Konfiskacija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Konfiskacija imovine je sudska mera koja predstavlja prinudno oduzimanje bez naknade u korist države celokupne imovine (potpuna konfiskacija) ili tačno određenog dela imovine (delimična konfiskacija) fizičkog ili pravnog lica.

Kod konfiskacije se imovinom fizičkog lica smatra i imovina koja predstavlja njegov udeo u zajedničkoj imovini sa drugim licima. Pod imovinom se razumeju i sva imovinska prava.

Konfiskaciju mogu izreći samo državni organi koji su za to zakonom ovlašćeni i samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom.

U demokratskim pravno uređenim državama ova mera se može izreći isključivo licima za koje se dokaže da su do imovine došli isključivo činjenjem krivičnog dela, te se i mera može odnositi isključivo na tu imovinu.

Konfiskacija se, dalje, ne može izreći licu koje je osuđeno na smrt, a nakon izvršenja kazne ili u slučaju da se odluka donosi nakon smrti optuženog, jer nakon njegove smrti njegove imovina automatski postaje vlasništvo naslednika.

Kod totalitarnih sistema često je ova mera izricana paušalno i politički motivisano, kršeći osnovne pravne norme, pa se neretko ovakve odluke poništavaju osim ako ne postoji dokaz da je imovina stečena kao posledica izvršenja krivičnog dela.

Konfiskacija u Jugoslaviji[uredi]

U Jugoslaviji je konfiskacija imovine vršena za vreme Drugog svetskog rata (1941-1945), a posebno je intenzivirana nakon rata. Konfiskacijom je prinudno oduzimana, bez naknade a u korist države, celokupna imovina ili tačno određeni deo imovine, koja je bila u svojini lica koje je kao učinilac određenog krivičnog dela osuđeno na kaznu konfiskacije imovine. Pored imovine, konfiskacijom su bila obuhvaćena i sva imovinska prava.

Konfiskacija imovine u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata bila je specifična jer nije izricana samo kao sporedna krivična sankcija, već je izricana određenim kategorijama lica putem propisa opšteg karaktera, i bez vođenja krivičnog postupka, kao što je slučaj sa licima na koja se odnosi Odluka AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine. Uz to, odluke o konfiskaciji imovine donosili su ne samo sudovi nego i upravni organi.

Pravni okvir konfiskacije sadržan je u više zakona i drugih propisa:

  1. Odluka o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih lica i o sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile od 21. novembra 1944. godine, kojom je ex lege kofiskovana sva imovina Nemačkog Rajha i njegovih državljana u Jugoslaviji, sva imovina folksdojčera i imovina ratnih zločinaca i njihovih pomagača;
  2. Zakon o konfiskaciji imovine i izvršenju konfiskacije od 9. juna 1945. godine, docnije potvrđen istim zakonom 27. jula 1946. godine, sa više autentičnih tumačenja; 3) Zakon o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine i o sekvestraciji nad imovinom odsutnih lica od 31. jula 1946. godine, kojim je bliže razrađena primena Odluke od 21. novembra 1944. godine;
  3. Zakon o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije od 24. juna 1946. godine, kojim je predviđeno oduzimanje imovine koju su fizička i pravna lica stekla obavljanjem privredne delatnosti za vreme rata;
  4. Zakon o suzbijanju nedopuštene trgovine, nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže od 11. jula 1946. godine, kojim je predviđena krivična odgovornost i konfiskacija imovine za takve radnje;
  5. Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države od 16. jula 1946. godine i drugi propisi.

Veliki deo privatne imovine prešao je konfiskacijom u državnu svojinu, posebno u sferi tzv. narodne privrede tako da je po svom kvantitativnom dejstvu ova mera obimnija i od nacionalizacije. Naime, prema rezultatima popisa industrije 1945. godine, u rukama države već se nalazilo 82% industrije, od čega je 55% oduzeto konfiskacijom a 27% je bilo stavljeno pod sekvestar, zatim, najveći deo bankarstva i skoro cela trgovina na veliko. Ovde treba napomenuti da se sekvestar, po pravilu, primenjivao samo na strani kapital i značio je stavljanje imovine pod upravu države do donošenja konačne sudske odluke o toj imovini, pri čemu je ta odluka, pošto je donošena u korist države u gotovo svim slučajevima, dovodila do konfiskacije imovine.

Zakonom je predviđeno da pod udar konfiskacije dolaze sve stvari osuđenog lica, bez obzira da li se one nalaze u njegovoj državini ili ne, osim predmeta kućanstva, neophodnih oruđa za rad, minimalnog zemljišnog poseda seljačkog domaćinstva, hrane i ogreva neophodnog za osuđenog i njegovu porodicu i minimalnih novčanih sredstava. Konfiskovana imovina prelazi u državnu svojinu sa svojom aktivom i pasivom, tako da država odgovara za dugove i obaveze konfiskata nastale pre izvršenja kažnjivog dela, i to samo do visine vrednosti oduzete imovine.[7]

Seljacima je imovina posebno rigorozno konfiskovana u slučajevima neispunjenja obaveze o otkupu poljoprivrednih proizvoda (žita, vune, pasulja, svinja, kože, sena i dr.), koji je država uvodila posebnim propisima (uredbama). Vlast, odnosno Partija, je na selu šablonski diferencirala seljake prema njihovoj imućnosti na tri kategorije: „kulaci“, „srednjaci“ i „siromašni seljaci“, ali kriteriji za tu podelu nisu svuda bili isti što je kod seljaka izazivalo nezadovoljstvo i otpor vlastima, pogotovo zbog nerealnih procena njihovih materijalnih mogućnosti i preniskih otkupnih cena. Partija je vodila oštru i nemilosrdnu kampanju protiv seljaka koji nisu ispunjavali obaveze iz obaveznog otkupa. Zbog neispunjavanja normi otkupa mnogi seljaci su lišavani slobode, novčano kažnjavani, konfiskovane su im poljoprivredne mašine, pronađene količine žitarica i nekretnine. Tako, u Vojvodini je do maja 1947. godine, zbog neizvršavanja otkupa, kroz zatvore prošlo 8.821 lice, od kojih je 720 osuđeno. Za isto vreme kroz zatvore u Srbiji sem Kosmeta, prošlo je 10.082 lica, od kojih je 1.224 osuđeno.

Izricanju kazni konfiskacije nekretnina različito se pristupalo u pojedinim delovima zemlje tako da su pojedine seljake za istu „krivicu“ pogađale različite sankcije. Srbija je u tom pogledu vodila najrigorozniju kaznenu politiku. Primera radi, u Srbiji je kazna potpune konfiskacije izricana krupnim posednicima, dok je u Hrvatskoj postojala isključivo delimična konfiskacija nepokretne imovine. Konfiskacija nepokretne imovine u Sloveniji izrečena je samo u dva slučaja, a u Bosni i Hercegovini u deset slučajeva protiv imućnih seljaka i u dva protiv srednjih posednika. U Srbiji, Hrvatskoj i nekim drugim republikama najveći broj seljaka osuđen je zbog delimičnog neizvršavanja obaveze otkupa („delimičnjaci“), za razliku od Slovenije u kojoj je kaznena politika bila mnogo blaža jer su osuđivani samo oni seljaci koji u celini nisu izvršili svoju obavezu.

Konfiskovana je i prešla u državnu svojinu i sva imovina Nemačkog Rajha i njegovih državljana, a takođe i imovina ratnih zločinaca i njihovih pomagača. Ova konfiskacija izvršena je Odlukom AVNOJ-a o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih lica i o sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile, od 21. novembra 1944. godine.

Navedenom Odlukom i licima nemačke narodnosti konfiskovana je celokupna imovina sa izuzetkom onih koji su se distancirali od fašizma ili bili na strani NOB-a. Pod udar ove Odluke, prema zvaničnom tumačenju Predsedništva AVNOJ-a objavljenom u „Službenom listu DFJ“, br. 39/1945, došli su oni državljani Jugoslavije nemačke narodnosti, koji su se pod okupacijom deklarisali ili važili kao Nemci, bez obzira da li su pre rata kao takvi istupali ili su važili kao asimilirani Hrvati, Slovenci ili Srbi. I pored pomenutog tumačenja kojim se želelo sprečiti početno, frontalno i bezrezervno, oduzimanje građanskih prava i imovine od svih lica nemačke pripadnosti, podozrivost i revanšizam prema toj nacionalnoj grupi bili su takvi da je „najviše zloupotreba nastalo prilikom zaposedanja te imovine jer je ona tretirana kao fašistička, odnosno neprijateljska, i prema njoj je postupano bez potrebnih obzira“.[12] Tako, u najvećem broju slučajeva nije se ispitivalo i utvrđivalo da li su zaista konfiskati nemačke nacionalnosti već se ova okolnost cenila prema prezimenu dotičnog lica, pri čemu u mnogim slučajevima to uopšte nisu bila nemačka nego mađarska, češka ili druga prezimena, nisu se uzimali u obzir propisani izuzeci za ta lica, itd.

Na osnovu Odluke od 21. novembra 1944. godine i znatan deo imovine stranih lica stavljen je pod upravu (sekvestar) države da bi i ta imovina naknadno prešla u državnu svojinu.

Dekonfiskacija[uredi]

Dekonfiskacija je proces suprotan konfiskaciji. Predstavlja proces povraćaja imovine oduzete konfiskacijom u natruralnom obliku (naturalna dekonfiskacija) ili u vidu finansijske nadoknade za oduzete pokretne i nepokretne stvari (finansijska dekonfiskacija).

To je uži pojam od pojma restitucija i može deo opšteg procesa restitucije, kako je to učinjeno u većini postkomunističkih zemalja u procesu tranizicije.

Dekonfiskacija se može ostvariti i pojedinačni postupkom stavljanja van snage sudke ili administrativne odluke kojom je prethodno izrečena mera konfiskacije.

Po pravilu dekonfiskacija se ne sprovodi kada je imovina konfiskovana kao stečena izvršenjem krivičnog dela, ili učešćem u okupacionim snagama tokom ratnih dejstava.


Izvori[uredi]

  • Zakon o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacija ("Službeni list FNRJ“, br. 61/1946 od 30.7.1946. godine)
  • Dr B. Petranović: „Politička i ekonomska osnova narodne vlasti u Jugoslaviji za vreme obnove“, Beograd 1969.