Kič

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Čajnik i bokal za mleko u obliku kolibe.

Kič (nem. Kitsch) je niskovredno stvaralaštvo sa umetničkim pretenzijama i ciljem dostupnosti što širem krugu ljudi.[a][1][2][3] Najčešće povlađuje nerazvijenom ukusu i izvesnim potrebama ljudi koje su na granici vrednosne i moralne neprihvatljivosti, ali sa jakim emocionalnim nabojem. Radi zaštite od negativnog uticaja kiča u svim sferama života pojedine zemlje pribegavaju većem oporezivanju ili zabrani distribucije takvih proizvoda.[4]

Definicije[uredi | uredi izvor]

Postoji nekoliko karakterističnih definicija kiča i sve one opisuju kič kao lošu pojavu, kao robu čiji je jedini cilj da se proda, a neke čak opisuju kič kao laž ili slabost umetnika i uopšte ljudi. Najveći broj autora se slaže da je kič prateća pojava masovne kulture, koju veliki broj sociologa izjednačava sa kulturom najnižeg nivoa nazivajući je vulgarnom. Ukoliko bi se kič posmatrao u širem smislu, on bi se mogao izjednačiti sa masovnom kulturom, ali u užem, on se odnosi samo na umetnost i predstavlja snižavanje njene vrednosti. Kič se razlikuje od umetnosti, ali ima neke sličnosti sa njom.[5]

Karakteristike kiča[uredi | uredi izvor]

Udovica, primer kiča sa kraja 19. veka. Reč je o litografiji humoristične slike Frederika Dilmana.

Kič je proizvod koji podseća na umetnost jer je, poput nje, dostupan čulima. Razlika je u tome što je kič loše izvedena umetnička zamisao i najčešće je falsifikat originala koji se vrednuje kao umetničko delo. To ne znači da kič stvaraju ljudi koji su lišeni estetskog iskustva; naprotiv, često ga prave sami umetnici.[5]

Kič je dopadljiv, bez obzira o kojoj vrsti umetnosti je reč. Pri stvaranju kiča koriste se umilne boje ili melodije koje mogu izazvati uživanje i zadovoljstvo, ali ne i misaoni ili duhovni napor. Dakle, kič pobuđuje površna i trenutna osećanja, kao što su smeh ili plač prilikom gledanja neke televizijske melodrame.[5]

Kič postoji zahvaljujući ljudima koji ga kupuju, tzv. „kič-ljudima“ kojima on zadovoljava njihove potrebe.[5]

Kič u širem smislu[uredi | uredi izvor]

Kič se može posmatrati i kao manipulacija svim bitnim kulturnim vrednostima, kojima osim umetnosti pripadaju i na primer, moral, nauka i religija. Na primer, mnogi časopisi i novine često banalizuju naučna dostignuća kako bi ih približili masovnoj publici. Religijski kič dolazi do izražaja na grobljima gde se ponekad grade nekropole poput vikendica sa televizorom, računarom i drugim stvarima. Međutim, kič može da ima i pozitivne efekte, kao uostalom i kompletna masovna kultura. Na primer, neka osoba čitajući članak o psihoanalizi u revijalnoj štampi može da se zainteresuje da pročita ozbiljniju literaturu na tu temu ili da gledajući film, poželi da pročita originalno umetničko delo po kome je film sniman. Zbog toga se masovna kultura posmatra i kao oblik demokratizacije kulture.[5]

Primeri[uredi | uredi izvor]

Često se upotrebni predmeti poput časovnika proizvode kao kič tako što se pomenuti časovnik „ugradi“ u neki lako prepoznatljiv oblik, kao što je teniski reket ili ključ. U muzici se vrlo često može pronaći kič, posebno kod pesama koje su banalne. Italijanski sociolog kulture Đilo Dorfles je, na primer, kritikovao Ritu Pavone i Bitlse karakterišući njihovu muziku kao kič. Po njegovom mišljenju, oni su postali zvezde zahvaljujući svojoj odeći, odnosno svom imidžu.[5]

Analiza[uredi | uredi izvor]

Kič u teoriji i estetici umetnosti[uredi | uredi izvor]

Modernistički pisac Herman Broh tvrdi da je suština kiča imitacija: kič oponaša svog neposrednog prethodnika bez obzira na etiku — on ima za cilj da kopira lepo, a ne dobro.[6] Prema Valteru Bendžaminu, kič je, za razliku od umetnosti, utilitarni objekat kome nedostaje svaka kritička distanca između objekta i posmatrača; on „nudi trenutno emocionalno zadovoljstvo bez intelektualnog napora, bez zahteva udaljenosti, bez sublimacije“.[7]

Kič se manje bavi posmatranim stvarima nego posmatračem.[8] Prema Rodžeru Skrutonu, „Kič je lažna umetnost, izražavanje lažnih emocija, čija je svrha da prevari potrošača da misli da oseća nešto duboko i ozbiljno.“[9]

Tomaš Kulka, u delu Kič i umetnost, polazi od dve osnovne činjenice da kič „ima neospornu masovnost“ i da se „smatra (od strane umetnički obrazovane elite) lošim“, a zatim predlaže tri suštinska uslova:

  1. Kič prikazuje lepu ili visoko emocionalno naelektrisanu temu;
  2. Prikazani subjekt se može odmah i bez napora identifikovati;
  3. Kič ne obogaćuje bitno naše asocijacije na prikazanu temu.[10][11][12]

Kič u Nesnosnoj lakoći postojanja Milana Kundere[uredi | uredi izvor]

Koncept kiča je centralni motiv u romanu Milana Kundere iz 1984. godine sa naslovom Nepodnošljiva lakoća postojanja. Pred kraj romana, narator knjige postavlja da čin defekacije (i konkretno, stid koji ga okružuje) predstavlja metafizički izazov teoriji božanskog stvaranja: „Bilo/ili: bilo koje vršenje nužde je prihvatljivo (u kom slučaju ne zatvaraj se u kupatilo!) ili smo stvoreni na neprihvatljiv način“.[13] Dakle, da bismo nastavili da verujemo u suštinsku ispravnost i pravost univerzuma (ono što pripovedač naziva „kategoričkim slaganjem sa bićem”), živimo u svetu „u kome se vršenje nužde negira i svi se ponašaju kao da ne postoji“. Za Kunderinog pripovedača, ovo je definicija kiča: „estetski ideal“ koji „isključuje sve iz svog delokruga što je suštinski neprihvatljivo u ljudskoj egzistenciji“.

Roman dalje povezuje ovu definiciju kiča sa politikom, a posebno — s obzirom na radnju romana u Pragu u vreme invazije Sovjetskog Saveza 1968. — sa komunizmom i totalitarizmom. On daje primer komunističke Prvomajske ceremonije i prizora dece koja trče po travi i osećaja koji bi to trebalo da izazove. Ovaj naglasak na osećanju je fundamentalan za to kako kič funkcioniše:

Kič izaziva dve suze da teku u brzom nizu. Prva suza kaže: Kako je lepo videti decu kako trče po travi! Druga suza kaže: Kako je lepo biti ganut, zajedno sa celim čovečanstvom, decom koja trče po travi! To je druga suza koja čini kič kičem.[14]

Po naratoru, kič je „estetski ideal svih političara i svih političkih partija i pokreta“; međutim, tamo gde društvom dominira jedan politički pokret, rezultat je „totalitarni kič“:

Kad kažem „totalitarno“, mislim da sve što narušava kič mora biti zauvek proterano: svako ispoljavanje individualizma (jer odstupanje od kolektiva je pljuvanje u oči nasmejanog bratstva); svaka sumnja (jer svako ko počne da sumnja u detalje završiće sumnjom u sam život); sva ironija (jer u sferi kiča sve se mora shvatiti sasvim ozbiljno).[14]

Kunderin koncept „totalitarnog kiča“ se od tada koristi u proučavanju umetnosti i kulture režima kao što su Staljinov Sovjetski Savez, Nacistička Nemačka, Fašistička Italija i Irak pod Sadamom Huseinom.[15] Kunderin narator na kraju osuđuje kič zbog njegove „prave funkcije“ kao ideološkog oruđa u takvim režimima, nazivajući ga „preklopnim paravanom postavljenim da prikrije smrt“.[16]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Uprkos tome što je direktna pozajmica iz savremenog nemačkog, kič se najčešće piše bez velikih slova i bez kurziva (up. Gestalt, Sonderveg). Izgovor se može kolokvijalno realizovati i kao /kɪʃ/ kish.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Definition of KITSCH”. www.merriam-webster.com. 
  2. ^ „Dialectic of Enlightenment - Philosophical Fragments” (PDF). Wayback Machine Internet Archive. 2002. Arhivirano iz originala 31. 03. 2019. g. Pristupljeno 22. 10. 2021. 
  3. ^ Dutton, Denis (2003), „Kitsch”, Oxford Art Online, Oxford University Press, Pristupljeno 2021-10-22 
  4. ^ Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  5. ^ a b v g d đ Mitrović, M. & Petrović, S. (1994) Sociologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Beograd
  6. ^ Broch, Hermann (2002). „Evil in the Value System of Art”. Geist and Zeitgeist: The Spirit in an Unspiritual Age. Six Essays by Hermann Broch. Counterpoint. str. 13–40. ISBN 9781582431680. 
  7. ^ Menninghaus, Winfried (2009). „On the Vital Significance of 'Kitsch': Walter Benjamin's Politics of 'Bad Taste'”. Ur.: Andrew Benjamin. Walter Benjamin and the Architecture of Modernity. Charles Rice. re.press. str. 39—58. ISBN 9780980544091. 
  8. ^ Eaglestone, Robert (25. 5. 2017). The Broken Voice: Reading Post-Holocaust Literature. Oxford University Press. str. 155. ISBN 978-0191084201. 
  9. ^ „A Point of View: The strangely enduring power of kitsch”. BBC News. 12. 12. 2014. 
  10. ^ Tomas, Kulka (1996). Kitsch and art. Pennsylvania State Univ. Press. ISBN 978-0271015941. OCLC 837730812. 
  11. ^ Kulka, Tomas (1. 1. 1988). „KITSCH”. The British Journal of Aesthetics. 28 (1): 18—27. ISSN 0007-0904. doi:10.1093/bjaesthetics/28.1.18. 
  12. ^ Higgins, Kathleen Marie (1. 1. 1998). „Review of Kitsch and Art”. The Journal of Aesthetics and Art Criticism. 56 (4): 410—412. JSTOR 432137. doi:10.2307/432137. 
  13. ^ Kundera, Milan (1984). The Unbearable Lightness of Being. Harper Perennial. p. 248
  14. ^ a b Kundera, Milan (1984). The Unbearable Lightness of Being. Harper Perennial. p. 251
  15. ^ Makiya, Kanan (2011). Review: What Is Totalitarian Art? Cultural Kitsch From Stalin to Saddam. Foreign Affairs. 90 (3): 142–148
  16. ^ Kundera, Milan (1984). The Unbearable Lightness of Being. Harper Perennial. p. 253

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Kič na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кич&oldid=27551985”