Italijanska invazija Albanije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Italijanska invazija Albanije
Vreme7-12. april 1939.
Mesto
Albanija
Ishod Italijanska pobeda
Sukobljene strane
 Italija Albanija Albanija
Komandanti i vođe
Kraljevina Italija Vitorio Emanuele III
Kraljevina Italija Benito Musolini
Kraljevina Italija Alfredo Guconi		 Albanija Zog I
Albanija Abaz Kupi
Albanija Mujo Ulćinaku †
Jačina
22.000 vojnika
400 aviona[1]		 8.000 vojnika[2]
Žrtve i gubici

700 poginulih[2]

Italijanski izvori: 12 poginulih[2]		 700-800 poginulih[2]

Italijanska invazija Albanije (7. april-12. april 1939) je bila kratkotrajna vojna kampanja Kraljevine Italije protiv Kraljevine Albanije. Rat je bio posledica imperijalističke politike italijanskog diktatora Benita Musolinija. Albanija je bila poražena za kratko vreme, njen kralj Zog I je pobegao u izgnantsvo, a kraljevina je postala deo Italijanske imperije kao posebno kraljevstvo u personalnoj uniji sa italijanskom krunom.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Albanija je odavno predstavljala važan strateški značaj za Kraljevinu Italiju. Italijanski pomorski stratezi priželjkivali su luku Valonu i ostrvo Sazan na ulazu u Valonski zaliv, jer bi Italiji dali kontrolu nad ulazom u Jadransko more, i pogodnu bazu za vojne operacije na Balkanu.[3] U kasnom osmanskom periodu, sa naglaskom na islam, albanski nacionalistički pokret stekao je snažnu podršku dve jadranske pomorske sile, Austrougarske i Italije, koje su bile zabrinute zbog panslavizma na širem Balkanu i anglo-francuske hegemonije navodno prisutne na tom području preko Grčke.[4] Pre Prvog svetskog rata Italija i Austrougarska podržale su stvaranje nezavisne albanske države.[5] Po izbijanju rata, Italija je iskoristila šansu da okupira južnu polovinu Albanije, kako bi pretekla Austrougarsku. Taj uspeh nije dugo trajao, jer su albanski otpor tokom sledećeg Valonskog rata i posleratni domaći problemi primorali Italiju da se povuče 1920.[6] Želja za nadoknađivanjem ovog neuspeha bila bi jedan od glavnih Musolinijevih motiva za invaziju na Albaniju.[7]

Albanija je bila kulturno i istorijski važna za nacionalističke ciljeve italijanskih fašista, jer je teritorija Albanije dugo bila deo Rimskog carstva, čak i pre nego što su Rimljani pripojili severnu Italiju. Kasnije, tokom visokog srednjeg veka neka obalna područja (poput Drača) bila su pod uticajem i vlašću italijanskih sila, uglavnom Napuljskog kraljevstva i Mletačke republike dugi niz godina (vidi Mletačka Albanija). Italijanski fašistički režim legitimisao je svoj zahtev za Albanijom kroz studije kojima su proglasili rasni afinitet Albanaca i Italijana, posebno u odnosu na Jugoslovene.[8] Italijanski fašisti tvrdili su da su Albanci preko etničkog nasleđa povezani sa Italijanima zbog veze sa praistorijskim italiotskim, ilirskim i rimskim stanovništvom, i da su uticaji koje su Rimsko i Mletačko carstvo imali nad Albanijom opravdavali pravo Italije da je poseduje.[9]

Kada je Musolini preuzeo vlast u Italiji, okrenuo se Albaniji. Italija je započela prodor u albansku ekonomiju 1925. godine, kada se Albanija složila da dozvoli Italiji da eksploatiše njenee mineralne resurse.[10] Nakon toga usledili su Prvi ugovor iz Tirane 1926. godine i Drugi ugovor iz Tirane 1927. godine, kojim su Italija i Albanija ušle u odbrambeni savez.[10] Između ostalog, albanska vlada i ekonomija bili subvencionisani italijanskim zajmovima, a Kraljevsku albansku vojsku nisu obučavali samo italijanski vojni instruktori, već su većinu oficira u vojsci činili Italijani, drugi Italijani bili su visoko pozicionirani u albanskoj vladi. Trećina albanskog uvoza dolazila je iz Italije.[11]

Uprkos snažnom italijanskom uticaju, kralj Zog I je odbio da u potpunosti popusti italijanskom pritisku.[12] Tokom 1931. otvoreno se zalagao protiv Italijana, odbijajući da obnovi Tiranski ugovor iz 1926. godine. Nakon što je Albanija potpisala trgovinske sporazume sa Jugoslavijom i Grčkom 1934. godine, Musoliniju je propao pokušaj zastrašivanja Albanaca slanjem flote ratnih brodova u Albaniju.[13]

Kako je Nemačka anektirala Austriju i krenula protiv Čehoslovačke, Italija je sebe videla kao podređenog člana Čeličnog pakta.[14] U međuvremenu je i albanski kralj Zog dobio naslednika. Nakon što je Hitler napao Čehoslovačku (15. mart 1939) a da unapred nije obavestio Musolinija, italijanski diktator je odlučio da odgovori sa sopstvenom aneksijom Albanije. Italijanski kralj Vitorio Emanuele III kritikovao je plan aneksije Albanije jer je smatrao da je to veliki nepotrebni rizik za gotovo zanemarljivi dobitak.[15] Rim je, međutim, poslao ultimatum Tirani 25. marta 1939, zahtevajući da pristanu na italijansku okupaciju Albanije.[16] Zog je odbio da prihvati novac u zamenu za dozvolu potpunog italijanskog preuzimanja i kolonizacije Albanije.

Albanska vlada pokušala je da drži u tajnosti vesti o italijanskom ultimatumu. Dok je Radio Tirana uporno emitovao da se ništa ne događa, ljudi su bili sumnjičavi, a vest o italijanskom ultimatumu proširila se iz nezvaničnih izvora. Petog aprila se rodio kraljev sin, a u znak slavlja su pucali topovi. Ljudi su zbunjeni izlili na ulice, ali vest o novorođenom princu ih je smirila. Ljudi su bili sumnjičavi da se nešto drugo događa, što je istog dana dovelo do antitalijanske demonstracije u Tirani. Dana 6. aprila bilo je nekoliko demonstracija u glavnim albanskim gradovima. Istog popodneva, 100 italijanskih aviona preletelo je Tiranu, Drač i Valonu, bacajući letke upućujući ljude da se potčine italijanskoj okupaciji. Narod se bio razbesneo ovom demonstracijom sile i pozvao vladu da se odupre i da pusti Albance uhapšene kao "komuniste". Gomila je uzvikivala: "Dajte nam oružje! Rasprodani smo! Izdani smo!". Kada je bila raspisana mobilizacija, mnogi visoki oficiri već su bili napustili zemlju. Vlada je počela da se raspada. Ministar unutrašnjih poslova Musa Juka krenuo je iz zemlje za Jugoslaviju istog dana. Dok je kralj Zog naciji najavio da će se odupreti italijanskoj okupaciji, ljudi su osećali da ih napušta njihova vlada.[17]

Invazija[uredi | uredi izvor]

Italijanske trupe i tenkovi L3 / 35 u Draču.

Prvobitni italijanski planovi za invaziju predviđali su do 50.000 ljudi uz podršku 51 pomorske jedinice i 400 aviona. Na kraju je snaga invazije porasla na 100.000 ljudi koje je podržavalo 600 aviona,[18] ali je samo 22.000 ljudi učestvovalo u invaziji.[19] Dana 7. aprila Musolinijeve trupe, predvođene generalom Alfredom Guconijem, napale su Albaniju, istovremeno napadajući sve albanske luke. Italijanske mornaričke snage uključene u invaziju sastojale su se od bojnih brodova Đulija Čezara i Konta di Kavura, tri teških krstarica, tri lakih krstarica, devet razarača, četrnaest torpiljarki, jednog minopolagača, deset pomoćnih brodova i devet transportnih brodova.[20] Brodovi su bili podeljeni u četiri grupe koje su izvršavale iskrcavanja u Valoni, Draču, Svetom Jovanu i Sarandi. Rumunska kraljevska vojska nikada nije bila raspoređena u Sarandu, a Italija je tokom invazije osvojila rumunsku koncesiju zajedno sa ostatkom Albanije.[20]

Sa druge strane, redovna albanska vojska imala je 15.000 slabo opremljenih vojnika koje su obučavali italijanski oficiri. Plan kralja Zoga bio je da pruži otpor u planinama, ostavljajući luke i glavne gradove nebranjenim, ali su italijanski agenti smešteni u Albaniji kao vojni instruktori sabotirali ovaj plan. Albanci su otkrili da su artiljerijska oruđa onesposobljena i da nije bilo municije. Kao posledica toga, glavni otpor pružila je Kraljevska albanska žandarmerija i male grupe rodoljuba.

U Draču je snaga od 500 Albanaca, uključujući žandare i naoružane dobrovoljce, koju su predvodili major Abaz Kupi (komandant žandarmerije u Draču) i Mujo Ulćinaku, pomorski narednik, pokušala da zaustavi italijansko napredovanje. Opremljeni lakim oružjem i sa tri mitraljeza i podržani obalnom baterijom, branioci su se nekoliko sati opirali pre nego što su savladani.[18] Kraljevska albanska mornarica stacionirana u Draču sastojala se od četiri patrolna čamca (svaki naoružan mitraljezom) i obalske baterije sa četiri topa od 75 mm.[21] Mujo Ulćinaku, komandant patrolnog čamca ,,Tirane“, koristio je svoj mitraljez da ubije i rani mnoge italijanske vojnike dok ga nije ubila artiljerijska granata ispaljena sa italijanskog ratnog broda.[21][22] Na kraju je veliki broj lakih tenkova istovaren sa italijanskih brodova. Nakon toga, otpor je počeo da se ruši i za pet sati Italijani su zauzeli grad.[23]

Do 13:30 7. aprila, sve albanske luke bile su u italijanskim rukama. Istog dana kralj Zog, njegova supruga i njihov novorođeni sin Leka pobegli su u Grčku, ponevši sa sobom deo zlatnih rezervi Albanske centralne banke. Čuvši vest, besna rulja napala je zatvore, oslobodila zatvorenike i opljačkala kraljevu rezidenciju. U 9.30 sati 8. aprila, italijanske trupe ušle su u Tiranu i brzo zauzele sve vladine zgrade. Italijanske kolone vojnika potom su krenule ka Skadru, Fjeru i Elbasanu. Skadar se predao uveče posle 12 sati borbe. Međutim, dva oficira garnizovana u zamku Rozafa odbila su da se povinuju naredbi o prekidu vatre i nastavili su da se bore sve dok im nije ponestalo municije. Italijanske trupe su se obračunavale sa albanskim trupama u Skadru što je zaustavilo napredovanje tog dana. Tokom italijanskog napredovanja u Skadru, rulja je napala zatvor i oslobodila oko 200 zatvorenika.[24]

Broj žrtava u ovim sukobima je sporan. Italijanski vojni izveštaji navode da je u Draču ubijeno 25 Italijana i 97 ranjeno, dok su lokalni izvori tvrdili da je ubijeno 400 Italijana.[25] Albanske žrtve su iznosile oko 160 mrtvih i nekoliko stotina ranjenih.[25]

Dana 12. aprila, albanski parlament glasao je za svrgavanje Zoga i ujedinjenje nacije sa Italijom „u ličnoj uniji“ ponudivši albansku krunu italijanskom kralju Vitoria Emanuela III.[26] Parlament je za premijera izabrao najvećeg albanskog zemljoposednika Šefketa Verlacija. Verlaci je bio privremeni šef države tokom narednih pet dana dok Vitorio Emanuele III formalno nije prihvatio albansku krunu u palati Kvirinale u Rimu. Vitorio Emanuele III imenovao je Frančeska Đakomonija di San Savina, bivšeg ambasadora u Albaniji, da ga zastupa u Albaniji kao „kraljev general-potpukovnik“ (u stvari vicekralj).

Generalno, italijanska invazija je bila loše planirana, loše izvedena i uspela je samo zato što je albanski otpor bio gori. Kao što je Filipo Anfuso, glavni pomoćnik grofa Ćana sarkastično započeo „... da su Albanci imali samo dobro naoružanu vatrogasnu brigadu, mogli su nas potisnuti na Jadran".[27][28][29]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Kraljevina Albanija (1939—1943) i Istorija Albanije u Drugom svetskom ratu
  Kraljevina Italija
  Kraljevina Albanija
Zastava Albanije tokom italijanske okupacije.

Albanija je 15. aprila 1939. godine istupila iz Društva naroda, koje je Italija napustila 1937. godine. Dana 3. juna 1939. godine albansko ministarstvo spoljnih poslova spojeno je sa italijanskim ministarstvom spoljnih poslova, a albanski ministar spoljnih poslova Džemil Dino postavljen je za italijanskog ambasadora. Po zauzimanju Albanije, italijanski diktator Benito Musolini proglasio je službeno stvaranje Italijanskog carstva, a kralj Vitorio Emanuele III dobio je i titulu kralja Albanije pored titule cara Etiopije, koja je bila okupirana tri godine pre toga. Albanska vojska je stavljena pod italijansku komandu i formalno je spojena u italijansku vojsku 1940. Pored toga, italijanski crnokošuljaši formirali su četiri legije albanske milicije, prvobitno regrutovane od italijanskih kolonista koji su živeli u Albaniji, ali kasnije od etničkih Albanaca.

Albanski pasoš izdat 1940.

Nakon okupacije Albanije i uspostavljanja nove vlade, ekonomije Albanije i Italije bile su povezane carinskom unijom što je rezultiralo uklanjanjem većine trgovinskih ograničenja.[30] Preko carinske unije uspostavljen je italijanski carinski sistem u Albaniji.[30] Zbog očekivanih ekonomskih gubitaka u Albaniji zbog promene carinske politike, italijanska vlada je Albaniji svake godine obezbeđivala 15 miliona albanskih leka kao nadoknadu .[30] U Albaniji su se primenjivali italijanski carinski zakoni i samo je Italija mogla da zaključuje ugovore sa trećim stranama.[30] Italijanskom kapitalu je bilo dozvoljeno da dominira albanskom ekonomijom.[30] Kao rezultat, italijanskim kompanijama je bilo dozvoljeno da drže monopole u eksploataciji albanskih prirodnih resursa.[31]

Albanija je pratila Italiju u ratu protiv Britanije i Francuske 10. juna 1940, i poslužila je kao baza za italijansku invaziju na Grčku u oktobru 1940, a albanske trupe su učestvovale u grčkoj kampanji, ali su masovno napustile liniju fronta. Južna područja te zemlje (uključujući gradove Đirokastru i Korču) privremeno je zauzela grčka vojska tokom te kampanje. Albanija je uvećana u maju 1941. godine aneksijom Kosova i delova Crne Gore i Vardarske banovine, čime su postigli nacionalistički cilj stvaranja "Velike Albanije". Deo zapadne obale Epira, Čamerija, nije pripojen, ali je stavljen pod nominalnom kontrolom albanskog visokog komesara. Kada je Italija septembra 1943. napustila Osovinu, nemačke trupe su odmah okupirale Albaniju nakon kratkog pohoda, uz relativno jak otpor.[32]

Tokom Drugog svetskog rata, albanski partizani, uključujući neke sporadične albanske nacionalističke grupe, borili su se protiv Italijana (posle jeseni 1942) i, posle toga, Nemaca. Do oktobra 1944. Nemci su se povukli sa južnog Balkana nakon vojnih poraza koje im je nanela Crvena armija, kolapsa Rumunije i Bugarske pred kapitulacijom.[33] Nakon odlaska Nemaca usled brzog napredovanja albanskih komunističkih snaga, albanski partizani slomili su nacionalistički otpor i vođa Komunističke partije Albanije, Enver Hodža, postao je vođa zemlje.[34]

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Događaji oko italijanske aneksije Albanije bili su deo inspiracije za osmi tom stripa Tintinove avanture pod nazivom Skiptar kralja Otokara, sa zapletom zasnovanim na izmišljenoj balkanskoj zemlji Sildaviji i njenim tenzijama sa većim susedom Bordurijom.[35] Autor stripova o Tintinu, Erže, je takođe insistirao na tome da njegov urednik objavi to delo kako bi iskoristio trenutne događaje 1939. godine jer je "Sildavija" predstavljala Albaniju.[35]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Fischer 1999. (Purdue ed.), str. 21.
  2. ^ a b v g Fischer 1999. (Purdue ed.), str. 22.
  3. ^ Fischer 1999 (C. Hurst ed.), str. 5.
  4. ^ Kokolakis, Mihalis (2003). Το ύστερο Γιαννιώτικο Πασαλίκι: χώρος, διοίκηση και πληθυσμός στην τουρκοκρατούμενη Ηπειρο (1820–1913) [The late Pashalik of Ioannina: Space, administration and population in Ottoman ruled Epirus (1820–1913)]. Athens: EIE-ΚΝΕ. str. 91. ISBN 960-7916-11-5.  "Περιορίζοντας τις αρχικές του ισλαμιστικές εξάρσεις, το αλβανικό εθνικιστικό κίνημα εξασφάλισε την πολιτική προστασία των δύο ισχυρών δυνάμεων της Αδριατικής, της Ιταλίας και της Αυστρίας, που δήλωναν έτοιμες να κάνουν ό,τι μπορούσαν για να σώσουν τα Βαλκάνια από την απειλή του Πανσλαβισμού και από την αγγλογαλλική κηδεμονία που υποτίθεται ότι θα αντιπροσώπευε η επέκταση της Ελλάδας." "[By limiting the Islamic character, the Albanian nationalist movement secured civil protection from two powerful forces in the Adriatic, Italy and Austria, which was ready to do what they could to save the Balkans from the threat of Pan-Slavism and the Anglo French tutelage that is supposed to represent its extension through Greece.]"
  5. ^ Hall, Richard C. (17. 10. 2014). Consumed by War: European Conflict in the 20th Century. University Press of Kentucky. str. 12. ISBN 9780813159959. „As a result of the Ottoman collapse, a group of Albanians, with Austrian and Italian support, declared Albanian independence at Valona (Vlorë) on 28 November 1912.” 
  6. ^ Albania: A Country Study: Albania's Reemergence after World War I, Library of Congress.
  7. ^ Stephen J. Lee (2003). Europe, 1890–1945. Psychology Press. str. 336–. ISBN 978-0-415-25455-7. „The invasion of Albania in 1939 resulted in the addition of territory on the Adriatic, a compensation for the territory Italy had not been given in the 1919 peace settlement. These policies were, however, carried out at immense cost, which eventually shattered the regime's limited infrastructure. There are also examples of direct” 
  8. ^ Kallis, Aristotle A. (2000), Fascist ideology: territory and expansionism in Italy and Germany, 1922–1945, Routledge, str. 132—133, ISBN 9780415216128 
  9. ^ Rodogno 2006, str. 106
  10. ^ a b Albania: A Country Study: Italian Penetration, Library of Congress
  11. ^ p. 149 Smith, Denis Mack Mussolini's Roman Empire Viking Press 1976
  12. ^ Fischer 1999 (C. Hurst ed.), str. 7.
  13. ^ Albania: A Country Study: Zog's Kingdom, Library of Congress
  14. ^ Albania: A Country Study: Italian Occupation, Library of Congress
  15. ^ p. 151 Smith, Denis Mack Mussolini's Roman Empire Viking Press 1976
  16. ^ Pearson, Owen (2004). Albania in the Twentieth Century, A History. Volume I - Albania and King Zog. The Centre for Albanian Studies / I.B.Tauris. str. 429. ISBN 978-184511013-0. 
  17. ^ Pearson 2004, str. 439.
  18. ^ a b Pearson 2004, str. 444.
  19. ^ Fischer 1999 (Purdue ed.), str. 22.
  20. ^ a b La Regia Marina tra le due guerre mondiali.
  21. ^ a b "Zeqo">Zeqo, Mojkom (1980). Mujo Ulqinaku. Tirana, Albania: 8 Nëntori Pub. House. 
  22. ^ Kore, Blerim (7. 4. 2009). „Kur mbreti italian Viktor Emanueli, vizitonte Gjirokastren”. Koha Jone (na jeziku: albanski). Koha Jone. Arhivirano iz originala 8. 10. 2010. g. Pristupljeno 2. 9. 2010. 
  23. ^ Pearson 2004, str. 444–5.
  24. ^ Pearson 2004, str. 454.
  25. ^ a b Pearson 2004, str. 445.
  26. ^ Fischer 1999 (C. Hurst ed.), str. 36.
  27. ^ Schwandner-Sievers, Stephanie; Fischer, Bernd Jürgen (2002). Albanian Identities: Myth and History (na jeziku: engleski). Indiana University Press. str. 139. ISBN 0253341892. 
  28. ^ Fischer, Bernd Jürgen (1999). Albania at War, 1939–1945 (na jeziku: engleski). Hurst. str. 23. ISBN 9781850655312. 
  29. ^ Brewer, David (2016-02-28). Greece, the Decade of War: Occupation, Resistance and Civil War (na jeziku: engleski). I.B.Tauris. str. 2. ISBN 9780857729361. 
  30. ^ a b v g d Raphaël Lemkin. Axis Rule in Occupied Europe. Slark, New Jersey, USA: The Lawbook Exchange, Ltd., 2005. Pp. 102.
  31. ^ Pearson, Owen (2005). Albania in the Twentieth Century, A History. Volume II - Albania in Occupation and War, 1939-45. The Centre for Albanian Studies / I.B.Tauris. str. 433. ISBN 978-184511104-5. 
  32. ^ Fischer 1999 (C. Hurst ed.), str. 189.
  33. ^ Fischer 1999 (C. Hurst ed.), str. 223.
  34. ^ Albania: A Country Study: The Communist and Nationalist Resistance – Library of Congress.
  35. ^ a b Assouline, Pierre (2009) [1996]. Hergé, the Man Who Created Tintin. Charles Ruas (translator). Oxford and New York: Oxford University Press. str. 62. ISBN 978-0-19-539759-8. 

Dodatni izvori[uredi | uredi izvor]

  • Fischer, Bernd J. (1999). Albania at War, 1939–1945. Purdue University Press. ISBN 978-155753141-4. 
  • Fischer, Bernd J. (1999). Albania at War, 1939–1945. C. Hurst & Co Publishers. ISBN 978-185065531-2. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Italijanska invazija Albanije na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Италијанска_инвазија_Албаније&oldid=25916929”