Капибара

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kapibara
Hydrochoerus hydrochaeris
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Mammalia
Red:
Rodentia
Porodica:
Caviidae
Potporodica:
Hydrochoerinae
Rod:
Hydrochoerus
Vrsta:
H. hydrochaeris
Binomno ime
Hydrochoerus hydrochaeris
(Linnaeus, 1766)
Rasprostranjenost vrste

Kapibara ili vodeno prase (lat. Hydrochoerus hydrochaeris) je južnoamerički glodar iz porodice morske prasadi (Caviidae). Najveći je glodar na svetu[2] i član roda Hydrochoerus. Bliski srodnici ove vrste su moko i morsko prase. Jedini drugi postojeći član je mala kapibara (Hydrochoerus isthmius). Kapibara naseljava savane i guste šume i živi u blizini vodenih površina. To je veoma društvena vrsta i može se naći u grupama od čak 100 jedinki, ali obično živi u grupama od 10-20 jedinki. Kapibara se lovi zbog mesa i krzna, kao i zbog masnoće sa debele masne kože.[3] Ne smatra se ugroženom vrstom.

Klasifikacija i filogenija[uredi | uredi izvor]

Kapibara i mala kapibara pripadaju potfamiliji Hydrochoerinae zajedno sa kerodonom. Postojeće kapibare i njihovi izumrli rođaci su prethodno bili klasifikovani u sopstvenu porodicu Hydrochoeridae.[4] Od 2002. godine, molekularne filogenetičke studije su prepoznale blisku vezu između Hydrochoerus i kerodona,[5] podržavajući smeštanje oba roda u potporodicu Caviidae.[6]

Paleontološke klasifikacije su ranije koristile Hydrochoeridae za sve kapibare, dok su Hydrochoerinae koristile za postojeći rod i njegove najbliže fosilne srodnike, kao što je Neochoerus,[7][8] ali je nedavno usvojena klasifikacija Hydrochoerinae unutar Caviidae.[9] Taksonomija fosilnih hidrohoerina se takođe menja. Poslednjih godina, raznovrsnost fosilnih hidrohoerina je značajno smanjena.[7][8] Ovo je uglavnom zbog prepoznavanja da kutnjaci kapibare pokazuju snažne varijacije u obliku tokom života jedinke.[7] U jednom slučaju, sada se smatra da materijal koji se nekada odnosio na četiri roda i sedam vrsta na osnovu razlika u obliku kutnjaka predstavlja različito stare jedinke jedne vrste, Cardiatherium paranense.[7] Među fosilnim vrstama, naziv „kapibara“ se može odnositi na mnoge vrste Хидроцхоеринае koje su bliže povezane sa modernim Hydrochoerus nego na „kardiominske“ glodare poput Cardiomys.[9] Fosilni rodovi Cardiatherium, Phugatherium, Hydrochoeropsis, i Neochoerus su kapibare pod tim konceptom.

Izgled[uredi | uredi izvor]

Taksidermijski primerak kapibare
Kostur kapibare

Kapibara ima kratku glavu i veliko telo prekriveno dlakom crveno-braon boje na ledima koja prelazi u žuto-braon nijansu na stomaku ove životinje. Njene znojne žlezde mogu se naći na površini dlakavih delova kože, što je neobična osobina među glodarima.[4] Životinji nedostaje donja dlaka, a njena zaštitna dlaka se malo razlikuje od pokrovne dlake.[10] Odrasle kapibare narastu do 106—134 cm (3,48—4,40 ft) u dužinu, kad stoje visoke u hrbati 50—62 cm (20—24 in) i obično teže 35—66 kg (77—146 lb), sa prosekom venecuelanskih lanosa od 48,9 kg (108 lb).[11][12][13] Ženke su nešto teže od mužjaka. Najveće zabeležene težine su 91 kg (201 lb) za divlju ženku iz Brazila i 73,5 kg (162 lb) za divljeg mužjaka iz Urugvaja.[4][14] Takođe, 2001. ili 2002. godine u Sao Paulu je prijavljena jedinka od 81 kg.[15] Zubna formula je 1.0.1.31.0.1.3.[4] Kapibare imaju blago ukrštene noge i rudimetarni rep.[4] Zadnje noge su im nešto duže od prednjih nogu; imaju tri prsta na zadnjim i četiri prsta na prednjim nogama.[16] Njuške su im tupe, sa nozdrvama, a oči i uši su im pri vrhu glave.

Njen kariotip ima 2n = 66 i FN = 102, što znači da ima 66 hromozoma sa ukupno 102 kraka.[6][4]

Ekologija[uredi | uredi izvor]

Žutoglava karakara na kapibari
Porodica kapibara pliva

Kapibare su poluvodeni sisari[13] koji se nalaze u gotovo svim zemljama Južne Amerike osim Čilea.[17] Žive u gustim šumama u blizini vodenih površina, kao što su jezera, reke, močvare i bare,[12] kao i u poplavljenim savanama i duž reka u tropskim prašumama. One su vrhunski plivači i mogu da zadrže dah pod vodom i do pet minuta. Stočni račevi su podesno stanište za kapibare.[4] One obitavaju po matičnim područjima u proseku od 10 hektara (25 hektara) u populaciji visoke gustine.[4]

Mnogi begunci iz zatočeništva takođe se mogu naći u sličnim vodenim staništima širom sveta. Uočavanja su prilično česta na Floridi, iako populacija koja se razmnožava još nije potvrđena.[18] Ove odbegle populacije se javljaju u oblastima gde su živele praistorijske kapibare; Kapibare iz kasnog pleistocena su naseljavale Floridu[19] i Hydrochoerus gaylordi je obitavao u Grenadi, a divlje kapibare u Severnoj Americi mogu zapravo da popune ekološku nišu pleistocenskih vrsta.[20] Godine 2011, jedan primerak je primećen na centralnoj obali Kalifornije.[21]

Ishrana i predacija[uredi | uredi izvor]

Kapibara jede seno u zoološkom vrtu Franklin Park, Boston, Masačusets

Ova vrsta je biljojed i hrane se pretežno travom, vodenim biljkama,[12][22] voćem i korom drveta.[13] Kapibara je izbirljiva životinja[23] i hrani se lišćem jedne biljke uprkos mnogim drugim vrstama biljaka kojima je okružena. Tokom kišne sezone hrani se travom, a kada nastupe suše i trskom. Dok preferentno jedu travu tokom vlažne sezone, tokom sušne sezone moraju da pređu na izobilniju trsku.[24] Biljke koje kapibare jedu tokom leta gube svoju hranljivu vrednost zimi, te se u to vreme ne konzumiraju.[23] Zglob vilice kapibare nije okomit, tako da žvaću hranu mlevenjem napred-nazad, a ne sa jedne na drugu stranu.[25] Kapibare su autokoprofagi,[26] što znači da jedu sopstveni izmet kao izvor bakterijske crevne flore, da pomognu u varenju celuloze u travi koja čini njihovu normalnu ishranu i da izvuku maksimum proteina i vitamina iz svoje hrane. One takođe vraćaju hranu da bi je ponovo žvakale, slično žvakanju krava od strane stoke.[26][27] Kao što je slučaj sa drugim glodarima, prednji zubi kapibara neprestano rastu da bi nadoknadili stalno trošenje zbog konzumiranja trave;[17] njihovi obrazni zubi takođe stalno rastu.[25]

Rasprostranjenje[uredi | uredi izvor]

Areal kapibare obuhvata veći broj država u Južnoj Americi.

Vrsta ima stanište u Argentini, Venecueli, Kolumbiji, Brazilu, Peruu, Ekvadoru, Boliviji, Paragvaju, Gvajani, Surinamu, Francuskoj Gvajani i Urugvaju.[1]

Stanište[uredi | uredi izvor]

Staništa kapibare su šume, rečni ekosistemi i slatkovodna područja.[1]

Ugroženost[uredi | uredi izvor]

Kapibara nije ugrožena, i kategorisana je kao takson za koji postoji mali rizik od izumiranja od izumiranja jer je široko rasprostranjen.[1]

Napomene[uredi | uredi izvor]


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Reid, F. (2016). „Hydrochoerus hydrochaeris”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2021.2. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 16. 10. 2021.  Baza podataka uključuje i dokaze o riziku ugroženosti. (jezik: engleski)
  2. ^ Basic Biology (2015). „Rodents”. 
  3. ^ Capybara (Hydrochoerus hydrochaeris) Arhivirano 2012-01-03 na sajtu Wayback Machine. ARKive.org
  4. ^ a b v g d đ e ž Mones, Alvaro; Ojasti, Juhani (16. 6. 1986). „Hydrochoerus hydrochaeris”. Mammalian Species (264): 1—7. JSTOR 3503784. doi:10.2307/3503784. 
  5. ^ Rowe, Diane L.; Honeycutt, Rodney L. (mart 2002). „Phylogenetic Relationships, Ecological Correlates, and Molecular Evolution Within the Cavioidea (Mammalia, Rodentia)”. Molecular Biology and Evolution. 19 (3): 263—277. PMID 11861886. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a004080 Slobodan pristup. 
  6. ^ a b Woods, C.A.; Kilpatrick, C.W. (2005). „Infraorder Hystricognathi”. Ur.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd izd.). Johns Hopkins University Press. str. 1556. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  7. ^ a b v g Vucetich, María G.; Deschamps, Cecilia M.; Olivares, Itatí; Dozo, María T. (2005). „Capybaras, size, shape, and time: A model kit”. Acta Palaeontologica Polonica. 50 (2): 259—272. 
  8. ^ a b Deschamps, Cecilia M.; Olivares, Itatí; Vieytes, Emma Carolina; Vucetich, María Guiomar (12. 9. 2007). „Ontogeny and diversity of the oldest capybaras (Rodentia: Hydrochoeridae; late Miocene of Argentina)”. Journal of Vertebrate Paleontology. 27 (3): 683—692. JSTOR 30126368. doi:10.1671/0272-4634(2007)27[683:oadoto]2.0.co;2. 
  9. ^ a b Cerdeño, E.; Pérez, M.E.; Deschamps, C.M.; Contreras, V.H. (2019). „A new capybara from the late Miocene of San Juan Province, Argentina, and its phylogenetic implications”. Acta Palaeontologica Polonica. 64 (1): 199—212. doi:10.4202/app.00544.2018 Slobodan pristup. 
  10. ^ „The Cabybara – 10 Facts About the World's Largest Rodent”. WorldAtlas (na jeziku: engleski). 26. 7. 2019. Pristupljeno 2020-03-18. 
  11. ^ Capybara Arhivirano 2012-01-03 na sajtu Wayback Machine, Arkive
  12. ^ a b v Capybara Facts. Smithsonian National Zoological Park. Retrieved on December 16, 2007.
  13. ^ a b v Capybara. Palm Beach Zoo. Retrieved on December 17, 2007.
  14. ^ World Association of Zoos and Aquariums. WAZA. Retrieved on 2011-12-07.
  15. ^ Ferraz, Katia Maria Paschoaletto Micchi de Barros; Bonach, Kelly; Verdade, Luciano Martins (2005). „Relationship between body mass and body length in capybaras (Hydrochoerus hydrochaeris)”. Biota Neotropica. 5 (1): 197—200. doi:10.1590/S1676-06032005000100020 Slobodan pristup. 
  16. ^ „Capybara Printout”. Enchantedlearning.com. Pristupljeno 2013-05-27. 
  17. ^ a b Bristol Zoo Gardens (UK) Capybara Arhivirano 2007-09-18 na sajtu Wayback Machine. Bristolzoo.org.uk. Retrieved on 2011-12-07.
  18. ^ „Nonnatives – Capybara”. myfwc.com. Arhivirano iz originala 2014-04-06. g. Pristupljeno 2013-08-30. 
  19. ^ Baskin, Jon; Gervais, P. Darrow; Gervais, Camille J. (2020). „A Late Pleistocene capybara (Rodentia, Caviidae, Hydrochoerinae) from near Houston, Texas, USA, with a brief review of North American fossil capybaras”. Proceedings of the Academy of Natural Sciences of Philadelphia. 167: 57. S2CID 216241471. doi:10.1635/053.167.0105. 
  20. ^ Erick J. Lundgren, Daniel Ramp, John Rowan, Owen Middleton, Simon D. Schowanek, Oscar Sanisidro, Scott P. Carroll, Matt Davis, Christopher J. Sandom, Jens-Christian Svenning, Arian D. Wallach, James A. Estes, 2020, Introduced herbivores restore Late Pleistocene ecological functions, PNAS, 117 (14), pp. 7871-7878, Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America
  21. ^ Mather, Kate (18. 8. 2011). „A gnawing question answered: It's a capybara roaming Paso Robles”. Los Angeles Times. Pristupljeno 10. 1. 2012. 
  22. ^ Forero-Montaña, Jimena; Betancur, Julio; Cavelier, Jaime (jun 2003). „Dieta del capibara Hydrochaeris hydrochaeris (Rodentia: Hydrochaeridae) en Caño Limón, Arauca, Colombia” [Distribution and abundance of Caiman crocodilus in the Caño Negro National Wild Life Refuge, Costa Rica]. Revista de Biología Tropical (na jeziku: španski). 51 (2): 571—578. PMID 15162749. 
  23. ^ a b Quintana, R.D.; Monge, S.; Malvárez, A.I. (1998). „Feeding patterns of capybara Hydrochaeris hydrochaeris (Rodentia, Hydrochaeridae) and cattle in the non-insular area of the Lower Delta of the Paraná River, Argentina”. Mammalia. 62 (1). S2CID 83976640. doi:10.1515/mamm.1998.62.1.37. 
  24. ^ Barreto, Guillermo R.; Herrera, Emilio A. (1998). „Foraging patterns of capybaras in a seasonally flooded savanna of Venezuela”. Journal of Tropical Ecology. 14 (1): 87—98. JSTOR 2559868. doi:10.1017/S0266467498000078. 
  25. ^ a b Capybara. Hydrochaeris hydrochaeris. San Francisco Zoo
  26. ^ a b „Meet Taronga's Capybaras”. Taronga Zoo. Pristupljeno 29. 12. 2021. 
  27. ^ Lord, Rexford D. (mart 1994). „A descriptive account of capybara behaviour”. Studies on Neotropical Fauna and Environment. 29 (1): 11—22. doi:10.1080/01650529409360912. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Hydrochoeris_hydrochaeris na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Kapibara.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Капибара&oldid=27499093”