Kip slobode

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kip slobode
Svetska baština Uneska
Zvanično imeKip slobode
MestoOstrvo Slobode, Ostrvo Slobode, Njujork, Sjedinjene Američke Države Uredi na Vikipodacima
Koordinate40° 41′ 21″ S; 74° 02′ 40″ Z / 40.6892092° S; 74.0444253° Z / 40.6892092; -74.0444253
Kriterijumkulturna: i, vi
Referenca307.
Upis1984. (8. sednica)
Veb-sajthttp://whc.unesco.org/en/list/307

Kip slobode (engl. Statue of Liberty) je spomenik u Njujorku[1] poznat i pod nazivom „Sloboda osvetljava svet“ (engl. Liberty Enlightening the World). Visok je 46,5 m, čemu treba dodati i 46,9 m visoko postolje. Nalazi se na Ostrvu slobode i predstavlja poklon Francuske SAD kao čin prijateljstva 1886. godine. Skulptor spomenika je Frederik Bartoldi, a unutrašnju konstrukciju je izradio čuveni inženjer Gistav Ajfel (projektant Ajfelove kule).

Istorija[uredi | uredi izvor]

Kip slobode predstavlja prijateljstvo i pomoć koju je Francuska dala američkim naseljenicima u njihovoj borbi za nezavisnost od Velike Britanije koja je počela 1776. godine. Kip stoji na ostrvcetu ispred Njujorka od 1886. godine.

Noseću konstrukciju Kipa slobode predložio i konstruisao je francuski građevinar pored ostalog i konstruktor pariske Ajfelove kula Gistav Ajfel.

Najpre je vajar Frederik Bartoldi predložio mali glineni model u visini dospelog čoveka. Drugi model je bio visine 3 metra. Treći model je bio četiri puta manji od kipa u prirodnoj veličini. Četvrti model je bio u prirodnoj stvarnoj veličini. Po modelu je bila odlivena skulptura u bakru. Gotova skulptura je predata američkoj ambasadi i bila je rastavljena na delove i dopremljena je francuskim brodom u Njujork. U Njujorku je sastavljana dve godine.

Vremenom je kip postao simbol Amerike. Tokom veka koji je prošao došlo je do velikih oštećenja skulpture i rekonstruisana je zahvaljujući javnom dobrovoljnom prihodu sredstava za rekonstrukciju skulpture.[2]

Godine 1984. Kip slobode je uvršten u kulturnu baštinu UNESCO.

Kip slobode je bio prvi simbol SAD[3] koji bi emigranti ugledali prilikom dolaska na emigrantski prijem na ostrvu Elis koje je udaljeno tek oko 1 km. Između 1880. i 1914. broj emigranata u SAD je dosegao broj od 22 miliona, uglavnom iz južne i istočne Evrope, a koji su uglavnom ušli kroz pristanište na ostrvu Elis.

Pristup balkonu na baklji Kipa slobode je ograničen zbog sigurnosti posetilaca još od 1916. godine. Kip slobode je tokom gotovo cele 1938. godine bio zatvoren zbog obnove, kao i od 1984. do 1986. godine, kada su zamenjene baklja i veći deo unutrašnje konstrukcije. Kip je takođe bio zatvoren i nakon napada 11. septembra 2001. godine, zbog sigurnosti. Pijedestal je otvoren tek 2004, a ostatak kipa 2009. godine, s ograničenjima u broju posetilaca kojima je dozvoljen uspon na krunu. Od 28. avgusta 2012. godine Kip slobode je ponovo zatvoren radi ugradnje dodatnog pomoćnog stepeništa i drugih sigurnosnih detalja, ali je Ostrvo Slobode ostalo otvoreno.[4]

Proces dizajna i izgradnje[uredi | uredi izvor]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Rimski Libertas, Sol Inviktus („Nepokoreno Sunce”) je uticalo na izgled Kipa slobode (disk iz 3. veka nađen u Pesinuntu - Britanski muzej).

Prema Službi nacionalnih parkova SAD, ideju za Kip slobode je predložio Eduar Labule, predsednik Francuskog antirobovskog društva, prominentan i važan politički mislilac svog vremena. Projekat se može prati do razgovora sredinom 1865. godine između odlučnog abolicioniste Lebulea, i vajara Frederika Bartoldija. Smatra se da je u večernjem razgovoru u svom domu u blizini Versaja, Labude, vatreni pobornik Unije u Američkom građanskom ratu, rekao: „Ako bi u Sjedinjenim Državama trebalo da se podigne spomenik, kao sećanje na sticanje svoje nezavisnost, smatram da bi jedino bilo prirodno da bude izgrađen ujedinjenim naporima - zajedničkim radom obe naše nacije.”[3] Služba nacionalnih parkova, je u svom izveštaju iz 2000. godine, međutim, smatrala da je ovo legenda koja je proizašla iz brošure za prikupljanje sredstava iz 1885. godine, a da je statua najverovatnije zamišljena 1870. godine.[5] U jednom drugom eseju na njihovoj veb stranici, Služba nacionalnih parkova sugeriše da je Labule želeo da oda počast pobedi Unije i posledicama takvog ishoda, „Sa abolicijom ropstva i pobedom Unije u građanskom radu iz 1865, Labuleove želje za slobodom i demokratijom su pretvorene u realnost u Sjedinjenim Državama. Da bi se odalo poštovanje tim dostignućima, Labule je predložio da se u ime Francuske izgradi poklon za Sjedinjene Države. Labule se nadao da će posvećivanjem pažnje nedavnim dostignućima Sjedinjenih Država, francuski narod biti inspirisan da zahteva da se njihova sopstvena demokratija suoči sa represivnom monarhijom.”[6]

Bartoldijev patent dizajna

Prema vajaru Frederiku Bartoldiju, koji je kasnije ispričao priču, Labuleov komentar nije bio predviđen kao predlog, ali je inspirisao Bartoldija.[3] Imajući u vidu represivnu prirodu režima Napoleona III, Bartoldi nije preduzeo nikakvu hitnu akciju po toj ideji, osim što je o tome vodio diskusije sa Labuleom. Bartoldi je i inače bio zauzet drugim mogućim projektima; krajem 1860-ih, on je predložio Ismail paši, kedivu Egipta, plan da izgradi kip Progresa, ili Egipat nosi svetlost u Aziju,[7] ogromni svetionik u obliku drevne egipatske žene fellah ili seljanke, odevene i sa bakljom u ruci, na severnom ulazu u Suecki kanal u Port Saidu. Skice i modeli su napravljeni za predloženi projekat, ali kip nije bio izgrađen. Postojao je i klasični presedan za Suecki predlog, Kolos sa Rodosa: antička bronzana statua grčkog boga sunca, Helija. Za taj kip se smatra da je bio preko 100 ft (30 m) visok, i da je poput Kipa slobode stajao na ulazu u luku i držao svetilju prema kojoj su se ravnali brodovi.[8]

Kip slobode od nazad, prikazuje da ona korača unapred

Bilo koji veliki projekat je bio kasnije odložen zbog Francusko-pruskog rata, u kome je Bartoldi služio kao major milicije. Tokom rata, Napoleon III je bio zarobljen i svrgnut. Provincija iz koje Bartoldi vodi poreklo, Alzas, je pripala Pruskoj (Alzas-Lorena), a liberalnija republika je bila uspostavljena u Francuskoj.[3] Kako je Bartoldi planirao put u Sjedinjene Države, on i Labule su odlučili da je bilo pravo vreme da diskutuje tu ideju sa uticajnim Amerikancima.[9] U junu 1871, Bartoldi je prešao Atlantik, noseći sa sobom pisma koja bi mu omogućila da se predstavi značajnim ljudima, a koja je potpisao Labule.[10]

Po prispeću u Njujoršku luku, Bartoldi se usredsredio na Bedloevo ostrvo (koje se sad zove Ostrvo Slobode) kao lokaciju za kip, podstaknut činjenicom da su brodovi koji su stizali u Njujork morali da plove pored njega. Bio je ushićen kad je saznao da je ostrvo u vlasništvu vlade Sjedinjenih Američkih Država, jer ga je Njujorško zakonodavno telo ustupilo 1800. godine radi odbrane luke. Ono je stoga, kako je naveo u pismu Lebulu: „zemljište koje je zajedničko svim državama”.[11] Osim susreta sa mnogim uticajnim Njujorčanima, Bartoldi je posetio predsednika Julisiza Simpsona Granta, koji ga je uverio da ne bi bilo teško da se dobije ta lokacija za kip.[12] Bartoldi je dva puta prešao Sjedinjene Države železnicom i susreo se sa mnogim Amerikancima za koje je on mislio da će podržati projekat.[10] Međutim, on je ostao zabrinut zbog činjenice da javno mnjenje na obe strane Atlantika nije u dovoljnoj meri podržavalo ovaj predlog, te su on i Labule odlučili da sačekaju pre nego što će započeti javnu kampanju.[13]

Bartoldijev Belforski lav

Bartoldi je napravio prvi model svog koncepta 1870. godine.[14] Sin Bartoldijevog prijatelja, američki umetnik Džon Lafadž, kasnije je tvrdio da je Bartoldi napravio prve skice za kip tokom svoje posete Sjedinjenih Država dok je boravio u Lafadžovom studiju u Roud Ajlandu. Bartoldi je nastavio da razvija koncept po svom povratku u Francusku.[14] On je isto tako radio na brojnim skulpturama koje su bile dizajnirane da se potkrepe francuski patriotizam nakon poraza u sukobu sa Prusima. Jedna od tih je bio Belforski lav, monumentalna skulptura uklesana u peščaniku ispod tvrđave Belfort, koja se tokom rata odupirala pruskoj opsadi više od tri meseca. Prkosni lav, dug 73 ft (22 m) i upola toliko visok, prikazuje emotivni kvalitet karakterističan za romantizam, koji je Bartoldi kasnije otelotvorio u Kipu slobode.[15]

Dizajn, stil i simbolizam[uredi | uredi izvor]

Detalj iz freske Konstantina Brumidija u U.S. Kapitolu u Vašingtonu, prikazuje dva rana simbola Amerike: Kolumbiju (levo) i indijansku princezu

Bartoldi i Labule su razmatrali moguće načine kojima bi se najbolje izrazila ideja američke slobode.[16] U ranoj američkoj istoriji, dve ženske figure su često korištene kao kulturni simboli nacije.[17] Jedan od tih simbola, personifikacija Kolumbije, je smatrana otelotvorenjem Sjedinjenih Država na način na koji je Britanija bila identifikovana u Ujedinjenom Kraljevstvu, a Marijana postala predstavnik Francuske. Kolumbija je zamenila raniju figuru indijanske princeze, koju je deo javnosti smatrao necivilizovanom i ponižavajućom za Amerikance.[17] Druga značajna ženska ikona u američkoj kulturi je bila reprezentacija slobode, izvedena iz Libartas, boginje slobode koja je bila široko obožavana u antičkom Rimu, posebno među emancipovanim robovima. Libertasina figura je ukrašavala većinu američkih kovanica tog vremena,[16] i njene reprezentacije su se pojavljivale u popularnoj i građanskoj umetnosti, uključujući Tomas Krofordov rad Statua slobode (1863) na vrhu kupole zgrade Kapitola Sjedinjenih Država.[16]

Tomas Krofordova Statua slobode

Artisti 18. i 19. veka su koji su težili da evociraju republikanske ideale često su koristili reprezentacije Libertas kao alegorijski simbol.[16] Figura slobode je isto tako prikazana na velikom pečatu Francuske.[16] Međutim, Bartoldi i Labule su izbegli prikaz revolucionarne slobode kao što je prikazana na Ežen Delakroevoj poznatoj slici Sloboda vodi narod (1830). U toj slici, kojom se komemoriše francuska Revolucija iz 1830. godine, polu-naga Sloboda predvodi naoružanu masu preko tela palih boraca.[17] Labule nije imao simpatije za revoluciju, i stoga je Bartoldijeva figura potpuno obučena u gracioznu odoru.[17] Umesto utiska nasilja u Delakroevom radu, Bartoldi je želeo da proizvede u svom delu smiren izgled. On je izabrao da figura drži baklju, koja predstavlja progres.[18]

Replike i verzije[uredi | uredi izvor]

Statue slobode raznih veličina postoje u Parizu, kao i u još nekoliko francuskih gradova. Bartoldi je 1900. izradio umanjenu verziju za potrebe Svetske izložbe 1900. Ova skulptura se nalazila u Luksemburškom parku u Parizu od 1905. do 2014, kada je premeštena ispred Muzeja Orse, a na njeno mesto je postavljena novoizlivena bronzana kopija. U Kolmaru, Bartoldijevom mestu rođenja, 2004. godine, na stotu godišnjicu njegove smrti podignuta je dvanaest metara visoka replika ove statue. [19].

Originalna skulptura u gipsu visine 2,86 metara, na osnovu koje je konstruisan njujorški spomenik, čuva se u Muzeju umetnosti i zanata (franc. Musée des Arts et Métiers) u Parizu.

Pored ovih, postoje i desetine različitih verzija u SAD i mnogim drugim zemljama sveta.[20][21]

Kip slobode 11. septembra 2001.

Svojstva[uredi | uredi izvor]

Kip slobode, jedan od simbola SAD, predstavlja personifikaciju slobode, rimsku boginju Libertas s uzdignutom rukom u kojoj drži baklju, dok joj je ispod druge ruke tabula ansata (votivna ploča sa zakonima) na kojoj je napisan datum potpisivanja Američke deklaracije o nezavisnosti, 4. jul 1776. Ispod njenih nogu leži prekinuti lanac koji simbolizuje sticanje slobode, tj. nezavisnost SAD.

Bez spojnica je kip visok 46,05 m, a s podnožjem 93 m. Sastoji se od bakarne ovojnice koju drži čelični okvir. Ovojnica je nastala prema izvornoj Bertoldijevoj gipsanoj skulpturi. Ukupna težina kipa iznosi 225 tona. Opseg kipa je do 10,6 metara, usta su široka 91 centimetar, a kažiprst je dug 2,4 metra. Kruna sa sedam krakova, inspirisana krunom Kolosa sa Rodosa, jednog od sedam svetskih čuda antike, je simbol slobode na sedam mora i sedam kontinenata.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Statue of Liberty National Monument”. National Park Service. 31. 12. 2007. Pristupljeno 12. 10. 2011. 
  2. ^ Schneiderman, R.M. (28. 6. 2010). „For tourists, Statue of Liberty is nice, but no Forever 21”. The Wall Street Journal. Pristupljeno 12. 10. 2011. 
  3. ^ a b v g Harris 1985, str. 7–9.
  4. ^ “Statue of Liberty interior to re-open next month”, Associated Press Sep 12, 2012
  5. ^ Joseph, Rebecca M.; Brooke Rosenblatt; Carolyn Kinebrew (septembar 2000). „The Black Statue of Liberty Rumor”. National Park Service. Pristupljeno 31. 7. 2012. 
  6. ^ „Abolition”. National Park Service. Pristupljeno 7. 7. 2014. 
  7. ^ „The Statue of Liberty and its Ties to the Middle East” (PDF). University of Chicago. Pristupljeno 8. 2. 2017. 
  8. ^ Harris 1985, str. 7–8.
  9. ^ Khan 2010, str. 60–61.
  10. ^ a b Moreno 2000, str. 39–40.
  11. ^ Harris 1985, str. 12–13.
  12. ^ Khan 2010, str. 102–103.
  13. ^ Harris 1985, str. 16–17.
  14. ^ a b Khan 2010, str. 85.
  15. ^ Harris 1985, str. 10–11.
  16. ^ a b v g d Sutherland 2003, str. 17–19.
  17. ^ a b v g Bodnar, John (2006). „Monuments and Morals: The Nationalization of Civic Instruction”. Ur.: Warren, Donald R.; Patrick, John J. Civic and Moral Learning in America. Macmillan. str. 212—214. ISBN 978-1-4039-7396-2. 
  18. ^ Turner 2000.
  19. ^ „Colmar Alsace France Tourist Office - Statue of liberty”. Arhivirano iz originala 28. 8. 2018. g. Pristupljeno 27. 8. 2018. 
  20. ^ „The Musée d'Orsay's Liberty”. Musée d'Orsay. Pristupljeno 1. 8. 2017. 
  21. ^ „France's Liberty Statue; A Copy of that on Bedlow's Island. Ceremonies at the Inauguration in Paris of the Replica of Bartholdi's Great Work”. The New York Times. 5. 7. 1889. Pristupljeno 1. 8. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кип_слободе&oldid=27625805”