Savez komunista Jugoslavije
Iz projekta Википедија
Savez komunista Jugoslavije, pre 1952. Komunistička partija Jugoslavije, je bila najvažnija komunistička partija u Jugoslaviji. Partija je osnovana kao opoziciona partija u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca 1919. Nakon početnog uspeha na izborima, kraljevska vlada ju je je zabranila i ona je ostala ilegalna revolucionarna organizacija do Drugog svetskog rata, kada je povela Narodnooslobodilački rat, porazivši sile Osovine, oslobodivši Jugoslaviju i zbacivši njihove marionetske saveznike i pobedila u građanskom ratu. Nakon oslobođenja Jugoslavije, partija je učvrstila svoju moć i uvela jednopartijski sistem u drugoj Jugoslaviji od 1945. do početka 90ih, kada su izbili Jugoslovenski ratovi, 10 godina nakon smrti dugogodišnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita.
Partija, na čijem čelu je bio Tito od 1937. do 1980, je bila prva komunistička partija na vlasti u istoriji komunizma koja se otvoreno suprotstavila zajedničkoj politici koju je diktirao Sovjetski Savez i bila je izbačena iz Informbiroa 1948, kada je Staljin optužio Tita za nacionalizam i skretanje udesno. Nakon unutrašnjih čistki, partija je promenila ime u Savez komunista Jugoslavije i usvojila politiku radničkog samoupravljanja i nezavisnog komunizma, poznatu kao titoizam.
Partija se raspala početkom 90ih, zajedno sa SFR Jugoslavijom.
[uredi] Formiranje Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista)
 |
Ovom članku ili jednom njegovom delu je potrebno sređivanje. Ovo podrazumeva kategorizaciju, unutrašnje povezivanje, razlamanje teksta i slična uređivanja, kako bi se dobio kvalitetniji članak.
Pogledajte kako se menja strana za pomoć, ili stranu za razgovor. Uklonite ovu poruku kada završite. |
Krajem 19. i početkom 20. veka u gotovo svim jugoslovenskim zemljama osnivaju se radničke partije. Prvi svetski rat je ušao u radnički pokret kao prihvatanje osnovnih smernica Druge Internacionale o suprostavljanju ratu i ratnim opasnostima. Pobeda Oktobarske revolucije (1917) bila je podsticaj za dublja revolucionarna kretanja. Revolucionarno buđenje masa proširuje se pod uticajem povratnika iz Oktobarske revolucije iz Rusije i revolucije u Mađarskoj 1919. godine.
U takvim uslovima, od 20. do 23. aprila 1919. u Beogradu je održan Kongres ujedinjenja socijaldemokratskih i socijalističkih partija i grupa. Kongres je održan u dvorani hotela „Slavija“. Kongres je počeo rad 20. aprila oko 9 časova radničkom himnom.
Na Kongresu je bio prisutno 432 delegata koja su zastupali 130.000 organizovanih pripadnika klasnog radničkog pokreta iz svih krajeva zemlje.
Ta nova Partija je dobila naziv „Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista)“. U novoosnovanu Partiju ušli su na tom Kongresu u celini Srpska socijaldemokratska partija Bosne i Hercegovine, Socijaldemokratska partija Dalmacije i velika većina članstva Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slovenije.
Za Sekretara partijskog veća i Centralnog Komiteta izabrani su Filip Filipović i Živko Topalović. Nešto kasnije, 10. oktobra 1919, na osnivačkoj konnferenciji u Zagrebu osnovan je Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), koji je usvojio program Partije.
[uredi] KPJ do zavođenja diktature
U predratnom periodu, ukupno je održano pet kongresa KPJ. Drugi partijski Kongres održan je od 20 do 24. juna 1920. u Vukovaru. Kongres usvaja prvi program Partije, u kojem se izlažu idejno-političke osnove i ciljeve revolucionarne borbe. Kongres je izbrisao ono „radnička“ i novim imenom Partija se nazivala „Komunistička partija Jugoslavije“ sa sekretarima Filipom Filipovićem i dr Simom Markovićem.
Na Parlamentarnim izborima za Ustavotvornu Skupštinu, krajem novembra 1920. KPJ je izbila na treće mesto u zemlji sa 12,36% glasova i 59, od ukupno 419 poslaničkih mandata.
Smatrajući Komunističku partiju za pretnju, kralj Aleksandar je 30. decembra 1920. objavio „Obznanu“, tj. naredio je da se do donošenja Ustava zabranjuje svaka komunistička aktivnost. Odmah zatim donešen je „Zakon o zaštiti države“. Obznana je imala za cilj da smanji komunističku delatnost u Kraljevini SHS.
Centralni komitet KPJ odlučio je da se uz zabranjenu KPJ osnuje jedna legalna radnička partija preko koje bi komunisti vodili borbu protiv buržoaske vlasti. U januaru 1923. održana je u Beogradu Zemaljska konferencija na kojoj je osnovana Nezavisna radnička partija Jugoslavije. Partija je imala i svoje novine „Okovani radnik“. Međutim, režim je zabranio dalji rad Partije i ona je prestala da postoji 1924. godine. Nakon toga KPJ je pokrenula izdavanje ilegalnog lista „Komunist“. Tada je bio uhapšen revolucionar Moša Pijade i osuđen na dugogodišnju robiju.
U rukovodstvu Partije stvorene su dve grupe-frakcije. Sukob između frakcija slabio je snagu Partije. U Beču je od 7. maja do 2. maja 1926. održan Treći kongres KPJ. Na Trećem partijskom kongresu postignuto je prividno izmirenje između leve i desne frakcije, ali i razmimoilaženja su trajala i posle kongresa.
Četvrti kongres KPJ održan je u Drezdenu, u Nemačkoj od 6-12. novembra 1928. Četvrti kongres KPJ, koji je istakao da se Jugoslavija nalazi pred revolucionarnim raspletima. Konkres je osudio levu i desnu frakciju. Za političkog sekretara izabran je Jovan Martinović, a Đuro Đaković za organizacionog sekretara Partije.
[uredi] KPJ za vreme diktature
Politička kriza koja je nastala nakon ubistva u Skupštini, uticala je da kralj Aleksandar 6. januara 1929. izvrši državni udar, ukine Ustav iz 1921, raspusti Narodnu Skupštinu i zavede diktaturu.
Šestojanuarska diktatura je značila obračun sa levičarskim pokretima i partijama. Ipak, KPJ je našla na prvom mestu.
Na inicijativu Kominterne, KPJ je pozvala narod da se oružano suprostavi diktaturi. Vlada generala Petra Živkovića posle ovog poziva kreće svim sredstvima da uništi KPJ. Prva žrtva je bila sekretar KPJ Đura Đaković. U ovim akcijama policije i režima stradali su još i Nikola Hećimović, članovi CK KPJ Marko Mašanović, Risto Samardžija, Božo Vidar, Bracan Bracanović i sedam sekretara SKOJ-a.
KPJ se jedva počela oporavljati i konsolidovati. Brojala je svega oko 3.500 članova, koliko je bilo i članova SKOJ. Partija je imala vrlo slab uticaj na seljaštvo, a i na većinu radničke klase. U vojsci nije bila prisutna.
Do sredine 1932. godine, samo pred Državnim sudom za zaštitu države održana su 83 sudska procesa protiv komunista. Na robiju od 15 godina osuđeni su između ostalih: Josip Kraš, Đuro Pucar, Ivan Milutinović, Otokar Keršovani, Edvard Kardelj, Jovan Veselinov, Aleksandar Ranković, Boris Kidrič i ostali.
Od 1929. do 1932. nekoliko puta su smenjivani čelni ljudi Partije. U leto 1930. godine, po odluci Kominterne, na čelu novog rukovodstva došli su Filip Filipović i Anton Mavrak. Već naredne godine formirano je privremeno rukovodstvo s Filipom Filipovićem na čelu, a 1932. tu funkciju preuzima Milan Gorkić. Stabilizacija KPJ posle donošenja „Oktroisanog Ustava“, 1931. usledila je na Četvrtoj zemaljskoj konferenciji u Ljubljani 24. i 25. decembra 1934. godine, kada je Tito izabran za člana CK KPJ.
[uredi] KPJ i građanski rat u Španiji
Nakon poziva Kominterne svim internacionalcima da se priključe oslobodilačkom ratu španskog naroda na Pirineje, veliki je bio odziv pripadnika KPJ. Glavna baza za regrutovanje boraca bila je u Parizu. Na Pirinejskim poljima se borilo 1.700 jugoslovenskih dobrovoljaca. 700 dobrovoljaca je izginulo, a većina je prebegla u Francusku posle pobede Frankove armije. Kod Hueske u avgustu borio se na frontu radnik Radoslav Horvat i tu je poginuo. Pred Madridom je pao Blagoje Parović, član CK KPJ i politički komesar 13. internacionalne brigade. Iz Slovenije je došao Franc Rozman Stane, kasniji general. U redovima Internacionalne brogade borio se Ivan Hariš-Gromovnik.
Pred Madridom, u Aragonu i Kataloniji borio se Vlado Ćetković. Ilegalnim putevima stigao je u Španiju Marko Orešković-Krntija. Pred Madridom borio se i Milan Blagojević. Koča Popović se istakao na raznim frontovima Španije. Bio je komandant artiljerijskog diviziona. Četiri puta je bio ranjen u Španiji Kosta Nađ, komandant čete „Matija Gubec“. Kod Bruneta je ranjen Peko Dapčević, borac kod Belčite i Madrida. Petar Drapšin se borio kod Belčite i Madrida. Mnogi Jugosloveni bili su učlanjeni u španske oslobodilačke formacije.
[uredi] KPJ i Staljinove čistke
Staljin je eliminisao potencijalne konkurente po svom nahođenju. Proglašavao je komuniste za Trockiste, Buharinovce, Petokolonaše i naređivao njihovu fizičku likvidaciju. Služba NKVD odigrala je presudnu ulogu u egzekucijama. Većina optuženika je bila hapšena i odvođena u zatvor Ljubjanka u Moskvi i streljana po kratkom postupku.
U Staljinovim čistkama su nestali i jugoslovenski komunisti: Filip Filipović, Ivan Regent, Đura Cvijić, Kosta Novaković, Božidar Maslarić, Sima Marković, Vladimir Čopić, Rade Vujović, Kamilo Horvatin. Naročito je bio slikovit primer Milana Gorkića. On je iz Pariza pozvan u Moskvu na referisanje. Predočena mu je optužba na preko sedamdeset strana koja ga optužuje da je kovao planove protiv CK KPJ. Gorkić je zatvoren i likvidiran.
[uredi] Peta zemaljska konferencija KPJ
Od najvećeg značaja za pripreme koje je KPJ preduzimao u cilju osposobljavanja za naredne istorijske zatadke koji su se nalazili, bila je Peta konferencija koja je održana između 19. i 23. oktobra 1940. u predgrađu Zagreba.
Osnovni zaključci su bili da je konferencija razradila političku liniju KPJ u uslovima Drugog svetskog rata. Partija nije dolazila u sukob sa Kominternom ali je slobodnije tumačila njenu generalnu liniju, analizirajući nacionalnu stvarnost.
Na kraju je konferencija izglasala novi CK od 29 članova i 9 kandidata za članove CK. Za generalnog sekretara je izabran Tito.
Na taj način je Peta zemaljska konferencija održana samo nekoliko meseci pre napada sila osovina na Jugoslaviju.
[uredi] Majsko savetovanje u Zagrebu
Prvih dana maja 1941. godine u Zagrebu je održano partijsko savetovanje. Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije ocenio je da su unutrašnji događaji nametnuli da se na širem forumu partijskog aktiva razmotre martovski i aprilski događaji i donesu odgovarajuće odluke za dalji razvitak oslobodilačke i revolucionarne borbe radničke klase i naroda Jugoslavije.
Centralni komitet već na sednici od 10 aprila odredio je program Partije koje će se primenjivati u datim okolnostima. Ujedno, Majsko savetovanje je poslednje partijsko savetovanje u mirnodopskim oklolnostima na području Jugoslavije.
[uredi] KPJ u ratu i revoluciji
Nakon Nemačkog napada na SSSR, 22. juna 1941. Tito saziva hitnu sednicu Politbiroa CK KPJ u Beogradu. Centralni Komitet je 22. juna 1941 izdao proglas narodina Jugoslavije u kome ga poziva na oružanu borbu protiv Nemaca.
Kao poslednje savetovanje pred početak Narodnog ustanka, KPJ organizuje sednicu 4. jula 1941. u vili Vladislava Ribnikara u Beogradu. Na sastanku su prisustvovali: Tito, Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Svetozar Vukmanović Tempo i Ivo Lola Ribar. Na tom sastanku oformljen je Glavni Štab partizanskih odreda prvenstveno od najužeg rukovodstva Politbiroa. U Glavni Štab za Srbiju su pri tom ušli: Sreten Žujović, Branko Krsmanović, Filip Kljajić Fića, Nikola Drulović i Rodoljub Čolaković.
Usledili su sedmojulski pucnji u Beloj Crkvi kod Valjeva i početak ustanka u Srbiji. Već prve godine rata, KPJ imala značajne gubitke među svojim članovima. Tako su u 1941. stradali: Ratko Mitrović, Božidar Adžija, Marko Orešković Krntija, Milan Blagojević, Rade Končar, Dragojlo Dudić i mnogi drugi.
Nakon povlačenja sa slobodne teritorije u Srbiji, Politbiro je održao sastanak u Drenovi, blizu Prijepolja, 7. decembra 1941. Tito je pod utiskom poraza u Srbiji ponudio svoju ostavku, ali ona nije bila prihvaćena. Na sastanku je olučeno da se zabranjuje postojanje paralelnih vojnih formacija na slobodnoj teritoriji i da se vodi oružana borba sa četnicima.
Posle sastanka počelo je zaoštravanje klasne borbe. Počela su sektaštva i levičarska skretanja. Tako je došlo do krvavih odmazdi nad partizanskim borcima i narodom na Kamenoj Gori, blizu Nove Varoši. Ova skretanja su se nastavila i u Crnoj Gori i Hercegovini. Dolazilo je do masovnih streljanja bez presuda.
Pod utisakom međunarodnih dešavanja, Partija je organizovala Prvo zasedanje AVNOJ-a u oslobođenom Bihaću.Tada je AVNOJ doneo sijaset važnih odluka za buduće uređenje Jugoslavije.
U oslobođenoj Foči, donešeni su „Fočanski propisi“.
U prekretnoj godini Drugog svetskog rata (1943), Partija se nalazi pred velikim iskušenjima. Proživljava velike nemačke ofanzive u Bosni i Crnoj Gori. U revolucionarnoj 1943. Glavni Štab je izgubio još jednog svog člana. Na Glamoč Polju je poginuo Ivo Lola Ribar, samo nekoliko dana pre Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu.
Na Drugom zasedanju AVNOJ-a, donešene su ključne odluke ka proglašenju nove Jugoslavije, zabranjen je kralju povratak u zemlju a Tito je proglašen za maršala.
U 1944. godini Partija se trudi da što više omasovi narodni pokret. Dolaze i vojne misije, priznavanje nove Jugoslavije i početak oslobođenja zemlje. I u ovoj godini, Partija gubi veliki broj svojih članova. Tako je stradao general Franc Rozman Stane. Po ulasku u Srbiju pogunuo je zamenik komandanta Druge proleterske brigade Miodrag Milovanović Lune.
U završnoj godini rata, Partija radi na organizaciji i radu zemlje posle oslobođenja. Surovo se obračunava sa petokolonašima i narodnim neprijateljima. U tom periodu gubi još jednog člana Politbiroa. Na prelazu u oslobođeni Beograd poginuo je član Glavnog Štaba Narodnoslobodilačke vojske Ivan Milutinović. Na kraju godine smrtno je stradao general Petar Drapšin, a na Kosovu je ubijen Sekretar mesnog komiteta KP Kosova i Metohije Miladin Popović.
29. novembra 1945. godine narodno predsedništvo proglašava, u Ustavotvornoj skupštini, Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju i s tom odlukom definitivno ukida u Jugoslaviji monarhiju na čelu sa Petrom II Karađorđevićem i celom dinastijom Karađorđevića.
Partija se okreće izgradnji zemlje. Najvažnije pitanje koje se pred njom postavljalo jeste bilo pitanje agrarne reforme.
[uredi] KPJ i sukob sa Informbiroom
Početak razlaza između KPJ i SKP(b) započet je rezolucijom Informbiroa 1948. u Bukureštu. Još pre donošenja rezolucije, KPJ je iskljičila iz Politbiroa Sretena Žujovića Crnog i Andriju Hebranga jer su se okrenuli protiv petogodišnjeg plana za izgradnju zemlje i jer su se zalagali da treba u svemu slediti Sovjetske principe.
Jedinstvenost KPJ prema rezoluciji Informbiroa je pokazana na Petom Kongresu u Beogradu. Na ovom Kongresu Jugoslovenski CK se branio od Informbirovskih kleveta i iskazao želju da se sa još većom snagom izgradi socijalizam u zemlji.
U velikoj dvorani Vojnopešadijskog učilišta, isto onoj u kojoj je 1946. održano suđenje Draži Mihailoviću, okupilo se 21. jula 1948. 2.344 delegata izabranih od 468.175 članova KPJ, koliko ih je bilo u julu 1948.
Kongres je zasedao šest dana. Izbor za novi CK je bio poslednjeg dana. Izborna komisija na čelu sa Milošem Minićem je proglasila rezultate glasanja oko ponoći. Za Tita je glasalo 2.318 delegata, a samo je 5 delegata je bilo protiv tj. prihvatilo Staljinovu liniju. Tako je novo poverenje dobio stari CK, sa Titom na čelu.
Januara 1949. održan je III Plenum CK KPJ na kome je data puna podrška KPJ u daljem izgrađivanju socijalizma u zemlji.
Nakon druge Rezolucije Informbiroa (IB)-a u Budimpešti 1949. KPJ je još više klevetana u zemljama istočnog Lagera.
Pojedini njeni članovi su proglašavani trockistima, špijunima, agentima i petokolonašima. Došlo je do velikih kadrovskih promena u partiji. U vreme borbe sa Informbiroom (1948-1956), evidentirano je 55.663 lica koja su se izjasnila za Staljinovu liniju.Sukob sa informbiroom je dosta koštao KPJ. Dolazilo je do isključivanja, oduzimanja ordena, spomenica, zasluga, izbacivanja sa posla i zatvaranja.
Bilans sukoba KPJ sa IB-om izgleda ovako: Za Rezoluciju Informbiroa su se izjasnila 2.616 politička funkcionera, 3 člana Politbiroa CK KPJ (Žujović, Hebrang, Nešković), 8 članova KPJ, 16 članova CK republičkih KP, 50 članova oblasnih komiteta i 733 člana sreskih komiteta. Za Rezoluciju Informbiroa su se opredelila 28.880 učesnika Narodnooslobodilačkog rata i 4.153 pripadnika Jugoslovenske armije.
Ukupno je u borbi sa IB-om izbačeno iz Partije 75% članova Partije. Oni su popunjavani vrlo brzo novim, mlađim snagama, vernim liniji kojom ide KPJ. Ipak, sukob sa Informbiroom nije bio nimalo prijatan i stavio je Partiju na najveća iskušenja do tada.
[uredi] Savez komunista Jugoslavije
U jeku borbe sa Informbiroom, u Zagrebu je od 2. do 7. novembra 1952. bio održan VII Kongres KPJ, na kome je data ocena iskustva borbe protiv Staljina, a takođe je izrečena i kritika staljinizma kao društvenog sistema. Na Kongresu je KPJ utvrdila osnovni pravac društvenog razvoja na osnovama samoupravljanja. U isto vreme započeto je menjanje revolucionarne organizacije u skladu sa novim društvenim uslovima i potrebi pri prelasku na samoupravljanje. Kongres je usvojio izveštaj Tita i konstantovao da uvođenje raničkog samoupravljanja u preduzećima ima odlučujući značaj za dalji razvoj i učvršćivanje socijalističke demokratije u zemlji.
Kongres je predložio da Narodni front preraste u jedinstvenu i aktivnu masovnu političku organizaciju-Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ).
Kongres je rešio da Komunistička partija Jugoslavije promeni naziv u „Savez komunista Jugoslavije“, po Savezu između komunističkih Partija koju je nekad predlagao Lenjin.
Posle privremene stabilizacije partije, dolazi nova bura. Zbog svojih članaka u listu „Nova misao“, Milovan Đilas je skrenuo pažnju na sebe. Ovakvi članci su imali previše liberalistički karakter i kritiku komunizma. Na III Plenum Saveza komunista Jugoslavije u Beogradu januara 1954. Plenum je doneo odluku da je Milovan Đilas vodio liniju suprotnu političkoj liniji čitavog Saveza, da je uneo zabunu u javnosti i naneo ozbiljnu štetu komunistima i čitavoj zemlji, da se lično izolovao iz čitavog saveza i svojim radovima utirao put ka razbijanju idejnog i organizacionog jedinstva Saveza komunista Jugoslavije, pa je zato Milova Đilas isključen iz CK SKJ, udaljen sa svih funkcija i kažnjen poslednjom opomenom. Kasnije je na sastanku osnovne organizacije u beogradskom rejonu u kome živi isključen i iz Partije. Vojni sud za oficirsku čast mu je oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi.
Nakon stabilizacije odnosa sa Sovjetskim Savezom i završetka dugotrajne borbe sa Informbiroom, Savez komunista Jugoslavije nastavlja sa učvršćivanjem svoje linije. Sedmi kongres SKJ održan je u Ljubljani aprila 1958. godine u prisustvu 1.795 delegata. Kongres je istakao da je razvijanje društvenog samoupravljanja jedan od glavnih zadataka komunista. Sedmi kongres je usvojio novi Program Saveza komunista, koji je označio ciljeve za koje se bore komunisti Jugoslavije u spoljnoj i unutrašnjoj politici.
Decembra 1964. godine u Beogradu je održan VII kongres Saveza komunista Jugoslavije, koji je dao svestranu analizu rezultata i uspeha, stabilnosti i teškoća u razvitku jugoslovenske zemlje. Na njemu su postavljene idejne osnove i stvoreni preduslovi za privrednu i društvenu reformu.
Jula 1966. godine održan je Četvrti Brionski Plenum koji je isključio Aleksandra Rankovića i Svetislava Stefanovića zbog zloupotreba Službe državne bezbednosti. U Beogradu je marta 1969. godine održan IX kongres SKJ, na kojem je glavni referat podneo Tito. Na ovom kongresu dominirala su pitanja u vezi sa sprovođenjem privredne i društvene reforme u Jugoslaviji. U spoljnoj politici SKJ, će se ubuduće boriti za učvršćivanje nezavisnosti, poštovanja suvereniteta i za ravnopravne odnose među narodima i državama.
SKJ se nalazi u ozbiljnoj krizi 1970, 1971. i 1972 godine. Pojava MASPOK-a u Hrvatskoj i rađanje liberalističkih ideja u Srbiji su počeli da iz temelja ljuljaju čitav SKJ. Nakon prvih pojava nacionalističkih shvatanja u Hrvatskoj, došlo je do reakcije u CK SKJ radi suzbijanja ovakvih pojava.
O ovim promenama u Hrvatskoj govorila je Savka Dabčević Kučar. Ona je podnela referat u kome je podržavana takva linija od strane CK Saveza komunista Hrvatske. Na 22 sednici CK SKH Savka Dapčević je potvrdila da je masovni pokret u Hrvatskoj deo politike Saveza komunista Hrvatske.Za konsolidaciju političke situacije u zemlji značajna je 21. Sednica Predsedništva SKJ u Karađorđevu gde je Tito osudio ovakve promene u Hrvatskoj. Posle ovoga svoje ostavke su podneli Savka Dabčević, Miloš Žanko, Mika Tripalo, Pera Pirker, Marko Koprtl i Janko Bobetko. Takođe je odlučeno da se sa dosadašnjih funkcija smene dosadašnji predsednik i potpredsednik CK Zagreba Srećko Bijelić i Dragutin Hjaramida, a za novog predsednika CK KPH izabrana je Milka Planinc.
Dijamentralno suprotno od nacionalističkih skretanja u Hrvatskoj u Srbiji su se pojavile liberalističke struje u najužem rukovodstvu CK Srbije. Akcent je bio na ekonomiji tj. liberalnijem ekonomskom modelu, većim ovlašćenjima direktora privrednih subjekata. Naravno to je bilo u suprotnosti sa Radničkim samoupravljanjem koje je sve više postajalo kočnica daljem ekonomskom razvoju. Glavni predstavnici bili su: predsednik CK SKS Marko Nikezić, Sekretar SKS dr Latinka Perović, Predsednik Pokrajinskog komiteta CK Vojvodine Mirko Čanadanović i sekretar Miloš Radojičić. Pod velikim pritiscima, svi pomenuti su podneli ostavke na svoje funkcije i članstvo u Savezu komunista. Posle toga je usledila velika „čistka“ među privrednicima u Srbiji i veliki broj direktora firmi, uspešnih privrednika je smenjen. To je imalo ozbiljne posledice na ekonomski razvoj Srbije. Umesto Nikezića i Perovićeve izabrani su dr Tihomir Vlaškalić i Nikola Petrović.
Maja 1974. godine u Beogradu je održan Deseti kongres SKJ na kome je glavni referat podneo Tito. Kongres je usvojio referat i dao jednodušnu podršku daljem učvršćenju ravnopravnosti, bratstva i jedinstva naroda i narodnosti i još veću afirmaciju spoljne nesvrstane politike.
Jedanaesti kongres SKJ je održan u Beogradu juna 1978. godine. Tito podnosi referat „Savez komunista Jugoslavije u borbi za dalji razvitak socijalističke samoupravne i nesvrstane Jugoslavije“. Kongres je obavezao komuniste da moraju biti svuda gde se odvija politička i samoupravna aktivnost radnih ljudi i građana.
[uredi] Kriza i raspad Saveza komunista Jugoslavije
Posle Titove smrti (1980), Savez komunista Jugoslavije, verbalno, na sve načine pokušava da očuva jedinstvo. Svi se zaklinju u Tita. Kolektivno rukovodstvo koje je došlo na mesto Tita je razjedinjeno i svako gleda pre svega interese republike koju predstavlja.
Devedesetih godina dolazi do najteže krize Saveza i konačnog kraja. Poslednji pokušaj očuvanja jedinstva pokušan je na XIV vanrednom kongresu SKJ u Beogradu 1990. godine. Na kongresu se vodila oštra polemika između predstavnika delegata Srbije i Slovenije. Delegati iz Srbije su predlagali očuvanje jedinstva SKJ, dok su delegati Slovenije zahtevali labaviji savez tj. stvaranje Saveza radničkih saveza komunista. Nakon dva dana verbalnog rata između Srba i Slovenaca 22. januara 1990. u 22,30 predsednik Saveza komunista Slovenije Milan Kučan, pruža ruku i pozdravlja Milana Pančevskog, predsedavajućeg i kreće prema izlazu iz dvorane, zajedno sa 106 slovenačkih delegata, a nedugo potom, posle kraćeg ubeđivanja i konsultacija, a kao znak podrške slovenačkom rukovodstvu, usledio je i izlazak delegata iz Saveza komunista Hrvatske predvođenih svojim predsednikom Ivicom Račanom.
Oko ponoći 22. januara 1990. kongresna dvorana je ispražnjena. Tako se Savez komunista Jugoslavije politički dezintegrisao i formalno prestao da postoji. Krenulo je odcepljenje republika a uskoro kravavi građanski rat u Hrvatskoj i Bosni, i kraj Avnojske Jugoslavije.
