Mihailo Obrenović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mihailo Obrenović
Knez Mihailo Obrenović, delo slikara Johana Boša
Lični podaci
Datum rođenja(1823-09-16)16. septembar 1823.
Mesto rođenjaKragujevac, Kneževina Srbija
Datum smrti29. maj 1868.(1868-05-29) (44 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kneževina Srbija
Uzrok smrtiatentat
GrobSaborna crkva u Beogradu
Porodica
SupružnikJulija Hunjadi
PotomstvoVelimir Mihailo Teodorović (vanbračni) Milan Obrenović (usvojeni)
RoditeljiMiloš Obrenović
Ljubica Obrenović
DinastijaObrenovići
Knez Srbije
Period8. jul 1839 — 14. septembar 1842.
PrethodnikMilan Obrenović
NaslednikAleksandar Karađorđević
RegentPrvo namesništvo (1839—1840)
Period26. septembar 1860 — 10. jun 1868.
PrethodnikMiloš Obrenović
NaslednikMilan Obrenović
Čingeneral
Potpis

Monogram kneza Mihaila Obrenovića

Grb kneza Mihaila Obrenovića

Mihailo[a] Milošević[2] Obrenović III[b] (4/16. septembar 1823 — 29. maj/10. jun 1868) bio je knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. godine. Njegova prva vladavina se završila zbacivanjem 1842, a druga atentatom.

Mihailo je bio najmlađi sin kneza Miloša i Ljubice Obrenović. Po očevoj abdikaciji pošao je sa njim u izgnanstvo, ali ubrzo je po smrti svog starijeg brata Milana, stupio na presto Srbije. Pošto je bio maloletan, neko vreme je umesto njega vladalo namesništvo koji su činili Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. Zbačen je u buni koju je vodio Toma Vučić Perišić. Posle zbacivanja je putovao Evropom i oženio se groficom Julijom Hunjadi.

Nakon što je na Svetoandrejskoj skupštini zbačen knez Aleksandar Karađorđević, Mihailo se vratio u Srbiju. Po očevoj smrti 1860. godine po drugi put je postao knez Srbije. Ovoga puta je imao više iskustva u diplomatiji i upravljanju državom. Jedan od velikih uspeha kneza Mihaila bilo je uklanjanje osmanlijskih tvrđava, posada i flote iz Srbije. Knez Mihailo je prvi imao ideju za stvaranje Balkanskog saveza, ali zbog nepoverenja prema Crnoj Gori i Bugarskoj, do tog saveza nije još došlo.

U unutrašnjoj politici knez Mihailo je vladao autokratski. Ubijen je 1868. godine kao žrtva atentata na Košutnjaku. Mihaila je nasledio njegov sinovac Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema. Za vreme prve vladavine je vratio prestonicu iz Kragujevca u Beograd.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Mihailo Obrenović je bio najmlađe dete knjaza Miloša i kneginje Ljubice. Rodio se 4. septembra 1823. u Šarenom konaku u Kragujevcu. Detinjstvo je proveo u Kragujevcu, pa zatim Požarevcu i Beogradu. Osim Mihaila, Miloš i Ljubica su imali još Milana, Todora, Mariju, Gabrijelu, Savku (Jelisavetu) i Petriju. Godine 1826. nakon što su Petar, Marija i Velika umrli od velikih boginja, knjaz Miloš je naložio dvorskom lekaru Vitu Romiti da vakciniše trogodišnjeg Mihaila protiv ove bolesti. Ovo je prvi zabeleženi slučaj vakcinacije u Srbiji.[3]

Petrija je bila udata za barona Teodora pl. Hadži-Bajića od Varadije. Druga kći, Savka, bila je udata za barona Jovana pl. Nikolića od Rudne u Temišvaru.[traži se izvor]`

Mihailo je završio školovanje u Požarevcu, da bi se zatim sa svojom majkom preselio u Beč. Njegov stariji brat, Milan I Obrenović, dobio je presto po pravu nasledstva 1. juna 1839. Međutim, bio je slabog zdravstvenog stanja i često je poboljevao. Vladao je svega mesec dana i umro 8. jula 1839. u Beogradu. Nakon njegove smrti u Beogradu su se skupili narodne starešine i odlučile da se na presto dovede drugi Milošev sin, Mihailo Obrenović.[traži se izvor]

Prva vladavina[uredi | uredi izvor]

Mladi knez Mihailo.
Knez Mihailo na platnu Jovana Popovića iz 1841.

Knez se tokom 8 meseci vladavine Prvog namesništva nalazio na očevom imanju u Bukureštu. Poslanstvo u kome se nalazila i njegova majka Ljubica pozvalo ga je da se vrati u Srbiju. Pre dolaska u Beograd, Mihailo je posetio Carigrad gde ga je sultan Abdulmedžid dočekao sa velikim počastima. U Srbiju je stigao početkom marta 1840. godine. Njegova vladavina predstavlja nastavak borbi obrenovićevca i ustavobranitelja za vlast. Po kneževom dolasku u Srbiju, sazvana je marta 1840. godine Skupština u Beogradu (na Topčideru) gde je pročitan sultanov berat. Već tu se video koliko su ustavobranitelji bili uticajni na Porti. Naime, uspeli su da izdejstvuju da Mihailo bude proglašen za izbornog, ali ne i za naslednog (kako je predviđeno hatišerifima iz 1830. i 1833. godine i Turskim ustavom) kneza. Posebnim sultanovim aktom, maloletnom Mihailu (imao je tada 17 godina) određeni su za savetnike Vučić i Petronijević.

Konak Mihaila Obrenovića u Kragujevcu

U takvoj situaciji, istaknuti obrenovićevci pokrenuli su narodni pokret koji je pokazao da Obrenovići i dalje imaju mnogo pristalica u zemlji. Organizatori su bili kneginja Ljubica i načelnik užičkog okruga, Jovan Mićić, a radio je i gospodar Jevrem. Jevrem je maja 1840. godine održao sastanak sa grupom seljaka, nakon čega je došlo do opšteg pokreta protiv ustavobranitelja, najpre u kolubarskom srezu, a zatim i u ostalim krajevima Šumadije, okolini Smedereva i čačanskom i podrinskom okrugu. Seljaci su masovno dolazili u Topčider da izjave podršku mladom knezu. Pod pritiskom naroda, Petronijević i Vučić dali su ostavke na položaje savetnika, a ustavobraniteljski prvaci beže u Beogradsku tvrđavu i stavljaju se pod pašinu zaštitu. Seljaci traže da se prestonica vrati u Kragujevac što je i učinjeno 27. maja 1840. godine.

Ustavobranitelji su 7. maja 1841. godine uspeli da izdejstvuju da se prestonica vrati u Beograd.

Tokom Mihailove prve vladavine održane su dve skupštine: prva marta 1840. godine, a druga na Svetog Iliju, 2. avgusta 1840. godine. Povod je bio dolazak Portinog emisara Musa-efendije u Srbiju (jul) da raščisti novonastalu složenu situaciju. Na Skupštini na Svetog Iliju u Beogradu ponovo je pročitan carski berat, a narodni pokreti su osuđeni. Narodni deputati zahtevali su proterivanje ustavobraniteljskih prvaka. Zbog toga je Musa-efendija poveo Vučića, Petronijevića i Milutina Garašanina u Carigrad, a ostale manje važne prvake u Vidin. Stojan Simić je pobegao u Austriju. Ljubica i Mićić pokušali su da vrate Miloša na vlast, te je avgusta 1840. godine došlo do pobune Petra Ilića Pekete. Pobunjenici su pohvatani i osuđeni. Odlaskom ustavobranitelja iz zemlje završen je prvi period Mihailove vladavine.

Govor mladog kneza na prvoj sednici Društva srbske slovesnosti (preteča SANU) 8. juna 1842. godine. Akvarel Anastasa Jovanovića.

Još na proleće 1840. godine knez je sastavio vladu Đorđa Protića (1840—1842), ranije žestokog Miloševog neprijatelja, ali i obrenovićevca. Značajnu ulogu u vladi igrao je Cvetko Rajović, ministar unutrašnjih poslova. Mihailo proteruje ustavobranitelje, ali i Miloševe pristalice. Istovremeno sprovodi mere kojima bi unapredio tada veoma zaostalu zemlju. Ponovo je podigao porez na 6 talira, uveo novčanu kaznu za bespravnu seču državnih šuma, uredba o izdržavanju škola na račun opština i uredba kojom je iznos zajma iz državne kase povećan sa 50 na 300 dukata (onemogućila seljacima da koriste zajmove). Smanjio je vrednost dukata sa 24 na 23 groša i povećao taksu za verske usluge (vernici su morali podići kuću svome parohu i obezbediti mu 8 jutara zemlje). Sve ove odluke uticale su na veliko nezadovoljstvo širokih narodnih masa Mihailovom vladavinom i presudno su uticale na njegov pad. Mere su dobrodošle ustavobraniteljima za napad na režim. Mihailova vlada (za razliku od Miloša koji se suzdržavao prema revolucionarnim pokretima) je period buđenja nacionalne politike. Knez je bio spreman da pomogne pokret protiv Turaka južno od tadašnje Srbije (u istoriografiji poznata kao Niška buna). Zaverenici su prelazili u Srbiju, iz nje nabavljali barut, a posle sloma su mnogi izbegli na prostore Kneževine. Turci su zbog toga još više stali na stranu ustavobranitelja.

Nenaklonjena Mihailovom režimu, Porta je dopustila ustavobraniteljskim prvacima da se vrate u Srbiju, na šta su je pritiskale ruska i austrijska vlada. Dopušten je povratak svima sem Perišiću, Stojanu Simiću i Milutinu Garašaninu (knez ih je smatrao najopasnijim protivnicima). Tokom leta se ostatak ustavobranitelja vraća u Srbiju i pritiskaju kneza da vrati i preostalu trojicu, koji u Srbiju dolaze u proleće 1842. godine. Sredinom 1841. godine otkrivena je još jedna zavera (Gaje Vukomanovića, brata Ljubice) da se Miloš vrati na presto. Porta je na leto 1842. godine poslala Šekib-efendiju u Beograd da traži demisiju trojice ministara. Knez je to odbio, a u narodu je istovremeno izbila buna poznata kao „Vučićeva“.

Ustavobranitelji su žalbe protiv kneza i vlade izneli u 8 tačaka. One su, većinom, bile u korist širokih masa, te je pokret imao veliku brojnost. Petronijević i još neki ustavobranitelji sklonili su se kod turskog paše, dok je glavni zadatak imao Vučić; da stigne u Kragujevac pre kneza i prihvati topove i regularnu vojsku koju su predvodili oficiri privrženi ustavobraniteljima. Perišić je avgusta iz Smedereva krenuo ka Kragujevcu. Tamo mu se predala regularna vojska sa topovima. Mihailova regularna vojska sukobila se sa Perišićevom 4. septembra kod Kragujevca. Artiljerijom, Perišićeva vojska prisilila je Mihailovu na povlačenje kod Žabara gde su mu stigla pojačanja. Kada se Perišić pojavio sa svojim pristalicama, komandant Mihailove vojske, Milutin Petrović Era, prešao je na suprotnu stranu. Mihailo je pobegao u Beograd gde je tražio zaštitu od ruskog konzula koji mu je nije mogao dati. Zato je prebegao u Zemun. Perišićeva vojska pobedonosno je stigla u Beograd gde je osnovano „Privremeno pravlenie“ od ustavobraniteljskih prvaka Perišića i Petronijevića. Porta (Šekib-efendija) je prihvatila novu vladu. Perišić je sazvao Skupštinu (sastavljena od ustavobraniteljskih pristalica) koja je izabrala za novog kneza Aleksandra Karađorđevića. Toma Vučić Perišić bio je na vrhu svoje političke karijere.

Reakcija stranih konzula beogradskom paši prvobitno je bila negativna, ali su kasnije promenili držanje. Francuska i engleska diplomatija stajala je uz Portu, dok su austrijska i ruska bile promenljive. Najvažniji je bio stav Porte koja je bez rezerve stala uz ustavobranitelje i novembra poslala berat kojim je Aleksandar potvrđen za kneza. Tome se energično usprotivila Rusija. Sam car Nikola uputio je oktobra protestno pismo sultanu kojim je osudio prevrat. Ruska vlada tražila je da se poništi Aleksandrov izbor za kneza i sazove nova skupština. Aleksandar je morao podneti ostavku. Izvršen je nov izbor; Skupština je ponovo odabrala Aleksandra za kneza. Ruska vlada prihvatila je taj čin, ali je vlada primorana da Vučića i Petronijevića progna iz zemlje. Ni posle toga, Rusija nije pokazivala prijateljsko raspoloženje prema novom poretku.

Mihailo Obrenović u izgnanstvu[uredi | uredi izvor]

Knez Mihailo u enterijeru, oko 1856. god. Slikano najverovatnije u Miloševoj kući u Beču. Tehnika „mokri kolodijum“. Delo Anastasa Jovanovića, pionira srpske i svetske fotografije.[4]
Princeza Marija Jozefa od Lihtenštajna (1835–1905), nesrećna ljubav kneza Mihaila

Nakon bune Tome-Vučića Perišića, knez Mihailo se povukao iz zemlje zajedno sa još hiljadu svojih pristalica preko Save i Dunava. O njegovoj sudbini odlučili su Austrija i Turska. Knez Mihailo je upućen zajedno sa svojom majkom i onima koji su krenuli za njim u Banat, na imanje svoje sestre Savke Nikolić, dok je kneginja Ljubica poslata u Novi Sad, gde su pošli njeni deveri Jevrem i Jovan.[traži se izvor]

Tu je i umrla 14. maja 1843. Knez Mihailo je sve organizovao oko sahrane svoje majke u fruškogorskom manastiru Krušedolu.

Knez Mihailo je brižljivo čekao kada će se ponovo vratiti u Srbiju. Uputio je pismo Vučiću i Knićaninu 2. jula 1853, u kome ih obaveštava da neće nasilno opet krenuti na Srbiju jer ne želi da gazi preko srpskih leševa.[traži se izvor]

Nakon Banata, knez Mihailo je otišao u Beč sa svojim ocem, i svim onima koji su ga poznavali. Tu je raspolagao velikim očevim imanjem. Putovao je po Evropi, ne kao besposlen čovek, već u potrazi za svojom životnom saputnicom.

U to vreme je napisao tekst pesme Što se bore misli moje, koja je bila posvećena njegovoj prvoj nesrećnoj ljubavi. U pitanju je bila princeza Marija Jozefa od Lihtenštajna (1835-1905), ćerka princa Karla Franca od Lihtenštajna (1790-1865) i njegove žene, grofice Franciske od Virbena i Frojdentala (1799-1863). Mihailo je na sve načine pokušavao da odobrovolji njenog oca da da svoj pristanak, ali je on smatrao brak katoličke princeze besprekornog plemenitog porekla i svrgnutog pravoslavnog vazalnog kneza koji potiče od svinjskog trgovca nemogućim. Uvređen i razočaran, prekinuo je svaki kontakt sa tom familijom.[5]

On se 1853. godine oženio u Beču groficom Julijom Hunjadi de Ketelji (1831—1919), ćerkom mađarskog grofa Ferenca Hunjadija (1804–1882) i njegove žene, grofice Julije Ziči de Zič et Vasonke (1808–1873), iz porodice Hunjadi de Ketelji, koja nema dokumentovano i priznato srodstvo sa Janošem Hunjadijem - Sibinjanin Jankom, čiji je sin Matija Korvin bio mađarski kralj. U Beču je naučio savršeno da govori francuski i nemački jezik.[traži se izvor]

Druga vladavina kneza Mihaila Obrenovića[uredi | uredi izvor]

Knez Mihailo (uoči susreta sa Napoleonom III 1859.?) Autor fotografije Andre-Adolfe-Eugeni Disderi.
Knez Mihailo na platnu Stevana Todorovića.

Dinastija Obrenovića se ponovo vratila na vlast u Srbiji posle Svetoandrejske skupštine krajem 1858. godine. To je bila druga vladavina kneza Miloša. Knez Mihailo je došao po drugi put na presto posle smrti svoga oca, kneza Miloša, 14/26. septembra 1860. godine.[traži se izvor]

Ukaz kneza Mihaila Obrenovića i Popečiteljstva unutrašnjih dela u Beogradu o postavljenju Petra O. Savića za izvršitelja u srezu Krajinskom 1861.

Za razliku od prve vladavine, knez Mihailo se vratio kao obrazovan i zreo državnik.[6] Za razliku od kneza Aleksandra, knez Mihailo nije dozvolio da uticaj Državnog saveta prevlada.[7] Stupivši na presto Srbije po drugi put u zrelom dobu, knez Mihailo je pokušao da vlada sam, oslanjajući se iskusne i uticajne političare iz proteklog režima. Knez je delio ubeđenje bivših članova Državnog saveta da bi narodom trebalo da vlada jaka i obrazovana vlada.[8] Na početku njegove druge vladavine učinjene su značajne promene u politici Srbije. Zbog mešanja Porte u unutrašnja pitanje Srbije i njenog odbijanja da prizna Mihaila za kneza Srbije uprkos Zakonu o nasleđivanju, knez Mihailo je specijalnim zakonima ukinuo „Turski ustav“. Na Preobraženskoj skupštini 1861. usvojen je Zakon o Državnom savetu kojim je određeno da su članovi Državnog saveta odgovorni knezu, a ne porti. Usvojen je Zakon o Narodnoj skupštini koja je i dalje ostala samo savetodavno telo, zatim zakoni o porezima i Zakon o narodnoj vojsci, kojim je uvedena vojna služba za muškarce od 20 do 50 godina i koji su obučavani u svojim mestima.[8] Zakonom o narodnoj vojsci Srbija je mogla da mobiliše vojsku od oko 90.000 vojnika, ali je ona još uvek bila loše obučena i opremljena.[9] Zakonom o državnoj upravi iz 1862. ustanovljen je ministarski savet kao vlada Srbije.[8] Knez je postavio Iliju Garašanina za predsednika ministarskog saveta, i čvrsto je kontrolisao činovništvo od kog je očekivao bespogovornu poslušnost.[7] Apsolutizam kneza Mihaila se, osim u politici, ispoljavao i u njegovom odnosu prema prosvetnim i pravosudnim ustanovama, kao i prema omladinskom pokretu koji je u to vreme poprimio značajne razmere. Tako je 1864. naredio da se ukine Društvo srpske slovesnosti.[traži se izvor] Tokom Mihailove druge vladavine povučena je jasna razlika između bivših ustavobranitelja, koji su sada nazivani konzervativcima, i liberala, uglavnom mladih i obrazovanih ljudi.[8] Opozicioni liberali su često podlegali represivnim policijskim akcijama i često su iz inostranstva napadali kneza Mihaila.[10]

Knez Mihailo je razvio svoj veliki rad na polju unutrašnje i spoljašnje politike, s devizom: „Zakon je najviša volja u Srbiji“. Od samog početka svoje druge vladavine, knez Mihailo je vodio aktivnu politiku prema Osmanskom carstvu. Iskoristio je incident na Čukur česmi od 3. juna 1862. kada je turski vojnik ranio srpskog dečaka i potonje tursko bombardovanje Beograda da zahteva potpuno tursko povlačenje. Za vreme tih događaja knez Mihailo je bio na putovanju u Loznicu i pripremao je rat sa Turskom za oslobođenje srpskih gradova. U Beogradu je 23. jula 1862. na ministarskoj sednici pozvao sve Srbe da se odupru Turskim pretenzijama. Tada je na scenu došla mudra Mihailova spoljna politika. Prvo je na engleski dvor poslao Filipa Hristića, da se kod Engleza protestuje zbog turskih pretenzija i da se diplomatskim putem izbori nezavisnost Srbije.[traži se izvor]

50 godina Takovskog ustanka

Već 23. septembra 1862. knez Mihailo je javio narodu da je uspeo dobiti da se Turci isele iz Srbije, osim gradova Beograda, Šapca, Smedereva i Kladova, u kojima će ostati samo turske vojne posade, a da se gradovi Užice i Soko poruše.[traži se izvor]

Na praznik Duhovi, 23. maja 1865, knez Mihailo je svim borcima iz Miloševog ustanka, koji su doživeli proslavu pedesetogodišnjice obnovljene slobode, podario spomenicu koja je bila salivena od prvoga topa kneza Miloša i nazivala se Takovski krst. Centralna proslava 50 godina ustanka bila je na Topčideru.[11]

Sa bugarskim emigrantima u Bukureštu 14. januara 1867. zaključio je Bukureštanski ugovor o zajedničkoj državi Srba i Bugara.[traži se izvor]

Srpska delegacija na čelu sa knezom Mihailom uoči prijema kod Porte i Sultana u Istanbulu 1867. Autor fotografije P. Sebah, Istorijski arhiv u Beogradu. Nakon mirne predaje turskih tvrđava u Srbiji delegacija je tražila preuzimanje Bosne na upravu pod sultanovim suverenitetom. Iste godine dolazi do Austro-Ugarske nagodbe i stvaranje Dvojne monarhije što je dovelo do straha od aneksije kako Srbije tako i Bosne. Sledeće godine, knez Mihailo je ubijen u atentatu.

Posle Miloševe smrti, njegov sin Mihailo je rado posećivao rodni grad. U neposrednoj blizini Šarenog konaka sagradio je za ono doba veliku i masivnu zgradu koja se po njemu nazva Mihailov konak.

Primopredaja gradova Srbiji[uredi | uredi izvor]

Objava u službenim Srpskim novinama od 6. aprila 1867. o primopredaji Beogradske tvrđave

U jesen 1866. godine knez Mihailo je zahtevao pismeno da Porta povuče svoje posade koje drži u srpskim gradovima. Veliki turski vezir Ali paša je javio 19. februara 1867. da sultan ustupa Srbiji sve gradove u kojima se nalazi turska posada, ali da se u istim gradovima pored srpske razvije i turska zastava.

Knez Mihailo dobio je pismo od sultana da dođe i primi ferman, kojim se prepuštaju Srbiji pomenuti gradovi. Knez je otišao brodom u Carigrad 18. marta 1867. Prvo je svratio kod rumunskog kneza u Bukureštu, a zatim produžio za Carigrad. Po dolasku u Carigrad ga je dočekao Ćamil bej, pozdravio ga dobrodošlicom i odveo do sultana. Dana 30. marta 1867. knez Mihailo je imao oproštajnu audijenciju kod sultana Abdul Aziza. Pri rastanku sultan je predao knezu Mihailu svojeručno ferman, kojim mu je poverio gradove u Srbiji.

Knez Mihailo vratio se 4. aprila iste godine u Beograd gde ga je pozdravio oduševljeni narod. Sa njim je došao i Ali Riza paša, zapovednik beogradskog grada, koji ga je pratio u Carigrad. Uveče su Beograđani u čast kneza Mihaila priredili bakljadu kakvu Beograd nije dotad video.[12]

Mihailo Obrenović

Dana 6. aprila 1867. na Kalemegdanu je pročitan sultanski ferman od 29. marta i Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafis, predao je knezu Mihailu ključeve Beograda, a zatim se na beogradskim tvrđavama istakla srpska i turska zastava. Zatim je knez na konju svečano ušao u grad, a za njim i jedna streljačka četa koja je smenila turske straže. Iste večeri knez Mihailo je u zgradi Beogradske opštine organizovao veliki bal. Za potrebe ovog bala Anka Konstantinović je naručila u Beču kamelije i njima je zakitila sve dame na balu.[13] Posle preuzimanja Beograda, narednih dana su preuzeti i ostali gradovi. Tako je 10. aprila pešadijski kapetan Lazar Cukić primio Šabac, 12. aprila pešadijski major Ljubomir Uzun-Mirković Smederevo i 14. aprila artiljerijski kapetan Milutin Jovanović Kladovo. [14] Turska zastava na Beogradskoj tvrđavi i godišnji porez koji je Srbija plaćala Osmanskom carstvu bili su jedini znaci da je Srbija nominalno podanik Osmanskog carstva.[9]

U spoljnoj politici, knez Mihailo je zaključio ugovore sa Grčkom, Crnom Gorom i Rumunijom za zajedničku akciju na Balkanu. Knez Mihailo je prvi shvatio zadatak Srbije, označivši je Jugoslovenskim Pijemontom. Protiv Mihailovog apsolutizma najviše se borila srpska omladina kroz organizaciju Ujedinjene omladine srpske, koja je organizovana u Novom Sadu. Isto ovo udruženje je pokrenulo časopis „Velika Srbadija“.[traži se izvor]

Knez Mihailo je vladao osam godina kao prosvećeni apsolutista, unapredivši Srbiju, uz promenu samo tri vlade, koje su predvodili Filip Hristić, Nikola Hristić i Ilija Garašanin (šest godina, 1861—1867).[traži se izvor]

Godine 1868. inicirao je osnivanje Narodnog pozorišta u Beogradu. Godinu dana nakon njegove pogibije u Srbiji je pušten u opticaju 1869. godine bakarni novac sa njegovim likom koji predstavlja prvi srpski novac posle srednjovekovnih kovanica.[15]

Okumio se sa porodicom crnogorskog kneza Nikole I Petrovića tako što je bio kum na krštenju njegovog prvog deteta, kneginje Zorke 1864. godine, zastupao ga je državni savetnik Đorđe Đoša Milovanović.[16]

Navodi o usvajanju Petra Karađorđevića[uredi | uredi izvor]

Petar Karađorđević (levo) je po navodima nemačkih i austrijskih medija trebao biti usvojen od strane kneza Mihaila tokom 1864. godine. Rusija se po toj vesti protivila usvajanju Petra, i predlagala je usvajanje kneza Crne Gore Nikole I Petrovića Njegoša (desno)

U austrijskim i nemačkim novinama se 1864. pojavio podatak da, zbog toga što posle višegodišnjeg braka sa kneginjom Julijom nema naslednika, knez Mihailo želi da usvoji Petra Karađorđevića, u to vreme dvadesetogodišnjeg sina kneza Aleksandra Karađorđevića, i da ga postavi za prestolonaslednika. Među prvim objavama te namere je bila vest iz Tagespost-a od 24. (12) juna 1864, u kojoj je navedeno da je Mihailo 20. (8) juna izrazio nameru da izvede to usvajanje. Po toj vesti, osim Rusije nijedna velika evropska sila nije imala ništa protiv toga, ali da bi uz posredovanje Prusije to protivljenje moglo da se premosti.[17]

Četiri dana kasnije je Linzer Abendbote (nem. Вечерњи курир Линца) preneo sličnu vest iz Kelnskih novina, uz navode da, pored toga što bi knez Mihailo rešio pitanje nasleđa, time bi bila i rešena zavada između Obrenovića i Karađorđevića, i time bi se praktično spojili. Prema tim vestima, Rusija je bila jedina evropska velika sila koja se protivila usvajanju Petra Karađorđevića, i umesto toga je predlagala da Mihailo usvoji tada 23-godišnjeg kneza Crne Gore Nikolu I Petrovića Njegoša. Petar Karađorđević je u to vreme pohađao Sen Sir u Parizu.[18]

Nešto kasnije je 6. jula (24. juna) 1864. godine Die Presse objavila vest iz Beča da je knez Mihailo pre par dana poslao Dimitrija Crnobarca, koji je između ostalih poslova jedno vreme bio ministar pravde kod kneza Aleksandra Karađorđevića, u diplomatsku misiju u Pariz na sastanak sa carom Napoleonom III. Prema tim novinama, glavni zadatak Crnobarca je bio da obezbedi Napoleonovu podršku u slučaju nemira u Bosni, a druga je bila da sazna mišljenje Francuske o usvajanju Petra Karađorđevića, i da vidi kakve su mogućnosti za spajanje Obrenovića i Karađorđevića.[19] U Gemeinde-Zeitung-u je 19. (7) jula 1684. javljeno da su sve velike sile osim Francuske složile da se usvajanje obavi. Car Napoleon III je naveo da to pitanje treba da se uz druga evropska pitanja reši na nekom kongresu.[20]

Do ovog usvajanja naposletku nije došlo, a knez Mihailo je na kraju usvojio Milana Obrenovića, sina svog brata od strica Miloša.

Ubistvo kneza Mihaila Obrenovića na Košutnjaku[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Atentat na kneza Mihaila Obrenovića
Telegrafska depeša Načelstvu ključkom u Kladovu o ubistvu kneza Mihaila Obrenovića.

Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji, protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije. Glavni organizatori i izvršioci zavere su bili braća Radovanovići, koji su se svetili zbog robije svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovanović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac.[21]

U sredu, 29. maja 1868. oko 5 časova popodne knez Mihailo je krenuo kočijama da se preveze do Košutnjaka. Sa njim je išao njegov ađutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina, a u kočijama su do kneza sedele Tomanija Obrenović, njegova strina, Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i Katarina, Ankina ćerka sa kojom je knez želeo da se oženi.[traži se izvor]

U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović u svečanim crnim odelima, cilindrima na glavama i uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije. Prvi je pred kočiju izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: „Dakle, istina je“. Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski.[traži se izvor]

Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Na suđenju je Kosta izjavio da nije želeo ubiti nikog drugog već samo kneza. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo pucati Kosta, pridružio mu se Pavle. Knez Mihailo je ubijen sa tri hica, a takođe je stradala i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, dok je Svetozar Garašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Katarina je lakše ranjena i dozivala je pomoć na francuskom i pridržavala mrtvog kneza. Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici.[22]

Tu ih je spazila i jedna vojna patrola i uhapsila ih. Neki su bili i ranjeni prilikom bekstva.

Posthumno[uredi | uredi izvor]

Izbor kneza i dva namesništva[uredi | uredi izvor]

Naslovna strana službenih Srpskih novina dan nakon atentata, 30. maja 1868. godine
Slika Milana Obrenovića oko 1870. godine.

Pošto sin kneza Mihaila Velimir nije mogao da nasledi presto jer je bio vanbračan,[v] po važećem Ustavu Srbije se za izbor kneza morala sazvati Velika narodna skupština, jer Mihailo nije imao bračne sinove, a nije ni odredio naslednika. Od muških bračnih članova Obrenovića koji potiču od kneza Miloša nije preostao niko, njegov mlađi brat Jovan je imao dve ćerke, pa je jedini preostao samo knežev usvojeni sin Milan, koji se u trenutku atentata imao 14 godina, i koji se nalazio u Parizu gde je pohađao školu. Milan je bio unuk Jevrema Obrenovića i jedini sin Jevremovog sina Miloša, a knez Mihailo ga je usvojio nešto nakon što je Francuska bila protiv toga da van nekog evropskog kongresa dozvoli usvojanje Petra Karađorđevića.[19] Uprkos tome, Velika narodna skupština zakonski nije morala da njega odabere za novog kneza.

Dok se ne reši pitanje izbora kneza, Srbijom je upravljalo privremeno namesništvo koje su činili predsednik državnog saveta Jovan Marinović, ministar pravde Rajko Lešjanin i predsednik kasaciononog suda Đorđe Petrović. Oni su odmah sutradan na naslovnoj strani službenih novina objavili vest o atentatu na kneza, i započeli su postupak za izbor Velike narodne skupštine koja bi odabrala kneza. Pored toga je organizovano i započeto suđenje braći Radovanović i njihovim pomagačima. I pre izbora kneza se u zvaničnim novinama Kneževine Srbije pozivalo da Milan treba da bude novi knez, a kao dodatnu podršku tom izboru Milivoje Petrović Blaznavac je sazvao jedan deo vojske koji bi ga podržao. Blaznavac je po nekim tadašnjim glasinama potencijalno bio brat po ocu knezu Mihailu, odnosno jedan od 8 ili 9 vanbračnih deca kneza Miloša.[23] Skupština je zvanično odabrala Milana Obrenovića kao novog kneza, a po njega u Pariz je pošao Jovan Ristić. Pošto je Milan imao nepunih 14 godina, državom je do njegovog punoletstva upravljalo namesništvo koje su činili Jovan Ristić, Jovan Belimarković i Milivoje Petrović Blaznavac.

Sudski proces u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Braća Radovanović i njihovi pomagači su ubrzo posle atentata uhapšeni, i organizovano im je suđenje. Na njemu su izjavili da im je bivši knez Srbije Aleksandar Karađorđević (knez) dao novac za izvršenje atentata, a da su im pomogli i Nenadovići, koji su bili u rodbinskim vezama i sa knezom Aleksandrom, pošto mu je supruga Persida odatle, a i jedan od Radovanovića je bio udat za Nenadovićku. Sud je zaključio da je zavera za cilj imala da dovede Petra Karađorđevića na čelo Srbije kao novog kneza. Atentatori su osuđeni na smrt, a knez Aleksandar, koji je imao 62 godine i od Svetoandrejske skupštine živeo kao privatni građanin u Pešti i Temišvaru, bio je osuđen u odsustvu na 20 godina zatvora.[24]

Prilikom izvršenja smrtne kazne nad atentatorima je došlo do nesrećnog slučaja: komandant streljačkog voda Vasilije Mijatović je stojao preblizu osuđenika, pa ga je jedan rikošet od hrastovog koca za koji je jedan osuđenik bio vezan pogodio, usled čega je i on preminuo. Dok srpske novine nisu pokrile ovaj događaj, on se javio u nekoliko austrijskih novina.[25]

Zbog poverljivih dokumenata o apsolutističkom režimu kneza Mihaila i presude na smrt Ljube Radovanovića, vlada je sakrila dokumenta sa saslušanja i uzroke atentata. Javnosti je samo rečeno da su strani plaćenici ubili kneza Mihaila i da su kažnjeni smrću. Nacionalna žalost je trajala tri dana.

Sudski proces protiv Aleksandra Karađorđevića u Austrougarskoj[uredi | uredi izvor]

Knez Aleksandar Karađorđević u starosti. Dok je u Srbiji osuđen na 20 godina zbog atentata na kneza Mihaila, u Pešti je proglašen nevinim zbog nedostatka dokaza.

Knez Aleksandar Karađorđević je 8. avgusta (27. jula) 1868. bio uhapšen u Pešti,[26] i tamo mu je organizovano suđenje zajedno sa saradnicima Pavlom Trifkovićem i Filipom Stankovićem. Tužilaštvo je tražilo smrtnu kaznu za kneza Aleksandra, uz objašnjenje da je organizovao atentat, za Trifkovića se tražilo 15 godina teškog rada, a za Stankovića 20 godina teškog rada.[27] Posle dugog sudskog procesa, sud u Pešti je 6. oktobra (24. septembra) 1870. svu trojicu proglasio nevinim usled nedostatka dokaza, i u skladu sa tim su pušteni na slobodu.[28]

Neposredna porodica[uredi | uredi izvor]

Njegova žena kneginja Julija se preudala, i živela je nešto preko 50 godina posle njegove smrti. Ni sa drugim suprugom nije imala dece. Rođena sestra Petrija je preminula 6. februara (25. januara) 1871. u Napulju, a dve sestre od strica Jovana, Anastasija i Ermila, živele su po Austrougarskoj i bile su poslednji direktni potomci dinastije Obrenović. Ermila je preminula 1916, a Anastasija 28. februara 1933. u Gracu sa oko 95 godina. Anastasija je sa Teodorom Aleksićem fon Majnom imala 3 ćerke.

Vanbračni sin Velimir je takođe doveden u Beograd, i on je posle poravnanja sa svojim tetkama, odnosno Mihailovim sestrama, nasledio Mihailovo imanje Negoje u Rumuniji i rumunske ruralne obveznice u vrednosti od 30.000 dukata. U godini očevog atentata je vraćen iz inostranstva u Srbiju, a pošto je bio maloletan bila su mu određena tri staraoca: mitropolit Mihailo, predsednik Kasacionog suda i član privremenog namesništva Đorđe Petrović i predsednik Velike narodne skupštine Živko Karabiberović. Tim izborom staratelja je Namesništvo Velimiru pokazalo veliki značaj i pažnju, a službeno je nazivan i pitomcem kneza Mihaila. Velimir je sa doktorom Pacekom obišao nasleđeno imanje u Rumuniji, a staratelji su odredili da ga upišu u poljoprivrednu akademiju u Hohenhajmu kako bi se osposobio za upravljanje imanjem. On je dosta materijalno pomagao Srbiju, a nakon što je preminuo 1898, državi Srbiji je pripala njegova imovina, i po njegovoj želji je osnovana zadužbina Velimiranijum.[29]

Obeležavanja u Mihailovu čast[uredi | uredi izvor]

Spomenik knezu Mihailu na konju sa uzdignutom rukom i Narodno pozorište 1895. godine. U blizini samog spomenika nalazila se čuvena kafana Dardaneli. Spomenik je podignut 1882. godine na mestu porušene Stambol-kapije gde počinje Carigradski drum. Spomenik je delo firentinskog vajara Enrika Pacija. Autor fotografije Milan Jovanović. Zanimljivo da su 2018. godine prilikom rekonstrukcije Trga republike otkriveni ostaci Stambol-kapije.

Mesto pogibije kneza Mihajla u Košutnjaku nalazi se nedaleko od Hajdučke česme. Na proplanku na kojem je 29. maja 1868. godine ubijen, nalazi se podzidana zaravan sa niskim kamenim stubovima između kojih je razapet masivni ukrasni lanac. Mesto uokviruje ograda od kovanog gvožđa.[30] Njegov grob se nalazi u Sabornoj crkvi u Beogradu.[31]

Spomenik knezu Mihailu

Nešto nakon njegove smrti je glavna ulica u prestonici Beogradu nazvana po njemu. Srpski narod podigao je u sredini prestonice spomenik knezu Mihailu na kome su s dve strane zabeležena imena gradova: Beograd, Smederevo, Kladovo, Šabac, Užice i Soko, gradova koje je knez Mihailo dobio za Srbiju. Na začelju spomenika je uklesan srpski grb, a sa začelja je napisano:

"Knezu Mihailu M. Obrenoviću III Blagodarna Srbija".

Posle nešto više od 16 godina posle smrti kneza Mihaila, kralj Milan Obrenović je na svoj 30. rođendan 22. (10) avgusta 1884. doneo objavu da se prvi pešadijski bataljon i aktivni pešadijski puk nazove puk kneza Miloša, drugi puk je dobio naziv II-gi aktivni pešadijski puk Knjaza Mihajla, a peti puk je kralj Milan nazvao po sebi. Takođe, od dana objave je na traci prvog bataljona bio prikazam monogram kneza Miloša, a na traci drugog bataljona monogram kneza Mihaila.[1]

Povodom 200 godina od rođenja kneza Mihaila održan je naučni skup 2023. godine.[32]

Takođe je snimljen i film Što se bore misli moje u režiji Milorada Milinkovića, čija premijera je održana 15. septembra 2023. u Kragujevcu,[33] na dan rođendana kneza Mihaila.[g]

Titule i priznanja[uredi | uredi izvor]

  • 16. septembar 1823-8. jul 1839: Njegovo Svetlo Visočanstvo knez Mihailo Obrenović
  • 8. jul 1839-25. avgust 1842: Njegovo Svetlo Visočanstvo Mihailo Obrenović od Srbije
  • 25. avgust 1842-13. decembar 1858: Njegovo Visočanstvo Mihailo Obrenović, knez Srbije
      • 26. septembar 1860-10. jun. 1868: Njegovo Svetlo Visočanstvo Mihailo Obrenović od Srbije, druga vladavina

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Teodor Mihailović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Miloš Obrenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Baba Višnja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Mihailo Obrenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Radosav Vukomanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Ljubica Obrenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Marija Vukomanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Porodica[uredi | uredi izvor]

Supružnik[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti
Julija Hunjadi
26. avgust 1831. 19. februar 1919.

Sin iz vanbračne veze sa Marijom Berghaus[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti
Velimir Mihailo Teodorović
8. maj 1849. 31. januar 1898.

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

  • Bio je kum Zorki Karađorđević, ćerci kralja Nikole i ženi Petra I Karađorđevića.
  • Antisrpska propaganda u Crnoj Gori je za potrebe rasrbljavanja Crnogoraca u javnost plasirala navodne odlomke pisama kneginje Darinke Obrenović (koja je navodno živela u vreme vladavine kneza Mihaila) Milanu Piroćancu u kojima ona govori o tome da treba u Beogradu vaspitati Crnogorce kao janjičare, da bi pri povratku u Crnu Goru bili spremni zaklati i rođenu majku [35]. Navodni odlomci njenih pisama su zapravo tekst Ilije Garašanina Milanu Piroćancu, a deo koji govori o janjičarima i klanju sopstvenih majki se u "citiranoj" knjizi ne nalazi kao ni pomen Darinke Obrenović [36]. O njenoj vezi sa knezom Mihailom se zna toliko da ga je veoma uvažavala [37]. Darinka Petrović je moguća osoba koju predstavljaju kao Darinku Obrenović jer je ona i knjeginja, istoga imena, živi u to vreme, bila je bliska sa knjazom Nikolom pa proterana, kada su pogoršani odnosi između njih.
  • Osim pesme „Što se bore misli moje” sačuvane su još dve njegove pesme: „Svetski putnik” i „Molitva kneza srbskog Mihaila na bregu morskom”, obe iz 1844. godine.[38]
  • Njegova žena Julija Hunjadi je živela 51 godinu posle njegove smrti, a vladavinu dinastije Obrenović je nadživela za oko 16 godina.
  • Po navodima austrijskih i nemačkih novina iz 1864. godine, pošto knez Mihailo posle višegodišnjeg braka sa kneginjom Julijom nije imao dece, planirao je da usvoji Petra Karađorđevića i da ga postavi za prestolonaslednika. Petar je tada imao 20 godina i živeo u Parizu. Po pisanju novina, time bi rešio i pitanje nasledstva, i zavadu između Obrenovića i Karađorđevića.[Izvori 1] Do tog usvajanja na kraju nije došlo pošto se Francuska protivila usvajanju bez nekog evropskog kongresa,[19] a knez Mihailo je usvojio Milana Obrenovića, sina svog brata od strica Miloša.
  • Njegov dugogodišnji ministar odbrane, a kasnije i građevine, Ipolit Monden, bio je Francuz.

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Sedlo kneza Mihaila Obrenovića
    Sedlo kneza Mihaila Obrenovića
  • Nakon javno pročitanog sultanovog fermana, 18. aprila 1867. godine, poslednji beogradski muhafiz, Ali Riza-paša simbolično knezu Mihailu predaje ključeve gradova na Kalemegdanu. Ilustracija Adama Stefanovića.
    Nakon javno pročitanog sultanovog fermana, 18. aprila 1867. godine, poslednji beogradski muhafiz, Ali Riza-paša simbolično knezu Mihailu predaje ključeve gradova na Kalemegdanu. Ilustracija Adama Stefanovića.
  • Knez Mihailo Obrenović 1859-60. Ulje na platnu 125,5 h 169 cm Johana Besa, Muzej grada Beograda.
    Knez Mihailo Obrenović 1859-60. Ulje na platnu 125,5 h 169 cm Johana Besa, Muzej grada Beograda.
  • Uroš Knežević - kneginja Julija Obrenović, oko 1885.
    Uroš Knežević - kneginja Julija Obrenović, oko 1885.
  • Pečat Kneza Mihaila.
    Pečat Kneza Mihaila.
  • Knez Mihailo na platnu Stevana Todorovića.
    Knez Mihailo na platnu Stevana Todorovića.
  • Okrvavljena kneževa odeća i luksuzna četvorocevna sprednepuneća „bibernica" kalibra 9mm za koju se danas sumnja da je pripadala jednom od trojice atentatora na kneza Mihaila.[39] Istorijski muzej Srbije.
    Okrvavljena kneževa odeća i luksuzna četvorocevna sprednepuneća „bibernica" kalibra 9mm za koju se danas sumnja da je pripadala jednom od trojice atentatora na kneza Mihaila.[39] Istorijski muzej Srbije.
  • Umetnička ilustracija atentata na kneza Mihaila u Košutnjaku 1868.
    Umetnička ilustracija atentata na kneza Mihaila u Košutnjaku 1868.
  • Spomenik na Kalemegdanu.
    Spomenik na Kalemegdanu.
  • Spomenik knezu Mihailu, Sofija
    Spomenik knezu Mihailu, Sofija
  • Knez Mihailo Obrenović, delo Anastasa Stojanovića, foto-papir, karton, pozitiv, smeđ, 24,2×18,5 cm, Beograd, oko 1865.
    Knez Mihailo Obrenović, delo Anastasa Stojanovića, foto-papir, karton, pozitiv, smeđ, 24,2×18,5 cm, Beograd, oko 1865.
  • Knjaz srpski Mihailo III Obrenović, živopisao V. Beković, fotografija Đura (?), foto-papir, karton, fotografija, štampa, 28×22 cm, 1871.
    Knjaz srpski Mihailo III Obrenović, živopisao V. Beković, fotografija Đura (?), foto-papir, karton, fotografija, štampa, 28×22 cm, 1871.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ U pojedinim zvaničnim objavama je njegovo ime napisano i kao Mihajlo [1]
  2. ^ Iako je bio prvi vladar koji se zvao Mihailo iz svoje dinastije, Obrenovići su redne broje određivali po tome koji je po redu vladar iz te dinastije na čelu države. U skladu sa tim, u zvaničnim objavama nikada nije stojalo samo Mihailo III, već Mihailo Obrenović III
  3. ^ Zaključak da da vanbračni sinovi ne mogu naslediti presto se ne spominje u Ustavu iz 1838, ali je on donet pre njega. Kasniji Ustav Srbije iz 1869. u Članu 10 prvog poglavlja spominje da se kneževsko dostojanstvo nasleđuje "u muškom potomstvu iz zakonog braka po redu prvorođenja", i tu je navedeno da je taj zaključak donet i ranije, konkretno "po starim narodnim zaključenjima pre 1839. godine, koja su utvrđena i zaključenjima Sveto-Andrejske skupštine od godine 1858, kao i velike narodne skupštine, držane 20. Junija 1868. godine, i po glasu sultanskih berata i hatišerifa od godine 1830. i 1868".
  4. ^ Po Julijanskom kalendaru je u 19. veku razlika između njega i Gregorijanskog iznosila 12 dana, dok ona u 21. veku iznosi 13. Zbog toga je 15. septembar 2023. u stvari njegov rođendan u 21. veku.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b kralj Milan Obrenović (10. avgust 1884). „Službeni deo”. digarhiv.nbs.rs. Srpske novine. Pristupljeno 17. septembar 2023. 
  2. ^ „Srbija, Kragujevac 10. marta”. digarhiv.nbs.rs. Srpske novine. 17. mart 1834. Pristupljeno 18. septembar 2023. „U uvodnom delu na starom pismu: ... Gospodar Mijailo Milošević Obrenović...'” 
  3. ^ „Prvo vakcinisanje u Kragujevcu”. FEFA (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-05-17. 
  4. ^ Čarolija koja je zaustavila vreme – OGLEDALO ZA VREME, Politikin zabavnik, broj 3037, 2010. godine.
  5. ^ https://www.blic.rs/kultura/vesti/nesrecna-ljubav-cestitoga-kneza-otkriveno-kome-je-mihailo-stvarno-posvetio-pesmu-sto/dqqedmb
  6. ^ Jelavich & Jelavich 1986, str. 64.
  7. ^ a b Stokes 1990, str. 9.
  8. ^ a b v g Ćirković 2008, str. 213.
  9. ^ a b Jelavich & Jelavich 1986, str. 65.
  10. ^ Jelavich & Jelavich 1986, str. 64–65.
  11. ^ Vladimir Krivošejev (1998) Od kog je topa izliven Takovski krst iz 1865. – prilog izučavanju artiljerije u Drugom srpskom ustanku, Zbornik Istorijskog muzeja Srbije, br. 29/30, Beograd, Istorijski muzej Srbije.
  12. ^ Dimitrijević-Stošić 1967, str. 123–128.
  13. ^ Poleksija D. Dimitrijević-Stošić: „Ključevi Belog grada“, Beograd (1967). str. 165—176.
  14. ^ Hristić 1989, str. 341–342.
  15. ^ „Monument srpske slobode i napretka”, Udruženje banaka Srbije, Svetlana Pantelić, 2014.
  16. ^ Hristić 1989, str. 403–404.
  17. ^ a b „Adoptirung des Alex. Karageorgevich”. anno.onb.ac.at (na jeziku: nemački). Tagespost. 24. jun 1864. Pristupljeno 21. jul 2023. 
  18. ^ a b „Politische Kenigkeiten” [Političke vesti]. anno.onb.ac.at (na jeziku: nemački). Linzer Abendbote. 28. jun 1864. Pristupljeno 21. jul 2023. 
  19. ^ a b v g „Ein serbischer Senator in außerordentlichen Mission nach Paris.” [Srpski senator u misiji ka Parizu]. anno.onb.ac.at (na jeziku: nemački). Die Presse. 6. jul 1864. Pristupljeno 21. jul 2023. 
  20. ^ a b „Politische Signale” [Politički signali]. anno.onb.ac.at (na jeziku: nemački). Gemeinde-Zeitung. 19. jul 1864. Pristupljeno 4. avgust 2023. 
  21. ^ O čemu se nije smelo govoriti („Vreme“, 5. jun 2008)
  22. ^ „Ko je ubio kneza Mihaila u Košutnjaku? (1)”. 22. 4. 2020. 
  23. ^ Zoran Miodrag (7. avgust 2018). „Eminentisimus u intrigama – ko je bio Milivoje Petrović Blaznavac?”. laguna.rs. Pristupljeno 17. septembar 2023. 
  24. ^ „Juče u 5 časova posle podne pročitana je javna presuda ubicama kneževima”. digarhiv.nbs.rs. Srpske novine. 16. jul 1868. Pristupljeno 27. mart 2023. „Druga vest u trećoj koloni 2. ili 3. strane” 
  25. ^ Branko Bogdanović (10. februar 2019). „Zagonetna „bibernica””. politika.rs. Pristupljeno 17. septembar 2023. 
  26. ^ „Telegraphische (Privat) Depeschen” [Privatne telegrafske depeše]. anno.onb.ac.at (na jeziku: nemački). Wiener Zeitung. 9. avgust 1868. Pristupljeno 17. septembar 2023. 
  27. ^ „Prozess Karageorgievich”. anno.onb.ac.at. Die Presse. 29. oktobar 1869. Pristupljeno 17. septembar 2023. „Vest u trećoj koloni” 
  28. ^ „Aus dem Gerichstsaale” [Iz sudnice]. anno.onb.ac.at (na jeziku: nemački). Neue Freie Presse. 7. oktobar 1870. Pristupljeno 17. septembar 2023. „Vest na krajnje levoj koloni” 
  29. ^ „Ličnost Velimira Mihaila Teodorovića i njegova zadužbina Velimiranijum”. istorijskenovine.unilib.rs. Beogradske opštinske novine. 1. jun 1940. Pristupljeno 17. septembar 2023. 
  30. ^ Vujović, Branko (2003). Beograd : kulturna riznica. Beograd: Idea. ISBN 978-86-7547-053-3. 
  31. ^ „Gde Su Sahranjeni Članovi Dinastije Obrenović ?”. Arhivirano iz originala 08. 02. 2021. g. 
  32. ^ Kralj, M. (14. 4. 2023). „DVA VEKA OD ROĐENjA KNEZA MIHAILA OBRENOVIĆA: Profesor Suzana Rajić o naučnom skupu posvećenom značaju njegovog nasleđa za našu istoriju”. Večernje novosti. Pristupljeno 16. 4. 2023. 
  33. ^ „Svečana premijera filma „Što se bore misli moje“”. ozonpress.net. 14. septembar 2023. Pristupljeno 17. septembar 2023. 
  34. ^ a b Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 544. 
  35. ^ Odlomci pisama kneginje Darinke Obrenovic Milanu Pirocancu (sekretaru knjaza Nikole) 1866. g. 
  36. ^ Srbija i oslobodilački pokreti na Balkanu 1856-1878, str. 538. Beograd: SANU. 1983. 
  37. ^ Piroćanac, Milan. Uspomene iz Crne Gore. 
  38. ^ Skriveni talenti kneza Mihaila: Da nije bio vladar, bio bi slavan iz drugog razloga (B92, 4. septembar 2020)
  39. ^ Zagonetna „bibernica” („Politika”, 10. februar 2019)

Zbirni izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vesti o usvajanju iz austrijskih i nemačkih novina iz 1864:[17][18][19][20]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаило_Обреновић&oldid=27688801”