Kina

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Disambig.svg
Druga značenja su popisana u članku Kina (višeznačna odrednica).


Koordinate: 18°-54° SG Š, 74°-135° IGD

Narodna Republika Kina
中华人民共和国
(Džunghua Ženmin Gungheguo)
Zastava Narodne Republike Kine Grb Narodne Republike Kine
Zastava Grb
krilatica: nema
Himna
Marš dobrovoljaca
Položaj Narodne Republike Kine
Glavni grad Peking
Službeni jezik mandarinski kineski
Predsednik: Si Đinping
Premijer: Li Kećang
Nezavisnost: Proglašenje Narodne Republike
1. oktobar 1949.
Površina  
 — ukupno 9.671.018 km² (3)
 — voda (%) 2,80
Stanovništvo  
 — 2014. 1.364.680.000 [1] (1)
 — gustina 140/km² 
Valuta ženminbi (juan) (100 фена)
Vremenska zona UTC +8
Internet domen .cn
.中國
.中国
Pozivni broj +86
¹ - bez Hongkonga, Makaoa i Tajvana

Kina, ili zvanično Narodna Republika Kina (mand. 中华人民共和国, pinjin. Zhōnghuá Rénmín Gònghéguó), poznata i kao kontinentalna Kina, država je u istočnoj Aziji [2]. NR Kina ima obalu od 14.500 km i graniči se sa (smer kazaljke sata, od istoka ka severu) Vijetnamom, Laosom, Mjanmarom, Indijom, Butanom, Nepalom, Pakistanom, Avganistanom, Tadžikistanom, Kirgizijom, Kazahstanom, Rusijom, Mongolijom i Severnom Korejom. Glavni grad je Peking.

Kina je četvrta po veličini zemlja u svetu sa površinom preko 9,6 miliona km², kao i najmnogoljudnija zemlja sveta sa preko 1,35 milijarde stanovnika, što je oko 20% od ukupnog broja stanovnika na svetu. NR Kina je jednopartijska država sa vladajućom Komunističkom partijom Kine i glavnim gradom Pekingom.[3][4] Administrativno je podeljena na 22 provincije, pet autonomnih regiona, četiri opština sa direktnom kontrolom (Peking, Tjencin, Šangaj i Čungking) i dva regiona sa specijalnim statusom (Hongkong i Makao).[5] Kina tvrdi da je Tajvan 23 provincija Kine.

Istorija Kine je istorija jedne od najstarijih civilizacija koja je bila bazirana na Huanghe reci u severnokineskoj niziji.[6] Tokom više od jednog milenijuma, Kineski politički sistem je bio zasnovan na naslednim monarhijama, poznati kao dinastije, koje počinju od polumitološke Sja dinastije oko 2000. p. n. e.. Od 221. p. n. e., kada je dinastija Ćin prva pokorila više državica i oformila Kinesko carstvo, država se širila, raspadala i reformisala više puta. Dinastina Ćing je sklonjena sa vlasti 1911. godine kada je proglašena republika koja je razbijena 1949. Nakon poraza Japana u Drugom svetskom ratu, Komunistička partija porazila je nacionaliste na kontinentalnoj Kini i proglasila Narodnu republiku Kinu u Pekingu 1. oktobra 1949, dok su se nacionalisti povukli na Tajvan.

Od početka sprovođenja ekonomskih reformi 1978, Kina je postala ekonomija sa najvećim rastom u svetu.[7] Do 2013. godine postala je druga ekonomija po veličini po nominalnom BDP,[8] a takođe i najveći izvoznik roba i usluga.[9] Kina je priznata nuklerna sila i ima vojsku sa najvećom aktivnom vojskom i sa drugim po veličini vojnim budžetom. Kina je član Ujedinjenih nacija od 1971, kada je zamenila Tajvan kao stalni član u Savetu bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija. Kina je član većeg broja formalnih i neformalnih multilateralnih organizacija, uključujući Svetsku trgovinsku organizaciju, Azijsko-pacifičku ekonomsku saradnju, BRIKS, Šangajske organizacije za saradnju, BKIM i G20. Prema velikom broju naučnika i akademika,[10] vojnih analitičara,[11][12] i ekonomskih analitičara.[13][14] Kina se smatra za potencijalnu super silu.

Etimologija[uredi]

Postoje različite teorije o poreklu ove reči Kina. Tradicionalna teorija, koju je u 17. veku predstavio Martino Martini je da reč Kina potiče od reči Ćin (秦), najzapadnijeg kineskog kraljevstva tokom Žou dinastije.[15] Druga teorija je da reč „Kina“ potiče od persijske reči „Cin“ (چین), koji potiče od sanskriptskog „Cina“ (चीन).[16] Prvi put ju je zabeležio 1516. portugalski istraživač Duarte Barboza.[17][18] U engleskoj literaturi se pojavio 1555.[19]

U ruskom jeziku, kao i jezicima koji su bili pod uticajem ruskog jezika, naziv za Kinu je Kitai.

U Kini se najčešće koristi Džunghua i Džunggua, a država je više puta menjala zvanično ime.

Geografija[uredi]

Narodna Republika Kina je druga najveća država u Aziji posle Rusije, a smatra se trećom najvećom na svetu po površini kopna i mora. Kina se graniči sa 14 država: Vijetnamom, Laosom, Mjanmarom, Indijom, Nepalom, Pakistanom, Avganistanom, Tadžikistanom, Kirgistanom, Rusijom, Mongolijom i Severnom Korejom. Kina je morem odvojena od Tajvana, koji smatra svojim delom.

Reljef[uredi]

Fizička karta Kine

Teritorija Kine obuhvata raznovrsne tipove reljefa. Više od 2/3 zemlje zauzimaju planinski venci, brda i visoravni, pustinje i polupustinje. Na istoku, uz obale Žutog i Istočnokineskog mora, nalazi se prostrana i gusto naseljena aluvijalna ravan u kojoj živi oko 90% stanovništva. Ove oblasti su u ozbiljnim ekološkim uslovima, što je rezultat duge i intenzivne poljoprivredne i zagađenja životne sredine.

Na severu se nalazi Mongolska visoravan. Južnom Kinom dominiraju brda i niski planinski venci. Na zapadu se prostiru visoki planinski lanci, od kojih su najvažniji Himalaji, sa najvišom tačke Kine na istočnoj strani Mont Everesta, dok se visoke visoravni pojavljuju između sušnijih predela kao što su pustinje Takla Makan i Gobi.

Vode[uredi]

U Kini postoji mnoge reke čija je ukupna dužina 220.000 km. Reke Kine čine unutrašnje i spoljašnje sisteme. Spoljašnje reke, među kojima su Jangcekjang, Hoangho, Amur, Biserna reka, Mekong, Nujiang i Jalutsangpo se ulivaju u Tihi i Indijski, a njihov sliv pokriva oko 64% države. Unutrašnje reke pokrivaju oko 36% zemlje, njihov broj je mali i nalaze se daleko jedna od druge. One se ulivaju u jezera u unutrašnjim oblastima ili se gube u pustinjama i slanim močvarama.

U Kini ima mnogo jezera, ukupne površine oko 80.000 km². Postoji i oko hiljadu veštačkih jezera. Jezera u Kini se takođe mogu podeliti na spoljašnja i unutrašnja. Spoljašnja su uglavnom slatkovodna jezera kao što su: Pojang, Dungting i Tajhu. Unutrašnja uključuju slana jezera, od kojih je najveće jezero Ćinghaj. Mnoga jezera u unutrašnjosti su suva, kao što je jezero Lob Nor.

Klima[uredi]

Klima Kine je veoma raznolika — od suptropske na jugu do umerene na severu. Na obali vreme određuju monsuni, koji se javljaju zbog različitih apsorpcione moći zemljišta i okeana. Sezonsko kretanje vazduha i prateći vetar donose velike količine vlage leti i relativno suve zime. Dolazak i trajanje monsuna u velikoj meri određuju broj i raspodelu padavina u zemlji. Ogromna razlika u širini, dužini i visini Kine za posledicu ima različite temperature i vremenske režime, uprkos činjenici da najveći deo zemlje leži u oblasti umerene klime.

Najsevernija kineska pokrajina Heilungđang nalazi se u oblasti umerene klime, a južno ostrvo Hajnan u tropima. Temperatura razlike između ove dve regije tokom zimskih meseci je velika, ali je u leto razlika se smanjuje. U severnom delu Heilungđanga temperatura u januaru može pasti i do -30 °C, prosečna temperatura — oko 0 °C. Prosečna temperatura u julu ove oblasti je 20 °C. U južnim delovima pokrajine Guangdung prosečna temperatura se kreće od 10 °C u januaru do 28 °C u julu.

Padavine variraju čak i više od temperature. Na južnim padinama Kinling padaju velike količine kiše, najviše za vreme letnjih monsuna. Severno i zapadno od planine verovatnoća padavina se smanjuje. Severozapadna oblast zemlje je veoma suva, sa pustinjama (Takla Makan, Gobi, Ordos) i gotovo bez padavina.

Južne i istočne oblasti Kine često (oko 5 puta godišnje) stradaju od razornih tajfuna i poplava, monsuna, cunamija i suše. Veliki problem predstavljanja širenje pustinja, posebno pustinje Gobi. Iako su zaštitni pojasevi šuma sađeni još od 1970ih smanjili učestanost peščanih oluja, duže suše i loše poljoprivredne navike izazivaju peščane oluje koje muče severnu Kinu svakog proleća, a odatle se šire prema Koreji i Japanu. Kina gubi godišnje oko 4.000 km² zemlje zbog dezertifikacije. Vode, erozija i kontrola zagađenja su postale važna pitanja u odnosima Kine sa drugim zemljama.

Flora i fauna[uredi]

Južna Kina pretežno je prekrivena vlažnim suptropskim zimzelenim šumama, srednje listopadnim, a sjeverna četinarskim šumama. Sečuanski kraj se odlikuje velikim brojem endemičnih vrsta, a Mandžurija endemičnim vrstama četinjača. U Mandžuriji su raširene livade i pašnjaci, a na krajnjem istoku i stepe. Flora visokoga planinskog pojasa ubraja se u vrstama najbogatije flore na svetu. Šuma je jače razvijena na pristrancima koji su izloženi vlažnim vjetrovima. Na šumsko područje otpada oko 13,9% površine Kine. Najveći su šumski kompleksi u Mandžuriji i na planinama Sečuana. U Kini raste oko 3000 vrsta biljaka koje se koriste u medicinske svrhe. Suve zavale u unutrašnjosti Kine i na sjeveru obrasle su travom i grmljem ili su polupustinje. Za vegetaciju, osobito za poljoprivredu, vrlo je značajno područje prapora oko središnjeg toka reke Hoangjo, koje je nastalo u pleistocensko ledeno doba eolskim nanosima prašine iz pustinjskih krajeva srednje Azije.

Istorija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Istorija Kine
Istorija Kine
Istorija Kine
DREVNA
3 suverena i 5 careva
Neolitička Kina Prije 2100. pne.
Dinastija Sja 2100–1600. pne.
Dinastija Šang 1600–1046 pne.
Dinastija Džou 1122–256 pne.
  Dinastija Zapadni Džou
  Dinastija Istočni Džou
    Period proleća i jeseni
    Period zaraćenih država
IMPERIJSKO
Dinastija Ćin 221. pne.–206. pne.
Dinastija Han 206 pne.–220 ne.
  Dinastija Zapadni Han
  Dinastija Sjin
  Dinastija Istočni Han
Period triju država 220–280
  Vej, Šu & Vu
Dinastija Đin 265–420
  Zapadni Đin 16 država 304–439
  Istočni Đin
Južne i Sjeverne dinastije 420–589
Dinastija Sui 581–618
Dinastija Tang 618–907
  ( Dinastija Severni Džou 690–705 )
5 dinastija i
10 kraljevstava

907–960
Dinastija Lijao
907–1125
Dinastija Song
960–1279
  Dinastija Severni Sung Z. Sja
  Dinastija Južni Sung Đin 1115–1234
Dinastija Juen 1271–1368
Dinastija Ming 1368–1644
Dinastija Ćing 1644–1911
Savremena
Republika Kina 1912—1949
Narodna Republika
Kina

1949–
Republika
Kina
1949–
Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Praistorija[uredi]

Arheološki dokazi pokazuju da su rani hominidi naseljavali Kinu pre između 250.000 i 2,24 miliona godina.[20] U pećini u Džoukoudijenu (kod današnjeg Pekinga) nađeni su fosili datirani između 300.000 i 780.000 godina pre nove ere.[21][22] Fosili pripadaju pekinškom čoveku, vrsti homo erektusa koji je koristio vatru. Ostaci homo sapiensa pronađenih na istom lokalitetu su datirani u period između 18.000 i 11.000 godina pre nove ere.[23]

Rani dinastički period[uredi]

Drevna Kina je jedna od najstarijih civilizacija čovečanstva. Istorija Kine prema tradicionalnim kineskim zapisima se proteže do vremena Tri suverena i pet imperatora pre oko 5000 godina. Zapisana istorija podržana arheološkim dokazima potiče iz 16. veka p. n. e.[24] Kina je jedna od najstarijih kontinualnih civilizacija na svetu. Za kornjačin oklop koji se koristio za proricanje sa oznakama koje podsećaju na drevno kinesko pismo iz dinastije Šeng je ustanovljeno da potiču iz vremena oko 1500. p. n. e. Kineska država potiče od gradova-država u dolini Hoanghoa.

Carska Kina[uredi]

Veliki kineski zid

Godina 221. p. n. e. se često uzima za godinu u kojoj je Kina ujedinjena u veliko kraljevstvo ili carstvo. Te godine Ćin Ši Huang je prvi ujedinio Kinu. Sukcesivne kineske dinastije su razvile birokratski sistem koji je omogućio kineskom caru da kontroliše ogromnu teritoriju.

Konvencionalno gledište na istoriju Kine je da je država prolazile kroz periode političkog jedinstva i nejedinstva, a povremeno su njom dominirali tuđinski narodi, od kojih se većina stopila sa Kinezima. Kulturni i politički uticaji iz mnogih delova Azije, prenošeni sukcesivnim imigracijama, širenjima i kulturnim asimilacijama spojili su se u kinesku kulturu.

Kasni dinastički period[uredi]

Republika Kina (1912—1949)[uredi]

Sun Jat Sen (sedi) i Čang Kaj Šek

Dana Republika Kina je osnovana 1. januara 1912, označivši kraj carske Kine. Sun Jat Sen, vođa stranke Kuomintang, je proglašen za privremenog predsednika Republike Kine. Međutim, mesto predsednika je kasnije dato Juan Šikaju, bivšem generalu dinastije Ćing, koji je obezbedio prebeg na stranu revolucije čitave pekinške vojske. Juan se proglasio 1915. proglasio carem Kine, ali je bio primoran da abdicira i uspostavi republiku zbog nepopularnosti, ne samo među stanovništvom, već i iz redovu sopstvene pekinške vojske i njenih komandanata.

Posle smrti Juan Šikaja 1916, Kina je politički izdeljena, sa međunarodno priznatom ali praktično nemoćnom nacionalnom vladom sa sedištem u Pekingu. Oblasni gospodara su imali stvarnu kontrolu nad svojim teritorijama. Krajem 1920ih, nacionalistički Kuomintang, pod Čang Kaj Šekom, uspeo je da ponovo ujedinjeni zemlju pod svojom kontrolom nizom veštih vojnih i političkih manevara, poznatih pod imenom Severna ekspedicija. Kuomintang je premestio glavni grad države u Nanking i sprovodio „političko tutorstvo“, međufaza političkog programa Sun Jat Sena Tri narodna načela za preobražaj Kine u modernu demokratsku država. U praksi, političko tutorstvo je značilo jednopartijsku vladavinu Kuomintanga, ali je stranka je politički podeljena na rivalske frakcije. Ova politička podela je otežala Čangu borbu protiv komunista, sa kojima je Kuomintang ratovao od 1927. u Kineskom građanskom ratu. Kuomintang je u početku uspešno vodio rat, posebno nakon što su se komunisti povukli u Dugom maršu, ali je japanska agresija i Sijanski incident iz 1936. primorali Čanga da se suprostavi Japanu. Japan je, koristeći haos u kome se našla Kina, već 1931. zauzeo Mandžuriju i uspostavio marionetsku državu Mandžukuo, a potom postepeno širio svoj uticaj preko pro-japanskih oblasnih gospodara.

Drugi kinesko-japanski rat (1937—1945), deo Drugog svetskog rata, iznedrio je nelagodan savez Kuomintanga i komunista. Japansk okupacija u severnoj Kini je dovela do brojnih ratnih zločina počinjenih nad civilnim stanovništvom; ukupno je poginulo čak 20 miliona kineskih civila. Procenjeno je da je samo u Nankingu tokom japanske okupacije masakrirano 200.000 Kineza. Japan se bezuslovno predao 1945. Tajvan i Penhu su stvljeni pod administrativnu upravu Republike Kine, koja je odmah proglasila suverenitet nad ovim ostrvima. Kina je izašla iz rata kao pobednik, ali opustošena i finansijski slomljenai. Nastavak nepoverenja između Kuomintanga i komunista doveo je do nastavka građanskog rata. Godine 1947, stupio je na snagu novi ustav, ali zbog stalnih sukoba mnoge odredbe ustava Republike Kine nisu nikada sprovodene u kontinentalnom delu Kine.

Narodna Republika Kina (1949—danas)[uredi]

Kineski građanski rat završio je 1949. KP Kine je preuzela vlast nad glavninom Kine, sem Tajvana. Kuomintang se povukao na Tajvan i neka mala ostrva Fudžijana. Mao Cedung je 1. oktobra 1949. proglasio Narodnu Republiku Kinu. Mao Cedung se povukao sa pozicije predsednika Kine 1959. posle nekoliko velikih ekonomskih neuspeha, kao što je bio Veliki skok napred. Li Šaođi ga je zamenio, ali Mao je i dalje imao ogroman uticaj na partiju i ostao je generalni sekretar KP Kine. Jedno vreme Kinom je upravljalo umereno vođstvo: Li Šaođi, Deng Sjaoping i drugi, koji su započeli ekonomske reforme. Mao Cedung i njegovi saveznici su 1966. lansirali Kulturnu revoluciju. Prema mišljenju mnogih istoričara to je bio pokušaj da se očisti vođstvo od umerenih elemenata. Maovi sledbenici su to smatrali eksperimentom direktne demokratije i prvi pokušaj borbe protiv korupcije i drugih negativnih uticaja na kinesko društvo. Razvio se Maov kult, a privreda zemlje je tokom toga perioda nazadovala. Došlo je do velikog nereda tokom Kulturne revolucije, pa je predsednik vlade Džou Enlaj posredovao u smanjivanju destruktivnosti i pomagao je umerene elemente. Džou Enlaj je inicirao normalizaciju odnosa sa SAD, pa je Kina 1971. postala član Saveta bezbednosti OUN umesto Tajvana, koji je dotad predstavljao Kinu. Poslednjih godina života otvoreno je kritikovao ženu Mao Cedunga i preostale pripadnike bande četvoro. Bio je najbliži saradnik Deng Sjaopinga i pomogao je da se Kina nakon kulturne revolucije oslobodi radikalnih elemenata.

Posle Maove smrti 1976. uhapšena je Četvoročlana banda, a Deng Sjaoping je uspeo da preuzme vlast od Maovog naslednika Hua Guofenga. Deng nije nikad postao šef partije ili države, ali je svojim uticajem na partiju vodio zemlju putem ekonomskih reformi. Pragmatizam kojim je vodio Kinu ocrtan je njegovim rečima: „Nije bitno da li je mačka crna ili bela, bitno je da lovi miševe“. Komunistička partija je smanjila svoju sveobuhvatnu kontrolu. Raspuštene su i zadruge, a seljaci su počeli dobijati zemlju u zakup. Zbog toga je došlo do povećanja poljoprivredne proizvodnje.

Privreda[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Privreda Narodne Republike Kine
Šangaj je glavni privredni i poslovni centar Kine

Od kraja 1978. kinesko vođstvo je započelo sa ekonomskim reformama. Dotad je kineska privreda bila planska privreda sovjetskog tipa. Reformisana je u mešovitu privredu, mnogo bliže tržišnoj privredi, ali još uvek pod političkim okvirima koje nameće KP Kine. Kolektivizacija u poljoprivredi je zamenjena iznajmljivanjem zemlje. Povećana je odgovornost lokalnih vlasti i direktora fabrika. Dozvoljeno je otvaranje velikog broja manjih privatnih firmi, a strane investicije su ohrabrene brojnim ekonomskim i političkim merama. Kao rezultat tih promena kineska privreda je postala mešovita, a Kina je 2001. primljena u Svetsku trgovinsku organizaciju.

U 5 specijalnih ekonomskih zona zakoni o investiranju su mnogo povoljniji sa ciljem da se u te zone privuče strani kapital. Od 1990-ih specijalne ekonomske zone su se raširile i na veće kineske gradove uključujući Peking i Šangaj. Zbog toga je Kina po planu Deng Sjaopinga petnaest puta povećala bruto domaći proizvod (BDP) od 1978. do 1995. (izvor Kineski statistički zavod). Kina ima jednu od najbržih ekonomskih stopa rasta, tako da je prosečni godišnji rast BDP-a 9,4% u zadnjih 25 godina. Krajem 2009. Kina je postala druga privreda sveta po ukupnom BDP-u, a druga na svetu po BDP-u izračunatom po paritetu kupovne moći. Zbog velikog broja stanovnika BDP po stanovniku po paritetu kupovne moći je 7.600 $, što predstavlja 1/6 američkog. Ali je zato hrana, električna energija, usluge i drugo daleko jeftinije nego u SAD.

Rast kineskog BDP-a od 1952. do 2012.

Kina je uglavnom postala proizvođač sa niskim troškovima. Troškovi proizvodnje u Kini su mnogo manji nego u Aziji ili Latinskoj Americi. Pošto je dugo vremena fiksirala kurs juana uz dolar dolazile su kritike da je to razlog ogromnog suficita, koji Kina ima u trgovini sa gotovo svim razvijenim zemljama, sem sa Tajvanom i Južnom Korejom. Od 21. jula 2005. kurs juana je postao plivajući. Kina ujednačuje svoj poreski sistem koji je dotad davao prednost izvoznim kompanijama. Postoji ogroman jaz u bogatstvu između obalnog područja Kine i unutrašnjosti. To predstavlja problem, koji može potencijalno destabilizovati zemlju, pa je vlada Kine zadnjih godina započela sa nizom inicijativa, kojima bi se pomoglo unutrašnjosti Kine da sustiže ekonomski razvoj naprednog područja. Kao rezultat velikog ekonomskog razvoja standard života u Kini je bitno veći, a broj siromašnih se smanjio na 5%.(Izvor cia Faktbuk)

Nauka i tehnologija[uredi]

Istorija[uredi]

Vrednost u dolarima izvoza roba visoke tehnologije 2009.

Kina je bila svetski lider u nauci i tehnologiji do Ming dinastije. Četri velika otkrića Kine: pravljenja papira, kompasa, baruta i štamparstvo su se proširile širom Azije i Evrope. Međutim, kineske naučne aktivnosti su se smanjile u 14. veku. Za razliku od naučnika u Evropi koji su prošli kroz naučnu revoluciju, srednjovekovni kineski mislioci nisu pokušali da redukuju observacije prirode na matematičke zakone, i nisu formirali školovanu zajednicu koja bi mogla da ima kritičko mišljenje i mogla da preispituje naučni doprinos drugih. Kinesko društvo se koncentrisalo na literaturu, umetnost, javnu administraciju, dok se nauka i tehnologija smatrala trivijalnim i manje bitnim.[25]

Nakon više vojnih poraza u sukobima sa zapadnim nacijama u 19. veku, kineski reformisti su počeli da promovišu modernu nauku i tehnologiju kao deo politike jačanja države. Građanski rat u Kini se završio 1949. pobedom Komunističke partije, a napori da se organizuje nauka u tehnologija bili su zasnovani na modelu Sovjetskog Saveza. Kulturna revolucija (1966-76) imala je katastrofalan uticaj na kinesku nauku istraživanja, jer su naučnici bili proganjani a ulaganje u istraživanja i obrazovanje je bilo redukovano. Nakon smrti Mao Cedunga 1976, ulaganje u nauku i tehnologiju je drastično povećano jer je preovladalo mišljenje da je to stub modernizacije, a započela je i reforma obrazovnog sistema.[25]

Moderna era[uredi]

Posle kulturne revolucije, Kina je brzo postala jedna od svetskih vodećih tehnoloških sila,[26] ulagajući preko 100 milijarde dolara u naučna istraživanja i razvoj u 2011.[27] Na nauku i tehnologiju se gleda kao bitnu stvar za postizanje ekonomskih i političkih ciljeva, a smatra se da je to i izvor nacionalnog ponosa do nivoa da se to opisuje kao „tehno-nacionalizam“.

Kina je brzo razvila obrazovani sistem u kome je naglašen značaj nauke, matematike i inženjeringa; samo u 2009. preko 10.000 inženjera je doktorirali, a 500.000 diplomiralo, što je više od bilo koje druge države.[28] Kina je takođe druga u svetu po broju objavljenih naučnih radova, samo u 2010. objavljeno je 121.500, uključujući 5.200 u vodećim međunarodnim časopisima.[29] Kineske kompanije poput Huawei i Lenovo su svetski lideri u telekomunikacijama i računarstvu,[30][31][32] a kineski superračunari se redovno rangiraju među najjačima.[33] Kina je takođe i najveći investitor u tehnologije obnovljive energije.[34]

Kineski kosmički program je jedan od najaktivnijih u svetu i važan izvor nacionalnog ponosa.[35][36] Prvi satelit iz Kine je lansiran 1970, a 2003. Kina je postala treća država koja je samostalno posala ljudsku posadu u svemir. 2008. godine Kina je izvela prvu misiju u kojoj je izvedena prva aktivnost van rakete u Šengdžou 7 misiji. 2011. je lansirana prva kineska svemirska stanica Tiangong-1, kao prvi deo izgradnje velike svemirske stanice sa ljudskom posadom do 2020.[37] Kineski lunarni program ima za plan da se 2013. lansira i na mesec sleti bespilotna letelica, a misija sa lunarnim sletanjem se planira za 2025.[38][39]

Infrastruktura[uredi]

Komunikacije[uredi]

Pametni telefon glavne telekomunikacijske kompanije Huavej.

Kina trenutno ima najveći broj aktivnih mobilnih telefona na svetu, sa preko milijardu korisnika u maju 2012.[40][41] Takođe, ima najveći broj internet korisnika, kao i najveći broj korisnika sa širokopojanim internetom.[42] Decembra 2010, Kina je imala 457 miliona internet korisnika, što je povećanje od 19% u odnosu na prethodnu godinu, a 2011. je je broj intenret korisnika prešao 500 miliona.[43][44] Prosečna brzina internet konekcije 2011. je bila 100,9 kbit/s, što je nešto manje od polovine u odnosu na svetski prosek (212,5 kbit/s).[45]

Transport[uredi]

Maglev u Šangaju 2006.

Od kraja devedesetih godina dvadesetog veka, mreža puteva Kine je značajno uvećana putem kreiranja mreže autoputeva. Krajem 2012. dužina autoputeva u Kini je dosegla 96.000 km, pri čemu je samo u 2012. napravljeno 11.000 km. Broj vlasnika privatnih automobila je značajno raste, tako da su 2009. godine pretetekli broj prodatih vozila u SAD, sa ukupnim brojem prodatih vozila od preko 13,6 miliona.[46] Analitičari su predvideli da se godišnja prodaja vozila u Kini može da poraste na čak 40 miliona godišnje do 2020.[47] Sporedni efekat rapidnog rasta mreže puteva i vozila je značajan rast saobraćajnih nesreća, uglavnom zbog loše sprovedenih saobraćajnih zakona, tako da je samo u 2011. stradalo 62.000 ljudi u saobraćajnim nesrećama.[48][49]

Kina poseduje najdužu mrežu pruga visokih brzina sa preko 9767 km.[50] Od toga 3515 km su pruge sa brzinama od preko 300 km.[51] U 2011. je u Kini napravljen prvi voz za visoke brzine bez strane pomoći.[52] Kina namerava da izgradi do 2020. mrežu od 16.000 km pruga visokih brzina.[53] Sistemi brzog transporta ljudi se naširoko grade u kineskim gradovima u formi mreža podzemnih sistema. Kina takođe razvija satelitsi navigacioni sistem, koji je započeo sa pružanjem komercijalnih navigacionih usluga širom Azije 2012. godine,[54] a u planu je da se do 2020. postigne pokrivanje cele planete.[55]

Kina je trenutno (2013) najveći graditelj novih aerodroma, a kineska vlada sprovodi petogodišnji plan ulaganja od 250 milijardi dolara da razvije i modernizuje domaći putnički transport.[56] U urbanim sredinama, i pored rasta broja automobila, bicikle ostaju veoma značajan vid transporta, tako da je 2012. godine u Kini postoji oko 470 miliona bicikla.[57]

Administrativna podela[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Administrativna podela Kine

Narodna Republika Kina ima suverenitet nad dvadeset i dve provincije (sa Tajvanom - dvadeset tri), pet autonomnih regiona, četiri autonomna gradska okruga i dva specijalna administrativna regiona koje uživaju veliku autonomiju. Tajvan je pod kontrolom nepriznate države Republike Kina, ali ga Narodna Republika Kina smatra svojom dvadeset i trećom provincijom. Deo Kine bez Tajvana i specijalnih administrativnih regiona se naziva Kontinentalna ili Kopnena Kina. A deo Kine bez ovih teritorija, kao i bez autonomnih regiona se naziva još i Unutrašnja Kina.

Broj stanovnika kineskih provincija u milionima.

Demografija[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Najveći gradovi[uredi]

Šangaj
Šangaj

Peking
Tjencin
Tjencin
Guangdžou
Guangdžou
Poredak Grad Provincija Broj stanovnika Šendžen
Šendžen
Dunguan
Dunguan
Čengdu
Čengdu
Hongkong
Hongkong
1 Šangaj Šangaj 22.315.426
2 Peking Peking 18.827.000
3 Tjencin Tjencin 11.090.314
4 Guangdžou Guangdung 11.070.654
5 Šendžen Guangdung 10.357.938
6 Dunguan Guangdung 8.220.937
7 Čengdu Sičuan 7.123.697
8 Hongkong Hongkong 7.055.071
9 Nanking Đangsu 6.852.984
10 Vuhan Hubej 6.434.373
11 Šenjang Ljaoning 5.743.718
12 Hangdžou Džeđang 5.695.313
13 Čungking Čungking 5.402.721
14 Harbin Hejlungđang 4.517.549
15 Sudžou Đangsu 4.074.000
16 Đinan Šandung 3.922.180
17 Si'an Šensi 3.890.098
18 Vusi Đangsu 3.542.319
19 Hefej Anhuej 3.352.076
20 Čangčuen Đilin 3.341.700
Popis stanovništva 2010.



Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ National Bureau of Statistic of China [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ Walton (2001), str. 5.
  4. ^ „Constitution of the People's Republic of China“. People's Daily Online Приступљено 23 November 2009. „Article 138. The capital of the People's Republic of China is Beijing.“ 
  5. ^ „Sino-British Joint Declaration“. Wikisource. 1984 Приступљено 8. 9. 2008.. 
  6. ^ „Rivers and Lakes“. China.org.cn Приступљено 15. 6. 2009.. 
  7. ^ „Output, prices and jobs“. The Economist. 28. 1. 2012. Приступљено 28. 1. 2012.. 
  8. ^ Altucher, James (8. 1. 2010.). „There's no stopping China“. New York Post Приступљено 2. 8. 2010.. 
  9. ^ „China trade now bigger than US“. Daily Telegraph. 10. 2. 2013. Приступљено 15. 2. 2013.. 
  10. ^ Muldavin, Joshua (9. 2. 2006.). „From Rural Transformation to Global Integration: The Environmental and Social Impacts of China's Rise to Superpower“. Carnegie Endowment for International Peace Приступљено 17. 1. 2010.. 
  11. ^ (Lt Colonel, USAF) Uckert, Merri B. (April 1995). China as an Economic and Military Superpower: A Dangerous Combination?. Maxwell Air Force Base, Alabama: Air War College, Air University. pp. 33-. 
  12. ^ „China: a military giant in the making?“. BBC. 9. 3. 2012. Приступљено 6. 6. 2012.. 
  13. ^ Bergsten, C. Fred; Gill, Bates; Lardy, Nicholas R.; Mitchell, Derek (17. 4. 2006.). China: The Balance Sheet: What the World Needs to Know about the Emerging Superpower (Illustrated Hardcover ed.). PublicAffairs. стр. 224. ISBN 978-1-58648-464-4. 
  14. ^ „A Point Of View: What kind of superpower could China be?“. BBC. 19. 10. 2012. Приступљено 21. 10. 2012.. 
  15. ^ Martino, Martin, Novus Atlas Sinensis, Vienna 1655, Preface, pp. 2.
  16. ^ "China". The American Heritage Dictionary of the English Language (2000). Boston and New York: Houghton-Mifflin.
  17. ^ "China". Oxford English Dictionary (1989). ISBN 978-0-19-957315-8.
  18. ^ Barbosa 1989, strane 211
  19. ^ Eden, Richard (1555). Decades of the New World: "The great China whose kyng is thought the greatest prince in the world."
  20. ^ "Early Homo erectus Tools in China". Archaeological Institute of America. 2000. Retrieved 30 November 2012.
  21. ^ Ian Tattersall (1997). „Out of Africa again...and again?“. Scientific American 276 (4): 60-68. DOI:10.1038/scientificamerican0497-60. 
  22. ^ Shen, G; Gao, X; Gao, B; Granger, De (Mar 2009). „Age of Zhoukoudian Homo erectus determined with (26)Al/(10)Be burial dating“. Nature 458 (7235): 198-200. Bibcode 2009Natur.458..198S. DOI:10.1038/nature07741. ISSN 0028-0836. PMID 19279636. 
  23. ^ „Peking Man Site at Zhoukoudian“. UNESCO Приступљено 4. 10. 2012.. 
  24. ^ Henry Cleere (12 November 2012). Archaeological Heritage Management in the Modern World. Taylor & Francis. стр. 318-. ISBN 978-0-415-21448-3. 
  25. ^ a b Donald D. DeGlopper (1987). A Country Study: China. Chapter 9 – Science and Technology. Library of Congress. Retrieved 9 April 2012.
  26. ^ "7 Technologies Where China Has the U.S. Beat". GreenBiz.com. 7 December 2010. Retrieved 30 August 2012.
  27. ^ "China 'to overtake US on science' in two years". BBC News, 28 March 2011. Retrieved 26 April 2012.
  28. ^ "Desperately seeking math and science majors". CNN, 29 July 2009. Retrieved 9 April 2012.
  29. ^ "China publishes the second most scientific papers in international journals in 2010: report". Xinhua, 2 December 2011. Retrieved 25 April 2012.
  30. ^ „Who's afraid of Huawei?“. The Economist. 4. 8. 2012. Приступљено 11. 8. 2012.. 
  31. ^ „Shares in China's Lenovo rise on profit surge“. New Straits Times. 17. 8. 2012.. 
  32. ^ „Lenovo ousts HP as world's top PC maker, says Gartner“. BBC. 11. 10. 2012.. 
  33. ^ „'Titan' supercomputer is world's most powerful“. The Daily Telegraph. 12 November 2012 Приступљено 13 November 2012. 
  34. ^ „China have set a Renewable Energy Target of 10% of Electric Power Capacity by 2010“. Reuters. 11. 3. 2008. Приступљено 19. 7. 2010.. 
  35. ^ „China Now Tops U.S. in Space Launches“. Wired. 16. 4. 2012. Приступљено 24. 10. 2012.. 
  36. ^ David Eimer, "China's huge leap forward into space threatens US ascendancy over heavens". The Telegraph. 5 November 2011.
  37. ^ „Rocket launches Chinese space lab“. BBC. 29. 9. 2011. Приступљено 20. 5. 2012.. 
  38. ^ „China to launch lunar rover in 2013“. Sen.com. 3. 8. 2012. Приступљено 1. 9. 2012.. 
  39. ^ "China could make moon landing in 2025". The Guardian, 20 September 2010. Retrieved 17 October 2011.
  40. ^ „Squeezing cash from China's billion phone app market“. BBC. 22. 5. 2012.. 
  41. ^ „China August mobile phone users top 823 million“. People's Daily Приступљено 28. 9. 2010.. 
  42. ^ Barboza, David (26. 7. 2008.). „China Surpasses US in Number of Internet Users“. NY times Приступљено 26. 7. 2008.. 
  43. ^ "China's internet users breach half billion mark". Reuters. 11 January 2012. Retrieved 16 January 2012.
  44. ^ "China: 485 million internet users". TechNode. 20 July 2011. Retrieved 20 October 2011.
  45. ^ „Shanghai: Home to the slowest internet in all of China“. Shanghaiist.com. 21. 1. 2011. Приступљено 1 November 2011. 
  46. ^ „China auto sales officially surpass US in 2009, 13.6 million vehicles sold“. Industry News. 8. 1. 2010. Приступљено 14. 5. 2010.. 
  47. ^ „China premium car sector remains bright spot“. Reuters. 23. 4. 2012. Приступљено 24. 4. 2012.. 
  48. ^ „Chinese bus collides with tanker, killing 36“. BBC. 26. 8. 2012. Приступљено 28. 8. 2012.. 
  49. ^ „China suspends tough new traffic penalties“. BBC. 6. 1. 2013. Приступљено 6. 1. 2013.. 
  50. ^ „China opens world's longest high-speed rail route“. BBC. 26. 12. 2012. Приступљено 26. 12. 2012.. 
  51. ^ „Japan's bullet train will have a top speed of 310 mph“. Daily Mail (London). 16. 2. 2011. Приступљено 1 November 2011. 
  52. ^ "China pushes ahead with high-speed rail". Financial Times, 27 December 2011. Retrieved 3 January 2012.
  53. ^ "China boasts biggest high-speed rail network". Agence France-Presse via The Raw Story, 24 July 2011. Retrieved 24 April 2012.
  54. ^ „China's Beidou GPS-substitute opens to public in Asia“. BBC. 27. 12. 2012. Приступљено 27. 12. 2012.. 
  55. ^ "The final frontier". China Daily. 27 April 2012. Retrieved 16 February 2013.
  56. ^ „China's New Plan: A Great Leap Into The Air“. NPR. 19. 5. 2012.. 
  57. ^ „Bike-Maker Giant Says Fitness Lifestyle Boosting China Sales“. Bloomberg.com. 17. 8. 2012. Приступљено 8. 9. 2012.. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :