Istorija alfabeta

Istorija alfabeta počinje u drevnom Egiptu gde je postojala istorija pisanja više od jednog milenijuma. Prvi alfabeti su se pojavili oko 2000. godine pre nove ere u Egiptu kao rezultat rada semitskih radnika-robova na svom jeziku. Oni su stvorili sistem delimično na principima alfabeta (na silabičkim i logografskim vrednostima) i delom na egipatskim hijeroglifima. Većina drugih alfabeta na svetu danas su ili naslednici ovog razvoja, uključujući tu recimo feničanski, grčki, latinski alfabet, ili su direktno i indirektno ovog porekla. Kao pregled poslužiće sledeći popis alfabeta srednjeg bronzanog doba:

Srednje bronzano doba-kompletna genealogija alfabeta:

• kanaanitsko-feničanski (14. vek p. n. e.)
• paleo-hebrejski (10. vek p. n. e.)
• aramejski (9. vek p. n. e.)
• brahmi-indijski (6. vek p. n. e.)
• tibetanski (7. vek)
• kmer-javanski (9. vek)
• hebrejski (3. vek p. n. e.)
• sirijski (2. vek p. n. e.)
• nabatenski (2. vek p. n. e.)
• arapski (4. vek.)
• pahlavi (2. vek p. n. e.)
• avestanski (4. vek)
• grčki (9. vek p. n. e.)
• etrurski (8. vek p. n. e.)
• latinski (7. vek p. n. e.)
• rune (2. vek)
• ogham (4. vek)
• gotski (4. vek)
• jermenski (405. godina)
• glagoljica (862. godina)
• ćirilica (10. vek)
• samarićanski (6. vek p. n. e.)
• iberijski (6. vek p. n. e.)
• južnoarapska epigrafija (9. vek p. n. e.)
• geez (5-6. vek p. n. e.)
• meroitik (3. vek p. n. e.)
• hangul (1443. godina)
• zujin (1913. godina)

Počeci u Egiptu

Do 2700. godine pre nove ere drevni Egipćani su razvili sistem od 22 hijeroglifa za obeležavanje pojedinačnih konsonanata svog jezika, ali je postojao još jedan hijeroglif koji je predstavljao vokal u inicijalnom ili finalnom položaju. Ovi glifovi su se upotrebljavali kao preteče logogramima, izražavali su gramatičke odnose i kasnije, takođe, i transkripciju pozajmljenica i stranih imena. Pa ipak, premda je to bio alfabet po prirodi, sistem nije korišćen isključivo za alfabetsko pisanje. Veruje se da je prvo čisto alfabetsko pismo nastalo oko 2000. godine pre nove ere za semitske radnike u centralnom Egiptu. U toku sledećih 5 vekova ono se proširilo na sever i svi kasniji alfabeti širom sveta su ili imali poreklo od ovog ili su bili njime posredno inspirisani, sa izuzetkom meroitika i adaptacije hijeroglifa u Nubiji, na jugu Egipta u 3. veku pre nove ere.

Semitski alfabet

Rukopisi iz srednjeg bronzanog doba u Egiptu još nisu dešifrovani. Izgleda da su, ipak delimično, a možda i u potpunosti alfabeti. Najstariji primeri su pronađeni kao grafiti u centralnom Egiptu i datirani su oko 1800. godine pre nove ere. Ovo semitsko pismo nije isključivo postojalo za beleženje egipatskih konsonanata, već je u sebe uključivalo i veliki broj egipatskih hijeroglifa-svi ili verovatno njih 30 nosili su semitske nazive. Tako je, recimo, hijeroglif per (kuća u egipatskom) postalo baut (kuća u semitskom). Sa ove tačke gledišta je nejasno da li su ovi glifovi, kada su se koristili za semitski jezik, bili po prirodi čisti alfabeti, prezentujući samo prvi konsonant njihovih imena prema principu akrofonije ili su, takođe, mogli predstavljati sekvence konsonanata, ili čak i reči kao što su to radili njihovi prethodnici hijeroglifi. Na primer, glif koji je označavao kuću je mogao da počinje samo na b (b kao u beut) ili je mogao da stoji i pod sekvencom but, ali i, kao što je stajao u egipatskom pismu pod p i sekvencom pr. Pa ipak, vremenom su Kanaanićani preuzeli pismo i ono je tada bilo čisto alfabetsko, a hijeroglif koji je izvorno predstavljao kuću je stajao samo pod b.

Naslednici semitskog abdžada

Ovaj proto-kanaanitski alfabet, baš kao i egipatski prototip je predstavljao samo konsonante, sistem koji se zove abdžad. Iz njega se mogu izvesti približno svi alfabeti koji su se ikada upotrebljavali. Većina njih vodi poreklo od feničanskog-rane verzije kanaanitskog pisma. Aramejski alfabet, koji je evoluirao iz feničanskog u 7. veku pre nove ere kao zvanično pismo Persijske Imperije je, po svemu sudeći, predak skoro svih modernih alfabeta Azije:

• Savremeni hebrejski alfabet počiva na lokalnoj varijanti aramejskog (izvorni hebrejski alfabet su nastavili da koriste Samarićani).
• Arapski alfabet je poreklom od aramejskog nabaten alfabeta koji je danas na jugu Jordana.
• Sirijski alfabet koji se koristio posle 3. veka je evoluirao kroz pahlavi i sogdian u alfabete severne Azije kao što su verovatno orkhon, ughur, manču i mongolski alfabet.
• Gruzijski alfabet je neutvrđenog porekla, ali po svemu sudeći je deo persijsko-aramejske ili možda grčke porodice.
• Aramejski alfabet je verovatno predak brahmi alfabeta, indijskog potkontinenta koji se širi na Tibet, Mongoliju, Indokinu i Malajski arhipelag duž čitave oblasti hindu i budističke religije (Kina i Japan, dok su primali budizam su već bili osposobljeni za pismeno izražavanje na svom jeziku, pa su ostali pri svojim logografskim i silabičkim pismima).
• Hangul alfabet je nastao u Koreji u 15. veku. Po tradicionalnom mišljenju bio je izum jednog autora, pa ipak, Gari Ledijard pretpostavlja po veličini njegovog konsonantskog sistema da je moguće da je polovina slova iz tibetanskog alfabeta, koja je u njega ušla preko fagspa alfabeta za vreme kineske Juan dinastije. Jedinstven među ostalim alfabetima sveta, ostale konsonante je razvio iz ovog izvora.

Pored aramejskog, feničanski alfabet je dao podstrek grčkom i berberskom alfabetu. Dok su posebna slova za samoglasnike zapravo otežavala čitanje Egipćanima, Berberima, Semitima, njihovo odsustvo je stvaralo problem Grcima koji su imali veoma raznoliku morfološku strukturu, Ipak, postojalo je jednostavno rešenje. Svi nazivi slova u feničanskom alfabetu počinjali su konsonantima, a to su bili oni konsonanti koji su predstavljeni tim slovima. Neki od konsonanata su bili poprilično slabi i Grci ih nisu imali u svom izgovoru, pa se tih nekoliko slova počelo izgovarati sa inicijalnim samoglasnicima. Po principu akrofonije to je bila osnova sistema, pa su sada postojala slova za inicijalne vokale. Recimo, grčki nije imao glotale ili h, pa je feničansko alep i he postalo grčko alfa i e (kasnije preimenovano u epsilon) i pre je služilo za samoglasnike a i e nego za konsonante. Kako je ovo srećno rešenje rešavalo svega 6 od 12 grčkih vokala, Grci su na kraju stvorili digrafe i druge modifikacije kao što su ei, ou, io (koje je postalo omega) ili su u nekim slučajevima jednostavno ignorisali taj nedostatak kao u slučaju drugih a, i, u.

Grčki je u osnovi izvor za mnoga savremena pisma Evrope. Alfabet ranih dijalekata zapadne Grčke, gde je slovo eta ostalo h, dalo je podsticaj starom italskom i romanskom alfabetu. U dijalektima istočne Grčke koji nisu imali h, eta je služilo za samoglasnik i ostalo je vokal u savremenom grčkom. Svi drugi alfabeti su izvedeni od tih istočnih varijanata: glagoljica, ćirilica, jermenski, gotski (koji je koristio i grčka i rimska slova) i verovatno gruzijski alfabet.

Ovo je krajnje pojednostavljen opis evolucije pisma u nekom linearnom pravcu. Na primer, manču alfabet koji je poreklom od abdžada iz zapadne Azije je, takođe, uticao na korejski hangul koji je bio ili nezavisan (po tradicionalnom shvatanju) ili je nastao iz abudžidasa južne Azije. Gruzijski alfabet je očigledno nastao iz porodice aramejskih jezika, ali je trpeo snažne uticaje grčkog. Grčki alfabet je uslovno nastao iz hijeroglifa kroz prvi semitski alfabet, kasnije prilagođen dodatnom nekolicinom demotik hijeroglifa kada je korišćen za pisanje koptskog egipatskog. Zatim, postoji kri silabik (abudžida) za koji se ispostavilo da je naslednik devanagarija i pitmana-slovo može biti posebna tvorevina, ali verovatno vodi poreklo od kurzivnog latinskog pisma.

Nazivi slova i sekvence

Ne zna se koliko je slova imao proto-sinajski alfabet, niti koji je redosled slova bio. Među njegovim naslednicima je ugaritik alfabet koji je imao 27 konsonanata, južni arapski alfabet sa 29 i feničanski koji je redukovan na 22. Ova pisma su uređena u 2 reda, jedan je ABGDE kao u feničanskom i HMHLO na jugu-ugaritik je posedovao oba reda. Oba reda svedoče o utvrđenoj ustaljenosti među naslednicima njihovih predaka.

Nazivi slova svedoče o ustaljenosti među naslednicima Feničana, uključujući Samarićane, Aramejce, Sirijce, Hebreje i grčki alfabet. Ipak, napustili su ga u arapskom i latinskom. Redosled slova je ostao manje ili više isti u latinskom, aramejskom, gotskom i ćirilici, ali je napušten u brahmi, runi i arapskom, iako je tradicionalni abdžadi red ostao ili je ponovo vraćen kao rešenje za neko slovo.

22 konsonanta iz feničanskog alfabeta čine i fonološki sistem severozapadnog semitskog. U rekonstrukciji proto-semitskih konsonanata nedostaje ih 7, a oni su većim delom poznati i u arapskom.

Grafički nezavisni alfabeti

Jedini savremeni nacionalni alfabet koji se grafički ne može vratiti na kanaanitski je maldivian koji je jedinstven po tome, iako je formiran nakon arapskog i drugih alfabeta, što ima slova za brojeve. Osmanski alfabet koji je služio za somali alfabet, dvadesetih godina 20. veka je bio ozvaničen u Somaliji sa latinskim alfabetom sve do 1972, a oblici njegovih konsonanata su se ispostavili kao potpune inovacije. Među alfabetima koji se koriste kao nacionalna pisma danas, mali broj je zaista nezavisan po obliku svojih slova. Zujin fonetski alfabet je nastao iz kineskih karaktera. Santali alfabet istočne Indije je po svemu sudeći baziran na tradicionalnim simbolima. Naziv santali slova se odnosi na znakove koji se predstavljaju po principu akrofonije kao što je u izvornom alfabetu, ali to je poslednji konsonant ili vokal imena koje slovo predstavlja. U drevnim vremenima ogham se sastojao od velikih znakova, a čuveni zapisi starog Persijskog carstva su pisani uglavnom klinastim alfabetom čiji se oblik slova stvarao u posebnim prilikama. Ipak, dok su svi ovi sistemi mogli biti grafički nezavisni od drugih alfabeta na svetu, bili su originalni i po poreklu.

Alfabeti u drugim sferama

Promene izazvane nekim novim sredstvima pisanja ponekad prouzrokuju promene na grafičkom planu ili se stvaraju otežavajuće okolnosti u prenosu. Nije na prvi pogled očigledno da je klinasto pismo ugaritik alfabeta nastalo iz prototipičnog semitskog abdžada, i to još nije do kraja utvrđeno. I dok su ručni alfabeti direktni nastavljači lokalnih pisanih alfabeta (oba britanska dvoručna i francusko-američki jednoručni alfabeti su ostaci latinskog alfabeta kao što je indijski ručni alfabet ostatak devanagarija, a korejski hangula), Braj, semafor, pomorske signalne zastave i Morzeov kod su osnovne arbitrarne geometrijske forme. Oblici za engleski Braj i semafor, na primer, izvedeni su iz latinskog alfabeta, ali ne od grafičkih formi samih slova. Savremene skraćenice su izgleda grafički samostalne. Ako potiču iz latinskog, ta veza se izgubila kroz istoriju.