Kit ubica

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Disambig.svg
Ukoliko ste tražili naziv nevladine organizacije, pogledajte članak ORKA (organizacija za zaštitu životinja).
Kit ubica
Killerwhales jumping.jpg
Veličina kita u odnosu na čoveka
Veličina kita u odnosu na čoveka
Status ugroženosti:
Status iucn2.3 CD sr.svg
Niži stepen opasnosti - takson zavisan od zaštite (IUCN 2.3)
Sistematika
carstvo: Animalia
tip: Chordata
klasa: Mammalia
red: Cetacea
podred: Odontoceti
porodica: Delphinidae
rod: Orcinus
Binomijalna nomenklatura
Orcinus orca
Linnaeus, 1758
Rasprostranjeost kitova ubice
Rasprostranjeost kitova ubice
Ekologija taksona

Kit ubica, orka ili kosatka (lat. Orcinus orca) je najveći predstavnik porodice delfina (Delphinidae). Živi su svim okeanima, od ledenih severnih okeana do toplih, tropskih mora.

Kitovi ubice su okretne grabljivice. Neke populacije se uglavnom hrane ribom, a drugim populacijama hranu predstavljaju morski sisari, uključujući morske lavove, foke i druge kitove. Postoji pet različitih vrsta kitova ubica, neke od njih se mogu svrstati kao podvrste, čak i kao posebne vrste. Orke su izrazito društveni kitovi.

Iako nisu ugrožena vrsta, neke lokalne populacije se smatraju ugroženim usled zagađenja, smanjenja dostupnosti njihove hrane, susreta sa brodovima i mrežama, gubitka staništa i krivolova. Generalno se ne smatraju opasnim po čoveka.[1] Međutim, neki kitovi u vodenim zabavnim parkovima su napadali njihove trenere.[2]

Taksonomija i ime[uredi]

Kit ubica je jedini predstavnik roda Orcinus i jedan među 35 vrsta u porodici delfina.

Ime „orka“ su prvi koristili stari Rimljani kako bi imenovali ovu životinju. Verovatnoća je da su tu reč usvojili od grčke reči ὄρυξ koja se između ostalih stvari odnosila na vrstu kita. Naziv „ork“ se koristio da se opiše velika riba, kit ili morska neman.

Opis[uredi]

Mužjak orke sa karakterističnim visokim leđnim perajem pliva u vodama oko Norveške.

Orke imaju vidljiva obeležja na svom telu; sa crnim leđima, belim grudima i bokovima i belom oznakom iznad i iza očiju. Mladi su žuti ili narandžasti na rođenju, ali kako rastu koža dobija belu boju. Orke imaju glomazno i zdepasto telo sa velikim leđnim perajem. Mužjaci obično narastu od 6.5 do 8 metara i teže do 6 tona. Zabeleženi su izuzetno veliki mužjaci koji su dostigli težinu od skoro 8 tona. Ženke su manje, dugačke su od 5.7 do 7 metara i teške oko 5 tona. Najduža orka ikad zabeležena je bio mužjak sa obala Japana - bio je dugačak 9.8 metara. Mladi po rođenju teže oko 180 kilograma i dugački su oko 2.4 metara. Sa svojom dužinom i snagom orka je najbrži morski sisar, često dostižući brzinu od 56 kilometara na čas.

Za razliku od drugih delfina, grudno peraje orke je krupno i okruglo i više liči na pedalu nego kod drugih vrsta delfina. Mužjaci imaju vidljivo veća grudna peraja od ženki. Skoro dva puta su duža, mereći 1.8 metara i više imaju oblik trougla. Kod ženki peraja su generalno iskrivljenija i kraća.

Životni ciklus[uredi]

Ženke su polno zrele sa oko 15 godina života. Trudnoća varira od 15 do 18 meseci. Rađaju otprilike na svakih pet godina. Porođaj se može odviti u bilo koje doba godine, dok su najčešći oni u zimskim mesecima. Stopa smrtnosti mladunčadi je veoma visoka - blizu polovina svih mladih ne doživi 6 meseci. Majke doje do dve godine, ali sa 12 meseci mladi počinju da uzimaju čvrstu hranu. Svi članovi jata, uključujući i mužjake svih starosnih doba, učestvuju u podizanju mladih kitova.

Ženke se pare dok ne napune oko 40 godina, što znači da ukupno okote prosečno pet mladunčadi tokom života. Obično ženke dožive 50 godina, dok u krajnjim slučajevima mogu da dožive starost od 80 pa čak i do 90 godina. Mužjaci žive kraće, oko 45 godina. Rekorder je kit ubica, poznat i kao „Stari Tom“ - njegovu pojavu su pratili svake zime od 1843. do 1932. godine kod Novog Južnog Velsa u Australiji, što znači da je imao najmanje 89 godina.[3] Životni vek orki u zatočeništvu je znatno kraći, obično ne žive duže od 25 godina.[4][5]

Rasprostranjenost[uredi]

Kitovi ubice žive u skoro svim morima i okeanima, uključujući i Sredozemna i arapska mora, što je neobično za ostale kitove. Ipak, preferiraju umerenije i hladnije regione.

Velike koncentracije orke se nalaze u severoistočnom basenu Pacifika, gde se Kanada spaja s Aljaskom, na obalama Islanda i severne Norveške. Često se viđaju u antarktičkim vodama. Na Arktiku se, međutim, retko viđaju zimi. Takođe su retki u indonežanskim i filipinskim tropskim vodama.

Ne postoji informacija o celokupnoj svetskoj populaciji orki. Lokalna procena na Antarktiku iznosi 70–80,000 kitova, u tropskom Pacifiku 8,000, oko Japana do 2,000, oko Norveške 1,500 i oko severoistočnog Pacifika ima oko 1,500 orki. Ukupna populacija se slobodno procenjuje na maksimalno 100.000 kitova ubica.

Ishrana[uredi]

Ribu love u jatima

Orke su vrhunske grabljivice. Ponekad se nazivaju vukovima mora zbog toga što love u jatima.[6] Orka prosečno pojede 227 kilograma hrane svakodnevno.[7]

Love razne vrste plena. Pojedine populacije se specijalizuju za samo jednu vrstu plena. Na primer, kitovi oko Noveške i Grenlanda love haringu i prate migratornu rutu te ribe do norveških obala svake jeseni. Druge populacije se hrane fokama. Stanovnicima severoistočnog Pacifika, losos sačinjava 96% ishrane.

Orke su poznate po tome da povremeno napadaju i uznemiruju pliskavice i foke bez ikakvog očiglednog razloga.[8]

Orke jedu 30-ak vrsta riba, posebno lososa, haringu i tunu, zatim se hrane nekim vrstama ajkula (Cetorhinus maximus, Carcharhinus longimanus, Sphyrna zygaena). Jednom prilikom, na obalama Kalifornije, je ubijena velika bela ajkula od strane majke kita ubice koja je štitila svoje mladunče.[9] Mladunče je zatim pojelo ajkulinu jetru bogatu nutritivnim sastojcima. Oko Novog Zelanda kitovi ubice su posmatrani kako love i raže. Plen uključuju i glavonošci i morske kornjače.

Zabeleženo je da su 22 vrste kitova (uključujući sivog kita, plavog kita, ulješuru...) plen kitova ubica. To su uglavnom mladunci ili slabe i povređene životinje. Međutim, grupa od pet i više orki je u stanju da savlada odraslu jedinku.

Kada love mladog kita, orke ih najčešće prate i gone dok ih ne izmore. Tada uspevaju da odvoje majku od mladunčeta, sprečavajući ga da udahne vazduh na površini. Kitovi su obično udavljeni ovom prilikom. Malo jato ženki ulještura ponekad uspe da odbrani mlade formirajući krug oko njih. Lov na velike kitove zahteva puno vremena, često i do sedam sati. Kanibalizam je takođe primećen kod orki.

Drugi morski sisari koji predstavljaju plen orkama su morski lavovi i foke. Morževi i morske vidre, kao i beli medvedi se retko love.

Nekoliko vrsta ptica se lovi, uključujući pingvine, kormorane i morske galebove.

Orke i ljudi[uredi]

Kitovi ubice u zabavnom parku

Prvi opis kita ubice je dao Plinije Stariji u svojoj Historia Naturalis napisanoj oko 70. godine nove ere.

Lov[uredi]

Najveći udeo u lovu na orke ima Norveška. Od 1938. do 1981. norveški kitolovci su ubijali prosečno 56 kitova svake godine. Japan je na drugom mestu - 43 životinje svake godine od 1946. do 1981. Sovjetski Savez je lovio nekoliko kitova svake godine oko Antarktika. Izuzetak je 1980. godina kada su pobili 916 kitova.

Danas, nijedna država ne sprovodi znatan udeo u kitolovu. Mali udeo pripada Indoneziji i Grenlandu. Ponekad su orke lovljene zbog konkurencije za ribom. 1950. godine USAF (Ratna avijacija SAD) je na molbu Vlade Islanda koristila bombere i strelce sa puškama kako bi pobila orke u islandskim vodama zbog ribe.

Zatočeništvo[uredi]

Prvi kit ubica uhvaćen i prikazan u zatočeništvu je bio onaj 1964. godine u Vankuveru. U sledećih 15 godina oko 60 do 70 orki je uhvaćeno u Pacifiku za ovakve svrhe. Tokom kasnih sedamdesetih i do polovine osamdesetih, orke su hvatali uglavnom iz islandskih voda (50 kitova za pet godina). Od tada, orke se uspešno „gaje“ u akvarijumima i vodenim parkovima.

Kritičari tvrde da zatočene orke žive stresnim životom usled malih akvarijuma, lažne društvene strukture i hemijski modifikovane vode. Takve orke su povremeno ispoljavali agresiju međusobom i prema ljudima, usled stresa.

Napadi na ljude[uredi]

Potvrđeno je nekoliko napada divljih kitova ubica na ljude. Jedan od njih je i napad na dečaka koji je plivao u vodama Aljaske. Za više napada na ljude su zaslužni zarobljeni kitovi. Novinari su zabeležili da su orke napale blizu 24 ljudi još od 1970-ih godina.[10]

Galerija slika[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Carwardine, Mark (2001) "Killer Whales" London: BBC Worldwide Ltd., ISBN 0-7894-8266-5
  2. ^ „Orca attack puts Sea World trainer in hospital“. Associated Press (in the Seattle Times). 30. 11. 2006. Приступљено 30. 11. 2006.. 
  3. ^ "Male orcas generally don't live as long as females. In the wild, males average 35 years or so, maximum 50–60 years, females average 50 years, maximum 80–90 years. However, one male, known as ‘Old Tom’ was reportedly spotted every winter between 1843 and 1932 off New South Wales, Australia. This would have made him at least 89 years old!", quote from WDCS.org, Fascinating Facts About Orcas. Accessed on 11 October 2006.
  4. ^ Hoyt, Erich, et al.. „Observations of Disparity between Educational Material Related to Killer Whales (Orcinus Orca) Disseminated by Public Display Institutions and the Scientific Literature“. 
  5. ^ Captive Orca's dying to entertain you
  6. ^ „Orcinus orca - Orca (Killer Whale)“. Marinebio.org Приступљено 26. 6. 2007.. 
  7. ^ Hughes, Catherine D.. „National Geographic creature feature“ Приступљено 25. 7. 2007.. 
  8. ^ Ford, John K.B., Ellis, Graeme M. and Balcomb, Kenneth C. (2000). Killer Whales, Second Edition. Vancouver, BC: UBC Press. ISBN 0-7748-0800-4. 
  9. ^ Clash of the titans: Whale vs. Shark CNN 8. oktobar 1997.
  10. ^ „ABC News: Killer Whale Attacks SeaWorld Trainer“. ABC News. 

Literatura[uredi]

  • Ford, John K.B., Ellis, Graeme M.; Balcomb, Kenneth C. (2000). Killer Whales, Second Edition. Vancouver, BC: UBC Press. ISBN 0-7748-0800-4. 

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Kit ubica