Karlo Veliki

Karlo I Veliki
Karlo Veliki
Lični podaci
Datum rođenja	(742-04-02)2. april 742.
Mesto rođenja	Lijež, Franačka
Datum smrti	28. januar 814.(814-01-28) (71 god.)
Mesto smrti	Ahen, Franačka
Porodica
Supružnik	Deziderata, Hildegard, Fastrada, Liutgarda
Potomstvo	Pipin Grbavi, Karlo Mlađi, Pipin II od Italije, Luj I Pobožni
Roditelji	Pipin III Mali Bertrada od Laona
Dinastija	Karolinzi
Car Svetog rimskog carstva
Period	768—814
Prethodnik	Pipin Mali
Naslednik	Luj I Pobožni

Karlo Veliki (lat. Carolus Magnus, franc. Charlemagne, nem. Karl der Große; Lijež, 2. april 742 — Ahen, 28. januar 814) je bio franački kralj od 768, kralj Italije od 774, a od 800. prvi car Franačkog carstva i prvi car u zapadnoj Evropi nakon propasti Zapadnog rimskog carstva tri veka ranije.

Kao sin kralja Pipina Malog i Bertrade od Laona, nasledio je svog oca i vladao zajedno sa svojim bratom Karlomanom, sve do njegove iznenadne i neobjašnjene smrti 771. Karlo Veliki je nastavio politiku svog oca prema papstvu i postao je njegov zaštitnik, slomivši moć Langobarda u Italiji i vodeći rat protiv Saracena, koji su ugrožavali njegovo carstvo iz Španije. Tokom ove kampanje Karlo Veliki je pretrpeo najteži poraz u svom životu u bici kod Ronsenvala 778. Takođe je vodio ratove i sa narodima sa istoka, uništivši avarsku državu, a Saksonce je porazio i naterao ih da pređu u hrišćanstvo, uvrstivši ih u svoje carstvo i tako je utro put za kasniju Otonsku dinastiju.

Nazvan je „ocem Evrope“ (pater Europae), jer je njegovo carstvo ujedinilo veći deo zapadne Evrope prvi put nakon propasti Rimskog carstva. Njegova vladavina je povezana sa Karolinškom renesansom, oživljavanja umetnosti i kulture. Francuska i Nemačka monarhija smatraju svoja kraljevstva naslednicima carstva Karla Velikog.

Karlo Veliki je umro 814. nakon trinaestogodišnje vladavine Carstvom. Umro je u prestonici Carstva - Ahenu u današnjoj Nemačkoj.

Mladost Pipinovog sina

Stariji Pipinov sin Karlo, sa nadimkom „Veliki“ (lat. Caroli Magni/Carolus Magnus, franc. Charlemagne, nem. Karl der Große) je rođen 2. aprila 742. godine u Liježu (današnja Belgija).

Prema svedočanstvu Karlovog biografa Ajnharda, Karlo je detinjstvo proveo na očevom dvoru u Ahenu, gradu kojeg će kasnije uzdići za svoju prestonicu.

Tu je naučio da mačuje, da pliva (bio je odličan plivač), jaše i lovi. Zanimljivo da Pipin nije školovao svoga sina, niti ga je poslao u neki manastir gde su mogli da ga obrazuju sveštenici. Tako će Karlo do kraja života ostati nepismen (jedan od nepismenih vladara), koji će toliko ulagati u obrazovanje da će na dvoru otvoriti Dvorsku akademiju gde će raditi poznati evropski umovi.

Kolika mu je bila strast da nauči da piše, pokazuje i to što je do svoje smrti pod krevet čuvao voštane tablice, da bi se noću skrivao od sveta i pokušao da nauči da piše. Zbog nepismenosti, svoje akte je potpisivao tako što je udarao žig svoga prstena kao otisak.

Još kao dečak bio je odličan jahač i odličan rukovalac lukom i strelom. Po rečima njegovog biografa, Karlo je bio naročito snažan momak, telesno veoma jak, ali dosta nizak i zdepast. Karlo nije bio predviđen da nasledi očev tron, jer su Karolinzi tada delili svoje teritorije na Severnu i Južnu Franačku. Pipin je imao i mlađeg sina Karlomana, koji je takođe bio potencijalni naslednik prestola.

Kralj Karlo Veliki

Posle smrti Pipina Malog (768), po naslednom pravu nekoga, Karlo i Karloman su podelili teritoriju franačkog kraljevstva. Tako je Karlo dobio teritoriju nečega, severnu Neustriju i veći deo Akvitanije. Mlađi Karloman je dobio druge delove kraljevine Između Karla i Karlomana je dolazilo do nesloge, naročito zbog langobardskog stava. Još dok je Pipin bio živ, Karloman je naginjao langobardskoj struji, dok je Karlo bio veliki zagovornik papske struje. Kada je u granicama Karlove teritorije izbio lokalni sukob, Karloman je odbio da pomogne bratu, pa je Karlo sam ugušio ustanak. Teško stanje među braćom je nekako olakšavala njihova majka Bertrada, na čiji je predlog Karlo popustio. On je polako prihvatio langobardsku struju, oženivši ćerku poslednjeg langobardskog kralja Deziderija - Dezideratu. Situacija u franačkoj kraljevini se drastično menja posle smrti Karlomana (771), kada se većina njegovih vazala priključila Karlu, lišivši prestola Karlomanovu decu. Tako je Karlo postao jedini franački kralj (771)

Karlo Veliki i ratovi sa Langobardima

Izgled Langobardske gvozdene krune koju je Karlo 774. stavio na svoju glavu. Danas se kruna čuva u muzeju grada Monce pored Milana.

Trpeljiv odnos Karla i langobardskog kralja Deziderija je kratko trajao. Posle uskraćivanja prava nasledstva Karlomanovoj deci, njihova majka je otišla na noge Dezideriju i molila ga je da vrati njenu decu na presto. Deziderije se obratio Karlu sa ovakvom molbom, ali je Karla samo još više uznemirio. Karlo okreće svoj kurs prema Langobardima, a kada mu se iz Rima obratio novoizabrani papa Hadrijan I za pomoć protiv Langobarda, Karlo je imao pokriće da započne ratovanje.

Franačka vojska je mesecima opsedala prestonicu Langobardske kraljevine Paviju (nedaleko od današnjeg Milana), ali bez uspeha. Kralj Deziderije se zatvorio u tvrđavu i pružao ogorčeni otpor. Karlo je po dolasku u Italiju iskoristio priliku da učvrsti svoj položaj u Rimu. Papa Hadrijan ga je primio sa velikim počastima i Karlo je tu svečano potvrdio sve darove koje je davao njegov otac Pipin Rimu. Papa je potvrdio Karlu titulu rimskog particija, koja je papu stavljala u zavisan položaj od franačkog kralja.

Karlo se ponovo vraća i završava rat sa Langobardima. Čak je i svoju ženu Dezideratu poveo i tražio da moli brata da se preda. Početkom jula 774. pala je langobardska prestonica, Deziderije je zbačen sa prestola i proteran u manastir, a Karlo je uzeo titulu kralja Franaka i Langobarda.

Međutim, po povratku Karla u Franačku, izbio je bunt langobardskih vojvoda koje je predvodio Deziderijev sin Aldagiz. To je tražilo novu intervenciju Karla koji se vraća u Italiju, potukao sve langobardske vojvode, a zatim krenuo da sredi prilike u Bavarskoj, jer je bavarski vojvoda i vođa Tasilo iskoristio Karlovo ratovanje u Italiji pa je digao ustanak. Tasilo je pobeđen i zatvoren, a Karlo je ukinuo zvanje vojvode u Bavarskoj.

Uskoro je langobardska kraljevina dobila svog zasebnog kralja u ličnosti Karlovog sina Pipina, koji je vladao pod opštim rukovodstvom svog oca, dok je sama kraljevina dobila organizaciju po franačkom uzoru. Karlu se uskoro poklonilo i vojvodstvo Benevent, koje se držalo u neutralnosti u odnosu prema Langobardskoj kraljevini.

Veliki ratovi Karla Velikog

Posle pokoravanja Langobarda, kralja Karla su čekala nova iskušenja i ratovi.

Slično Bavarcima, i Saksonci su podigli ustanak protiv Karla Velikog.

Ajnhard piše da je predstojeći rat sa Saksoncima bio jedan od najdužih i najkrvavijih ratova Karla Velikog.

Prve Karlove akcije počele su 772. godine. Franačka vojska je krenula na pleme Angarijaca i zauzela njihovo utvrđenje Eresburg. Na to su Saksi upali u Hesen 774. i opljačkali manastir kao i Deventersku crkvu u zemlji Friza. Žestina Karlovih operacija bila je tako snažna da su uskoro Sasi počeli preklinjati za mir.

Karlo je primio pregovore, ali je tražio da se Sasi pokrste, tj. prime hrišćanstvo.

Do novih neprijateljstva došlo je 778. kada su Sasi izabrali aristokratu Vidukinda za novog vođu pobune. Vidukind je počeo da krši ugovor koji je ranije potpisan sa Karlom, počeo je da objavljuje zakonike i pravila.

Karlo je ponovo intervenisao i kod Verdena je Saksima zadao odlučujući poraz (785) Vidukind se predao i prešao na Karlovu stranu, pokrstio se, a Karlo mu je kumovao i dao bogate darove.

Osvajanjem Saksonije i prisajedinjenjem Bavarske dovelo je Franačku državu u dodir sa nekoliko drugih naroda duž Labe i istočno od nje, a koji nisu bili nimalo naklonjeni franačkoj politici.

Najviše problema su Karlu zadavala slovenska plemena Bodrići, a nešto zapadnije i Avara.

Karlo je prvo pokorio Bodriće, opustošio njihovu zemlju i naterao ih da priznaju njegovu vlast.

Sa Avarima rat nije bio nimalo lak. Avari su uzeli učešća u koaliciji protiv Franaka i neko vreme držali franački grad Frijaul. Ratne operacije su počele 795. gde je Karlo iskoristio međusobne svađe među pojedinim avarskim starešinama i lako ih porazio. Posle uništenja Avarske države u Panoniji, Karlo je ovu oblast uključio u granicama svoje države kao Panonsku marku (provinciju).

Karlo je neminovno morao doći i u sukob sa Arapskim kalifatom. Još je njegov deda Karlo Martel (Čekić) počeo pohode protiv Arapa koji su ugrožavali granice carstva. Lično je Karlo Veliki sa svojom vojskom krenuo 778. na Pirineje gde je pretrpeo veliki neuspeh u bici kod Saragose, gde je jedva izvukao živu glavu, tako što mu se prvi ađutant žrtvovao i dao mu konja koji mu je oboren u borbi. Novu ofanzivu je preuzeo prefekt Bretonske marke (provincije) Roland, čija je vojska porazila Arape u Baskiji, ali je sam Roland pao na bojnom polju.

Kasnije će o njemu biti ispevan poznati „Ep o Rolanu“.

Paralelno sa ovim operacijama, Karlo Veliki je osvojio i Istru (788).

Poslednja etapa borbe protiv Arapa u Španiji bila je 796. godine kada je Karlo Veliki poveo odlučujuću ofanzivu i preuzeo vlast nad čitavim Iberijskim poluostrvom do reke Ebra, proširujući još više granice svoje države i formirajući još jednu provinciju „Špansku marku“.

Što se tiče crkvene politike Karla Velikog, on je sazvao sinod u Frankfurtu (794) i izjasnio se protiv kulta ikona (Libri Carolini).

Karlo Veliki kao car Svetog rimskog carstva

Mapa Karlovog Carstva

Na vrhuncu svoje moći, Karlo je već maštao o tome da prigrabi carsku krunu.

Uzdizanje franačke države od kraljevine do carevine bila je večita težnja i prethodnih vladara, ali niko nije imao moći kao Karlo. Pokorivši skoro polovinu Evrope, organizujući stabilnu državu, raspolažući ogromnim uticajem Svete stolice, Karlo se okrenuo pitanju carsta. Na ruku mu je išla i promena u Rimu. Posle smrti Hadrijana 795. novi papa je postao rimski sveštenik Lav III.

Za njega se mislilo da vodi nesveštenički život, da ima žene oko sebe i da je odan prodavanju crkvenih dostojanstva (simonija). Karlo je prvi put stupio u kontakt sa papom u pismu od 796. u kome ga poziva da se drži kanonskih propisa, da živi pošteno i časno i da suzbija prodaju crkvenih dragocenosti. Takvim uputstvima Karlo je potvrdio svoje uverenje da ima pravo staranja i o verskoj i o svešteničkoj delatnosti papstva.

Zapravo, Karlo je tako stvarao dobre odnose sa papom jer je u glavi imao samo jednu misao - kako da se domogne carske krune.

Splet događaja mu je išao na ruku.

U Rimu nije prestajala da splašnjava opozicija protiv Lava III, čak je došlo i do fizičkog obračuna u aprilu 799. na ulicama Rima posle jedne liturgije. Papu su bacili na zemlju, šutirali nogama, pokušali da oslepe i da mu iščupaju jezik. U toj zaveri i napadu učestvovali su i visoki crkveni dostojnici i ugledni velikaši Papske države. Papu je spasio vojvoda od Spolenta i sakrio u svoj zamak pred razgoropađenom opozicijom.

Krunisanje Karla Velikog u Rimu 800.

Maršal Papa se obraća pismom Karlu Velikom i moli ga za pomoć. Karlo istupa kao arbitar. Odlazi u Padebronu, gde poziva i papu da dođe i sa njim sklapa sporazum. Tu je predočio papi da će poslati dva franačka nadbiskupa u Rim da ispitaju njegov slučaj. U stvari, Karlo je tako spremao teren za odlazak u Rim. Utvrđeno je da je papa radio po propisima, da nije prodavao crkvena dobra, i da je vodio normalan život. Karlo je naredio da se svi zaverenici pohapse i odvedu u Franačku. Papa mu se zahvalio i pozvao ga u Rim.

Karlo je stigao u Rim u jesen 800. godine, gde ga je papa svečano dočekao.

Novembra 800. sastala se u crkvi Sv. Petra opšta skupština franačkih i rimskih svetovnih crkvenih velikaša koja je pod Karlovim predsedavanjem donela odluku da se papa javnom i svečanom zakletvom opere od optužbi koje su iznošene o nedostojnosti njegovog ličnog života. To je zaista učinjeno pred skupštinom istoga sastava 23. decembra, kada se papa zakleo u Boga da nije činio zlodela koja su mu bila pripisivana. Istoga dana u Rim je došla jedna delegacija iz Jerusalima pa je Karlu u ime jerusalimskog patrijarha predala zastavu i ključeve Svetog groba, Kalvarije i samoga grada Jerusalima, isto onako kao što pet godina ranije papa Lav predao Karlu zastavu i ključeve grada Rima.

Prema tome, ličnost Karla Velikog kao cara je već tada počela da stupa na scenu, jer su se svi prema njemu ophodili kao prema gospodaru i pokoravali mu se. Samo je trebalo da se izvede poslednji čin krunisanja.

Na Božić, 25. decembra 800. godine Karlo je došao u crkvu Sv. Petra da se pre početka mise moli pred oltarom Sv. Petra. Karlov biograf Ajnhard govori da ga je tada iznenada posetio papa, bez znanja Karla i krunisao. Ipak, to je sve činjeno u prethodnom dogovoru sa papom, jer je carska vlast Karla već postojala mnogo pre obreda krunisanja.

U trenutku kada je Karlo završio molitvu i već nameravao ustati, prišao mu je papa i stavio na glavu carsku krunu, a narod Rima je na ulicama uzvikivao i pozdravljao Cara Rimljana poklicima:

„Neka Bog blagoslovi i čuva Karla Avgusta, bogom krunisanog i mirotvornog cara Rimljana.“

Sam papa, kao što je to predviđeno običajima, pao je Karlu ničice, poklonio mu se, poljubio ga i time je čin krunisanja bio završen. Tako je Karlo krunisao svoj vrhunac moći. Papstvo je u liku cara Karla videlo spasonosnu ulogu i svog zaštitnika.

Carstvo Karla Velikog

Karlo Veliki je posle krunisanja obratio pažnju i na Vizantiju. Međutim, on nije želeo slomiti Vizantiju oružanim putem, već diplomatijom. Koristio je mogućnost da se direktno umeša u vizantijsku politiku. Predlagao je svoju drugu ženidbu, ovoga puta sa vizantijskom princezom Irinom, i do tog čina bi stvarno i došlo da se nije umešala carigradska aristokratija i proterala Irenu na ostrvo Prinčeva. Tek na kratko vreme pred Karlovu smrt Vizantija mu je priznala titulu „vasilevsa“, ali samo kao cara Zapadnog Carstva, a ne Vizantije, dok će zvanični ugovor biti potpisan za vreme vladavine njegovog sina Ludviga Pobožnog.

Karlo Veliki je mnogo pažnje poklanjao obrazovanju. Na to ga je navela činjenica da je i sam bio nepismen, a da su takođe i visoki funkcioneri na dvoru bili bez škola.

To je vreme začetka karolinške renesanse. Karlo Veliki je pronašao anglosaskog monaha Alkuina 781. u Parmi i ubedio da pređe u njegovu službu. Za usluge koje je od Alkuina očekivao Karlo mu je dao prihode triju najkrupnijih opatija. Tražeći da proširi svoja znanja i da ulije ljubav za intelektualni rad i članovima svoje porodice, Karlo je organizovao na dvoru „Dvorsku akademiju“, u čiji su sastav pored cara i članova njegove porodice ušli i najobrazovaniji ljudi iz njegove okoline. Tu su pretresana pitanja o kretanju sunca i meseca, o raznim tumačenjima pojedinih latinskih reči, čitana su dela antičkih pisaca i crkvenih otaca, i čak su se sami članovi akademije vežbali u sastavljanju stihova.

Pored Alkuina u tom dvorskom krugu delovali su i Got Teodulf, episkop orleanski, koji je u svojim satiričnim stihovima ismevao dvorske pesnike, učeni Langobard Pavle Đakon, poznat po svojoj „Istoriji Langobarda“, koga je Karlo doveo na dvor kao poznavaoca gramatike, latinskih pisaca i grčkog jezika. Jedan od učenika dvorske škole bio je i kasniji biograf Karla Velikog, Nemac Ajnhard. Naročito je za vreme carevanja Karla bila ustanovljena feudalna organizacija među vladarima i podanicima. Uveden je princip vazalstva između seniora i službenika, uvedeno je carevo darivanje vazala (beneficij, leno), uvedena je višestrukost vazalnih veza i vezivanje vazala za nekoliko različitih gospodara.

Naročito je živo počelo da se razvija novo pismo „Carolina Minuscula”, koja je prekretnica u začecima lepog pisanja. Takođe se ovo pismo koristilo kao službeno pismo po skriptorijumima, kancelarijama, a zatim i u svakidašnjem životu.

Statua Karla Velikog u Frankfurtu

Karlo Veliki je veliku pažnju obraćao i na umetnost. Postavši car 800. Karlo je težio da se izjednači sa vizantijskim carevima po velelepnim građevinama i luksuznom dvorskom životu. U gradovima Ahen, Ingelhajm, Nimvegen, Vorms građene su dvorci i podizane crkve. U toku deset godina sagrađen je jedan drveni most kod Majnca, ali je on uskoro izgoreo, a Karlova želja da se zameni kamenim ostala je neostvarena usled nedostatka sredstava. Takođe mu nije pošlo za rukom da Rajnu i Dunav spoji kanalom. Većina građevina je podignuta od drveta. Sve su one vremenom propale, samo su se održale crkve od kamena. Takva je i Ahenska kapela, čija je izgradnja završena 805. godine. Karlo Veliki je pretvorio Ahen u carski grad. Sagrađen je u istom roku i carski dvorac, kasarne za smeštaj vojnika i velelepna crkva.

Karlo Veliki je vršio velike uticaje i van granicama svoga carstva. Sklopio je savez protiv Vizantije sa Bagdadskim kalifom Harun-al Rašidom, posle čega je el Rašid uputio Karlu jedno poslanstvo na dvoru u Ahenu.

Kraljevi Škotske su ga takođe priznavali svojim gospodarem, a sebe njegovim podanicima. Karlo se umešao i u englesku politiku, pokušavajući da da podrži povratak na presto kralja Nortumbrije Indulfa (808) i pomažući Egbertu. Vođe sitnih irskih plemenskih država izražavaju Karlu svoju pokornost. U isto vreme on pokušava da proširi svoj uticaj i na istok Evrope, preduzimajući pohode protiv Čeha u Moravskoj i Srba u Dalmaciji. Poslednji Karlov pohod bio je usmeren protiv Danaca koji su otpočeli svoje napade na obal zapadne Evrope.

Karlo je još za života želeo regulisati pitanje naslednika posle svoje smrti. 806. godine objavio je tekst o podeli države između svoja tri sina. Ali kako su dvojica starijih umrli još pre njegove smrti, Karlo je 813. najmlađeg sina Luja, koji će zbog velike pobožnosti kasnije biti nazvan „Pobožni“, u Ahenu krunisao za cara, a Pipinovog sina Bernarda imenovao je kraljem Italije.

Nakon toga, Karlo se povukao u svoj dvor u Ahenu gde je poslednjih meseca često pobolevao. Po svedočanstvu Ajnharda, Karlo je pao u postelju od jake groznice i svakim danom mu je bilo sve gore i gore. Poslednji ga je video na samoj samrti i opisao kao teško bolesnog čoveka čije su se oči polako gasile.

Umro je u istom dvoru gde je i sahranjen 28. januara 814.

Evropa u vreme smrti Karla Velikog

Raspad Karlovog carstva

Posle smrti Karla Velikog došlo je do naglog raspada države Karolinga. Njegovi naslednici nisu bili u stanju da održe kontinuitet države koju je on stvorio. Došlo je do jačanja okolnih feudalaca, koji su počeli da razaraju Franačku državu.

Konačno, ugovorom u Verdenu 843., braća Lotar, Karlo Ćelavi i Ludvig Nemački su podelili jedinstvenu teritoriju Franačke carevine na tri dela: Nemačku, Italiju i Francusku. Tako je ponovo Sveta stolica ostala bez svog vladara, a Karlovo carstvo prestalo da postoji.

Proći će više od stotinu godina kada će nemački kralj Oton I biti krunisan u Rimu za novog cara Svetog rimskog carstva.

Postkarolinška Evropa

Posle smrti Karla Velikog carsku poziciju preuzeo je njegov sin Ludovik Pobožni, čija vladavina nije bila ni malo nalik na vladavinu Karla Velikog.Njegovu vladavinu obeležio je porast moći sveštenstva i borbe oko prestola. Ludovik je papi potvrdio sva prava Rimske crkve, a papstvo je izuzeo iz carske jurizdikcije pa je zbog takvog odnosa prema crkvi i nazvan Pobožni. Proglasio je za svog savladara svog najstarijeg sina Lotara, ali je kasnije dobio još jednog sina, Karla Ćelavog, od druge žene koja je presto htela da osigura svom sinu a takva je situacija izazvala niz građanskih ratova nakon smrti Ludvika Pobožnog.

Lotara su pobedila njegova dva brata, Ludvig Nemački i Karlo Ćelavi, koji su ujedinili svoje snage čuvenom Strazburskom zakletvom koja, značajno za budućnost, nije položena na latinskom jeziku već na jezicima sukobljenih strana- na nemačkom i francuskom jeziku. Ugovorom u Verdenu 843. g Karolinško carstvo podeljeno je na 3 dela:Lotar je dobio carsku titulu i Lotaringiju koja je obuhvatala i Rim i Ahen;Karlo Ćelavi je dobio Zapadnu Franačku- Francuska ugrubo;a Ludvig Nemački Istočnu Franačku – ugrubo Nemačka. Podela nije dugo trajala jer su Istočna i Zapadna Franačka podelile Lotaringiju a ubrzo je nastalo i posebno kraljevstvo – Burgundija. Car je zadržao samo Italiju dok 887. g nije zbačen poslednji karolinški car Karlo Debeli.

U 9. i 10. v Evropa se susrela sa novim talasom doseljavanja u Evropu – pretili su joj Mađari, Saraceni i Normani tj. Vikinzi. Mađari stižu u Podunavlje krajem 9. v na čelu sa knezom Arpadom i predstavljali su strah i trepet za područja kojima su harali; pustošili su nemačke zemlje i Burgundiju, a početkom 10. veka prelaze Alpe i odlaze u Italiju. Najvažnije osvajačke pohode u 9. i 10. v vodili su Normani koji dolaze iz Skandinavije. U početku su Normani samo preduzimali pljačkaške pohode a kasnije prelaze na osvajanje teritorija i stvaranje svojih naselja. Njihovi pohodi išli su duž Francuske i Španije a dolinama reka prodiru duboko u kopno ( 881. g uništili su grob Karla Velikog u Ahenu). U to vreme Istočna Franačka bila je podeljena na nekoliko vojvodstava – Švapska, Bavarska, Franačka Saska, Lotaringija, jer centralna vlast poslednjih karolinga sve više slabi (poslednji Karoling bio je Ludvig Dete koji umire 911.) Za vladara je izabran najmoćniji među vojvodama, Hajnrih I Ptičar (919–936) prvi nefranački kralj Nemačke osnivač saske dinastije. Snaga Henrika I bila je tolika da je bez pogovora nakon njega izabran njegov sin Oton I (936–973). Otona I je za kralja krunisao nadbiskup Majnca u dvorcu Karla Velikog u Ahenu čime je stavljeno do znanja da se Oton I smatra naslednikom Karla Velikog uz podršku crkve. Kada je 951/52. sredio situaciju u severnoj Italiji krunisao se za kralja Italije ali je papa odbio da ga kruniše za cara. Nova šansa mu se pružila kada je porazio tadašnje širitelje straha u Evropi - Mađare na Lehu 955. Ubrzo je usledio poziv pape Ivana XII koji je tražio pomoć Otona I u borbi protiv svojih protivnika. Oton I je proterao papske suparnike i ušao u Rim gde je krunisan za cara Svetog rimskog carstva 962. Novi car je papi tada darovao Privilegium Ottonis tj. akt kojim se papstvu daje zaštita ali se i traži da car ima pravo potvrđivanja izbora pape. Ivan XII je ubrzo pokušao da povrati nezavisnost; Oton I se vratio, smenio papu i postavio nekog svetovnjaka kao papu Lava VIII, a od tada su pape morale polagati caru zakletvu vernosti. Rimljane je glađu primorao da prihvate novog papu čime je njegov trijumf bio potpun.

Nakon Otona I opada moć carske vlasti u nemačkim zemljama a pape su se opet izborile za nezavisnost. Tek sredinom 11. v carska vlast je obnovljena i carstvo je doseglo vrhunac snage a nova kraljevstva – Mađarska, Poljska i Češka, te Burgundsko kraljevstvo zaklela su se caru na pokornost.

U postkarolinškoj Evropi elementi svetovnog uticaja u književnosti, poeziji i umetnosti sve više iščezavaju i kultura dobija još jasnije izražen crkveni, religijski karakter. Na intelektualni rad po manastirima gledalo se kao na uzaludni posao. Opštem opadanju kulturnog nivoa doprinela je promenljiva politička situacija. Oton I je pokušao da vaskrsne i politiku Karla Velikog u oblasti obrazovanja, ali je to činio sa znatno manjim sredstvima i slabijim efektom.

Porodično stablo

16. Ansegisel

8. Pipin Heristalski

17. Begga

4. Karlo Martel

18. Childebrand van Bruyeres

9. Alpaida

2. Pipin Mali

20. Robert II, Chancellor of France

10. Lambert, Count of Hesbaye

21. Théodrade

5. Rotrude

22. Theoderic III, King of Neustria

11. Chrotlind

23. Clothilda

1. Karlo Veliki

24. Hugobert von Echternach

12. Martin de Laon

25. Irmina van Oeren

6. Karibert od Laona

26. Theuderic III

13. Bertrada of Prüm

27. Clotilda of Herstal

3. Bertrada od Laona

7. Gisele of Aquitaine

Literatura

• Ajnhard, Život Karla Velikog, 1990.
• Miroslav Brandt, Srednjovekovno doba povijesnog razvitka, Zagreb, 1980.
• Živković, Tibor (2011). „Vreme nastanka Ajnhardovog dela Vita Caroli Imperatoris” (PDF). Istorijski časopis. 60: 25—56. 
• Žak Peroa, Istorija Francuske, Beograd, 1961.
• A. D Udaljcov, J. A. Kosminski i O. L. Vajnštajn, Istorija Srednjeg veka I, Beograd, 1959.
• Sindi Peinter, Istorija Srednjeg veka (284—1500), Banja Luka, 1997.
• Charlemagne: Biographies and general studies, from Encyclopædia Britannica, full-article, latest edition.
• Barbero, Alessandro (2004). Charlemagne: Father of a Continent. trans. Allan Cameron. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-23943-2. 
• Becher, Matthias (2003). Charlemagne. trans. David S. Bachrach. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-09796-2. 
• Collins, Roger (1987) [1986]. The Basques. New York: Basil Blackwell Inc. ISBN 9780631134787. 
• Collins, Roger (1998). Charlemagne. Toronto: University of Toronto Press. 
• Collins, Roger (2004). Visigothic Spain, 409–711. History of Spain. Malden, MA; Oxford: Blackwell Pub. 
• Douglass, William A; Bilbao, Jon (2005). Amerikanuak: Basques in the New World. The Basque series. Reno; Las Vegas: University of Nevada Press. 
• Einhard, putative (741). Annales Regni Francorum (Annales Laurissenses Maiores). Medieval Latin. The Latin Library. 
• Einhard (1999) [1880]. Halsall, Paul, ur. The Life of Charlemagne. trans. Samuel Epes Turner. New York: Harper & Brothers; Medieval Sourcebook, Fordham University. Arhivirano iz originala 14. 05. 2008. g. Pristupljeno 27. 03. 2017. 
• Ganshof, F. L. (1971). The Carolingians and the Frankish Monarchy: Studies in Carolingian History. trans. Janet Sondheimer. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-0635-5. 
• James, David; Ibn al-Qūṭiyya (2009). Early Islamic Spain: The History of Ibn al-Qūṭiyya: a study of the unique Arabic manuscript in the Bibliothèque Nationale de France, Paris, with a translation, notes and comments. London and New York: Routledge. 
• Lewers Langston, Aileen; Buck, Jr., J. Orton, ur. (1974). Pedigrees of Some of the Emperor Charlemagne's Descendants. Baltimore: Genealogical Pub. Co. 
• McKitterick, R. (2008). Charlemagne: The Formation of a European Identity. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
• Molina Figueras, Joan (2004). „Arnau de Montrodon y la catedral de San Carlomagno: sobre la imagen y el culto al emperador carolingio en Gerona”. Anuario de Estudios Medievales. 34 (1): 417—454. doi:10.3989/aem.2004.v34.i1.190. 
• Oman, Charles (1914). The Dark Ages, 476–918 (6th izd.). London: Rivingtons. 
• Painter, Sidney (1953). A History of the Middle Ages, 284-1500. New York: Knopf. 
• Pirenne, Henri (2001) [1937 posthumous]. Mohammed and Charlemagne (Dover izd.). Mineola, N.Y.: Dover Publications. 
• Riché, Pierre (1993). The Carolingians: A Family Who Forged Europe. Middle Ages Series. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-1342-3. 
• Russell, Charles Edward (1930). Charlemagne, first of the moderns. Boston and New York: Houghton Mifflin Co. 
• Santosuosso, Antonio (2004). Barbarians, Marauders, and Infidels: The Ways of Medieval Warfare. Boulder, Colo.: Westview Press. ISBN 978-0-8133-9153-3. 
• Scholz, Bernhard Walter; Rogers, Barbara (1970). Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08790-7.  Comprises the Annales regni Francorum and The History of the Sons of Louis the Pious
• Sypeck, Jeff (2006). Becoming Charlemagne: Europe, Baghdad, and The Empires of A.D. 800. New York: Ecco/HarperCollins. ISBN 978-0-06-079706-5. 
• Tierney, Brian (1964). The Crisis of Church and State 1050–1300. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-6701-2. 
• Wilson, Derek (2005). Charlemagne: The Great Adventure. London: Hutchinson. ISBN 978-0-09-179461-3. 
• Sigurd Abel, Bernhard Simson: Jahrbücher des Fränkischen Reiches unter Karl dem Großen. Bd. 1. Leipzig 1888 (2. izdanje, bearbeitet von Simson), Bd. 2. Leipzig 1883; ND Berlin 1969. (hinsichtlich der politischen Geschichte immer noch grundlegend, als Gesamtüberblick jedoch veraltet)
• Matthias Becher u.a.: Das Reich Karls des Großen. Theiss. Das Reich Karls des Grossen. Stuttgart. 2011. ISBN 978-3-8062-2507-5. 
• Jörg W. Busch: Die Herrschaften der Karolinger 714–911. Oldenbourg. Busch, Jörg W. (2011). Die Herrschaften der Karolinger 714-911. München. ISBN 978-3-486-55779-4. 
• Johannes Fried: Der Weg in die Geschichte. Die Ursprünge Deutschlands bis 1024 (= Propyläen Geschichte Deutschlands. Bd. 1). Propyläen. Fried, Johannes (1994). Der Weg in die Geschichte: Die Ursprünge Deutschlands bis 1024. Berlin. ISBN 978-3-549-05811-4.  (originelle, teilweise von der Forschungsmeinung abweichende Darstellung)
• Rosamond McKitterick (ed): The New Cambridge Medieval History. Volume 2, c. 700–c. 900. Cambridge University Press. . Cambridge. 1995. ISBN 978-0-521-36292-4. 
• Pierre Riché: Die Karolinger. Eine Familie formt Europa. Reclam. Riché, Pierre (1999). Die Welt der Karolinger. Stuttgart. ISBN 978-3-15-010463-7.  (Standardwerk zur Geschichte der Karolinger)
• Rudolf Schieffer: Die Karolinger. 5., aktualisierte Auflage. Kohlhammer. Schieffer, Rudolf (2014). Die Karolinger. Stuttgart. ISBN 978-3-17-023383-6.  (Standardwerk zur Geschichte der Karolinger)
• Rudolf Schieffer: Die Zeit des karolingischen Großreichs (714–887) (= Handbuch der deutschen Geschichte. Bd. 2). 10., völlig neu bearbeitete Auflage. Klett-Cotta. . Stuttgart. 2005. ISBN 978-3-608-60002-5. 
• Rudolf Schieffer: Christianisierung und Reichsbildung. Europa 700–1200. C.H. Beck. Schieffer, Rudolf (2013). Christianisierung und Reichsbildungen: Europa 700-1200. München. ISBN 978-3-406-65375-9.  (knappes, aktuelles Überblickswerk mit gesamteuropäischer Perspektive)
• Alessandro Barbero: Karl der Große. Vater Europas. Klett-Cotta. . Stuttgart. 2007. ISBN 978-3-608-94030-5.  (italienische Originalausgabe) 2000
• Matthias Becher: Karl der Große. 6., durchgesehene und aktualisierte Auflage. Beck. . München. 2014. ISBN 978-3-406-43320-7.  (sehr knappe Einführung mit kommentierter Kurzbibliographie)
• Roger Collins: Charlemagne. University of Toronto Press, Toronto 1998; Macmillan, Basingstoke u. a. Collins, Roger (1998). Charlemagne. Macmillan. ISBN 978-0-333-65054-7. 
• Jean Favier: Charlemagne. Fayard, Paris. Favier, Jean (1999). Pelerinage de Charlemagne. Fayard. ISBN 978-2-213-60404-6.  (umfassende, systematisch angelegte Darstellung)
• Johannes Fried: Karl der Große. Gewalt und Glaube. Eine Biographie. 4. izdanje, Beck. Fried, Johannes (2014). Karl der Grosse: Gewalt und Glaube : Eine Biographie. München. ISBN 978-3-406-65289-9.  (aktuelle, umfassende und stilistisch ansprechende Biographie, die das Leben Karls in den geschichtlichen Kontext seiner Zeit einbettet)
• Dieter Hägermann: Karl der Große. Herrscher des Abendlandes. Econ. Hägermann, Dieter (2000). Karl der Grosse: Herrscher des Abendlandes : Biographie. Berlin. ISBN 978-3-549-05826-8.  (Rezensionen)
• Wilfried Hartmann: Karl der Große. Kohlhammer. Hartmann, Wilfried (2010). Karl der Grosse. Stuttgart. ISBN 978-3-17-018068-0.  (Rezension)
• Michael Imhof, Christoph Winterer: Karl der Große. Leben und Wirkung, Kunst und Architektur. Imhof, Petersberg. . 2013. ISBN 978-3-932526-61-9.  (mit einem kunsthistorischen Schwerpunkt)
• Rosamond McKitterick: Karl der Große (= Gestalten des Mittelalters und der Renaissance). Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 2008 (englische Originalausgabe: Charlemagne. The Formation of a European Identity. Cambridge 2008). (Darstellung, die auf umfassender Quellen-, Handschriften- und Literaturkenntnis beruht; Rezension bei H-Soz-u-Kult sowie r,05.pdf kritische Rezension in Concilium medii aevi 11 (2008))
• Stefan Weinfurter: Karl der Große. Der heilige Barbar. 2. izdanje. Piper, München u.a. Weinfurter, Stefan (2013). Karl der Grosse: Der heilige Barbar. Piper. ISBN 978-3-492-05582-6.  (aktuelle und gut lesbare Biographie)
• Deutsches Historisches Museum (ed): Kaiser und Kalifen. Karl der Große und die Welt des Mittelmeers. Zabern, Darmstadt. Kaiser und Kalifen: Karl der Grosse und die Mächte am Mittelmeer um 800. Zabern Verlag. 2014. ISBN 978-3-8053-4774-7.  (Sammlung von aktuellen Beiträgen zu den Beziehungen zwischen Frankenreich, Byzanz und Kalifat um 800)
• Matthias Becher: Das Kaisertum Karls des Großen zwischen Rückbesinnung und Neuerung. In: Hartmut Leppin, Bernd Schneidmüller, Stefan Weinfurter (ed): Kaisertum im ersten Jahrtausend. Schnell & Steiner, Regensburg (2012). pp. 251–270.
• Peter Classen: Karl der Große, das Papsttum und Byzanz. Die Begründung des karolingischen Kaisertums. Herausgegeben von Horst Fuhrmann und Claudia Märtl (= Beiträge zur Geschichte und Quellenkunde des Mittelalters. Bd. 9). 2. izdanje. Thorbecke, Sigmaringen. . 1988. ISBN 978-3-7995-5709-2.  (grundlegend zum Kaisertum und zur Kaiserkrönung)
• Rudolf Schieffer: Neues von der Kaiserkrönung Karls des Großen (Sitzungsbericht der bayerischen Akademie der Wissenschaften. Philologisch-historische Klasse 2004, 2). München 2004.
• Frank Pohle u. a. (ed): Karl der Große – Charlemagne. Drei Bände im Schuber. Sandstein Verlag, Dresden. . 2014. ISBN 978-3-95498-094-9.  (Zwei Kataloge – zur Kunst im Umkreis Karls des Großen und den Wirkstätten des Herrschers – sowie ein Essayband mit aktuellen Beiträgen zu zahlreichen Einzelaspekten)
  • Peter van den Brink, Sarvenaz Ayooghi (ed): Karl der Große – Charlemagne. Karls Kunst. Katalog der Sonderausstellung Karls Kunst vom 20. Juni bis 21. September 2014 im Centre Charlemagne, Aachen. Sandstein, Dresden. Ayooghi, Sarvenaz; Brink, Peter van den; Pohle, Frank (2014). Karl der Grosse: Charlemagne. Sandstein. ISBN 978-3-95498-093-2. 
  • Frank Pohle (ed): Karl der Große – Charlemagne. Orte der Macht. Katalog. Katalog der Sonderausstellung Orte der Macht vom 20. Juni bis 21. September 2014 im Krönungssaal des Aachener Rathauses. Sandstein, Dresden. Ayooghi, Sarvenaz; Brink, Peter van den; Pohle, Frank (2014). Karl der Grosse: Charlemagne. Sandstein. ISBN 978-3-95498-091-8. 
  • Frank Pohle (ed): Karl der Große – Charlemagne. Orte der Macht. Essays. Essayband zur Sonderausstellung Orte der Macht vom 20. Juni bis 21. September 2014 im Krönungssaal des Aachener Rathauses. Sandstein, Dresden. Ayooghi, Sarvenaz; Brink, Peter van den; Pohle, Frank (2014). Karl der Grosse: Charlemagne. Sandstein. ISBN 978-3-95498-092-5. 
• Wolfgang Braunfels u. a. (ed): Karl der Große. Lebenswerk und Nachleben. 4 Bände und Registerband. Düsseldorf 1965–1968. (wichtiges Referenzwerk)
• Paul L. Butzer u. a. (ed): Karl der Große und sein Nachwirken. 1200 Jahre Kultur und Wissenschaft in Europa. 2 Bände. Brepols, Turnhout. Butzer, Paul Leo; Kerner, Max; Oberschelp, Walter (1997). Karl der Grosse und sein Nachwirken: Wissen und Weltbild. Brepols. ISBN 978-2-503-50673-9. 
• Franz-Reiner Erkens (ed): Karl der Große und das Erbe der Kulturen. Akten des 8. Symposiums des Mediävistenverbandes Leipzig 15.–18. März 1999. Akademie Verlag. Symposium, Mediävistenverband (2001). Karl der Grosse und das Erbe der Kulturen. Berlin. ISBN 978-3-05-003581-9. 
• Johannes Fried u. a. (ed): 794 – Karl der Große in Frankfurt. Ein König bei der Arbeit. Ausstellung zum 1200-Jahre-Jubiläum der Stadt Frankfurt am Main. Thorbecke, Sigmaringen. Fried, Johannes (1994). 794, Karl der Grosse in Frankfurt am Main: Ein König bei der Arbeit : Ausstellung zum 1200-Jahre-Jubiläum der Stadt Frankfurt am Main. Thorbecke. ISBN 978-3-7995-1204-6. 
• Peter Godman, Jörg Jarnut, Peter Johanek (ed): Am Vorabend der Kaiserkrönung. Das Epos „Karolus Magnus et Leo Papa“ und der Papstbesuch von 799. Akademie Verlag. Godman, Peter; Jarnut, Jörg; Johanek, Peter (2002). Am Vorabend der Kaiserkrönung: Das Epos "Karolus Magnus et Leo papa" und der Papstbesuch in Paderborn 799. Berlin. ISBN 978-3-05-003497-3. 
• August Heuser, Matthias Theodor Kloft (ed): Karlsverehrung in Frankfurt am Main. Eine Ausstellung des Dommuseums Frankfurt und des Historischen Museums Frankfurt. Frankfurt. . 2000. ISBN 978-3-921606-41-4. 
• Christoph Stiegemann, Matthias Wemhoff (ed): 799. Kunst und Kultur der Karolingerzeit. Karl der Große und Papst Leo III. in Paderborn. Katalog der Ausstellung in Paderborn 1999. 3 Bände. Philipp von Zabern, Mainz. . 1999. ISBN 978-3-8053-2456-4. 
• Joanna Story (ed): Charlemagne. Empire and Society. Manchester University Press, Manchester. Story, Joanna (2005). Charlemagne: Empire and Society. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-7088-4. 
• Bernd Bastert (ed): Karl der Große in den europäischen Literaturen des Mittelalters. Konstruktion eines Mythos. Niemeyer, Tübingen. Bastert, Bernd (2004). Karl der Grosse in den europäischen Literaturen des Mittelalters: Konstruktion eines Mythos. Niemeyer. ISBN 978-3-484-64025-2. 
• Wolfgang Braunfels u.a. (ed): Karl der Große. Lebenswerk und Nachleben, Bd. 4 Nachleben. Schwann, Düsseldorf 1967.
• Franz-Reiner Erkens (ed): Karl der Große in Renaissance und Moderne. Zur Rezeptionsgeschichte und Instrumentalisierung eines Herrscherbildes (Das Mittelalter. Perspektiven mediävistischer Forschung. Zeitschrift des Mediävistenverbandes 4, 1999, Heft 2). Akademie Verlag, Berlin 1999.
• Thomas Kraus, Klaus Pabst (ed): Karl der Große und sein Nachleben in Geschichte, Kunst und Literatur. In: Zeitschrift des Aachener Geschichtsvereins 104/105, 2002/2003. (mit aktuellen und thematisch breit gefächerten Beiträgen zur Rezeptionsgeschichte)
• Lieselotte-E. Saurma-Jeltsch: Karl der Große als vielberufener Vorfahr. Sein Bild in der Kunst der Fürsten, Kirchen und Städte (Schriften des Historischen Museums 19). Sigmaringen 1994.
• Bernd Schneidmüller: Sehnsucht nach Karl dem Großen. Vom Nutzen eines toten Kaisers für die Nachgeborenen. Die politische Instrumentalisierung Karls des Großen im 19. und 20. Jahrhundert. In: Geschichte in Wissenschaft und Unterricht 51, (2000). pp. 284–301.

Spoljašnje veze

• Biografija Karla Velikog Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. децембар 2017)
• Život Karla Velikog Архивирано на сајту Wayback Machine (14. мај 2008), Einhard; srednjovjekovni izvori
• Vita Karoli Magni latinski tekstovi iz Latinske knjižnice
• The Making of Charlemagne's Europe (freely available database of prosopographical and socio-economic data from legal documents dating to Charlemagne's reign, produced by King's College London)
• Einhard. „Einhardi Vita Karoli Magni”. Medieval Latin. The Latin Library. 
• Bakker, Marco (2003). „Charlemagne”. Reportret. 
• The Sword of Charlemagne (myArmoury.com article)
• Snell, Melissa (2011). „Charlemagne Picture Gallery”. Medieval History. About.com. Arhivirano iz originala 21. 02. 2014. g. Pristupljeno 27. 03. 2017. 
• Charter given by Charlemagne for St. Emmeram's Abbey showing the Emperor's seal, 22.2.794 . Taken from the collections of the Lichtbildarchiv älterer Originalurkunden at Marburg University