Kalijum-hidroksid

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Kalijum hidroksid
Drugi nazivi Bazna potaša
Identifikacija
CAS регистарски број 1310-58-3
MeSH Potassium+hydroxide
RTECS TT2100000
Svojstva
Molekulska formula KOH
Molarna masa 56.10564 g/mol
Agregatno stanje bela supstanca,
higroskopna
Gustina 2.044 g/cm³, osnovno
Tačka topljenja

360 °C

Tačka ključanja

1320 °C

Rastvorljivost u vodi 1100 g/L (25 °C)
Struktura
Kristalna rešetka/struktura monoklinična
Opasnost
EU-klasifikacija Korozivan (C)
NFPA 704
NFPA 704.svg
0
3
1
 
R-oznake R22, R35
S-oznake (S1/2), S26, S36/37/39, S45
Tačka paljenja nije zapaljiv
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni Kalijum-oksid; Kalijum-peroksid; Kalijum-superoksid
Drugi katjoni Litijum-hidroksid; Natrijum-hidroksid; Rubidijum-hidroksid; Cezijum-hidroksid



Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje (25 °C, 100 kPa) materijala

Infobox references

Kalijum-hidroksid (molekulska formula KOH) je hidroksid kalijuma, i jedna od najjačih baza.[1][2]

Pri normalnim uslovima kalijum-hidroksid je čvrsta supstanca bele boje gustine 2,04 g/cm3. Obično se produkuje u obliku, mekih kristalnih listića ili granula. Veoma dobro je rastvorljiv u vodi npr. na temperaturi od 0 °C 97 g na 100 cm3, a na 20 °C 110 g na 100 cm3 H2O. Proces rastvaranja je egzoterman. Temperatura topljenja kalijum hidroksida iznosi 406+ °C, a temperatura ključanja 1320 °C. Kalijum hidroksid i njegov vodeni rastvor prima iz vazduha ugljen-dioksid gradeći kalijum karbonat. Kalijum hidroksid nagriza kožu i izaziva ozbiljne rane. LD50 (pacov, preko usta) iznosi 250 - 400 mg/kg.

Njegova molekulska masa je 56,1 u.

Dobija se reakcijom kalijuma sa vodom. U većim količinama dobija se elektrolizom rastvora kalijum hlorida. Pre se dobijao rastvaranjem pepela u vodi ali takav kalijum-hidroksid nije bio potpuno čist.

Kalijum-hidroksid se koristi za proizvodnju sapuna, u organskim sintezama kao jaka baza i u sredstvima za čišćenje cevi.

Reference[uredi]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Holleman A. F., Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st edition ed.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]