u odnosu na one kod kojih je izvršena samo balona angioplastika.[28] Nažalost subakutna tromboza je ponekad moguća nakon ugradnje intrakoronarih stentova u oko 3,7% slučajeva i veća je od stope koja se javlja nakon balon angioplastika. Spontana krvarenja su takođe problem, zbog intenzivne primene antikoagulanta koji se preventivno primenjuju da spreče agregaciju trombociti i moguću trombozu unutar stenta.

Stent tehnologije je značajno unapređena 1989. nakon razvoja i primene balonom proširivih (engl. Palmaz-Schatz) intrakoronarih stentova.[29][30] Prvi rezultati nakon primene (engl. Palmaz-Schatz) stentova su bili znatno bolji u odnosu na klasičnu balon angioplastiku, i sa znatno nižom stopom naglih tromboza i postinterventnih infarkta.[31] Učestalost restenoze sa Palmaz-Schatz stentovima su takođe značajno smanjene u odnosu na balon angioplastiku.[32][33] Međutim, stopa mortaliteta je nepromenjene u odnosu na balon angioplastiku.[34] Stopa subakutne tromboze i komplikacija krvarenja nakon primene stenta su visoke, od 1999. u skoro 85% svih procedura kod perkutanik koronarnih intervencija one se javljaju kod primene intrakoronarih stenta.[35]

Edukacije (usavršavanja) koje su potrebne kardiolozima za obavljanje perkutanih koronarnih intervencija i brz napredak u oblasti razvoja tehnologije procedura i materijala za perkutana koronarnu intervenciju, pokrenut je od 1999. sve intenzivniji razvoj specijalizovanog školovanja kardiologa u oblasti interventne kardiologije.[36]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mueller, Richard L.; Sanborn, Timothy A. (1995). „The history of interventional cardiology: Cardiac catheterization, angioplasty, and related interventions”. American Heart Journal. 129 (1): 146—172. PMID 7817908. doi:10.1016/0002-8703(95)90055-1. 
  2. ^ SONES FM Jr; SHIREY EK (1962). „Cine coronary arteriography”. Modern Concepts of Cardiovascular Disease. 31: 735—738. PMID 13915182. 
  3. ^ Mueller, R. L.; Sanborn, T. A. (1995). „The history of interventional cardiology: Cardiac catheterization, angioplasty, and related interventions”. American Heart Journal. 129 (1): 146—172. PMID 7817908. doi:10.1016/0002-8703(95)90055-1. 
  4. ^ PC Rath, Interventional Cardiology, Coronary Angioplasty - Techniques and Complications „Bombay Hospital Journal - Interventional Cardiology”. 2006. Arhivirano iz originala 30. 11. 2010. g. Pristupljeno 02. 02.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  5. ^ Text book of Interventional Cardiology, 4th Edition 2003, Editor – EJ Topol, Saunders, Elsevier Philadelphia USA.
  6. ^ Mueller RL, Sanborn TA (1995). „The history of interventional cardiology: cardiac catheterization, angioplasty, and related interventions.”. Am Heart J. 129 (1): 146—72. PMID 7817908. doi:10.1016/0002-8703(95)90055-1. 
  7. ^ (jezik: engleski)Stephen Hales Basic Informations: na networkbase[mrtva veza], Pristupljeno 8. 4. 2013.
  8. ^ Cournand, A. (1975). „Cardiac catheterization; development of the technique, its contributions to experimental medicine, and its initial applications in man.”. Acta Med Scand Suppl. 579: 3—32. PMID 1101653. 
  9. ^ Forssmann, W. (1929). „Sondierung des rechten Herzens.”. Klin Wochenschr. 8 (45): 2085—2087. S2CID 36111137. doi:10.1007/BF01875120. 
  10. ^ Ventura, H. O. (2007). „Dickinson Woodruff Richards and cardiac catheterization”. Clinical Cardiology. 30 (8): 420—1. PMC 6653768 Slobodan pristup. PMID 17680601. doi:10.1002/clc.20093. 
  11. ^ Chamberlin, M. D. (2007). „Dickinson W. Richards, MD: Through a grand-daughter's eyes”. Coron Artery Dis. 12 (1): 79—8. PMID 11211171. doi:10.1097/00019501-200102000-00012. 
  12. ^ Cournand A, Riley RL, Breed ES, Baldwin ED, Richards DW, Lester MS, Jones M (1945). „Measurement Of Cardiac Output In Man Using The Technique Of Catheterization Of The Right Auricle Or Ventricle.”. J Clin Invest. 24 (1): 106—16. PMC 435435 Slobodan pristup. PMID 16695180. doi:10.1172/JCI101570. 
  13. ^ Klein O. (1930). „Zur bestimmung des zirkulatorischen minutens volumen nach den Fickschen prinzip”. Munchen Med Wochenschr. 77: 1311—12. 
  14. ^ Richard H. Meade. “A History of Thoracic Surgery”; 1961, Bannerston House.
  15. ^ Dotter, C.T. and M.P. Judkins. Transluminal treatment of arteriosclerotic obstruction. Circulation. November 1964, Volume XXX. Pages 654-670.
  16. ^ Rösch, J.; Keller, F. S.; Kaufman, J. A. (2003). „The birth, early years, and future of interventional radiology”. J Vasc Interv Radiol. 14 (7): 841—853. PMID 12847192. doi:10.1097/01.RVI.0000083840.97061.5b. 
  17. ^ Ilija Srdanović ACUTE MYOCARDIAL INFARCTION-HISTORICAL OVERVIEW. Eskulap. 2 (3): 43—6. 2007.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  18. ^ a b Biographic sketch of Andreas Gruentzig. [1] Posećeno 25.01.2011
  19. ^ Myler R, Stertzer S. Coronary and peripheral angioplasty: historic perspective. Textbook of interventional cardiology. [2 nd ed.] Philadelphia: WB Saunders; 1993
  20. ^ a b Mueller, R. L.; Sanborn, T. A. (1995). „The history of interventional cardiology: Cardiac catheterization, angioplasty, and related interventions”. Am Heart J. 129 (1): 146—72. PMID 7817908. doi:10.1016/0002-8703(95)90055-1. 
  21. ^ King Sb, 3rd (1996). „Angioplasty from bench to bedside to bench”. Circulation. 93 (9): 1621—9. PMID 8653865. doi:10.1161/01.CIR.93.9.1621. .
  22. ^ Hal, Robert J. (1994). „Myocardial Revascularization”. Historical Considerations. 21 (4): 280—287. PMC 325190 Slobodan pristup. PMID 7888803. 
  23. ^ Dotter CT, Judkins MP. (1965). „Percutaneous transluminal treatment of arteriosclerotic obstruction.”. Radiology. 84 (4): 631—43. PMID 14275329. doi:10.1148/84.4.631. .
  24. ^ Dotter CT, Frische LH (1958). „Visualization of the coronary circulation by occlusion aortography: a practical method.”. Radiology. 71 (4): 502—24. PMID 13591535. doi:10.1148/71.4.502. 
  25. ^ a b Sigwart U, Puel J, Mirkovitch V, Joffre F, Kappenberger L (1987). „Intravascular stents to prevent occlusion and restenosis after transluminal angioplasty.”. N Engl J Med. 316 (12): 701—6. PMID 2950322. doi:10.1056/NEJM198703193161201. 
  26. ^ Serruys PW, Kutryk MJ, Ong AT (2006). „Coronary-artery stents.”. N Engl J Med. 354 (5): 483—95. PMID 16452560. doi:10.1056/NEJMra051091. 
  27. ^ Roubin GS, Cannon AD, Agrawal SK, Macander PJ, Dean LS, Baxley WA, Breland J (1992). „Intracoronary stenting for acute and threatened closure complicating percutaneous transluminal coronary angioplasty.”. Circulation. 85 (3): 916—27. PMID 1537128. S2CID 427984. doi:10.1161/01.cir.85.3.916. 
  28. ^ Serruys, P. W.; Strauss, B. H.; Beatt, K. J.; Bertrand, M. E.; Puel, J.; Rickards, A. F.; Meier, B.; Goy, J. J.; Vogt, P.; Kappenberger L (1991). „Angiographic follow-up after placement of a self-expanding coronary-artery stent.”. N Engl J Med. 324 (1): 13—7. PMID 1984159. doi:10.1056/NEJM199101033240103. 
  29. ^ Palmaz JC, Sibbitt RR, Reuter SR, Tio FO, Rice WJ (1985). „Expandable intraluminal graft: a preliminary study. Work in progress.”. Radiology. 156 (1): 73—7. PMID 3159043. doi:10.1148/radiology.156.1.3159043. 
  30. ^ Palmaz JC, Windeler SA, Garcia F, Tio FO, Sibbitt RR, Reuter SR (1986). „Atherosclerotic rabbit aortas: expandable intraluminal grafting.”. Radiology. 160 (3): 723—6. PMID 2942964. doi:10.1148/radiology.160.3.2942964. 
  31. ^ Schatz, R. A.; Baim, D. S.; Leon, M.; Ellis, S. G.; Goldberg, S.; Hirshfeld, J. W.; Cleman, M. W.; Cabin, H. S.; Walker, C.; Stagg J (1991). „Clinical experience with the Palmaz-Schatz coronary stent. Initial results of a multicenter study.”. Circulation. 83 (1): 148—61. PMID 1984878. S2CID 42008559. doi:10.1161/01.cir.83.1.148. 
  32. ^ Serruys, P. W.; P, de Jaegere; Kiemeneij, F.; Macaya, C.; Rutsch, W.; Heyndrickx, G.; Emanuelsson, H.; Marco, J.; Legrand, V.; Materne P (1994). „A comparison of balloon-expandable-stent implantation with balloon angioplasty in patients with coronary artery disease.”. N Engl J Med. 331 (8): 489—95. PMID 8041413. doi:10.1056/NEJM199408253310801. 
  33. ^ Fischman, D. L.; Leon, M. B.; Baim, D. S.; Schatz, R. A.; Savage, M. P.; Penn, I.; Detre, K.; Veltri, L.; Ricci, D.; Nobuyoshi M (1994). „A randomized comparison of coronary-stent placement and balloon angioplasty in the treatment of coronary artery disease.”. N Engl J Med. 331 (8): 496—501. PMID 8041414. doi:10.1056/NEJM199408253310802. 
  34. ^ Brophy JM, Belisle P, Joseph L (2003). „Evidence for use of coronary stents. A hierarchical bayesian meta-analysis.”. Ann Intern Med. 138 (10): 777—86. PMID 12755549. S2CID 15394176. doi:10.7326/0003-4819-138-10-200305200-00005. 
  35. ^ Holmes DR Jr, Savage M, LaBlanche JM, Grip L, Serruys PW, Fitzgerald P, Fischman D, Goldberg S, Brinker JA, Zeiher AM, Shapiro LM, Willerson J, Davis BR, Ferguson JJ, Popma J, King SB 3rd, Lincoff AM, Tcheng JE, Chan R, Granett JR, Poland M. (2002). „Results of Prevention of REStenosis with Tranilast and its Outcomes (PRESTO) trial.”. Circulation. 106 (10): 1243—50. PMID 12208800. S2CID 2407084. doi:10.1161/01.CIR.0000028335.31300.DA. 
  36. ^ Baim, Donald S.; Grossman, William, ur. (2000). Grossman's Cardiac Catheterization, Angiography, and Intervention. Philadelphia, PA: Lippincott, Williams & Wilkins. str. ix. ISBN 978-0-683-30741-2. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историјат_инвазивне_и_интервентне_кардиологије&oldid=27441207”