Konstantin VI

Za druge upotrebe, pogledajte Konstantin (višeznačna odrednica).

Konstantin VI
Lav IV i njegov sin Konstantin VI na aversu i reversu vizantijskog zlatnika iskovanog u Carigradu između 776, kada je mali Konstantin VI proglašen za očevog savladara, i 780. kada je Lav IV preminuo.
Lični podaci
Datum rođenja	(771-01-14)14. januar 771.
Mesto rođenja	Konstantinopolj,
Datum smrti	797.
Porodica
Supružnik	Marija Amnija i Teodota
Potomstvo	Eufrosina
Roditelji	Lav IV Hazar Irina
Dinastija	Isavrijanska dinastija
Prethodnik	Lav IV Hazar
Naslednik	Irina

Konstantin VI (grč: Κωνσταντίνος Ϛ΄, rođ. 14. januara 771. — umro pre 805. godine), poznat i kao Konstantin Slepi, bio je vizantijski car od 780. do 797. kao poslednji muški predstavnik Isavrijanske (Sirijske) dinastije.

Konstantin je rođen 771. kao jedino dete Lava IV Hazara i Irine. Presto je nasledio u svojoj devetoj godini 780. tako da je obrazovano regenstvo u kome je njegova majka Irina imala glavnu ulogu. Zajedno sa majkom prisustvovao je Sedmom vaseljenskom saboru u Nikeji 787. na kome je obnovljeno poštovanje ikona.

Iste 787. Konstantin je napunio već šesnaest godina i po ondašnjim merilima bio je punoletan. Mladi car je najzad 790. započeo samostalnu vladu nakon što je pobunjena vojska iz teme Armenijakon naterala staru caricu da se povuče sa dvora.

Konstantinova samostalna vlada pokazala se ubrzo neuspešnom. Pod njegovom komandom vizantijska vojska je pretrpela dva teška poraza od Bugara 791. i 792. godine. Kada se 793. tema Armenijakon ponovo pobunila car je surovo ugušio pobunu i oslepeo njihovog stratega Aleksija Moselu. Sa visokim crkvenim krugovima car se posvađao 795. kada je nezakonito otpustio suprugu Mariju, koja mu dotada nije rodila prestolonaslednika, i oženio svoju ljubavnicu Teodotu (Miheanski spor, od grč. reči za brakolomstvo μοιχος). Druga žena mu je 797. rodila sina Lava koji je ubrzo umro što je u javnosti protumačeno kao još jedna potvrda careve grešnosti.

Bez podrške vojske i ikonofilskih krugova, Konstantin VI je svrgnut i oslepljen od strane pristalica svoje majke Irine 19. aprila 797. godine. Stara carica je preuzela vlast kao prva žena u rimsko-vizantijskoj istoriji koja je vladala samostalno, dok je oslepljeni Konstantin sa suprugom Teodotom poslat u progonstvo. U progonstvu Konstantin je nadživeo svoju majku i umro je nešto pre 805. godine. Sahranjen je u carigradskom manastiru sv. Eufrosine koji je podigla carica Irina. Njegova ćerka iz braka sa Marijom, Eufrosina, udala se 823. za cara Mihaila II Amorijca. Nekoliko samozvanaca iz doba Mihaila II izdavali su se za Konstantina VI.

Dolazak na presto

Car Lav IV umre dosta neočekivano, septembra meseca iste 780. g. Naslednik prestola bio je, Konstantin VI, jedno dete, sa deset godina; tutor svoga sina i regentkinja, Irena je bila carica.

Pod regentstvom

Promena osoblja vlade

U trenutku kad je smrt Lava IV stvarno bila donela Irini najvišu vlast, mnogo suparničkih ambicija komešalo se oko mlade carice. Na dvoru, ona je nailazila na potmulo neprijateljstvo svojih deverova, petorice sinova Konstantina V, popularnih i slavoljubivih carevića, od kojih se imala svega bojati. Uzalud ih je njihov otac zakleo pred smrt da ne stupaju u zavere protiv zakonitog vladaoca; čim je Lav IV stupio na presto, oni su pohitali da prekrše svoju zakletvu; i mada je posle te uvrede najstariji među njima, Cezar Nićifor, bio lišen svoga dostojanstva i prognan u daleki Herson, mnogobrojna stranka radila je uporno za njih. S druge strane, sva visoka zvanja vlade zauzimali su revnosni ikonoklaste. Upravnik dvora, kancelar, vrhovni komandant vojske, bili su stari i verni službenici pokojnoga Konstantina V. Senat, velikodostojnici provinciske administracije, nisu bili manje odani politici prethodne vlade. Najzad i crkva, kojom je upravljao patrijarh Pavle, bila je puna neprijatelja ikona. S ljudima takve vrste, Irina nije mogla ništa preduzeti; a oni su isto tako s pravom sumnjali u vasilisina osećanja i plašili se od njene strane skorih pokušaja reakcije. Da bi ostvarila svoje pobožne namere, da bi zadovoljila snove svoga slavoljublja, carica je morala da nađe drugu saradnju i da traži drugi oslonac.

Ovde se pokazuje njena veština da spremi svoj put. Od svojih protivnika ona je jedne bez milosti slomila svojom snagom, druge je blago uklonila s mesta gde su smetali. Sklopila se bila zavera da se na presto podignu cezari; ona se time koristila da prinudi svoje devere da se zakaluđere, a da nikome ne bi ostao nepoznat njihov nepopravimi pad, ona ih je primorala da o božićnim praznicima 780., uzmu učešća u Svetoj Sofiji, pred celim prestoničkim narodom, u svečanoj službi kojom je obeležen taj sveti dan. U isto vreme, ona je malo pomalo izmenjala dvorsko osoblje. Istakla je svoju porodicu na počasna mesta, smestila svoga brata, svoga nećaka, svoju rođaku, i druge srodnike. Bacila je u nemilost stare vojskovođe Konstantina V, a naročito strašnog Mihaila Lakanodrakona, stratega Tračana, koji je postao čuven sa svoje divlje mržnje spram kaluđera i sa svoje vesele surovosti s kojom ih je gonio da se žene. Na njihovo mesto ona je smestila za zapovednike svoje ljude, naročito evnuhe svoje kuće i svoje prisne prijatelje. Na njih je neprimetno prenela sva velika zvanja dvorska i administrativna; među njima je izabrala svog prvog ministra, Stavrakiosa.

Veliki ljubimac vasilisin, ta ličnost postade njenom milošću patricije, logoteg droma, uskoro postade neosporni i svemoćni gospodar Svete Palate. Diplomata, on je prigovarao o miru s Arapima; vojskovođa, on je umirio ustanak Slovena i, da bi njegov ugled postao još veći, Irena mu je u hipodromu priredila svečani triumf. Uzalud vojska, nezadovoljna takvim starešinom, nije krila svoju mržnju spram skorojevića; on, siguran da je u milosti, udvojio je svoju oholost i bezočnost. Zaista, za dvadeset godina, verno privezan za Ireninu sudbinu, on je uvek s njom padao i s njom se dizao na vlast. I možda je taj čovek, energičan, delatan, slavoljubiv, kome se ne mogu poricati zasluge, često bivao duhovni vođa caričin i podržavao njene namere, ali se isto tako vidi kakav dosta čudnovat obrt i kakav izgled kamarile dade Ireninoj vladi, odmah u početku, ovo mešanje dvorskih evnuha u sve grane državne uprave.

Crkvena politika

U isto vreme kad je menjala osoblje vlade, Irina je izmenila i opštu politiku carevine. Ona je završavala rat na Istoku, tražila na Zapadu da se približi papstvu, i započela da pregovara s Karlom Velikim; naročito je pokazivala u verskom pogledu odavna neviđenu trpeljivost. »Pobožni ljudi, veli jedan savremeni hroničar, opet počeše da govore slobodno, božja reč da se širi bez prepreka; oni koji su tražili večni spas mogli su se bez teškoće povući od sveta, i opet se služilo u slavu božju; manastiri su ponova počeli napredovati i blagostanje je svuda vladalo.« Opet se kaluđeri pokazaše u Carigradu; ulazak u samostane opet se otvori ljudima koje je srce tamo vuklo, a vlasti ih sprečavale; carica se razmetljivo starala da popravi ono što je prošla vladavina obesvetila; ona je s velikom paradom donela natrag u Svetu Sofiju skupocenu krunu koju je Lav IV nekad uklonio iz Saborne Crkve; ona je svečano vratila u njihovo svetilište mošti Svete Eufimije, bačene u more na zapovest Konstantina V, i čudom opet nađene. I pobožna stranka, očarana ovim delima, pozdravila je kao neočekivano čudo dolazak na presto pobožne vladarke i zahvaljivala Bogu »koji će rukom jedne udovice i jednoga siročeta oboriti bezakonje i učiniti kraj robovanju crkve.«

Jedna vešto zapletena intriga osigurala je Ireni jedinu vlast koja joj je još nedostajala, nad patrijaršijom. Godine 784., iznenada — bez naredbe od vlade, tvrdi Teofan, verovatnije ipak na mig dat iz dvora, — patrijarh Pavle dade ostavku i povuče se u manastir, izjavivši onima koji su hteli da čuju, da, mučen grižom savesti zbog svojih grehova, hoće da ispašta za zločine koje je izvršio prema ikonama i bar da umre izmiren s Bogom. Irena je vrlo vešto iskoristila tu odluku, koja je načinila veliku larmu u prestonici, i na mesto Pavlovo ona izabra, da ga stavi na čelo crkve, jednog sigurnog čoveka, jednog svetovnjaka, carskog sekretara Tarasiosa. Ovaj, pametan i savitljiv političar, izvanredno je igrao ulogu koju mu je bez sumnje carica propisala. Kad je njegovo ime bilo istaknuto, kad ga je sama carica počela moliti da primi zvanje i da se da birati, on odbi, odreče se dužnosti koju su mu hteli nametnuti, zatraži da mu dopuste da pred narodom objasni uzroke svome odbijanju. I, u jednom dugom govoru, rečito, on se zadrža na bednom stanju Crkve, na neslogama koje je podrivaju, na rascepu koji je deli od Rima, i vrlo vešto, postavljajući to za uslov da se primi mesta, on posavetova da se sazove vaseljenski sabor, koji će povratiti mir i jedinstvo u hrišćanskom svetu. U isto vreme, veštim zaobilaženjem, on je izjavio da ne priznaje sinod ikonoklasta, održan 753. g. i poricao mu svaku kanonsku vlast, jer on nije drugo uradio do pribeležio nezakonito donete odluke građanskih vlasti u crkvenim pitanjima. I pošto je tako pripremio zemljište za vasilisine planove, pustio je da stvari idu svojim tokom i, pošto je odjednom dobio sve sveštene činove, pope se na presto patrijarha.

Carigradski sabor 680. godine

Sedmi Vaseljenski Sabor ikona

S jednim tako dragocenim saveznikom, Irina je mislila da može da radi otvoreno. Pozivi, razaslati po celom carstvu, sazvali su u Carigrad za proleće 780. g. hrišćanske glavare crkava, i već se mislilo da je Irena sigurna u pobedu. Ali su oni pravili račun bez opozicije jednoga dela vladika, naročito bez neprijateljstva pukova carske garde, verne uspomeni Konstantina V i čvrsto vezane za politiku toga slavnoga cara. Učinjenu pogrešku opazili su onoga dana kad se sabor otvorio u crkvi Svetih Apostola. Vladike su svečano zasedavale na svojim mestima; u odeljenju oglašenih Saborne Crkve, Irena je sa svojim sinom prisustvovala sednici; na predikaonici, Platon, sveštenik sakudionski, jedan od najvatrenijih branilaca ikona, govorio je jednu prigodnu besedu, kad odjednom, sa mačem u ruci, vojnici jurnuše u crkvu, preteći da će poubijati vladike. Uzalud je Irena, ne bez hrabrosti, pokušala da se umeša i da umiri pobunu; njeni su napori bili nemoćni, njena vlast nepriznata. Pravoslavne vladike bile su vređane, gurane, rasterane; i kad to videše, vladike partije ikonoklasta, pridružiše se vojsci, počeše odobravati i vikati: »Mi smo pobedili! Mi smo pobedili!« I sama Irina jedva je umakla kandžama tih lavova, kako piše jedan crkveni hroničar, i njene pristalice, mada njena krv nije potekla, proglasiše je za mučenicu.

Sedmi vaseljenski sabor

Radilo se i suviše brzo: sve je trebalo početi s početka. Ovoga puta išlo se zaobilaznim putevima da bi se stvar privela kraju. Vasilisa i njen prvi ministar razviše u tome poslu svu svoju spletkašku sposobnost i sve svoje lukavstvo. Novcem i obećanjima pridobiše za vladinu politiku aziske armije, uvek surevnjive na trupe koje su bile u prestoničkom garnizonu. Zatim objaviše veliki pohod protiv Arapa. Gardiski pukovi prvi pođoše u boj. U Carigradu ih odmah zameniše divizije, čiju je vernost vlada bila osigurala; u isto vreme, da bi uporne prinudila na poslušnost, pozatvarali su žene i decu, uzaptili imanja vojnicima ispraćenim na granicu; kao gospodar tih dragocekih talaca, vlada je mogla bez opasnosti otpuštati, raspuštati, rasturati neprijateljski raspoložene gardiske pukove. Irena je sad imala neophodan oslonac za svoje planove, vojsku svojih pristalica, pod odanim vođama. I pored toga, ona se nije usudila da opet u samom Carigradu učini pokušaj promašen 780. g. Vaseljenski sabor sastade se u Nikeji 787.; pod svemoćnim uticajem dvora, patrijarha i kaluđera, on bez ustezanja baci anatemu na odluke ikonoklasta od 753. g., i povrati u svoj svojoj širini poštovanje ikona i pravoslavlja. Zatim, u mesecu novembru 787. g., oci sabora premestiše se u prestonicu, i na poslednjoj sednici, držanoj u palati Magnaur, u prisustvu legata pape Hadrijana, Irena svojom rukom potpisa kanone koji uspostavljaju veru koju je ona volela.

Tako je, za sedam godina veštine i strpljenja, Irena, pored nekoliko nastupa naglosti, postala svemoćna. Ona je dala zadovoljenja Crkvi i pogledima svoje sopstvene pobožnosti; naročito, ona je polomila pod nogama sve što je smetalo njenom slavoljublju. I njeni prijatelji, pobožni, ponositi takvom vladarkom, svečano su u njoj pozdravljali »caricu, potporu Hrista, onu čija je vlada, kao i ime, zaloga mira«.

Odnos sa sinom Konstantinom VI

Novac Konstantina i Irine

U trenutku kad je Irina odnela tu pobedu, u trenutku kad je njen triumf izgledao najpotpuniji, njenom je slavoljublju nešto ozbiljno pretilo.

Konstantin VI je rastao: bilo mu je sedamnaest godina. Između sina željnog da vlada i majke strasno zanete najvišom vlašću, sukob je bio izvestan, neizbežan: on je imao da prevaziđe u užasu sve što se može zamisliti. Zato, da bi objasnili tu zlikovačku borbu, pobožni istoričari toga doba nisu našli drugoga izlaza nego da umešaju đavola i, trudeći se da opravdaju blagočestivu caricu, oni su, što su više mogli, nabacivali zločine što ih je ona počinila na njene nesrećne savetnike. U stvari, ta se opravdanja ne mogu sasvim primiti: onakva kakvu je mi poznajemo, Irena je izvesno imala jasnu svest i potpunu odgovornost za svoja dela. Ona je htela da odbrani svoje tvorevine, da očuva moć koju je imala u rukama: zato nije odstupala ni pred borbom, ni pred zločinom.

Svojevoljna i strasna, Irina je jednako htela da s mladićem, kao što je bio njen sin, postupa kao s detetom. Nekada je, u početku svoje vlade, pregovarala, u interesu politike, o ženidbi između Konstantina VI i jedne kćeri Karla Velikog, i u Ahenu se video jedan evnuh sa dvora, koji je imao da nauči mladu Rotrudu jeziku i običajima njene buduće otadžbine, a naučnici palatinske Akademije, ponositi na vezu koja se spremala, nadmetali su se ko će pre naučiti grčki. Politika je pokvarila ono što je politika ugovorila. Kad je mir s Rimom uspostavljen, Ireni je izgledala manje potrebna veza s Francima, naročito se, kažu, bojala da moćni kralj Karlo ne postane suviše čvrst oslonac za slabost svoga zeta, i ne pomogne mu da postane gospodar monarhije. Ona dakle prekide započete pregovore i pored odvratnosti Konstantina VI, koji se iz daleka bio zaljubio u mladu princezu sa Zapada, ona mu nametnu drugu jednu ženidbu. Već sam ispričao, prema lepom mestu iz života svetog Filareta, kako su, po običaju, carski glasnici pošli na put po državi da pronađu verenicu dostojnu vasileusa, i kako su, među kandidatkinjama za Konstantinovu ruku, Irena i njen prvi ministar izabrali jednu mladu Jermenku, poreklom iz oblasti Paflagonije, Mariju Amnisku. Ona je bila lepa, pametna, pobožna, i uz to iz vrlo skromne porodice; a kad za sve bude dugovala Ireni, mislilo se da će biti smerno pokorna volji svoje dobrotvorke, i da se od takve snahe Irena nema bojati nikakvoga dosadnog i neumesnog slavoljublja. Venčanje dakle bude utvrđeno, i Konstantin je, i preko svoje volje, morao poslušati. To je bilo novembra 788. g.

Početak samostalne vladavine

Uostalom, Irena je oprezno držala svoga sina u strani od svih poslova. Car je bio kao odvojen u svome sopstvenom dvorcu, bez prijatelja, bez uticaja; pred njegovim očima, svemoćni Stavrakios vladao je svima po svojim ćudima, drzak i ohol, i pred ljubimcem svako se ponizno klanjao. Najposle, mladi se vladar pobuni protiv toga tutorstva; sa nekoliko ljudi iz svoje blizine, on sklopi zaveru protiv prvoga ministra. To je skupo platio. Pošto je zavera bila otkrivena, Irena oseti da u isti mah i njoj neposredno preti opasnost: od toga dana, slavoljublje je u njoj ubilo materinsku ljubav. Ona divljački udari. Pozatvarani zaverenici bili su mučeni, prognani ili bačeni u tamnicu; što je ozbiljnije, sam je car bio osuđen na šibe, kao neposlušno dete, dobro izgrđen od svoje majke, i zadržan nekoliko dana u zatvoru, u svojim sobama. Posle toga, carica je mislila da je sigurna u svoju pobedu. Njeni laskavci su je takođe održavali u toj obmani, tvrdeći joj »da sam Bog neće da njen sin vlada«. Sujeverna i lakoverna kao i sve njene savremenice, ona se dala zavarati tim rečima i proročanstvima vračara koji su joj obećavali presto; i da bi ga sebi osigurala, ona sve stavi na kocku. Od vojske se tražila nova zakletva na vernost; vojnici su se morali zakleti prema ovom neočekivanom i čudnovatom obrascu: »Dokle god ti budeš u životu, mi nećemo priznati tvoga sina za cara«; i u zvaničnim pozdravima naroda Irinino je ime bilo stavljeno pre Konstantinovog.

I ovoga puta, kao i 780. g., vatrena i slavoljubiva carica išla je suviše brzo. Godine 790., u azijskim pukovima buknu nezadovoljstvo protiv vlade a u korist mladoga cara držanog pod tutorstvom. Iz jermenskih armija, pobuna se proširi na druge oblasti; uskoro su sve sakupljene trupe tražile da se Konstantin VI pusti na slobodu i da se prizna za pravog i jedinog vasileusa. Irena se uplaši; ona popusti. Ona pristade da pusti sina, da se odrekne vlasti; nemoćna i jarosna, ona je morala gledati kako njeni najmiliji prijatelji padaju u nemilost i udaljuju se. Stavrakios, prvi ministar, bude zakaluđeren i prognan u Jermensku; Aetios, drugi njen prijatelj, delio je njegovu zlu sudbinu. Ona sama se morala povući u svoju «veličanstvenu palatu Eleuterion, a oko mladog vladara, svečano proglašenog, ona vide kako se vraćaju u milost svi oni s kojima se ona borila, svi neprijatelji ikona kojima je ona povratila važnost, a u prvom redu Mihailo Lakanodrakon, koji je uzdignut na visoko zvanje upravnika dvora.

Konstantin majku vraća na dvor

Ali Konstantin VI nije osećao nimalo mržnje spram svoje majke. Tek što je bila prošla godina. dana od Ireninog pada, kad u mesecu januaru 792. g., popuštajući njenim molbama, mladi vladar joj povrati titulu carice, pozva je natrag u Svetu Palatu, da vladaju zajedno; u isto vreme kad i nju, slabost vasileusova vrati na posao evnuha Stavrakiosa, njenoga ljubimca. Irena se vratila žedna osvete, željna da kazni one koji su je izdali, i vatrenija no ikad u težnji za svojim slavoljubivim snovima. Ali ovoga puta, da bi ih ostvarila, pokazala se veštija. Godine 790., ona je mislila da je sasvim sigurna u uspeh; htela je da ubrza stvar i da silom otme presto; svojom surovošću prema sinu ona je sablažnjavala javno mnjenje i uzbunila vojsku. Taj joj je neuspeh otvorio oči, i sad je upotrebila pet strpljivih godina da lagano spremi svoju pobedu najveštijim i najbolje smišljenim spletkama.

Vojna pobuna

Konstantin VI imao je neospornih vrlina. Ov je bio, kao i njegov deda, hrabar, energičan, pametan i sposoban vladar; i sami njegovi protivnici hvale ga i priznaju mu ratničke zasluge i istinsku sposobnost za vladanje. Optužbe upravljene protiv njega, a poglavito razvratan život koji mu se prebacuje, nemaju opšteg značaja, kao što bi se u prvi mah moglo verovati, i ciljaju jedino, u mislima njihovih pisaca, na sablazan koju je učinila njegova druga ženidba. Revnosan pristalica pravoslavlja, on je bio vrlo popularan u nižim klasama, i Crkva ga je rado gledala; preduzimljiv i hrabar vojskovoća, vrlo raspoložen da ponova zarati protiv Bugara i Arapa, on se sviđao vojsci. Irena je upotrebila najveću veštinu da zavadi toga vladara dostojnog poštovanja sa njegovim najboljim prijateljima, jedno za drugim, da pokaže kako je ujedno nezahvalan, svirep i kukavica, da mu ubije ugled kod vojnika, da mu oduzme naklonost naroda, i da ga omalovaži kod Crkve.

Prvo je upotrebila svoj ponovo zadobijeni uticaj da izazove sumnju Konstantinovu na Aleksija Mozela, vojskovođu koji je izjavio nezadovoljstvo s vladom 790. g., i tako je ocrnila tog čoveka, da je pao u nemilost, i car ga je dao zatvoriti, a zatim oslepiti. To je za Irenu bila dvostruka dobit: ona se osvetila čoveku koji je izdao njeno poverenje, i podigla protiv Konstantina VI jermenske trupe, njegov najbolji oslonac. Na vest o postupanju sa starešinom koga su oni voleli, ti se pukovi odista pobuniše. Trebalo je da 793. g. sam vasileus ode da uguši pobunu: on je to izvršio sa krajnjom grubošću, i time sasvim odstranio ljubav svojih vojnika. U isto vreme, kako je jedna stranka počela da se komeša u korist njegovih stričeva, cezara, po savetu Irininom, car osudi najstarijeg na gubitak vida, a ostaloj četvorici dade odseći jezik: dosta uzaludna svirepost, i koja ga je učinila vrlo nepopularnim, naročito kod ikonoklasta, koji su u žrtvama voleli uspomenu na Konstantina V, njihovog oca. Najzad carica, da bi sasvim podigla javno mnjenje protiv svoga sina, izmisli i poslednje sredstvo, najviše makiavelsko od sviju.

Carica Teodota

Konstantin VI, kao što se zna, nije voleo svoju ženu, mada mu je ona dala dve kćeri, Eufrozinu i Irenu. On je imao milosnica. Kad se njegova majka Irena vratila u dvor, on se ubrzo zaljubi u jednu dvorsku gospođicu carice majke: ona se zvala Teodota, a, poreklom iz jedne velike prestoničke porodice, bila je u srodstvu sa nekoliko najslavnijih ljudi pravoslavne stranke, igumanom sakudionskim Platonom i njegovim sinovcem Teodorom. Irena je predusretljivo hrabrila strast svoga sina prema njenoj pratilji, i ona sama ga je nagovarala da otera svoju ženu i da uzme tu devojku; ona je dobro znala kakvu će sablazan izazvati carev postupak, i unapred je računala kako će iskoristiti proizvedeni utisak za svoje namere. Konstantin VI rado je slušao njene savete; i, da bi mu pomogli da se otarase Marije, na dvoru se onda splela jedna vrlo čudna spletka, na koju se moram vratiti, jer je neobično karakteristična za vizantijske običaje toga doba. Na kraju krajeva ipak, i pored odupiranja patrijarhovog, car zatvori svoju ženu u manastir, i u mesecu septembru 795. g. venča se s Teodotom.

Ono što je Irena predviđala moralo se dogoditi. Po celom vizantijskom hrišćanstvu, do najudaljenijih provincija, uzvici opšteg negodovanja pozdraviše ovu preljubničku vezu. Stranka pobožnih besnela je, strašno se sablažnjujući; kaluđeri, raspirujući plamen, grmeli su protiv razvratnoga cara sa dve žene, i ljutili se na slabost patrijarha Tarasiosa, koji je, uvek političan, trpeo takve gnusobe. Ispod ruke, Irena je hrabrila i podržavala njihovo bunjenje, »jer su se oni, veli jedan savremeni hroničar, protivili njenom sinu i izobličavali ga«. Treba videti u crkvenim piscima do kog se stepena jarosti podigla pobožna srdžba bogomoljaca na neposlušnog i bestidnog sina, na razvratnog i pokvarenog vladara. »Teško gradu,« govorio je Teodor Studit popravljajući na svoju ruku reči Knjige Propovednika, »teško gradu kojim dete vlada«. Konstantin VI, mirniji, preduzimao je mere da stiša tu strahovitu buru. Kako je glavno ognjište opozicije bio manastir Sakudion u Bitiniji, on se preselio, pod izgovorom da ide na letovanje, u banju Prus; i odatle, koristeći se susetstvom, on povede sa kaluđerima slavnoga manastira razne ljubazne pregovore. Najzad, u nadi da će ih umiriti tom učtivošću, on im lično učini posetu. Ništa ne pomože, Teodor Studit je govorio:

Čak ako treba proliti svoju krv mi ćemo je proliti s radošću.

Pred tom nepomirljivošću, car se prevari i izgubi strpljenje: on se reši da upotrebi nasilje. Naredi da se mnogi pozatvaraju; izvestan broj kaluđera bi šiban, bacan u tamnice ili prognan; ostatak bratstva bude rasturen. Ali te stroge mere samo su još zaplele stanje. Na sve strane kaluđeri su roptali na tiranina, na »novog Iroda«, i čak do njegove palate dolazio je iguman Platon da ga vređa u lice. Konstantin VI se savlada. Na igumanove uvrede, on se zadovolji da hladno odgovori:

Ja neću da stvaram mučenike.

Potom ga pusti da govori. Na svoju nesreću, on ih je bio već i suviše stvorio. Javno mnjenje je bilo ogorčeno na mladog vladara: Irena je umela da iskoristi priliku.

Smrt

Za vreme bavljenja dvora u Prusu, carica-majka je vrlo vešto manevrisala. Prilike su joj u ostalom išle na ruku. Mlada vasilisa Teodata morala se vratiti u prestonicu radi porođaja u Svetoj Palati, a Konstantin VI, vrlo zanesen svojom ženom, nestrpljivo je podnosio njeno odsustvo; zato, kad oktobra meseca 797. g. doznade da mu je rođen sin, on pohita u Carigrad. Tako je ostavio slobodno polje Irininim spletkama. Poklonima, obećanjima, svojom ličnom privlačnošću, ova je brzo pridobila za sebe glavne oficire garde; ona ih je navela da prime plan o državnom udaru koji bi nju načinio jedinom caricom, i zaverenici, koje je, kao uvek, predvodio Stavrakios, dogovoriše se da čekaju zgodan trenutak. Ipak je postojala jedna crna tačka, koja je mogla sve pokvariti. Dovoljan bi bio kakav sjajan vojnički uspeh da povrati Konstantinu VI njegov pokolebani ugled: a baš marta meseca 797. g. vasileus je ulazio u rat protiv Arapa. Prijatelji njegove majke nisu se ustručavali da osujete njegov pohod jednom lažju koja je jako ličila na izdaju; car se morao vratiti u Carigrad ne stigavši do neprijatelja i ne uradivši ništa.

Odsudna kriza se približavala. 17. jula 797. g. Konstantin VI se vraćao iz hipodroma u palatu Svetog Mamasa. Izdajnici koji su ga okružavali mislili su da je prilika zgodna i pokušaše da ga zatvore. Ali im car umače, i, utrčavši u jednu lađu, žurno pređe na azisku obalu, računajući na vernost trupa koje su držale anadolske obale. A Irena, koja je na vest o atentatu odmah uzela Veliku Palatu u svoje ruke, već se bila uplašila, izgubila glavu; već je, videći da se njeni prijatelji ustežu i da je narod naklonjen Konstantinu, pomišljala da se ponizi i da pošlje svome sinu vladike da joj isprose milost, kad je strast za najvišom vlašću navede na misao da baci poslednju kartu. Mnogi ljudi iz carske okoline bili su se sasvim zapleli s njome; ona im je pretila da će ih dostaviti caru, da će mu pokazati pisma koja dokazuju njihovu izdaju. Uplašeni tim izjavama, i ne videći drugoga načina da izbegnu izvesnu propast, zaverenici, ohrabreni, dočepaše svoga nesrećnog vladara. Dovedoše ga u Carigrad i zatvoriše u Svetu Palatu, u Purpurnu Sobu, gde je i rođen, i tu, na zapovest njegove majke, dođe dželat da mu iskopa oči. On ipak ne umre. Zatvoren u jednu raskošnu kuću, on je najzad postigao da mu se vrati njegova žena Teodota, koja ga je u najvećoj opasnosti hrabro podržavala; čak je od nje imao i drugog sina, i tako je proveo u mirnoj tami poslednje godine svoga života. Ali od toga trenutka njegov carski život bio je svršen.

Irina u odlučnom trenutku izgubi glavu; uplašila se, i pomišljala da se ponizi; držala je da je stvar promašena i htela je sve da napusti.

Niko, ili gotovo niko, nije oplakivao sudbinu nesrećnoga vladara. Pobožni, u svome uskom fanatizmu, videli su u njegovoj nesreći pravednu božju kaznu za njegovu preljubničku vezu, zasluženu kaštigu zbog strogih mera koje je praduzimao protiv kaluđera, jednom rečju značajan primer, kojim će, kako kaže Teodor Studit »i sami carevi naučiti da ne krše božje zakone, da ne raspaljuju bezbožnička gonjenja«. I ovoga puta, pobožne duše pozdraviše sa divljenjem i zahvalnošću oslobodilačko delo koje je izvršila blagočestiva vasilisa Irena. Jedini hroničar Teofan, i pored svoje odanosti carici, izgleda da je nejasno osetio užas njenoga zločina i zapisao je:

Sunce se pomrači za sedamnaest dana, i ne pusti ni zraka, tako da su lađe lutale po moru; i svi su govorili da sunce ne daje svoju svetlost zbog oslepljenja carevog; i tako se pope na presto Irena, mati careva.

Spoljašnja politika

Vladavina Konstantina VI je bila sa promanljivim uspehom.

Godine 782. oni prodiru Hrisopolja, prema Carigradu, ali ubrzo je sa kalifom bio zaključen dosta unižavajući mir (783. godine).

U Vizantiji je tada ponovo započeo niz dvorskih spletaka i kriza. U unutrašnjosti, nezadovoljnici dižu ustanke. Među ostalima zabeležen je i jedan ustanak Slovena iz 783. god., koji je uhvatio široke razmere, od Makedonije sve do Moreje. Ustanak je ugušio patricije Stavrikije.

On ih sve pokori i učini obveznicima carstva.

piše hroničar Teofan, pošto je među njima ugrabio silan plen. Iz tih reči vidi se dovoljno: dotadašnji odnošaj tih Slovena prema Carevini i obim njihove ekspanzije i na tom delu Balkanskog poluostrva.

Potom je carska vojska pretrpela poraze u bojevima sa Arabljanima, Bugarima i Langobardima, pa se morala povući 790. godine, pa je sam Konstantin preuzeo odbranu carevine i (791-795 g.) se uspešno borio sa Bugarima i Arabljanima, ipak sve se to srušilo posle careve smrti.

Literatura

• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4. 
• Šarl Dil Istorija vizantijskog carstva — Vikizvornik
• Šarl Dil Vizantijske slike: Carica Irena — Vikizvornik
• Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda