Klod Bernar

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Klod Bernar
Klod Bernar
Lični podaci
Datum rođenja(1813-07-12)12. jul 1813.
Mesto rođenjaSen Žilijen, Francuska
Datum smrti10. februar 1878.(1878-02-10) (64 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
Naučni rad
PoljeFiziologija
Poznat poEksperimentalnoj medicinskoj fiziologiji

Klod Bernar (franc. Claude Bernard; Sen Žilijen, 12. jul 1813 — Pariz, 10. februar 1878) je bio francuski fiziolog i lekar koji se bavio istraživanjem, sekrecije (izlučivanja) organa za varenje, ulogom jetre u metabolizmu glikogena, dejstva ugljen-monoksida i kurarea na žive organizme, poremećaja u organizu kod dijabetesa.... Sva svoja istraživanja zasnivao je na primeni metoda eksperimentalne medicinske fiziologije. Poznat je i po Klod Bernar-Horneovom sindromu. Radio je na Sorboni i u Nacionalnom muzeju za istoriju prirode -Francuske,(franc. Muséum d’Histoire Naturelle). Na njegov rad uticao je Artur de Bretanj. Smatra se i osnivačem eksperimentalne medicinske fiziologije.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Klod Bernar je rođen 12. jula 1813. u malom selu Sen Žilijen.[2] Njegov otac je bio proizvođač vina. Prvo obrazovanje Bernar dobija u školi jezuita u Vilafrešu a zatim u Kraljevskom koledžu u Tuaseju. Sa 16 godina odlazi u Lion, gde obavlja dužnosti pomoćnika a nešto kasnije i asistenta u apoteci »MILET«, vlasnika Louis-Joseph-Marie (MILLET).[2] Kao apotekarski pomoćnik on sve slobodno vreme posvećuje pisanju sastava, vodvilja i komedija, a početni uspesi koje je imao usmeravaju ga na pisanje drame i pet proznih dela. Sa pisanim preporukama od svog poslodavca, za čuvenog kritičare tog vremena Sen-Mark Girardena (franc. Saint-Marc GIRARDIN) i bibliotekara Luja Filipa (franc. Louis Philipe), stiže u Pariz.

Ponekad ga opisuju kao agnostika,[3] a njegove kolege ga čak i duhovito nazivaju „velikim sveštenikom ateizma“. Uprkos tome, nakon njegove smrti kardinal Ferdinand Donet je tvrdio da je Bernard bio vatreni katolik,[4] sa biografskim zapisom u Katoličkoj enciklopediji.[5] Njegovo slobodno vreme bilo je posvećeno kompoziciji vodviljske komedije, a uspeh koji je postigao podstakao ga je da pokuša da izvede prozu drame u pet činova, Artura de Bretanja.[6]

Njegova književna dela nisu dobro prihvaćene u pozorištu i na savet Girardena upisuje Medicinski fakultet u Parizu;

Vi ste dosta napredovali u apoteci, držite se medicine a literaturu koristite za sate dokolice.Saint-Marc GIRARDIN

Klod Bernar je diplomirao na studijama medicine 1843. ali se nerado bavio bolesnicima, već pokazuje interosavanje za laboratorijski rad i istraživanja u fiziologiji. Između 1840. i 1850, imao je priliku da postane istraživač na institutu za fiziologiju zajedno sa fiziologom Fransoa Magendieom. Godine 1847. imenovan je za zamenika Fransoa Magendiea kao profesor za eksperimentalnu medicinu, a 1848. postaje prvi predsednik Društva za biologiju u znak priznanje za njegovo otkriće digestivne funkcije pankreasa. Kod svojih studenata nastojao da razvije istraživački duh i potrebu za stalni rad na novim idejama u nauci. Megandie mu je jednom prilikom odao priznanje rečima;

Moja stolica na Francuskom Koledžu je Vaša, ja znam da sa Vama ona neće pasti na kolevku.

— François MAGENDIE

Godine 1845, on se oženio sa Bernar Fransoa Mari, a njen miraz mu je pomogao da nastavi finansiranje svojih eksperimenata. Bernar je svoju karijeru najviše posvetio fiziologiji. Godine 1847, postavljen je za Magendijevog zamenika profesora na koledžu, a 1855. godine ga je nasledio kao redovni profesor. Godine 1860, Bernard je izabran za međunarodnog člana Američkog filozofskog društva.[7] Njegovo polje istraživanja se u to vreme smatralo inferiornim, laboratorija koja mu je dodeljena bila je jednostavno „običan podrum“.[8] Nešto ranije Bernard je izabran za prvog nastavnika novoosnovane katedre za fiziologiju na Sorboni, ali mu laboratorija nije data na korišćenje. On je bio je profesor na Francuskom Koledžu Sorbona, a zatim u Nacionalnom muzeju za istoriju prirode (Francuske). Luj Napoleon je bio taj koji je, nakon intervjua s njim 1864. godine, popravio njegove neadekvatne radne uslove, izgradivši laboratoriju u Nacionalnom prirodnjačkom muzeju[9] u Botaničkoj bašti. U isto vreme, Napoleon III je uspostavio profesorsko mesto koje je Bernard prihvatio, napuštajući Sorbonu.[6]

Kada je umro 10. februara 1878. godine, priređena mu je javna sahrana – čast koju Francuska nikada ranije nije ukazivala čoveku nauke.[6][2] On je sahranjen na groblju Per Lašez u Parizu.

Artur de Bretanj[uredi | uredi izvor]

Sa 19 godina Klod Bernar je napisao autobiografsku prozu u pet činova pod nazivom Artur de Bretanj,[10] koja je objavljena tek nakon njegove smrti.[11] Drugo izdanje pojavilo se 1943.[10][12]

Dela[uredi | uredi izvor]

Klod Bernar je u toku svojih istraživanja mnogo primenjivao metodu eksperimentalnog rada i otkrio je;

Njegovo istraživanje u oblasti indukcije dijabetesa putem injekcije kroz pod lobanje u oblast 4. komore, bila su značajna za istraživanja vezana za njegovu hipotezu o uticaju psihičkih i nervnih činilaca na lučenje sokova za varenje i nastanak dijabetesa. Kasnije se ispostavilo da tolerancija na glukoze nije održiva, što je bio rezultat oslobađanje adrenalina usled stimulacije simpatičkog nervnog sistema

Bernar izoluje glikogen iz jetre (1857), otkriva specifičnosti dejstva kurarea na pojavu paralize neuro-mišićnih završetaka (1856) i dokazuje da ugljen-monoksid blokira disanje u eritrocitama, i pomera krivu zasićenja hemoglobina ulevo 1857).[13]

Treće istraživanje rezultiralo je otkrićem vazomotornog sistema. Godine 1851, dok je ispitivao efekte temperature različitih delova tela sekciranjem nerva ili pripadajućih nerva, primetio je da podela cervikalnog simpatičkog nerva dovodi do aktivnije cirkulacije i snažnije pulsacije arterija u određenim delovima glave, a nekoliko meseci kasnije primetio je da električna ekscitacija gornjeg dela podeljenog nerva ima suprotan efekat. Na taj način je ustanovio postojanje i vazodilatatornih i vazokonstriktornih nerava.[2]

Proučavanje fiziološkog dejstva otrova takođe ga je interesovalo, a njegova pažnja je bila posvećena posebno kurareu i gasu ugljen-monoksid. Bernardu se pripisuje da je prvi opisao afinitet ugljen monoksida za hemoglobin 1857. godine,[14] iako je Džejms Vat izveo slične zaključke o afinitetu hidrokarbonata za krv koji deluje kao „protuotrov za kiseonik“ 1794. pre otkrića ugljen monoksida i hemoglobina.[15]

Klod Bernar daje i osnovne postavke homeostaze (mehanizma uspostavljanja narušenog sklada u organizmu) oko 1860. i ulogu vegetativnog nervnog sistema u njenoj regulaciji.

Klod Bernar se smatra jednim od glavnih inicijatora eksperimentalnog pristupa u istraživanjima: Hipotetičko-deduktivnom pristupu posmatranja pojava kroz; posmatranje - hipotezu - eksperiment - rezultate - tumačenje – zaključak. Zato je Bernar zaslužan i za razvoj eksperimentalne medicine jer je dokazao da se tek nakon eksperimentalnih ispitivanja mogu proveriti posledice hipoteze.

Njegovo glavno delo je „Uvod u studije eksperimentalne medicine“, koje je objavljeno u 25 izdanja, a prevedeno je i na mnoge jezike sveta.

Vivisekcija[uredi | uredi izvor]

Bernardova naučna otkrića nastala su vivisekcijom, čiji je on bio glavni zagovornik u Evropi u to vreme. On je napisao:

Fiziolog nije običan čovek. On je učen čovek, čovek opsednut i zaokupljen naučnom idejom. On ne čuje krikove životinja od bola. On je slep za krv koja teče. On ne vidi ništa osim svoje ideje, i organizama koji od njega skrivaju tajne koje je odlučio da otkrije.[16]

Bernard je praktikovao vivisekciju, na gađenje svoje žene i ćerki koje su se vratile kući i otkrile da je vivisekovao njihovog psa.[17] Par je zvanično razdvojen 1869. godine, i njegova supruga je nastavila sa aktivnom kampanjom protiv prakse vivisekcije.

Njegova supruga i ćerke nisu bile jedine koje su se gadile Bernardovim eksperimentima na životinjama. Lekar-naučnik Džordž Hogan proveo je četiri meseca posmatrajući i radeći u Bernardovoj laboratoriji, i bio je jedan od retkih savremenih autora koji je zabeležio šta se tamo dešavalo. Kasnije je bio dirnut da napiše da ga je iskustvo u Bernardovoj laboratoriji učinilo „spremnim da vidi ne samo nauku, već čak i čovečanstvo, kako nestaje radije nego da pribegne takvim sredstvima da je spase“.[18]

Priznanja[uredi | uredi izvor]

Za svoj rad i zasluge u nauci Bernar je izabran za člana Senata Francuske 1865, zatim i za člana Francuske akademije nauka 1868. Za svoje zasluge u nauci dobitnik je Koplijeve medalje [19] 1876. Bernar je bio i član Kraljevskog društva od 1864. Njemu u čast Univerzitet u Lionu nosi njegovo ime.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Claude Bernard », dans Marie-Nicolas Bouillet et Alexis Chassang, Dictionnaire universel d’histoire et de géographie, 1878
  2. ^ a b v g D. Wright Wilson (jun 1914). „Claude Bernard”. Popular Science. Bonnier Corporation: 567—578. 
  3. ^ John G. Simmons (2002). Doctors and Discoveries: Lives That Created Today's MedicineNeophodna slobodna registracija. Houghton Mifflin Harcourt. str. 17. ISBN 978-0-618-15276-6. „Upon his death on February 10, 1878, Bernard received a state funeral – the first French scientist to be so honored. The procession ended at Pere Lachaise cemetery, and Gustave Flaubert described it later with a touch of irony as 'religious and very beautiful'. Bernard was an agnostic.” 
  4. ^ Donnet, Vincent (1998). „[Was Claude Bernard an atheist?]” (PDF). Histoire des Sciences Médicales. 32 (1): 51—55. ISSN 0440-8888. PMID 11625277. 
  5. ^ „Catholic Encyclopedia: Claude Bernard”. 
  6. ^ a b v Chisholm 1911.
  7. ^ „APS Member History”. search.amphilsoc.org. Pristupljeno 2021-01-15. 
  8. ^ Vallery-Radot, René (2003-03-01). Life of Pasteur 1928. str. 42. ISBN 9780766143524. 
  9. ^ Deligeorges, Stephane; Gady, Alexandre; Labalette, Françoise (2004). Le Jardin des plantes et le Muséum national d'histoire naturelle (na jeziku: French). Éditions du Patrimoine- Centre des Monuments Nationaux. ISBN 978-2-85822-601-6. 
  10. ^ a b „Claude Bernard” (PDF). Pristupljeno 25. 4. 2021. 
  11. ^ Bernard, Claude (1887). Arthur de Bretagne. Paris: E. Dentu. 
  12. ^ Bernard, Claude (1943). Arthur de Bretagne (2nd izd.). Paris: J.-M. Le Goff. 
  13. ^ F. G. Young (1957). „Claude Bernard and the Discovery of Glycogen”. British Medical Journal. 1 (5033 (Jun. 22, 1957)): 1431—7. JSTOR 25382898. PMC 1973429 Slobodan pristup. PMID 13436813. doi:10.1136/bmj.1.5033.1431. 
  14. ^ Otterbein, Leo E. (april 2002). „Carbon Monoxide: Innovative Anti-inflammatory Properties of an Age-Old Gas Molecule”. Antioxidants & Redox Signaling (na jeziku: engleski). 4 (2): 309—319. ISSN 1523-0864. PMID 12006182. doi:10.1089/152308602753666361. 
  15. ^ Beddoes, Thomas; Watt, James (1794). Considerations on the Medicinal Use of Factitious Airs: And on the Manner of Obtaining Them in Large Quantities. In Two Parts. Part I. by Thomas Beddoes, M.D. Part II. by James Watt, Esq (na jeziku: engleski). Google Books (free): Bulgin and Rosser. 
  16. ^ Preece, Rod (2002). Awe for the Tiger, Love for the Lamb: A Chronicle of Sensibility to Animals. str. 309. ISBN 9780774808972. 
  17. ^ Mary Midgley (1998). Animals and Why They Matter. University of Georgia Press. str. 28. ISBN 9780820320410. 
  18. ^ Hoggan, George (2. 2. 1875). „(Letter)”. Morning Post. 
  19. ^ Koplijeva medalja (731) Preuzeto;01. oktobra 2009.(jezik: engleski)

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Robert Clarke, Claude Bernard et la médecine expérimentale, Paris, Éditions Seghers, 1961
  • Prochiantz, Alain (1990). Claude Bernard : La Révolution physiologique. Presses universitaires de France. ISBN 978-2-13-042909-8. 
  • Pierre Lamy, L'Introduction à l'étude de la médecine expérimentale, le naturalisme et le positivisme, 1928
  • Pierre Debray-Ritzen (1992). Claude Bernard ou un nouvel état de l'humaine raison. Paris: Albin Michel. str. 235. ISBN 978-2-226-05896-6. 
  • Mirko Grmek, "Le legs de Claude Bernard", Fayard, 1997.
  • Grmek, M.D. (1970). „Bernard, Claude”. Dictionary of Scientific Biography. 2. New York: Charles Scribner's Sons. str. 24—34. ISBN 978-0-684-10114-9. 
  • Holmes, Frederic Lawrence. Claude Bernard and Animal Chemistry: The Emergence of a Scientist. Harvard University Press, 1974.
  • Olmsted, J. M. D. and E. Harris. Claude Bernard and the Experimental Method in Medicine. New York: Henry Schuman, 1952.
  • Wise, Peter. "A Matter of Doubt – the novel of Claude Bernard". CreateSpace, 2011 and "Un défi sans fin – la vie romancée de Claude Bernard" La Société des Ecrivains, Paris, 2011.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klod Bernar na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Клод_Бернар&oldid=27556236”