Karl fon Line

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Karl fon Line
Karl fon Line
Lični podaci
Datum rođenja(1707-05-23)23. maj 1707.
Mesto rođenjaRoshult, Švedska
Datum smrti10. januar 1778.(1778-01-10) (70 god.)
Mesto smrtiHamarbi, Švedska
ObrazovanjeUniverzitet u Hardervajku, Univerzitet u Lundu, Univerziteta u Upsali
Porodica
SupružnikSara Elisabeth Moræa
DecaCarl Linnaeus the Younger, Elisabeth Christina von Linné, Lovisa von Linné, Sara Christina von Linné
RoditeljiNils Ingemarsson Linnaeus
Christina Brodersonia
Naučni rad
Poljebiologija
Poznat pouvođenju binomijalne nomenklature
Potpispotpis_alt}}}

Karl fon Line (lat. Carolus Linnaeus, šved. Carl von Linné; Roshult, 23. maj 1707 — Hamarbi, 10. januar 1778) bio je švedski prirodnjak i naučnik, poznat kao „otac taksonomije“,[1] a takođe se smatra i jednim od „očeva moderne ekologije“.[2] Osnivač je sistematike, biološke discipline. Uveo je binomijalnu nomenklaturu, po kojoj se naziv svake vrste sastoji iz dve reči — naziva roda i opisa vrste, a sva naučna imena živih bića koja je on definisao imaju uz naziv roda i vrste skraćenicu L. koja označava da im je ime dao sam Line. Ovaj švedski prirodnjak je dao i naučno ime ljudskoj vrsti — Homo sapiens — i klasifikovao je u red Primates. Lineov hijerarhijski sistem, odnosno rangiranje od višim ka nižim taksonima (razdeo — klasa — red — familija — rod — vrsta) i obrnuto, ostao je nepromenjen do danas.

Line je rođen u unutrašnjosti Smolanda, u južnoj Švedskoj.[3] Većinu svog visokog obrazovanja stekao je na Univerzitetu u Upsali,[4] a počeo je da drži predavanja iz botanike oko 1730. godine.[5] Živeo je u inostranstvu između 1735. i 1738. godine, a potom se vratio u Švedsku, gde je postao profesor medicine i botanike.

Četrdesetih godina 18. veka, poslat je na nekoliko putovanja kroz Švedsku da pronađe i klasifikuje biljke i životinje.[6] Pedesetih i šezdesetih godina istog veka, nastavio je da prikuplja i klasifikuje životinje, biljke i minerale, te je objavio nekoliko tomova. U vreme svoje smrti, bio je jedan od najpriznatijih naučnika u Evropi.

Bio je osnivač prirodnjačkog muzeja u Upsali, prvi predsednik Švedske akademije nauka,[7] član Francuske akademije nauka, kao i drugih naučnih društava i akademija.[8]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Rođen je 23. maja 1707. godine, u provinciji Smoland u južnoj Švedskoj.[3] Njegov otac, Nils Ingemarson Line, bio je i strastveni vrtlar i luteranski sveštenik,[3] a Karl je pokazao zainteresovanost prema biljkama i njihovim imenima već u ranom uzrastu.[9] Karl je, na neki način, razočarao svoje roditelje ne pokazujući ni sposobnosti ni želje za sveštenstvo, ali njegova porodica se donekle utešila kada je 1727. godine upisao Univerzitet u Lundu i počeo da studira medicinu.[10] Godinu dana kasnije, prebacio se na Univerzitet u Upsali, tada najprestižniji univerzitet u Švedskoj; međutim, medicinske ustanove na tom univerzitetu su bile zanemarene i zapuštene.[11] Većinu vremena u Upsali, Line je proveo radeći ono što je najviše voleo — prikupljanje i proučavanje biljaka. U to vreme, botanička obuka je bila sastavni deo medicinskog programa, jer je svaki lekar morao biti sposoban da pripremi i propiše lekove dobijene iz lekovitih biljaka. Uprkos tome što je bio u teškim finansijskim teškoćama, Line je uspeo da 1732. godine organizuje botaničku i etnografsku ekspediciju u Laponiju.[12] Godine 1734, organizovao je još jednu ekspediciju u centralnoj Švedskoj.[13]

Line je 1735. godine otišao u Holandiju, u kratkom vremenskom periodu stekao medicinsku diplomu na Univerzitetu u Hardervajku,[14] a potom se upisao na Univerzitet u Lajdenu radi dodatnih studija.[15] Iste godine, objavio je prvo izdanje njegove klasifikacije živih bića, „Sistem prirode“ (lat. Systema Naturæ).[16]. Tokom ovih godina, sreo je i dopisivao se sa cenjenim evropskim botaničarima, te nastavio da razvija svoju šemu klasifikacije. Vrativši se u Švedsku 1738. godine, vežbao je medicinu — specijalizovao se za lečenje sifilisa[17][18] — i predavao u Stokholmu, pre nego što mu je 1741. godine u Upsali dodeljena profesorska titula.

Karijera i porodica[uredi | uredi izvor]

Kada se Line vratio u Švedsku 28. juna 1738. godine, otišao je u Falun, gde se verio sa Sarom Elizabet Morea.[19] Tri meseca kasnije, preselio se u Stokholm kako bi našao posao lekara, te tako omogućio uslove za stvaranje porodice. Line je pronašao pokrovitelja, upoznao se sa grofom Karlom Gustavom Tesinom, koji mu je pomogao da dobije posao kao lekar u Ministarstvu ratne mornarice.[20][21] Za to vreme u Stokholmu, Line je pomogao u osnivanju Kraljevske švedske akademije nauka, te je postao njen prvi predsednik, a izabran je žrebanjem.[7]

Nakon što su mu se finansije poboljšale, te postala dovoljne za stvaranje porodice, dobio je dozvolu da se oženi svojom verenicom, Sarom Elizabet Morea. Njihovo venčanje je održano 26. juna 1739. godine, a sedam meseci kasnije, Sara rodila svog prvog sina, Karla. Dve godine kasnije, dobili su ćerku koju su nazvali Elizabet Kristina, a naredne godine Sara je rodila Saru Magdalenu, koja je umrla nakon samo 15 dana života. Sara i Line će kasnije imati četvoro dece — Lovisu, Saru Kristinu, Johanesa i Sofiju.[22]

U Upsali je obnovio univerzitetsku botaničku baštu,[23] te uredio biljke prema njegovom sistemu klasifikacije, napravio još tri ekspedicije u različitim delovima Švedske i inspirisao generacije studenata. Godine 1750, Line je postao rektor Univerziteta u Upsali, sa čime počinje period u kojem prirodne nauke postale poštovane.[24] Najverovatnije njegov najvažniji doprinos za vreme provedeno Upsali jeste vreme koje je proveo podučavajući studente, a mnogi od njih otputovali su u razna mesta na svetu, kako bi prikupljali botaničke uzorke — ukupno devetnaest njih je otišlo na različite ekspedicije. Line je svoje najbolje studente nazivao „apostolima“,[25] a njegov najpoznatiji učenik, Danijel Solander, bio je prirodnjak na prvom putovanju oko sveta kapetana Džejmsa Kuka, te je u Evropu doneo prve kolekcije biljaka iz Australije i Južnog Pacifika.[26] Lineova predavanja bila su veoma posećena i često ih je održavao u Botaničkoj bašti. Pokušao je da nauči studente da misle svojom glavom i ne verujem nikome, čak ni njemu. Od njegovih predavanja, jedino su popularnije bile botaničke ekskurzije održavane svake subote tokom leta, gde su Line i njegovi studenti istraživali floru i faunu u blizini Upsale.[27]

Pre Linea, imenovanja vrsta variralo je od naučnika do naučnika. Mnogi biolozi davali su vrstama duga opisna imena, glomazne latinske nazive, tako da naučnici kada su poredili dva opisa neke vrste nisu mogli da sa sigurnošću tvrde koji organizmi se pominju.[28] Potreba za efektivnim imenovanjem postala je veća, nakon što je ogroman broj biljaka i životinja donesen u Evropu iz Azije, Afrike i Amerike. Nakon eksperimentisanja sa raznim alternativama, Line je pojednostavio imenovanje označavajući rod jednim latinskim imenom, a vrstu jednim pridevom — ta dva imena čine ime vrste binomijalnim (lat. binomen — „dva imena“).[28] Ovaj binomijalni sistem brzo je postao standardni sistem za imenovanje vrsta. Najstarija imena biljaka, koja se i danas koriste, objavljena su u knjizi „Vrste biljaka“ (lat. Species Plantarum) iz 1753. godine, dok su najstarija imena životinja ona koja se nalaze u desetom izdanju „Sistema prirode“ (lat. Systema Naturæ) iz 1758. godine. Iako Line nije bio prvi koji je koristio binomijalna imena, bio je prvi koji ih je koristio dosledno, i iz tog razloga, latinski nazivi koje su prirodnjaci koristili pre Linea, obično se ne smatraju važećim po pravilima nomenklature.[28]

Poslednje godine i smrt[uredi | uredi izvor]

Line je razrešen svih dužnosti u Švedskoj kraljevskoj akademiji nauka 1763. godine, ali je nastavio da radi tamo još više od deset godina nakon toga. Podneo je ostavku na mesto rektora Univerziteta u Upsali u decembru 1772. godine, uglavnom zbog lošeg zdravstvenog stanja.[17]

Tokom poslednjih godina života, Line se dosta mučio i borio sa bolestima. Godine 1764, bolovao je od bolesti koja se zvala „upsalska groznica“, dobio je išijas 1773. godine, a sledeće godine doživeo je moždani udar koji ga je delimično paralizovao.[29] Pretrpeo je drugi moždani udar 1776. godine, izgubio kontrolu nad desnom stranom tela, te ostao lišen memorije; iako je još uvek bio u stanju da se divi svojim radovima, nije mogao da se prepozna kao njihov autor.[30][31]

U decembru 1777. godine, doživeo je još jedan moždani udar, koji ga je znatno oslabio, što je na kraju dovelo do smrti 10. januara 1778. godine u Hamarbiju.[32] Uprkos želji da bude sahranjen u Hamarbiju, dana 22. januara je sahranjen u upsalskoj katedrali.[33]

Lineova biblioteka i zbirka radova su ostavljene njegovoj udovici Sari i njihovoj deci. Engleski botaničar, Džozef Benks, hteo je da kupi zaostavštinu, ali je sin Karl to odbio, te preselio zbirku u Upsalu. Međutim, 1783. godine Karl je umro, a Sara nasledila zbirku, pošto je nadživela i muža i sina. Sara je pokušala da zbirku proda Benksu, ali on više nije bio zainteresovan; međutim, jedan njegov poznanik pristao je da kupi istu. Taj poznanik je bio dvadesetčetvorogodišnji student medicine, Džejms Edvard Smit, koji je kupio celu zbirku od 14.000 biljaka, 3.198 insekata, 1.564 školjki, oko 3.000 pisama i 1.600 knjiga. Pet godina kasnije, Smit je osnovao „Lineovo društvo u Londonu“.[33][34] Prezime Fon Line okončano je sa sinom Karlom, koji se nije nikada oženio, a njegov drugi sin, Johanes, umro je u dobi od 3 godine.[35]

Objavljivanje Systema Naturae[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Systema Naturae i 10. izdanje Systema Naturae

Jedan od prvih naučnika sa kojima se Line sastao u Holandiji bio je Johan Frederik Gronovius, kojem je Line pokazao jedan od nekoliko rukopisa koje je doneo sa sobom iz Švedske. Rukopis je opisivao novi sistem klasifikacije biljaka. Kada ga je Gronovius video, bio je vrlo impresioniran i ponudio da pomogne oko plaćanja štampanja. Uz dodatni novčani doprinos škotskog doktora Isaka Losona, rukopis je objavljen kao Systema Naturae (1735).

U Holandiji se upoznao i s jednim od najuglednijih lekara i holandskih botaničara Hermanom Burgaveom, koji je pokušao da ubedi Linea da tamo gradi karijeru. Burgave mu je ponudio put u Južnu Afriku i Ameriku, ali je Line odbio, navodeći da ne bi podneo vrućine. Umesto toga, Burgave ga je uverio da treba posetiti botaničara Johanesa Burmana. Nakon posete, Burman, impresioniran znanjem njegovog gosta, odlučio je da Line treba da ostane s njim tokom zime. Tokom tog boravka, Line je pomogao Burmanu u radu na Thesaurus Zeylanicus. Burman je zauzvrat pomogao Lineu u radu na knjigama: Fundamenta Botanica i Bibliotheca Botanica.

Rektor Univerziteta u Upsali[uredi | uredi izvor]

Godine 1750, Line je postao rektor Univerziteta u Upsali, počevši tako stvaralački period tamo gde su cenjene prirodne nauke. Možda je najvažniji doprinos koji je dao tokom svog službovanja u Upsali bio predavački; mnogi njegovi učenici otputovali su u razna mesta u svetu da prikupljaju botaničke uzorke. Najbolje od tih studenata, Line je prozvao svojim „apostolima“. Njegova predavanja su bila vrlo popularna i često su održavana u Botaničkom vrtu. Pokušao je nauči studente da misle svojom glavom i ne veruju nikome, ni njemu. Još popularnije od predavanja, bile su botaničke ekskurzije, koje su organizovane svake subote tokom leta, kada su Line i njegovi učenici istraživali floru i faunu u blizini Upsale.

Philosophia Botanica[uredi | uredi izvor]

Philosophia Botanica, Line je objavio 1751. Knjiga sadrži kompletan pregled sistema taksonomije koju je koristio u svojim ranijim radovima. Takođe sadrži informacije i o tome kako se vodi dnevnik rada i zapažanja na putovanjima i kako da se održava botanički vrt.

Nutrix Noveca[uredi | uredi izvor]

Korice Nutrix Noverca (1752)

U Lineovo vreme, bilo je normalno za žene više klase da imaju dojilje za svoje bebe. Line se pridružio kampanji za okončanje ove prakse u Švedskoj i promovisao je dojenje majke. Tako je 1752. objavio tezu uz Frederika Lindberga, lekara-studenta, na osnovu svojih iskustava. U tradiciji tog perioda, ova disertacija je u suštini imala smisao predsedavajućeg recenzenta (prases) za izlaganje koje je imao student. Lineova 'disertacija' je prevedena na francuski jezik (J. E. Gilibert) u 1770. kao La Nourrice marâtre, ou disertacija sur les apartmana funestes du nourrisage Mercenaire. Line je predložio da bi deca mogla apsorbovati ličnost svojih dojilja kroz mleko. Divio se praksi brige o deci kod Laponaca i naglasio kako su im zdrave bebe, u odnosu na one Evropljane koji su zaposlili dojilje. Pomenuo je i poređenje sa ponašanjem divljih životinja i naglasio kako nijedna od njih ne uskraćuje novorođenčadi majčino mleko. Mislio je da je njegov aktivizam odigrao ulogu u njegovom izboru termina Mammalia za klasu organizama.

Species Plantarum[uredi | uredi izvor]

Prikaz polinacije u Praeludia Sponsaliorum Plantarum (1729)

Line je objavio i Species Plantarum, rad koji je sada međunarodno prihvaćen kao polazište moderne botaničke nomenklature, u 1753. Prvi tom je izdat 24. maja, a drugi tom sledi 16. avgusta iste godine. Knjiga sadrži 1.200 stranica i objavljena je u dva toma; opisano je preko 7.300 vrsta. Iste godine kralj ga je proglasio vitezom Reda polarne zvezde; Bio je prvi civil u Švedskoj koji je postao vitez u ovoj oblasti. On je tada retko viđan da ne nosi oznake časti.

Glavne publikacije[uredi | uredi izvor]

  • Systema Naturae je štampana u Holandiji, 1735. Rad je imao dvanaest stranica. Do trenutka kada je dostigla svoje 10. izdanje, 1758, ta klasifikacija je obuhvatila 4.400 vrsta životinja i 7.700 vrsta biljaka. U njoj su uglavnom korištena, za to vreme, glomazna imena, kao što su Physalis annua ramosissima, Ramis angulosis glabris, Foliis dentato-serratis. Dopunjena su konciznom i sada poznatom „binomialnom nomenklaturom“, sastavljenom od generičkiog naziva, uz koji sledi određujući epitet, kao npr. Homo sapiens. Druga (pridevska) oznaka je služila kao 'opis vrste (=razuimni, umni). Imena i sadržaj viših kategorija su građena i raspoređena na jednostavan i uredan način. Iako je sistem, sada poznat kao binomijalna nomenklatura delomično bio razvijen (vidi: braća Gaspard Baugin i Johan Baugin) skoro 200 godina ranije, Line je bio prvi koji ga koristi dosledno u celom radu, uključujući monospecijske rodove, a može se reći da je to definitivno popularisao u naučnoj zajednici.

Nakon slabljenja zdravlja, Line, u ranim 1770-tim godinama, objavljivanje izdanja Systema Naturae u dva različita pravca. Pomaže da još jedan švedski naučnik, Johan Andreas Mari, odvojeno izdaje sekciju Regnum Vegetabile (1774), kao Sistema Vegetabilium, zbunjujuće označenu kao 13. izdanje. U međuvremenu se 13. izdanje čitavog Sistema pojavilo i u delovima, između 1788. i 1793. To je bio preko Systema Vegetabilium da Linnaeus, pa je Lineov rad postao poznat u i u Engleskoj, nakon njegovog prevoda sa latinskog, koji je priredilo Botaničko društvo Ličfild (1783—1785).

Ostala glavna Lineova dela su:

  • Bibliotheca Botanica (1735);
  • Fundamenta Botanica (1736);
  • Genera Plantarum (1737);
  • Critica Botanica (1737)
  • Classes Plantarumu (1738)
  • Hortus Cliffortianus (1738)
  • Philosophia Botanica (1751)
  • Species Plantarum (1753)
  • Hundrastyp (1753)

Philosophia Botanica (1751) je rezime Lineovih razmišljanja o klasifikaciji i nomenklaturi biljaka, kao i prethodno objavljenog rada u Fundamenta Botanica (1736) i Critica Botanica (1737). Ostale publikacije čine deo njegovog plana za reformu temelja botanike, a uključuju njegove Classes Plantarum i Bibliotheca Botanica: sve su štampane u Holandiji (kao i Genera Plantarum (1737) i Systema Naturae (1735), a Philosophia je istovremeno objavljena i u Stokholmu.

Lineovska taksonomija[uredi | uredi izvor]

Prikaz životinjskog carstva (Regnum Animale) iz 1. izdanja Systema Naturæ (1735)
Glavni članak: Taksonomija

Glavni Lineov doprinos nauci je uspostavljanje univerzalno prihvaćenih konvencija za imenovanje organizama, jer njegova taksonomija predstavlja polazište savremene dvočlane nomenklature.[36] Tokom 18. veka šire se znanja iz prirodne istorije, kada je Line razvio ono što je postalo poznato kao Lineovska taksonomija; sistem naučne klasifikacije se sada široko koristi u svim biološkim naukama. Prethodni zoolog Rumfus (1627–1702) u ovoj oblasti je sastavio klasifikacioni sistem, koji je bio, više ili manje, približan Lineovom, a njegovi materijali su doprineli kasnijem razvoju binomne naučne klasifikacije po Lineu.[37]

Lineov sistem klasifikovanja prirode unutar hijerarhije ugnježđenja, počiva na tri carstva. Carstva su bila podeljena u klase, a one u redove, a odatle u rodove, koji su bili podeljeni u vrste.[38] Ispod ranga vrste ponekad je prepoznavao niže taksone (neimenovanog) ranga. Oni su u međuvremenu dobili standardizirana imena kao što su sorta u botanici, rasa u zoologiji. Moderna taksonomija uključuje i rang porodica (između reda i roda), a rang razdeo između carstva i klase, koji nisu bile prisutni u Lineovom originalnom sistemu.[39]

Lineove grupe su zasnovane na zajedničkim fizičkim karakteristikama, a ne samo na razlikama.[39] Od njegovih većih grupa, i dalje su u upotrebi samo one za životinje, a njihovo grupisanje samo je značajno promenilo koncepciju, kao što su načela na kojim je bazirano. Ipak, Line je zaslužan za uspostavljanje ideje o hijerarhijskoj strukturi klasifikacije koja se zasniva na uočenim karakteristikama i poštovanju prirodnih odnosa.[36][40] Iako su se podrazumevajući detalji u vezi sa onim što se smatra da su naučno „uočljive karakteristike“ promenili sa širenjem znanja (na primer, sekvenciranje DNK, koje je bilo nedostupno u Lineovo vreme, pokazala se kao sredstvo i značajan alat za klasifikaciju živećih organizama i uspostavljanje njihovih evolucijskih veza i odnosa), osnovni princip je ostavio svoj trag.

Pogled na čovečanstvo[uredi | uredi izvor]

Prema nemačkom biologu Ernst Hekelu, pitanje čovekovog porekla je otvoreno u Lineovim delima. Pomogao je buduća istraživanja u oblasti prirodnih nauka o čoveku, opisujući ljude baš kao što je opisao bilo koje druge životinje ili biljke.[41]

Anthropomorpha[uredi | uredi izvor]

Počinjući prvo izdanje Systema Naturae, Line je klasifikovao ljude među primate (kako su kasnije nazvani). Tokom boravka u Hartekampu, imao je priliku da ispita nekoliko majmuna i istakao sličnosti između njih i čoveka. Naglasio je da u osnovi imaju istu anatomiju, a izuzev govora, nije našao druge razlike. Frängsmyr et al. (1983) citiraju Linea, objašnjavajući da su stvarne razlike nužno odsutne iz njegovog sistema klasifikacije, ako to nisu bile morfološke karakteristike: „Ja dobro znam šta je sjajno velika razlika koja postoji [između] čoveka i beštije (doslovno, „zver“, to jest, neljudska životinja) kad ih gledam iz ugla moralnosti. Čovek je životinja za koju je Kreator video da se uklapa u čast s takvim veličanstvenim umom i podrazumevajuće usvojenim sposobnostima koje ga pripremaju za plemenitiji život“,[42] među kojima Line navodi značajan kapacitet za uočavanje uzroka, kao i razlikovanje karakteristika ljudi.

Ovaj deo Lineove klasifikacije je pretrpeo kritiku drugih, tada poznatih biologa, kao što su Johan Gotšalk Valerijus, Jakov Teodor Klejn i Johan Georg Gmelin na temelju toga da je nelogično da se čovek opiše kao „čovekoliki“.[43][44][45][46][47]

Detalji iz 6. izdanja Systema Naturae (1748) koji opisuju Ant[h]ropomorpha sa podelom između Homo Simia

Ostali koji slede su bili skloniji davanju ljudima posebnog mesta u klasifikaciji. Johan Fridrih Blumenbah je u prvom izdanju svoje knjige Manual of Natural History (1779), predložio da se primati podele u Quadrumana (četvoruki, odnosno repati i bezrepi majmuni) i Bimana (dvoruki, odnosno ljudi). Ovo su preuzeli i neki drugi ugledni prirodnjaci, pre svih Žorž Kivje. Neki su podigli razliku čak na nivo reda. Međutim, mnoga zajednička obeležja ljudi i drugih primata – a posebno velikih majmuna – jasno je pokazala da razlike nemaju naučni smisao. Čarls Darvin je u Poreklu čoveka...1871. napisao:

Veći broj prirodnjaka koji uzimaju u obzir celu strukturu čoveka, uključujući i njegove mentalne sposobnosti, prati Johana Fridriha Blumenbaha i Žorža Kivjea, te su stavljili čoveka u poseban red, pod naslovom Bimana, a samim tim i na jednakost s redovima Quadrumana, Carnivora, itd. Mnogi naši nedavni najbolji prirodnjaci su ponavljali onaj pogled koje je prvi predložio Line, a koji je tako izvanredan u svojoj mudrosti, i stavili čoveka u isti red sa Quadrumana, pod nazivom Primata. Pravda ovog zaključka će biti priložena: na prvom mestu, moramo imati na umu komparativne beznačajnosti razvijenosti mozga kod čoveka, za klasifikaciju i da je snažno obeležena razlika između lobanje čoveka i Quadrumana (u zadnje vreme insistira Teodor Ludvig Vilhelm Bishof, Kristof Teodor Aebiy, i drugi), očigledno proizlaze iz njihovog različito razvijenog mozga. Na drugom mestu, moramo imati na umu da su skoro sve druge i važnije razlike između čoveka i Quadrumana očigledno po svojoj prirodi adaptacijske, a odnose se uglavnom na uspravan položaj čoveka; kao što je struktura ruku, stopala, i karlice, zakrivljenost kičme, i položaj glave.

Pokazalo se da su, u tom pogledu, teološki problemi dvostruki: prvo, svrstavanje čoveka u isti nivo kao i repatog ili bezrepog majmuna će smanjiti njegov duhovno viši položaj, za koji čovek pretpostavlja da se nalazi u velikom lancu bića, i drugo, zato što Biblija kaže da je čovek stvoren na sliku Boga[48] (teomorfizam). Ako repati/bezrepi majmuni i ljudi nisu bili jasno i zasebno stvoreni, to bi značilo da su i oni nastali u liku Boga. To je nešto što mnogi nisu mogli prihvatiti.[49] Sukob između pogleda na svet, još uvek traje, kontroverza stvaranje-evolucija, ozbiljno je počeo sa objavljivanjem knjige Poreklo vrsta... Čarlsa Darvina, 1859.

Nakon takve kritike, Line je smatrao da je potrebno da se jasnije odredi. U 10. izdanju Systema Naturae je predstavio nove termine, uključujući i Mammalia i Primati, od kojih se potonji može zameniti sa Anthropomorpha[50], a ljudima je dao puno binomijalno ime Homo sapiens.[51] Nova klasifikacija dobila je manje kritika, ali mnogi prirodni istoričari su i dalje verovali da je degradirao ljude sa njihovog bivšeg mesta vladara nad prirodom, a toga nije bilo. Line je verovao da čovek biološki pripada životinjskom carstvo i morao je biti u njega uključen.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mayr 1982, str. 171.
  2. ^ Fralish & Franklin 2002, str. 3.
  3. ^ a b v Blunt 2001, str. 12.
  4. ^ Blunt 2001, str. 24.
  5. ^ Blunt 2001, str. 35.
  6. ^ Blunt 2001, str. 159.
  7. ^ a b Koerner 1999, str. 103—105.
  8. ^ Stöver 1794, str. 226.
  9. ^ Snedden & Hartman 2012, str. 12.
  10. ^ Stöver 1794, str. 12.
  11. ^ Blunt 2001, str. 23—25.
  12. ^ Bobrov 1970, str. 33—46.
  13. ^ Broberg 2006, str. 29.
  14. ^ Stöver 1794, str. 71.
  15. ^ Capinera 2008, str. 2206.
  16. ^ Anderson 1997, str. 62—63.
  17. ^ a b Koerner 1999, str. 56.
  18. ^ Blunt 2001, str. 254.
  19. ^ Fehr 1907, str. 26.
  20. ^ Stöver 1794, str. 146—147.
  21. ^ Koerner 1999, str. 16.
  22. ^ Stöver 1794, str. 382.
  23. ^ Anderson 1997, str. 73.
  24. ^ Anderson 2013, str. 69.
  25. ^ Gribbin & Gribbin 2008, str. 56—57.
  26. ^ Cavendish 2005, str. 487.
  27. ^ Blunt 2001, str. 173—174.
  28. ^ a b v Rice 2009, str. 247.
  29. ^ Blunt 2001, str. 232.
  30. ^ Stöver 1794, str. 243—245.
  31. ^ Broberg 2006, str. 46.
  32. ^ Blunt 2001, str. 245.
  33. ^ a b Anderson 1997, str. 104—106.
  34. ^ Blunt 2001, str. 238—240.
  35. ^ Carr 1844, str. 47.
  36. ^ a b Reveal & Pringle (1993), p. 160–161.
  37. ^ Monk,, K.A.; Fretes, Y.; Reksodiharjo-Lilley, G. (1996). The Ecology of Nusa Tenggara and Maluku. Hong Kong: Periplus Editions Ltd. str. 4. ISBN 978-962-593-076-3. 
  38. ^ Simpson (1961), p. 16–19.
  39. ^ a b Davis & Heywood (1973), p. 17.
  40. ^ Simpson (1961), p. 56–57.
  41. ^ Frängsmyr et al. (1983), pp. 156–157.
  42. ^ https://books.google.com/books?id=wIkOAAAAQAAJ&pg=PA179#v=onepage&q&f=false books.google.com.
  43. ^ Johann Georg Gmelin (30. 12. 1746). „Letter to Carl Linnaeus”. The Linnean Correspondence. St. Petersburg, Russia. L0759. Pristupljeno 4. 10. 2011. 
  44. ^ Carl Linnaeus (25. 2. 1747). „Letter to Johann Georg Gmelin”. The Linnean Correspondence. Uppsala, Sweden. L0783. Pristupljeno 4. 10. 2011. 
  45. ^ JPG
  46. ^ Google grupe
  47. ^ Slotkin|Slotkin (1965)]], p. 180.| group = note}}
  48. ^ Genesis, 1:26–1:27: 9
  49. ^ Frängsmyr et al. (1983), pp. 171–172.
  50. ^ Frängsmyr et al. (1983), p. 175.
  51. ^ Blunt 2004, str. 8

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  • Biografija na veb-sajtu Katedre za sistematsku botaniku Univerziteta u Upsali
  • Biografija na veb-sajtu Lineovog društva u Londonu
  • Biografija na veb-sajtu Muzeja paleontologije, Univerziteta u Kaliforniji
  • Natural History Museum on YouTube
  • Biography from Taxonomic Literature, 2nd Edition. 1976–2009.
Resursi
Ostalo
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карл_фон_Лине&oldid=27619751”