Konzervativizam

Konzervativizam je određeno stanje duha, način mišljenja o čoveku i društvu koji je usredsređen na čuvanje postojećeg političkog, društvenog i ekonomskog poretka. To je stav pojedinca i grupa, koje se protive promenama postojećeg stanja. Danas se izraz koristi u različitim značenjima, pa se govori o političkom, kulturnom, verskom i jezičkom konzervativizmu. Konzervativizmom se naziva i posebna politička taktika i metoda delovanja koja podupire status quo, ravnotežu, pomirljivost i kompromis, te oklevanje prema promenama. To se značenje uvrežilo i u običnom govoru, pa se pod konzervativizmom misli na sve što je suzdržano, oprezno, skeptično i nenaklonjeno naglim promenama.

Kao ideologija, konzervativizam se oblikuje tokom 19. veka, u sukobu s liberalizmom i socijalizmom. Za njegovo nastajanje presudna je Francuska revolucija. Njen prvi i najveći kritičar Edmund Berk smatra se ocem modernog konzervativizma, a revolucionarne ideje i politike trajan su predmet osporavanja konzervativaca. Izraz konzervativizam skovan je polovinom 19. veka. Poreklo ima u latinskoj imenici conservatio, koja od kraja srednjeg veka ulazi u evropske jezike u značenju „očuvati nešto od kvarenja ili uništenja". Na prelazu između 18. i 19. veka u engleskom se jeziku izraz koristi u političkom značenju očuvanja postojećeg političkog poretka. U Francuskoj je između 1818. i 1820. izlazio list La Conservateur, kojeg je uređivao romantičarski pisac Fransoa Rene de Šatobrijan, koji je zastupao ideju odbrane starog poretka.

Elementi konzervativizma

Edmund Berk

U svom ogledu Konzervativizam kao ideologija (1957) Samjuel Hantington tvrdi da konzervativizam nije bio uska ideologija opravdanja aristokratskog otpora Francuskoj revoluciji. Edmund Berk je istim konzervativnim argumentima branio ne samo feudalne francuske institucije, nego takođe trgovačke engleske i tradicionalne indijske. Konzervativizam nije ni autonomni sistem opštevažećih ideja kao što su poredak, ravnoteža i umerenost, koje svaka inteligentna osoba može prihvatiti. On se u istoriji pojavljuje samo u vreme velikih političkih previranja. Za Hantingtona je konzervativizam sistem ideja koje služe za odbranu uspostavljenih institucija kada su one izvrgnute temeljnom napadu. U normalnom stanju stvari postoji skup razboritih misli, npr. da postojeće institucije predstavljaju mudrost prošlih naraštaja, da su predrasude, iskustvo i običaji bolji vodiči nego razum, logika i apstrakcije, ali imaju slabo političko vrednovanje. Međutim, kad se pojavi nešto poput Francuske revolucije, te misli postaju životne istine kojima se može objasniti stanje i povesti mase ljudi. Kad su ugroženi temelji društva, konzervativna ideologija podseća ljude na nužnost nekih institucija i poželjnost postojanja drugih. To objašnjava ponašanje nekih liberala koji, suočeni s napadima radikala sleva na liberalizam, razvijaju konzervativnu odbranu vlastitih liberalnih institucija. Berk je sam bio vigovski liberal. Iako Hantingtonovo razmatranje ima više problematičnih tačaka, ono ipak upozorava na bitnu osu konzervativne ideologije: ideja odbrane postojećeg poretka, autoriteta, postojećih institucija, tradicije, svega što bi on nazvao temeljima društva. Pravnik Šefko Kurtović naveo je da je filozofija konzervativizma „menjati čuvajući ono što još vredi“.

Poredak

Ideja poretka ključna je za konzervativnu misao. Poredak se održava tradicijom, navikom pokoravanja. Racionalizam, ideja o slobodnom umu, shvaćen je kao subverzivno učenje koje ruši temelje svake legalnosti. Za konzervativce uloga zakona nije održavanje slobode, nego čuvanje poretka. Za njih je sloboda uvek udružena s redom i poretkom. Berk je pisao: „Jedina sloboda na koju mislim jeste sloboda povezana s redom; sloboda mora postojati zajedno s redom i vrlinom, inače je nema“. Moderni konzervativac Robert Nizbet zaključio je: „Prava sloboda nije utemeljena na negativnoj psihologiji puštanja. Njeni su koreni u pozitivnim činima posvećivanja ciljevima i vrednostima. Sloboda pretpostavlja autonomnu egzistenciju vrednosti koje čovek želi slobodno slediti i prema njima živeti“. Za konzervativce bez prava nema države. Prema konzervativnom shvatanju zakoni obavezuju, bez obzira na saglasnost, i ne treba verovati u racionalnost kao osnovu pojedinačnog i društvenog života. Pozivajući se na bezuslovnu valjanost prava, konzervativizam je prirodno razvio ideju o suverenosti kao izvoru prava. Suverenost je neotuđivo i nedeljivo pravo donošenja odluke i onaj to u državi ima to pravo smatra se suverenom. Povezivanjem legalnosti i suverenosti nastaje konzervativna ideja obaveze - ljudi moraju slušati suverenu vlast, jer se ona ne zasniva na njihovoj saglasnosti, već na pravu. Pravo se poštuje bezuslovno, pa nije moguće poslušnost uslovljavati saglasnošću. Konzervativna misao polazi od stava da prošle odluke obavezuju. Štaviše, engleski su konzervativci tvrdili da je „zakon to bolji, što je stariji“. Prema konzervativnim autorima, vlast ne deli pravdu nego sledi pravo, a izvor prava je u moralnim normama, a one ne nastaju nekim postupkom racionalnog odlučivanja, već spontano.

Autoritet

Za mnoge konzervativce, liberalizam je trojanski konj totalitarizma. Stalnim rušenjem tradicionalnih autoriteta on slabi društvenu strukturu, ohrabruje nastanak mase i zatiranje individualnosti te time utire put totalitarnom gospodaru. Pritom konzervativci razlikuju moć i autoritet. Prema Robertu Nizbetu, moć je jednostavno primena sile bez pristanka, što se događa i u diktaturama i u egalitarističkim demokratijama. Autoritet je, međutim, zasnovan na pristanku i obavezi, on proizlazi iz „ciljeva i funkcija koje zahteva odgovor i darovitost“ ljudi. Autoritet za konzervativce nije tek nužno zlo niti proizlazi iz ugovora slobodnih pojedinaca, nego se razvija prirodno, kao deo prirodnog oblika društvenog života koji se ne može promeniti nikakvim izvedenim tvorevinama. Roditelji imaju autoritet nad decom bez ikakvog prethodnog ugovora ili sporazuma. Autoritet se razvija iz prirodne nužnosti. On je ukorenjen u prirodi društva i u svim institucijama. Za dobro je društvo važno da postoji i razvija se mnoštvo autoriteta koji služe raznim oblicima života. Svako treba vođstvo, podršku i sigurnost, spoznavši gde mu je mesto i šta se očekuje od njega. Iz isticanja važnosti autoriteta proizlazi naglašavanje uloge vođstva i discipline.

Za konzervativce je prirodna struktura društva hijerarhijska. Socijalne su nejednakosti neizbežna posledica ustrojstva društva koje se temelji na prirodnim nejednakostima. Kao što mozak, srce i pluća obavljaju različite funkcije unutar tela, različiti staleži i grupe koje čine društvo imaju svoje specifične uloge. Država je organski izraz različitih grupa i korporacija u društvu; putem nje one se žele izraziti, a ona nastoji biti „agencija“ tih grupa. Konzervativci odbijaju politizaciju i uvlačenje mase u upravljanje državom. Građani su kao deca unutar porodice - treba im vođenje i disciplina. Valja ih naučiti da budu svesni svojih dužnosti i obveza, a ne samo svojih prava. Autoritet države prirodno je nužan i sprovodi se za dobro građana, ali će većina konzervativaca brzo reagovati protiv neopravdane upotrebe vladinih ovlasti. Vlada mora biti ograničena u tom smislu da ne može i ne sme da pokuša da promeni ljudska bića. Politika treba biti ograničena na izmirivanje sukoba između grupa i pojedinaca, i ne sme biti zaokupljena moralno ispravnim i pogrešnim. Za modernog konzervativca Majkla Oukšota, vlada se ne treba baviti time šta je moralno ispravno, a šta nije, njen zadatak nije da pravi ljude dobrima ili čak boljima. Ona nije nužna zbog neke prirodne izopačenosti čovečanstva, nego samo zbog „stalne sklonosti ljudi prema neobičnostima“.

Ljudska nesavršenost

Konzervativizam ima pesimističan pogled na ljudsku prirodu. Za razliku od liberala, koji pojedinca vide racionalnim bićem sposobnim za sporazumevanje s drugima kako bi poboljšali svoj život i imetak, za konzervativce su ljudi pogrešiva, ograničena, poluracionalna bića čije se ponašanje ne može poboljšati. Ljudi su moralno nesavršena bića, njihove su intelektualne sposobnosti ograničene, a ljudski su poslovi odviše složeni. Konzervativci su stoga uveliko zaokupljeni osobnim karakterom. Za njih ljudi provode svoje živote boreći se s velikim silama iskušenja, svakodnevno se suočavajući s tradicionalnim porocima - sklonošću zadovoljstvu, a ne ispunjavanju dužnosti, pogreškama samoljublja i samoopraštanja i drugima. Ti se poroci mogu savladati samo disciplinom, verom i institucionalnim ograničenjima. Zato je za Berka prva pretpostavka postojanja društva obuzdavanje ljudskih nagona, ograničavanje njihovih sklonosti i potčinjavanje njihovih strasti. Ljudska se bića mogu učiniti civilizovanim samo ako se onemogući izražavanje njihovih nasilnih i antisocijalnih nagona. Konzervativci stoga ističu ulogu tradicionalnih institucija - porodice, crkve, vlade, korporacija, škole - koje imaju zadatak da razviju u čoveku osećaj osobne discipline, hrabrosti i motivacije, te da suzbiju ili ograniče pogreške koje ljudi čine. Stoga je konzervativni pisac Piter Firek definisao konzervativizam kao „političku sekularizaciju učenja o istočnom grehu". Prema njegovom mišljenju, institucije moraju činiti ono što ljudi ne mogu: osigurati strukture koje će nadomestiti ograničenja ljudske prirode, ali čuvajući ljudski potencijal za konstruktivno delovanje. Iz osnovnog uvida u ljudsku nesavršenost i pogrešivost proizlazi konzervativni pristup politici, suprotstavljen radikalno reformističkim, revolucionarnim i totalitarnim pokretima koji su obeležili istoriju od vremena Francuske revolucije. Za Noela O'Salivana, konzervativizam je „filozofija nesavršenosti, vezana za ideju granica i usmerenja prema odbrani jednog stila ograničene politike“. Berk se borio protiv „duha inovacije“, pukog obožavanja promene radi nje same. Taj duh inovacije posebno je smrtonosan kada se primenjuje na ljudske institucije. Za Oukšota je moderna istorija Evrope „zatrpana projektima racionalističke politike“. Konzervativci svoje ideje više temelje na iskustvu i stvarnosti, izbegavajući doktrinarne šeme. Za njih reforme i revolucije često izazivaju veće patnje od dotadašnjih. Ne činiti ništa ne može biti bolje nego činiti nešto i konzervativci će uvek nastojati da osiguraju da „lečenje ne bude gore od bolesti“.

Tradicija

Varnerova Tradicija, bronzana nadvratnica na glavnom ulazu Kongresne biblioteke u Vašingtonu, SAD.

Bitna ideja konzervativizma jeste odbrana tradicije, čuvanje uspostavljenih običaja i institucija. Upravo zato što toliko traju, institucije treba čuvati. Istorija i nije drugo do stečeno, prenošeno i institucionalizovano iskustvo naraštaja. Ona se izražava postojanošću struktura, navikama i predrasudama koje se prenose naraštajima. Sadašnjost nije slobodna za svakovrsnu konstrukciju, kako tvrde racionalistički konstruktivisti. Temelj političkog života jeste istorijska zajednica koju tvore mnogi naraštaji ljudskih bića, oblikovani samosvesnim tradicijama svojih nacija i zemalja. Ta istorijska tradicija stvara uslove života savremenika i oni se ne mogu promeniti bez velikih šteta. Edmund Berk je to jezgrovito izrekao tvrdnjom da „prošlost mora stvarati sadašnjost“. On je opisivao društvo kao partnerstvo prošle, sadašnje i buduće generacije (između mrtvih, živih i onih koji će se tek roditi). Za Berka „ljudi koji ne gledaju napred, na potomstvo, nikad ne gledaju ni nazad, na svoje pretke“. Tradicija je, kako kaže Gilbert Kit Česterton, „demokratija mrtvih“ u kojoj oni čija je jedina zasluga da tumaraju po zemlji moraju poštovati doprinos ili glasove svojih prethodnika. Tradicija izražava skupljenu mudrost prošlosti koja se čuva u institucijama. Pravi ustav jednog naroda nije komad papira, on živi u istoriji njegovih institucija. Progresivisti vide sadašnjost kao početak budućnosti, a za konzervativce ona je poslednja tačka do koje je dospela prošlost u svom neprekidnom razvoju. Mi ne možemo znati gde smo, a još manje kamo idemo, dok ne znamo gde smo bili - to je stajalište osveštenog konzervativca. Konzervativci obožavaju tradiciju i zbog toga što ona pojedincu daje osećaj pripadnosti i stabilnosti, obezbeđuju ljudima identitet i osećaj ukorenjenosti. Promene su putovanje u nepoznato, stvaraju neizvesnost i nesigurnost.

Konzervativci priznaju tradicionalne vrednosti kao merodavne, i procenjuju današnji svet po standardima ovih, tradicionalnih vrednosti. Stoga mnogi konzervativci veruju u Boga kao stvaraoca univerzuma i vrhunskog autoriteta.

Pošto konzervativci veruju u Boga, kao vrhunskog autoriteta, u njihovom sistemu vrednosti tradicija je iznad trenutnih političkih procesa. U tom smislu, temelji i zakoni liberalnih demokratija koji odobravaju ponašanja oprečna tradicionalnim vrednostima, dovode do neslaganja i stalnih sukoba između konzervativaca i liberalnih demokrata. Konzervativci u demokratiji mogu da učestvuju (participiraju), ne učestvuju (izdvajaju se) ili da joj se opiru. U Evropi, konzervativci uglavnom učestvuju u demokratiji i to kroz liberalnu republikansku političku opciju, koristeći politički sistem da očuvaju ili osnaže tradicionalne vrednosti. To je, na primer, opcija hrišćansko-demokratskih partija u Evropi.

Postoje i druge metode konzervativnih reformi, i to kroz nametanje tradicionalnih vrednosti javnosti, na primer. Ovo je česta metoda u krugovima nacionalista i religioznih konzervativaca. Može se pojavljivati u blagim oblicima, npr. kada konzervativni hrišćani nameću veroispovest i obavezne molitve u javnim školama, a može imati i nasilne oblike, npr. kada islamski fundamentalisti nameću smrtne kazne za verske prestupe i blasfemiju. Naoružane konzervativce koji uzimaju svoju tradiciju kao apsolutnu i jedinu vrednost za sve možemo nazvati i revolucionarnim konzervativcima. U Evropi, režimi Salazara i Franka predstavljaju primere konzervativnih kleronacionalističkih režima.

Zajednica Amiša je jedan od retkih modernih primera konzervativaca koji se izdvajaju, ne učestvuju u političkim i društvenim procesima, već pokušavaju izolovano da žive i održavaju svoje tradicionalne vrednosti.

Neke tradicionalne vrednosti

Različiti obrasci konzervativizma ističu različite vrednosti, ali mnoge od njih se u suštini poklapaju. Na primer:

• Red iznad haosa
• Okrenutost ka prošlosti radije nego ka budućnosti
• Ruralno iznad urbanog
• Jedinstvo i istovrsnost, iznad različitosti i fragmentacije
• Prirodno iznad umetnog i tehnologije
• Biće (postojanje) iznad mogućnosti
• Spori napredak iznad utopijskih projekata
• Hijerarhija iznad jednakosti (egalitarizam)
• Prihvatanje nejednakosti iznad preraspodele (u smislu materijalnih dobara)
• Suverenitet iznad ujedinjenja (u odnosu prema Evropskoj uniji ili Jugoslaviji)

Red (poredak)

Konzervativci uglavnom ograničavaju inovativnost zbog nenaklonjenosti riziku. Promene, po prirodi stvari, donose rizik; on može da naruši ili potpuno uruši npr. društveni poredak koji je često jedini garant očuvanja konzervativnih, tradicionalnih vrednosti. Održavajući postojeće stanje (status kvo) u najmanju ruku pomaže očuvanju tradicionalnih vrednosti, pa konzervativci favorizuju nasleđe ispred inovativnosti, spori napredak ispred utopijskih projekata i istovrsnost ispred različitosti. Ovakav odnos možda najbolje opisuje Šekspirova fraza: „Obazrivost je kvalitetniji deo smelosti“.

Organicizam

Konzervativizam je u osnovi antiindividualistički usmeren, te ističe grupu umesto pojedinca. Istina, u savremenosti, posebno u SAD, uz organicistički ili tradicionalni konzervativizam, govori se o individualističkom ili libertarijanističkom konzervativizmu, koji se vezuje uz uspon neokonzervativizma. Međutim, upotreba izraza individualistički može se pripisati specifičnom značenju izraza liberalizam i konzervativizam u SAD. U biti konzervativizam je organicistički. Pojedinac je deo društvenih grupa kojima pripada, u koje se ukorenjuje; to su porodica, prijatelji, posao ili rad, mesna zajednica ili čak nacija. Te skupine daju pojedinčevom životu sigurnost i značenje. Za konzervativce je porodica temelja društvena grupa i društvena institucija, proizvod prirodnih društvenih pobuda kao što su ljubav, briga i odgovornost. Ona svim članovima daje sigurnost i o njima se brine, uči pojedince vrednostima dužnosti i nužnosti poštovanja drugih. Za konzervativce sloboda ne znači puštanje pojedinca na miru, nego svesno prihvaćanje društvenih obaveza i obavljanje svojih dužnosti. Društvene grupe oblikuju se prirodno, proizlaze iz prirodnih nužnosti. Društvo postoji pre pojedinca, ono pomaže da se oblikuju individualni karakter i osobenost. Ono nije nešto mehaničko, nije mašina čiji su delovi pojedinačno razdvojeni i zamenjivi. Društvo je organska celina, sastav grupa, a ne puki zbir pojedinaca. Ono je živa stvar, organizam, čiji delovi rade zajedno kao mozak, srce, pluća i jetra unutar ljudskog organizma. Društvo je organsko u artikulisanosti svojih institucija i uzajamnosti odnosa svojih funkcija, kao i u svojem nužnom, neponištivom i kumulativnom razvoju kroz vreme. Svaki deo toga organskog društva - porodica, crkva, vlada - ima posebnu ulogu u funkcionisanju celine i odražava zdravlje društva. Ono nije mašina, veštački proizvod, nego prirodna stvar koja raste i razvija se prema svojim pobudama. Najopasnije je dirati u prirodni tok stvari, npr. uvođenjem kontrole rađanja, izazivanjem prirode veštačkim izumima, ulaženjem u genetski lanac i način na koji priroda uspostavlja ravnotežu. Jedan pogrešan korak u prirodnom lancu može pokvariti sve, uništiti napore naraštaja. Žozef de Mestr, koji je Francusku upoređivao sa starim hrastom što širi svoje grane i pruža hlad Evropi, kaže da se jedno drvo može poseći za nekoliko sati, a potrebne su stotine godina da ono naraste. Ako se posječe, to se više ne može popraviti. Slično je sa svim veštačkim i nepromišljenim promenama kojima čovek narušava prirodu.

Religija

Konzervativizam je među velikim političkim ideologijama jedinstven po svom isticanju Crkve i judeo-hrišćanskog morala. Svi razni konzervativci, a među njima najviše Burke, bili su zgranuti jakobinskim udarima na Crkvu u Francuskoj. Konzervativizam ističe društvenu vrednost religije. Religija je bitan socijalni cement društva. Za Berka je ona „čovekova kopča u ovom inače nerazumljivom i zato neprijateljskom svetu“. To je moralna fabrika koja opskrbljuje društvo skupom zajedničkih vrednosti i uverenja što su svakom društvu potrebna da bi ga održala na okupu. Nizbet primećuje da je za politički konzervativizam važan jedino institucionalni aspekt religije. Institucionalna crkva ima dve bitne vrednosti: ona podstiče pripisivanje određene svetosti vitalnim političkim institucijama i odnosima, i drugo, crkva ima ulogu moralnog nadzornika nad državnim vlastima i njihovim samovoljnim postupcima. Demohrišćanske stranke širom Evrope otvoreno promovišu Hrišćanske vrednosti, a italijanski su demohrišćani imali posebno bliske odnose s Vatikanom. Anglikanska crkva često se opisuje kao „Konzervativna stranka na molitvi“.

Patriotizam

Učenička zakletva zastavi, Vašington, SAD, 1899.

Ljubav prema vlastitoj zemlji važan je element svake vrste konzervativizma. Patriotizam je istodobno prirodan i zdrav nagon. Osećaj privrženosti i ljubavi koje imamo prema svojoj porodici treba proširiti na naciju i zemlju. Zato se plaća porez i postoji spremnost da se uzme oružje radi odbrane. Konzervativci vezuju vrednost patriotizma s kulturom. Jezik, simboli, iskustva, su zajednički među državljanima. Kultura se prenosi s generacije na generaciju i povezuje se u nacionalnom pamćenju. Za konzervativce je čovečanstvo skup nacija od kojih svaka teži da održa poseban karakter i jedinstvenost, stvarajući prirodnu branu sumnjičavosti prema namerama i ponašanju drugih nacija. Konzervativci nacionalnu državu ne smatraju samo političko-teritorijalnom jedinicom, nego moralnim poretkom.

Vlasništvo

Konzervativno uzdizanje sigurnosti vlasništva proizilazi iz njegove vezanosti za legalizam, tradiciju i autoritet. Liberali smatraju vlasništvom važnim za razvoj osobe. Konzervativci će tome dodati da bez sigurnosti vlasništva niko ne može imati pouzdana očekivanja od budućnosti, poredak postaje nesiguran te se povećava mogućnost anarhije. Vlasništvo je oblik zaštite, donosi sigurnost u svetu neizvesnosti, a vlasnici su glavni održavaoci reda i zakonitosti, jer su najzainteresovaniji za održavanje poretka, za poštovanje zakona, autoriteta i društvenog poretka. Konzervativci stoga posebno poštuju zemljišno vlasništvu. Prema Berku, mnogo je lakše svakom građaninu da razvije smisao za važnost poretka ako on putem svoje imovine ima deo u društvu. A taj deo nikad nema težinu za svest i savest pojedinca ako nije reč o vlasništvu u obliku zemlje ili neke druge nepokretne imovine. Jozef Šumpeter dokazivao je da je uspeh socijalizma olakšan delovanjem nekih štetnih sila protiv vlasništva. Tvrdio je da kapitalistički proces oduzima život samoj ideji vlasništva time što običnim paketom deonica zamenjuje zidove i mašine fabrike. Uz očuvanje poretka, vlasništvo je za konzervativce proširenje individualne osobenosti. Ljudi se ostvaruju kroz ono što imaju. Uz to, vlasništvo je izraz kontinuiteta društva jer nije nastalo tokom jednog naraštaja. Zadatak je sadašnje generacije da čuva vlasništvo za sledeće generacije.

Oblici konzervativizma

Konzervativizam se izvorno pojavljuje kao otpor modernizaciji, kao način mišljenja koji ističe važnost određenih duhovnih i materijalnih interesa uništenih ili barem potisnutih nastankom modernog građansko-individualističkog, industrijskog i tržišno-konkurencijskog društvenog stanja te kao suprotnost liberalizmu kao ideologiji napretka. Možemo govoriti o tri faze ili oblika konzervativizma: autoritarnom ili reakcionarnom konzervativizmu, paternalističkom ili umerenom konzervativizmu te liberalnom konzervativizmu ili neokonzervativizmu.

Autoritarni konzervativizam

Reakcionarni ili autoritarni konzervativizam pojavljuje se krajem 18. i početkom 19. veka kao reakcija na Francusku revoluciju, odnosno kao suprotnost ideologiji liberalizma čije su ideje podstakle Američki rat za nezavisnost i Francusku revoluciju. U vreme revolucije, glavni branitelj autokratske vladavine bio je francuski političar i mislilac Žozef de Mestr. Za njega je uzor savršene vladavine papina vlast nad Crkvom. De Mestr se zalagao za obnovu apsolutne vlasti nasledne monarhije. Verovao je u prednost neupitnog prihvatanja tradicionalnog autoriteta, u organsko društvo povezano „prestolom i oltarom“. Njegova je glavna zamisao bila očuvanje poretka koji sam po sebi može ljudima dati zaštitu i sigurnost. Revolucija, pa čak i reforma, može oslabiti lance koji drže ljude zajedno i prouzrokovati pad u haos i ugnjetavanje. Tokom 19. veka, evropski su konzervativci bili skloni vrednostima autokratske vladavine. Ona je bila posebno ukorenjena u Rusiji, gde je car Nikolaj I obznanio krilaticu „pravoslavlje, autokratija i nacija“, nasuprot vrednostima koje je podstakla Francuska revolucija - „sloboda, jednakost i bratstvo“. U Francuskoj je autoritarni konzervativizam uspostavljen u obliku bonapartizma, koji je spoj autoritarizma i obećanja privrednog napretka i društvenih reformi. Time je nastala svojevrsna plebiscitarna diktatura koja je postala svojstvena za 20. vek, a modelski joj je oblik peronizam.

Konzervativna revolucija, koja se događala u Nemačkoj 1920-ih i 1930-ih, obično se svrstava u zaseban oblik konzervativizma, jer poredak shvata na nov način, ne kao statičnu, nego kao dinamičnu i konfliktnu cjelinu. Ali njezina je revolucionarnost bila tek pokušaj prilagođavanja revoluciji za koju je smatrala da može razoriti konzervativne vrednosti, pa je zato, kako je to jasno formulisao Artur Moler van den Bruk, potrebno staviti revolucionarna sredstva ili čak revolucionarne postulate u funkciju „spašavanja života Evrope i Nemačke“. Njena unutrašnja ideološka struktura nastavila se na tradiciju majsterovskog reakcionarnog konzervativizma, ali je prilagođena novim prilikama i ciljevima. Nastala kao reakcija na nemački poraz u Prvom svetskom ratu, ona je obnovila tradicionalne konzervativne motive i vrednosti te im dala osobito pojačanje - rat kao izvorište pravog morala i prave zajednice, herojstvo kao njezinu bit, uzdizanje nacije kao čvrste zajednice drugarske bliskosti koja prožima sve, te vizija totalne mobilizacije kao najvišem cilju. To je rezultiralo novim poimanjem autoriteta, koji je pojačao hijerarhijski i sveprožimajući karakter dotadašnje konzervativne zamisli državnog autoriteta. Konzervativna revolucija našla je u pretku totalnog autoriteta jamstvo nacionalne moći i branu usponu totalnog planskog socijalizma. Njeni teoretičari, kao što su Karl Šmit, Ernst Jinger i drugi, polazili su od uverenja da je liberalizam koristio čvrsto organsko jedinstvo nacionalne zajednice i time potkopao temelje državne moći. Socijalizam je samo dovršio taj destruktivni projekt. Preuzimajući od socijalista revolucionarnu strast i mržnju prema buržoaskom svetu i njegovim institucijama, posebno parlamentarizmu, oni su rešenje pronašli u totalitarnoj državi, pokretu i ideologiji. Iako se ne može poistovetiti s nacionalsocijalizmom, konzervativna revolucija je omogućila njegov prodor, jer je stvorila duhovnu klimu i uporište za njegov uspon, kao i ideje kojima se može opravdati nacionalsocijalistička politika.

Paternalistički konzervativizam

Paternalistički konzervativizam je oblik konzervativizma koji je prevladavao u 19. i 20. veku, a oslonac nalazi u Berkovoj teoremi da promene mogu katkad biti toliko prirodne ili neizbežne da im se ne smemo opirati. „Država koja nema načina da izvedi neku promenu, nema ni načina da se održi“. Takav pragmatičan pristup, koji zagovara da se bitne konzervativne vrednosti mogu zaštititi samo ako se poštuju praktične okolnosti ili iskustvo, odbacuje dramatične ili radikalne promene, ali je spreman prihvatiti razumno shvatanje „promene radi očuvanja“. Šefko Kurtović je ukazao kako je filozofija paternalističkog konzervativizma „menjati čuvajući ono što još vredi“.

Bendžamin Dizraeli

Dok je u prvoj polovini 19. veka političkim životom dominiralo neslaganje konzervativaca i liberala, od 1848. to se neslaganje ublažavalo pred nadirućim socijalizmom. Konzervativne snage više ne zastupaju tvrdi antiliberalizam, nego se liberalno tržišno društvo poima kao poredak koji valja braniti. U drugoj polovini 19. veka, konzervativci u Engleskoj prihvataju demokratiju kao neizbežnu realnost unutar koncepcije sloge rada i kapitala. Britanski državnik Bendžamin Dizraeli u svojoj je političkoj filozofiji dokazivao da je industrijalizam izazvao, s jedne strane, uništenje ustaljenih standarda ponašanja i raspad starih hijerarhijskih odnosa u kojima su vladari dobro znali za svoje dužnosti prema podanicima, te, s druge strane, rastuće ekonomske nejednakosti koje bi mogle podeliti Britaniju u dve nacije - naciju bogatih i naciju siromašnih - te izazvati revoluciju. Dizraeli zagovara jedan tip konzervativne reforme koja bi sprečavanjem revolucije bila u dugoročnom interesu bogatih. Ta se ideja iskazala u njegovoj doktrini o „jednoj naciji“, koja zajedničkim ciljevima povezuje aristokratiju i radništvo nasuprot razornom delovanju modernog kapitalizma. Za Dizraelija je lek za nesreću koja je snašla društvo „iskreni povratak sistemu koji se može opisati kao lojalnost i duboko poštovanje, kao vođenje brige o narodnim pravima i iskazivanju socijalnih saosećanja“. On tvrdi da bogatstvo i povlastice podrazumevaju socijalne obaveze, posebno odgovornost za siromašne. Bogati i moćni moraju preuzeti barem socijalne odgovornosti, što je zapravo cena povlastice. Od zemljoposednika se zahtevala očinska odgovornost za njihove seljake, a od kralja odgovornost za naciju. Disraeli je romantizovao srednjovekovnu sliku odnosa vladara i podanika. Bit socijalne reforme je da stvori aktivnu aristokratiju. Aristokratija ponovo mora preuzeti ulogu vodstva kako bi poboljšala prilike običnih ljudi. Ona u modernom dobu mora obnoviti duh srednjovjekovnih vitezova, koji nisu bili samo dobrotvori slabih, već su ih i štitili. Aristokratija mora preuzeti paternalističku brigu za narod, jer „narod nije jak, narod ne može nikada biti jak“. Dizraelijeva „torijevska demokratija“ i na njegovom projektu oživljena Konzervativna stranka, pokazivali su stvarnu brigu za dobrobit običnog naroda. Dizraeli je kao političar zaslužan što je 1867. prihvaćen drugi reformski zakon, kojim je pravo glasa prvi put prošireno na radništvo, te za socijalne reforme koje su poboljšale stambene uslove i higijenu. Njegove ideje i politika snažno su delovali na razvoj konzervativizma i doprinele reformističkoj tradiciji koja se pozivala i na pragmatične istinske konzervativce i na njihov osećaj društvene dužnosti.

Drugačiji primer paternalističkog konzervativizma zaživeo je u Nemačkoj u vreme Ota fon Bizmarka. Suočen s usponom socijaldemokratije, Bizmark je posegnuo za kombinacijom državne represije i socijalne reforme. Socijaldemokratska stranka je zabranjena, a njezine vođe progonjene, ali se državnim merama nastojalo da se siromašni veži za poredak. U 1880-ima, Nemačka je stvorila pravu, istina ograničenu, socijalnu državu. Uveden je sistem zdravstvenog osiguranja, naknada za vreme bolesti i starosne penzije. Iako je taj oblik paternalističkog konzervativizma imao zbog specifične nemačke tradicije snažna autoritarna obeležja, on se mogao prilagoditi demokratskim institucijama. Na taj se konzervativizam kasnije naslonila ideja i politika demohrišćanstva.

Paternalistički konzervativizam predstavio se kao dostojan protivnik rastućem socijalizmu. Ostajući veran bitnim idejama konzervativne tradicije - autoritetu države, religijskim i porodičnim vrednostima, socijalnoj distanci - on je nudio sklad interesa zasnovan na uzajamnoj ljubavi, poštovanju i pokornosti jednih i vođstvu i brizi drugih. Prihvativši taj oblik konzervativizma kao svoje ideološko-programsko uporište, konzervativne stranke stekle su reputaciju umerenih, reformističkih i narodno orijentisanih upravljača državom.

Liberalni konzervativizam

Ronald Regan

Margaret Tačer

Burke je bitno doprineo spajanju konzervativnih vrednosti s ideologijom slobodnog tržišta te je time utemeljio tradiciju liberalnog konzervativizma koji se danas pojavljuje u obliku neokonzervativizma. Liberalni konzervativci polaze od ideje da liberalna ekonomija utemeljena na individualnoj slobodi sticanja i raspolaganja može biti u skladu s tradicionalnom konzervativnom socijalnom filozofijom koja se temelji na vrednostima kao što su autoritet i dužnost. Za Berka je slobodno tržište bilo delotvorno i pošteno, te istodobno prirodno i nužno. Ono je prirodno, jer izražava žudnju za bogatstvom koja je deo ljudske prirode. Ta je ideja sve do polovine 20. veka bila nevažni deo konzervativne tradicije i politike, kojima je dominirala paternalistička paradigma. Ali je tokom 1960-ih ideje konzervativnih liberala Fridriha Hajeka i Miltona Fridmana snažno prodiru među konzervativce, te putem politike tačerizma i reganizma dominiraju konzervativizmom krajem 20. veka. Liberalni konzervativac nije spreman načelo individualne slobode proširiti iz ekonomske sfere na druga područja života. Za njega je sloboda ponajpre ekonomska sloboda, sloboda preduzetništva, sloboda izbora. On zadržava tradicionalno konzervativno gledanje na ljudsku prirodu kao nesavršenu, te je jaka država potrebna da održi javni poredak i osigura poštovanje autoriteta. Dok liberali veruju da tržišna ekonomija čuva individualnu slobodu i slobodu izbora, konzervativci su više privučeni tržištem kao instrumentom socijalne discipline. Tržište može pretnjom nezaposlenosti odvratiti radnike od borbe za stalno veće nadnice. Zato je ono instrument održanja socijalne stabilnosti, koji deluje uporedo s mnogim direktnijim instrumentima prisile kao što su policija i sudovi. Slobodno tržište i jaka država su formula tačerizma.

Istraživač savremenog konzervativizma Piter Štajnfels na američkom primeru rezimira bitne ideje neokonzervativne analize. Prvo, neokonzervativci smatraju da je kriza autoriteta zahvatila Sjedinjene Države i Zapad. Vladajuće institucije lišene su legitimnosti te je potkopano poverenje u vodeće elite. Ugroženi su društvena stabilnost i nasleđe liberalne civilizacije. Drugo, tekuća je kriza ponajprije kulturna kriza, pitanje vrednosti, morala i ponašanja. Nisu problem društveno-privredne strukture nego su naša uverenja postala slabija, naš moral je popustio te je iskvareno naše ponašanje. Treće, vlada je žrtva „preopterećenosti“. Nastojeći da učini što više, prirodno je doživela neuspeh i zbog toga potkopala svoj autoritet. Četvrto, suočen s krizom, neokonzervativizam ustraje na tome da se vlast ponovno potvrdi, a vlada zaštiti. Odgovornost za neuspeh vladinih programa treba proširiti i time smanjiti mogućnost kritike i potkopavanja autoriteta vlade, zatim treba smanjiti očekivanja stanovništva te diskreditirati kritičare kao ideološke neprijatelje povezane s ekstremizmom (modernizam se povezuje s nihilizmom, kritika postupaka američke vlade s antiamerikanizmom, programi pomoći siromašnima s pljačkanjem, kritika troškova za naoružavanje s uticajem komunizma, borba za prava žena ili homoseksualaca s razaranjem porodice i sl.). Peto, nepouzdani međunarodni poredak zahteva stabilno, jedinstveno društvo na zemlji. Naglašavanjem opasnosti od komunizma i neliberalnih stajališta Trećeg sveta postiže se potrebna nacionalna odanost i disciplina.

Glavni smer neokonzervativne kritike liberalne države blagostanja jeste analiza preopterećenosti. Neokonzervativci polaze od toga da je demokratski sastav najviše doprineo postavljanju preteranih zahteva državi. Došlo je do „prevelikog širenja“ zahteva za participacijom, što se očituje u preteranom politizovanju tema i konflikata. Kriza upravljanja nastaje zato što raste jaz između opsega zahteva i državne sposobnosti upravljanja, zbog čega se gubi poverenje u sistem. Rešenja se traže u smanjenju opsega prava koja jamči država, čije održavanje vezuje ruke državnoj vlasti. Strategija rasterećenja države usmerena je u dva osnovna pravca: prvi je tehnokratski - oslobođenje odlučivanja od političke kontrole i prepuštanje stručnjacima, a drugi je tržišni - prepuštanje mnogih funkcija prirodnim mehanizmima i odbacivanje distributivne pravednosti.

Nova desnica bliska je neokonzervativizmu. Ona kombinuje napad na intervencionističku državu s moćnom ponovnom obnovom tradicionalnih vrednosti koje se odnose na porodicu, ulogu žene, pobačaj, homoseksualnost i druga društvena pitanja. Ona počinje neoliberalnim ciklusom, ali ga produžuje u potpuno neegalitarnome i etatističkom smeru, u kojemu se moralističkim zanosom siromašni uveravaju da socijalna pomoć obnavlja siromaštvo te da su nejednakosti prirodne i od Boga dane. S tim je shvatanjem tesno povezan novi moralizam, ksenofobija i autoritarni nacionalizam. U Ujedinjenom Kraljevstvu, Margaret Tačer je pozivala na povratak viktorijanskim vrednostima, a u SAD je „moralna većina“ vodila kampanju za povratkom porodičnim vrednostima. Posebno je u SAD ona povezana s oživljavanjem privrženosti religiji. Kampanje protiv pobačaja i Pro-life pokreti uspostavljaju kriterije moralno dobroga i lošega. Dok je za liberale moralni pluralizam zdrav, jer podstiče na različitost i racionalnu raspravu, za neokonzervativce i nove desničare on je vrlo opasan, jer podriva koheziju društva. Otvoreno društvo je društvo u kojem nedostaju bilo kakvi ujedinjujući moralni standardi. Moderni konzervativac Daniel Bel tvrdi da je liberalizam u sferi porodično, seksualnog i generalno moralnog života poguban za opstanak društva. Moralni relativizam, koji se temelji na uverenju o podjednakoj autentičnosti različitih vrednosnih standarda, vodi krajnjem individualizmu, izolovanosti i nepovezanosti pojedinaca. Ako vlada moralni relativizam, a pojedinci rade ono što im se sviđa, nemoguće je uspostaviti civilizovane standarde ponašanja. Simptome toga neokonzervativci otkrivaju u američkom društvu od kraja 1960-ih: opšte mu je obeležje slom autoriteta u porodici i društvu. Zato se oni zauzimaju za oštre mere radi poboljšanja stanja: strože kažnjavanje prestupnika i uvođenje ili održanje smrtne kazne, za okrutnije izvršenje smrtne kazne, povećanje ovlašćenja policije, ali i njihovo jasnije definisanje. Tako se pozivanja na inicijativu i preduzetništvo u društvu ujedinjuju s potrebom za jakom državom i disciplinom. Margaret Tačer je rudarske vođe 1984—1985. tretirala kao unutrašnje neprijatelje od kojih se nacija mora zaštititi. Istovremeno neokonzervativci upozoravaju na jačanje spoljnog neprijatelja. Ronald Regan je Sovjetski Savez nazvao carstvom zla, a neokonzervativci su branitelji različitih represivnih i autoritarnih režima kao brane od komunizma. Njihova je formula jednostavna: slobodno tržište i jaka država. Neokonzervativci su često neoliberali koji polaze od toga da vernost liberalnim vrednostima razumeva svest da sam liberalizam nije dovoljan. Zato je neokonzervativizam mešavina ideja i tema koja obuhvata liberalne i konzervativne tradicije.

Klasifikacija konzervativizma

Kulturni konzervativizam

Glavni članak: Kulturni konzervativizam

Kulturni konzervativizam pokušava da sačuva primljeno nasleđe uspešne nacije ili kulture. U ovom slučaju, pod kulturom podrazumevamo npr. veliku Zapadnu ili kinesku kulturu ali i npr. malu tibetansku.

Kulturni konzervativci zalažu se za usvajanje normi koje su nastale u prošlosti. Ove norme mogu biti romantične: pokret protiv konvencije o metru, zahtev da se zadrže stare britanske trgovačke mere za težinu i dužinu (unca i inč). Norme mogu biti institucionalne: na Zapadu ovo podrazumeva viteške redove, institucije kako feudalizma tako i kapitalizma, ili npr. zalaganje za instituciju vladavine prava. Na Istoku, primeri su sistem državnog ispita u Kini ili kulturne tolerancije u Indiji. Norme mogu biti i moralne, shodno društvenom konzervativizmu. Na primer, u nekim kulturama se homoseksualnost, pobačaj, ili žene koje pokazuju svoja lica i udove javnosti smatraju nemoralnim, i konzervativci u tim društvima često podržavaju zakonske zabrane upražnjavanja ovih osobenosti. Moralni konzervativizam ima i svoje pozitivističke oblike, na primeru podrške zakonima koji obavezuju bogate da doprinose sirotinji milosrdnim darovima. Dobročinstvo i ljubav prema bližnjima smatraju se moralnim u većini kultura.

Religiozni konzervativizam

Religiozni konzervativci tragaju za potvrdom saznanja iz tradicionalnih izvora. Ako religiju definišemo kao veru u natprirodne, božanske moći onda je taj pojam suprotstavljen pojmu „sveta“, iako religija izvire iz sveta. Stoga su vrednosti religijskog konzervativizma u neku ruku spoljašnje u odnosu na postojeće društvo. Religiozni konzervativizam stavlja u prvi plan svetu organizaciju crkve i trudi se da prenese specijalna učenja, nastala pre mnogo godina.

Iz ovog razloga, religiozni konzervativizam na drugačiji način poima i shvata tradiciju od drugih oblika konzervativizma. Tradicija se, u religioznom kontekstu, ne poziva na istorijske društvene činjenice, i u većini slučajeva ne može da se razvija zato što potiče od nepromenljivog božanskog dela. Ovo ne znači da se crkvena tradicija ne prilagođava istoriji, ali znači da su te promene najčešće doterivanje, umesto diskontinuiteta. Sveti Pavle ilustruje ovo u svojoj poslanici Korinćanima (Novi zavet): „Od Boga sam primio ono što vam prenosim“. Latinska fraza traditio se u ovom slučaju odnosi na prenošenje.

Dok se druge vrste konzervativaca mogu libiti intervencija vlade, čak i u slučajevima kada su te intervencije u svrhu podrške tradicionalnim vrednostima, religiozni konzervativci najčešće podržavaju takve akcije i često deluju u sprezi sa vlastima. Najočitiji primer je podrška merama protiv pobačaja od strane sekularnih, hrišćanskih, jevrejskih, muslimanskih konzervativaca.

Konzervativne vlade, pod uticajem religioznih konzervativaca, često pokreću kampanje za povratak tradicionalnih vrednosti. Jedan od primera je kampanja „Povratak korenima“ koju je pokrenula britanska vlada za vreme premijera Džona Mejdžora. Slične akcije možemo uočiti i u vladavini predsednika SAD Džordža Buša mlađeg. Najuočljivije, Papa Jovan Pavle II se zalagao za uvođenje reference Boga u tekst Ustava Evropske unije, ali je ova inicijativa preglasana tesnom većinom.

Radikalni islamski pokreti su primer kada religiozni konzervativizam teži da sruši postojeći društveni poredak i umesto njega stavi na snagu sopstvene tradicije, vrednosti, pogled na svet i način života.

Anglosaksonski, Berkov konzervativizam

Klasična konzervativna tradicija u anglosaksonskim zemljama uglavnom uzima Edmunda Berka kao intelektualnog izvora, i insistira na tome da konzervativizam nema ideologiju u smislu utopijsko-reformskog programa ili plana. Edmund Berk razvio je svoje ideje kao reakciju na ideje ere Prosvetiteljstva ili Doba razuma, pokreta koji je nastao u XVIII veku, a koji se zalagao da razum treba da preispita sve opšteprihvaćene ideje i institucije tadašnjeg društva. Berk je oponirao idejama prosvetiteljstva i zalagao se za tradicionalne vrednosti.

Neki ljudi, smatrao je Berk, imaju više razuma nego ostali, stoga će pojedinci koji se oslanjaju na razum a ne na društvo, proizvesti lošije, neadekvatne Vlade. Prema Berku, prava formulacija vlasti ne može doći iz apstrakcije „razuma“, već iz dugogodišnje tradicije razvoja države i drugih njenih institucija, pre svih porodice i Crkve.

„Bojimo se da dozvolimo čoveku da živi i razmenjuje proizvode svog ličnog razuma, zato što smatramo da su proizvodi individualnog razuma mali, i da bi bilo bolje kada bi se individualci stavili na raspolaganje opštim vrednostima nacija i civilizacije. Mnogi mislioci i špekulanti, umesto da rasprše predrasude, koriste svoju oštroumnost sa ciljem da otkriju latentne mudrosti koje preovladavaju u njima. Ukoliko naiđu na ono što su tražili, a retko omanu, oni smatraju da je mudrije nastaviti sa predrasudama, sa upletenim razumom, nego da rasprše oblak predrasuda, i ostave ništa drugo do razum; zato što predrasude zajedno sa razumom, imaju motiv da pobude kretanje razuma u stanje koji će mu dati postojanost.“

Berk je rasuđivao da tradicija ima mnogo dublje temelje nego „razum“. Konzervativna paradigma koju je postavio naglašava jalovost pokušaja da se ljudsko društvo utemelji na čistim apstrakcijama (poput „razuma“, „jednakosti“, ili, danas popularnijoj „različitosti"), te na neizbežnoj poniznosti prema nesaznajnom. Tradicija izvire iz mudrosti mnogih generacija i istorijskih iskušenja, dok „razum“ često može biti samo maska za prioriteta jednom čoveka i on najbolje predstavlja neispitane mudrosti jedne generacije.

Prema Berku, pokušaj menjanja složene mreže ljudskih odnosa koji čini jedno društvo, a u ime neke doktrine nosi previše rizika i može dovesti do neplaniranih i neželjenih ishoda. Berk zastupa oprez i budnost ispred moralnih rizika. Po Berkovom konzervativizmu, ljudsko društvo je ukorenjeno i ima osobine organskog; pokušaj da se seče ili preoblikuje društvo može proizvesti nesagledivu katastrofu.

Specifičnosti konzervativizma u Srbiji

Nosilac i glavna potpora konzervativizma u Srbiji je Srpska pravoslavna crkva. Jedna od odlika i specifičnosti pravoslavlja, u odnosu na druge hrišćanske crkve je upravo nacionalna sabornost i autokefalnost nacionalnih patrijaršija. Iz ovog razloga, nacionalne tradicije u pravoslavlju su donekle više zastupljene nego što je to praksa u drugim hrišćanskim crkvama. Takođe, Srpska pravoslavna crkva bila je jedina institucija nacionalne kulture gotovo od samog nastanka, pa sve do 19. veka.

Iz ovih razloga, u Srbiji se ne može istaći očita razlika između kulturnog i religioznog konzervativizma, te je kulturni konzervativizam u tesnoj sprezi sa religioznim.

Vrste konzervativizma

• Kulturni konzervativizam
• Društveni konzervativizam
• Nacionalni konzervativizam
• Liberalni konzervativizam

Литература

• Kurtović, Šefko (1993). Opća povijest prava i države: novi vijek. Zagreb: Pravni fakultet u Zagrebu. ISBN 978-86-7819-063-6. }-
• Ravlić, Slaven (2013). Svjetovi ideologije: uvod u političke ideologije. Zagreb: Politička kultura. ISBN 978-953-258-057-0. }-
• Eccleshall, Robert (1990). English Conservatism since the Restoration: An Introduction and Anthology. London: Unwin Hyman. ISBN 978-0-04-445346-8. 
• Hainsworth, Paul (2008). The extreme right in Western Europe. Abingdon, OXON: Routledge. ISBN 978-0-415-39682-0. 
• Osterling, Jorge P. (1988). Democracy in Colombia: Clientelist Politics and Guerrilla Warfare. New Brunswick, NJ: Transaction Publishers. ISBN 978-0-88738-229-1. 
• Winthrop, Norman; Lovell, David W. (1983). „"Varieties of Conservative Theory”. Ур.: Winthrop, Norman. Liberal Democratic Theory and Its Critics. Beckenham, Kent: Croom Helm Ltd. ISBN 978-0-7099-2766-2. 
• Blee, Kathleen M., and Sandra McGee Deutsch, eds. Women of the Right: Comparisons and Interplay Across Borders (Penn State University Press; 2012) 312 pages; scholarly essays giving a global perspective on women in right-wing politics.
• Theodore Dalrymple. Our Culture, What's Left of It: the Mandarins and the masses /, 2005
• Blinkhorn, Martin. Fascists and conservatives : the radical right and the establishment in twentieth-century Europe / 1990
• Crunden, Robert Crunden. The Superfluous Men: Critics of American Culture, 1900–1945 1999
• Fryer., Russell G. Recent conservative political thought : American perspectives 1979
• The Conservative Movement / Paul E. Gottfried., 1993
• The British Right : Conservative and right wing politics in Britain / Neill Nugent., 1977
• America alone: the neo-conservatives and the global order / Stefan A. Halper., 2004
• Conservatism / Ted Honderich.
• The Conservative Mind / Russell Kirk., 2001
• The Politics of Prudence / Russell Kirk., 1993
• The Politics of American Foreign Policy: How Ideology Divides Liberals and Conservatives over Foreign Affairs / Peter Hays Gries, 2014 (Stanford University Press)
• The conservative press in twentieth-century America / Ronald Lora., 1999
• From the New Deal to the New Right: race and the southern origins of modern conservatism / Joseph E. Lowndes., 2008
• Conservatism / Jerry Z. Muller.
• Right-wing women: from conservatives to extremists around the world / P. Bacchetta., 2002
• Unmaking law: the Conservative campaign to roll back the common law / Jay M. Feinman., 2004
• Radicals or conservatives?: the contemporary American right / James McEvoy., 1971
• Conservatism: Dream and Reality / Robert Nisbet., 2001
• Ought the Neo-Cons be Considered Conservatives?: a philosophical response / AQ: Journal of Contemporary Analysis. 75(6):32–33/40. 2003
• Conservatism / Noel O'Sullivan.
• The new racism : conservatives and the ideology of the tribe / Martin Barker., 1982
• A time for choosing: the rise of modern American conservatism / Jonathan M. Schoenwald., 2001
• The Meaning of Conservatism / Roger Scruton.
• Facing fascism: the conservative party and the European dictators, 1935–1940 / N. J. Crowson., 1997
• The End of Politics: triangulation, realignment and the battle for the center ground / Alexander Lee and Timothy Stanley., 2006
• Schneider, ed. Conservatism in America since 1930: a reader (2003)
• Witonski, Peter, ed. The wisdom of conservatism (4 vol. Arlington House, 1971) 2396 pages)

Spoljašnje veze

• James Kalb's Conservatism FAQ
• Dictionary of the History of Ideas: Conservatism.
• Regarding Conservatism by Alexander S. Peak
• Liberals Vs Conservatives Архивирано на сајту Wayback Machine (10. април 2021) Non partisan community where both sides of the fence may enter into debate.
• "Best Conservative Blogs on the Internet," Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јун 2008) UrbanConservative.
• "Chronicle of Bias," a site that seeks to advance the conservative viewpoint in the media and argue against liberal bias.
• Dictionary of the History of Ideas, Conservatism.
• The Daily Conservative Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јун 2008).
• The Conservative Hawk