Klavir

Klavir

Veliki klavir (levo) i uspravni klavir (desno)
Drugi nazivi	Klavir (piano), it. pianoforte
Klasifikacija	instrumenti s dirkama
Hornobestel-Zaks sistem	314.122-4-8
Pronalazač	Bartolomeo Kristofori
Razvijen	rani 18. vek
Opseg

Klavir Lyra iz 1908. godine

Klavir (Piano), je akustični, žičani muzički instrument sa dirkama kod kojeg se ton proizvodi udarom filcem prekrivenim čekićem o metalnu žicu. Zbog svojih velikih tehničkih i izražajnih mogućnosti klavir je jedan od instrumenata sa najbogatijom muzičkom literaturom. Opseg klavira obuhvata tonove od subkontra A (₂A) do c⁵. Muzika za klavir najčešće se piše u dva linijska sistema. Gornji sistem se uglavnom izvodi desnom rukom, i najčešće se zapisuje u violinskom ključu dok se donji sistem uglavnom izvodi levom rukom i zapisuje u bas-ključu. Izvođač čiji je instrument klavir zove se pijanista.

Klavir je izumeo Bartolomeo Kristofori u Italiji oko 1700. godine (tačna godina nije poznata). On se svira koristeći klavijaturu, koja je niz dirki (malih poluga) koje izvođač pritiska ili udara prstima obe ruke kako bi uzrokovao da čekići udaraju u žice. Reč piano je skraćena forma reči pianoforte, italijanskog termina za verzije instrumenta iz ranih 1700-ih, što je izvedeno iz naziva gravicembalo col piano e forte i fortepiano. Italijanski muzički termini piano i forte naznačavaju „mek” i „glasan” respektivno, što se u ovom kontekstu odnosi na varijacije jačine (tj., glasnosti) proizvedene u responsu na dodir ili pritisak pijaniste na dirke: što je veća brzina pritiska dirke, to je veća sila čekića koji udara strune, i to je glasniji zvuk proizvedene note. Ime ovog instrumenta je kreirano u kontrastu sa čembalom, muzičkim instrumentom koji ne omogućava varijacije jačine. Prvi fortepijano instrumenti tokom 1700-ih imali su tiši zvuk i manji dinamički opseg.

Akustični klavir obično ima zaštitnu drvenu kutiju koja okružuje zvučnu ploču i metalne strune, koje su postavljene pod velikim naprezanjem na teški metalni ram. Pritiskanje jedne ili više dirki na klavijaturi klavira uzrokuje da tapacirani čekić (tipično obložen čvrstim filcom) udara po strunama. Čekići se odbijaju od struna, i strune nastavljaju da vibriraju na svojim rezonantnim frekvencijama. Te vibracije se prenose kroz most do zvučne ploče koja pojačava zvuk efikasnijim sprezanjem akustične energije vazduha. Kada se dirka oslobodi, damper zaustavlja vibracije struna, završavajući zvuk. Note se mogu održati, čak i kada na dirkama nisu prsti, koristeći pedale na dnu instrumenta. Zadržavanje pedale omogućava pijanistima da sviraju muzičke pasaže koji bi inače bili nemogući, kao što izvođenje akorda od 10 nota u donjem registru, i zatim dok se ovaj akord nastavlja uz pritisnutu pedalu, pomeranje obe ruke u opseg visokih tonova da bi se svirale melodije i arpeđata povrh ovog zadržanog akorda. Za razliku od orgulja i čembala, dva glavna instrumenta sa tastaturom u širokoj upotrebi pre klavira, klavir omogućava gradacije jačine i tona prema tome kako snažno se izvrši pritisak ili udare dirke.

Većina modernih klavira ima red od 88 crnih i belih dirki, 52 belih dirki za note Ce-durne lestvice (C, D, E, F, G, A i B) i 36 kraćih crnih dirki, koje su izdignute iznad belih dirki, i postavljene više nazad na klavijaturi. To znači da klavir može da proizvodi 88 različitih visina tona (ili „nota”), idući od najdubljeg basnog opsega do najvišeg soprana. Crne dirke su za „predznake” (F♯/G♭, G♯/A♭, A♯/B♭, C♯/C♭, i D♯/E♭), koji su potrebni da bi sviralo u svih dvanaest lestvica. U ređim slučajevima, neki klaviri imaju dodatne dirke (što zahteva dodatne strune). Većina nota ima tri strune, izuzev basova, koji gradiraju od jedne do dve. Strune proizvode zvuk kad je dirka pritisnuta ili udarena, i bivaju utišane damperima kada se ruke podignu sa klavijature. Mada akustični klavir ima strune on se obično klasifikuje kao udarački instrument, pre nego žičani instrument, pošto strune bivaju udarene umesto da se okidaju (kao kod čembala ili spineta); u Hornobestel-Zaks sistemu klasifikacije instrumenta, klaviri se smatraju kordofonim instrumentima. Postoje dva glavna tipa klavira: veliki klavir i uspravni klavir. Veliki klavir se koristi za klasična solo izvođenja, kamernu muziku, i umetničke pesme. On se često sreće na džez i pop koncertima. Uspravni klavir, koji je kompaktniji, je najpopularniji tip, pošto je podesnije veličine za upotrebu u privatnim domovima za pravljenje domaće muzike i praksu.

Tokom 1800-ih, pod uticajem muzičkih trendova romantičarske muzičke ere, inovacije kao što je okvir od livenog gvožđa (što je omogućilo mnogo veće naprezanje struna) i alikvotno ožičavanje dali su velikim klavirima moćniji zvuk, sa dužim zadržavanjem i bogatijim tonom. U devetnaestom veku, porodični klavir je igrao istu ulogu kao što su radio ili fonograf igrali u dvadesetom veku; kad je porodica devetnaestog veka želela da čuje novo objavljeni muzički komad ili simfoniju, oni su je mogli čuti tako što bi član porodice svirao klavir. Tokom devetnaestog veka, muzički izdavači su proizvodili mnoštvo muzičkih radova u aranžmanima za klavir, tako da ljubitelji muzike mogu svirati i čuti popularne komade u svojoj kući. Klavir je našao široku primenu u klasičnoj muzici, džezu, tradicionalnoj i popularnoj muzici za solo i grupno izvođenje, praćenje, i za komponovanje, pisanje pesama i isprobavanje. Mada je klavir veoma težak i stoga nije portabilan, i skup je (u poređenju sa drugim pratećim instrumentima u širokoj upotrebi, kao što je akustična gitara), njegova muzička svestranost (tj., njegov širok zvučni raspon, sposobnost sviranja akorda sa do deset nota, glasnijih i mekših nota i dve ili više nezavisnih muzičkih linija u isto vreme), veliki broj muzičara i amatera je obučen da ga svira. Njegova široka dostupnost u performanskim prostorima, školama i prostorima za probu učinila ga je jednim od najznačajnijih muzičkih instrumenata zapadnog sveta. Sa tehnološkim naprecima, pojačani električni klaviri (1929), elektronski klaviri (1970-te), i digitalni klaviri (1980-te) su isto tako bili razvijeni. Elektronski klavir je postao posebno popularan instrument tokom 1960-ih i 1970-ih u žanrovima džez fuzije, fanka i rok muzike.

Istorija klavira

Fortepijano iz 1720. godine italijanskog majstora Bartolomea Kristoforija, najstariji sačuvani klavir na svetu. Metropolitanski muzej umetnosti, Njujork Siti.

Rana klavirska replika modernog gradioca Pola Maknultija, prema Volteru & San, 1805.

Klavir, je naslednik čembala, klavikorda i drugih nekadašnjih instrumenata sa dirkama. Opšteprihvaćeno mišljenje je da je izumitelj klavira Bartolomeo Kristofori, koji je svoju ideju po prvi put realizovao oko 1720. godine, tako što je umesto tada korišćenog mehanizma gavranovih pera koja okidaju žicu napravio sistem čekića koji zvuk proizvode udarcem o žicu. Time je postigao zavisnost jačine odsviranog tona od jačine udara prsta na dirku što je u to vreme bila novost, jer se ranije okidanjem žice preko mehanike dirki mogla postizati samo jedna jačina tona. Zbog ovoga su se prvi klaviri nazivali „piano e forte“ (ital. piano e forte - tiho i glasno). Piano e forte je prvi počeo praviti Gotfrid Zilberman (Gottfried Silberman), nemački izrađivač instrumenata sa dirkama. Njegovi učenici su nastavili proizvodnju ovih instrumenata i usavršavali je u Engleskoj i Beču, po kojima su razvijeni mehanizmi dobili imena. Izrada klavira sa bečkom mehanikom bila je najmasovnija na prelazu iz 19. u 20. vek. Vremenom ju je potisnula engleska mehanika, koja je i danas dominantna.

Izum

Vidi još: Bartolomeo Kristofori

Izum klavira se pridaje Bartolomeu Kristoforiju (1655–1731) iz Padove, Italija, koji je radio za Ferdinanda de Medičija, Velikog princa Toskanije, kao održavalac instrumenata. Kristofori je bio ekspert u pravljenju čembala, i bio je dobro upoznat sa telom znanja o strunskom klavijaturnim instrumentima. On je iskoristio svoje poznavanje mehanizmima i dejstva čembala u razvoju prvih klavira. Nije poznato tačno kada je Kristofori prvi put napravio klavir. Popis koji su napravili njegovi poslodavci, porodica Mediči ukazuje na postojanje klavira do 1700. godine; drugi dokument sumnjive autentičnosti označava datum iz 1698. Tri Kristoforijeva klavira koji su očuvani do danas datiraju iz 1720-ih. Kristofori je imenovao instrument un cimbalo di cipresso di piano e forte („čempresna klavijatura sa sa mekim i glasnim”), što je vremenom skraćeno kao pianoforte, fortepiano, i kasnije jednostavno pijano.

Dok čembalo omogućava izražajnu kontrolu jačine i održavanja, previše je tih za velike performanse u velikim dvoranama. Čembalo proizvodi dovoljno bučan zvuk, naročito kada se spojnik pridružuje svakom ključu na oba priručnika dvokomponentnog čembala, ali ne nudi dinamičku ili ekspresivno akcentovanu kontrolu nad svakom notom. Čembalo ne može da proizvede raznolikost dinamičkih nivoa iz iste klavijature tokom muzičkog prolaza (mada svirač može da koristi dvokomponentno čembalo da izmenjuje dva različita seta dirki [postavke na čembalu koje određuju koji set struna proizvodi zvuk], čime mogu da budu obuhvaćeni bučniji i tiši nivo). Klavir nudi najbolje od oba instrumenta, kombinujući sposobnost glasnog sviranja i izvođenja oštrih tonova. Klavir može više da projektuje tokom klavirskog koncerta i da se koristi na većim predstavama, sa dinamičkom kontrolom koja omogućava niz dinamika, uključujući meko, tiho sviranje.

Kristoforijev veliki uspeh je bio u rešavanju, bez poznatih ranijih primera, fundamentalnog mehaničkog problema dizajniranja strunskog klavijaturnog instrumenta u kome se note proizvode udarcima čekića. Čekić mora udariti strunu, ali bez zadržavanja kontakta sa njom, zato što bi to prigušilo zvuk i zaustavilo vibraciju žice i stvaranja zvuka. To znači da nakon udara u strune, čekići se moraju podići ili uzdignuti sa struna. Štaviše, čekić se mora vratiti to svoju poziciju pri mirovanju bez nasilnog odskakivanja, i on se mora vratiti u poziciju u kojoj je spreman za primenu skoro odmah nakon što je dirka otpuštena tako da svirač može brzo ponoviti istu notu. Način rada Kristiforijevog klavira je služio kao model za mnoge pristupe delovanja klavira koji su sledili tokom sledećeg veka. Kristoforijevi rani instrumenti su bili izrađeni od tankih struna, i bili su znatno tiši od savremenog klavira, ali su oni bili mnogo glasniji i sa više održavanja u odnosu na čembalo — jedini prethodni klavijaturni instrument sa sposobnošću dinamičkih nijansi putem težine ili sile sa kojom se klavir svira.

Veliki klavir Luisa Basa Vilnev-les-Avinjon, 1781. Najraniji očuvani francuski veliki klavir; obuhvata jednu invertovanu hvatnu dasku i deluje na bazi rada Bartolomea Kristoforija (oko 1700.) sa ornamentalno dekorisanom zvučnom tablom.

Rani fortepijano

Glavni članak: Fortepijano

Kristoforijev novi instrument je ostao relativno nepoznat sve dok italijanski pisac Sčipione Mafej nije napisao entuzijastičan članak o njemu 1711. godine, uključujući dijagram mehanizma, koji je bio preveden na nemački i široko distribuiran. Većina sledeće generacije graditelja klavira započela je svoj rad na osnovu čitanja ovog članka. Jedan od tih graditelja je bio Gotfrid Silberman, bolje poznat kao graditelj orgulja. Silbermanovi klaviri su bili virtualno direktne kopije Kristoforijevih, sa jednim važnim dodatkom: Silberman je izumeo prethodnicu moderne dampirajuće pedale, koja podiže sve dampere sa žica simultano. To omogućava pijanisti da održi pritisnute note čak i nakon što njegovi prsti više ne pritiskaju dirke. Ovaj izum je omogućio pijanistima da na primer sviraju glasne akorde sa obe ruke u donjem registru instrumenta, održe akord pomoću dampirajuće pedale, i zatim, uz akord koji nastavlja da zvuči, premeste ruke do drugog registra klavijature u pripremi za narednu sekciju.

Delovi klavira

Rezonator i okvir

Presek koncertnog klavira

Spoljašnji deo klavira čini drveno kućište sa tri noge. Samo kućište ima oblik položene harfe, a na njegovoj gornjoj strani se nalazi poklopac koji se može otvoriti. Dve noge između kojih se nalaze pedali se kao i klavijatura nalaze na prednjem delu kućišta. Treća noga se nalazi na zadnjem delu kućišta.

Unutar kućišta nalazi se okvir napravljen od čelika ili livenog gvožđa na kome su zategnute žice čijim vibriranjem se proizvode tonovi. Oko žica za najdublje tonove (od ₂A do ₁Fis) se nalazi dodatni namotaj bakarnih niti da bi se dobila bolja zvučnost. Po dve žice ima svaki ton od ₁G do Ais, a po tri sve ostale (H do c⁵). Žice su pričvršćene za metalne čivije, čijim se zatezanjem i otpuštanjem klavir štimuje.

Na dnu kućišta se nalazi drveni rezonator sa poprečnim rebrima koji je napravljen od jelovine.

Klavijatura i mehanizam

Mehanika klavirskih čekića

Jedna oktava klavijature klavira

Klavijatura klavira ima 88 dirki - 52 bele i 36 crnih. Bele dirke su u prošlosti po pravilu prekrivane slojem slonovače, dok se danas za ove svrhe mahom koristi plastika. Njima su predstavljeni dijatonski tonovi C, D, E, F, G, A i H. Na crnim dirkama se sviraju povišeni dijatonski tonovi koji nemaju svoje ekvivalente među onima koji su preko belih već dostupni (npr. dirka za eis ne postoji jer odgovara tonu f) a kojih u jednoj oktavi ima pet - Cis, Dis, Fis, Gis, Ais ili Des, Es, Ges, As, Be.

Pritiskom prsta na dirku pokreće se mehanizam koji filcom obloženom čekiću prenosi udar prsta na klavijaturi. Čekić udara žicu i spušta se ispod njenog nivoa, kako bi ova mogla slobodno da vibrira. Kada se prst povuče sa dirke, čekić se vrati u prvobitni položaj a na udarenu žicu se spušta prigušivač, koji sprečava dalje vibracije.

Pedali

Pedalima se izražajne mogućnosti klavira obogaćuju. Najčešće upotrebljavan je desni pedal. Njime se prigušivači podižu sa žica, dozvoljavajući im da slobodno vibriraju. Time se ne postiže samo prirodno vibriranje žica nego i slobodna rezonancija među njima.

Levi pedal (ili ital. Una corda) koristi se za postizanje mekog i baršunastog zvuka. Njegovim pritiskanjem se klavijatura pomera malo udesno, zajedno sa celim mehanizmom, pa čekić umesto u tri udara u dve žice, ili umesto u dve u jednu.

Srednji pedal se retko koristi i veliki broj klavira izrađeno je bez njega. Efekti koji se postižu upotrebom srednjeg pedala nisu standardizovani i zavise od proizvođača.

Vrste klavira

Pijanino

Pijanino ital. pianino (deminutiv) instrument je manje veličine namenjen za kućnu upotrebu i napravljen sa svrhom uštede prostora. Ima manji rezonator nego klavir, zbog čega su mu žice raspoređene uspravno (engl. Upright piano). Manji rezonator znači i manji volumen zvuka, ali inače ovaj instrument zvuči isto kao i klavir.

Izrađivači klavira

Kroz istoriju su pojavljivali se i nestajali brojni graditelji klavira, koji su ga usavršavali. Ipak postoje neki proizvođači klavira koje su se do dan danas održali. Neki od njih su poznati u celom svetu:

• C. Bechstein
• Steinway & Sons
• Fazioli
• Bosendorfer
• W. Hoffmann
• Forster
• Zimmermann
• Petrof
• Grotrian-Steinweg
• Yamaha
• Kawai
• ...

Primeri iz muzičke literature

• Mesečeva sonata (Ludvig van Betoven)
• Fantazija za klavir - ce-mol (Volfgang Amadeus Mocart)
• Koncert u ce-molu i de-molu (Sergej Rahmanjinov)
• Minutni valcer (Frederik Šopen)

Vidi još

• Spisak muzičkih instrumenata
• Podela muzičkih instrumenata

Literatura

• Erlich, Cyril (1990). The Piano: A History. Oxford University Press, USA; Revised edition. ISBN 978-0-19-816171-4. 
• Dolge, Alfred (1911). Pianos and Their Makers: A Comprehensive History of the Development of the Piano from the Monochord to the Concert Grand Player Piano. Covina Publishing Company. 
• Isacoff, Stuart (2012). A Natural History of the Piano: The Instrument, the Music, the Musicians – From Mozart to Modern Jazz and Everything in Between. Knopf Doubleday Publishing. 
• Fine, Larry; Gilbert, Douglas R (2001). The Piano Book: Buying and Owning a New or Used Piano (4th ed.). Jamaica Plain, MA: Brookside Press. ISBN 978-1-929145-01-0. 
• Good, Edwin M. (2001). Giraffes, black dragons, and other pianos: a technological history from Cristofori to the modern concert grand (2nd ed.). Stanford, CA: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4549-9. 
• Pollens, Stewart (1995). The Early Pianoforte. Cambridge, MA: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-11155-3. 
• Sadie, Stanley; John Tyrrell, ur. (2001). The New Grove Dictionary of Music and Musicians (2nd ed.). London: Macmillan Publishers. ISBN 978-0-19-517067-2. 
• Banowetz, Joseph; Elder, Dean (1985). The pianist's guide to pedaling. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34494-6. 
• Carhart, Thad (2002) [2001]. The Piano Shop on the Left Bank. New York: Random House. ISBN 978-0-375-75862-1. 
• Ehrlich, Cyril (1990). The Piano: A History. Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816171-4. 
• Giordano, Sr., Nicholas J. (2010). Physics of the Piano. Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-954602-2. 
• Lelie, Christo (1995). Van Piano tot Forte (The History of the Early Piano) (na jeziku: holandski). Kampen: Kok-Lyra. 
• Loesser, Arthur (1991) [1954]. Men, Women, and Pianos: A Social History. New York: Dover Publications. 
• Parakilas, James (1999). Piano Roles: Three Hundred Years of Life with the Piano. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08055-1. 
• Reblitz, Arthur A. (1993). Piano Servicing, Tuning and Rebuilding: For the Professional, the Student, and the Hobbyist. Vestal, NY: Vestal Press. ISBN 978-1-879511-03-3. 
• Schejtman, Rod (2008). Music Fundamentals. The Piano Encyclopedia. ISBN 978-987-25216-2-2. Arhivirano iz originala 31. 08. 2018. g. Pristupljeno 19. 04. 2020. 
• White, William H. (1909). Theory and Practice of Pianoforte-Building. New York: E. Lyman Bill. 

Spoljašnje veze

• Piano
• Grand-Pianos.org Архивирано на сајту Wayback Machine (9. новембар 2020)
• pianoforte - Fotografije
• History of the Piano Forte Архивирано на сајту Wayback Machine (10. децембар 2010), Association of Blind Piano Tuners, UK
• Section Table of Music Pitches of the Virginia Tech Multimedia Music Dictionary
• The Frederick Historical Piano Collection
• The Pianofortes of Bartolomeo Cristofori, Heilbrunn Timeline of Art History, The Metropolitan Museum of Art
• Five lectures on the Acoustics of the piano
• The Piano in Polish Collections (historical instruments)