Rat na Kosovu i Metohiji

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Косовски рат)
Idi na: navigaciju, pretragu
Rat na Kosovu i Metohiji
Deo
Na slici: srušeni generalštab Vojske Jugoslavije, kola prekrivena ruševinama, grob ubijenih boraca OVK i američki F-15 koji poleće.
Na slici: srušeni generalštab Vojske Jugoslavije, kola prekrivena ruševinama, grob ubijenih boraca OVK i američki F-15 koji poleće.
Vreme: 22. april 199610. jun 1999.
Lokacija: SR Jugoslavija
Uzrok rata: Albanski separatizam
Rezultat: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija postaje međunarodni protektorat Ujedinjenih nacija, u sastavu SRJ (Srbije)
Promene u teritoriji:
Sukobljene strane
Flag of FR Yugoslavia.svg
SR Jugoslavija
UCK KLA.svg
Oslobodilačka vojska Kosova
FARK
NATO
NATO
Zapovednici
Slobodan Milošević
(predsednik SRJ)
Dragoljub Ojdanić
(načelnik generalštaba Vojske Jugoslavije)
Nebojša Pavković
(komandant Treće armije VJ)
Vladimir Lazarević
(komandant Prištinskog korpusa VJ)
Hašim Tači
(politički predstavnik OVK)
Sulejman Selimi
(načelnik štaba OVK do maja 1999.)
Agim Čeku
(načelnik štaba OVK od maja 1999.)
Vesli Klark
glavni komandant NATO snaga u Evropi
Havijer Solana
(generalni sekretar NATO pakta)
Jačina
14.000 na KiM Preko 20.000 OVK gerilaca
Gubici
1.002 vojnika (659, od čega 2 ruska dobrovoljca) i policajca (343) (1. januar 1998. - 10. jun 1999)
271 od dejstava NATO[1]
2.000+ OVK gerilaca, 4 aviona NATO
{{{podaci}}}

Rat na Kosovu i Metohiji ili Kosovski sukob označava dva paralelna oružana sukoba oko srpske pokrajine Kosovo i Metohija u drugoj polovini devedesetih godina dvadesetog veka. Prvi je bio sukob albanskih terorista iz redova Oslobodilačke vojske Kosova sa jedne strane i jugoslovenskih snaga bezbednosti sa druge (199699), a drugi sukob je bombardovanje vojnih i civilnih ciljeva na Kosovu i Metohiji i širom SRJ od strane NATO pakta predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama (24. mart 199910. jun 1999).

Intervencija NATO pakta je izvršena bez dozvole Ujedinjenih nacija, a povod za intervenciju bile su optužbe da jugoslovenske i srpske vlasti planski vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca i neprihvatanje sporazuma iz Rambujea od strane jugoslovenskih vlasti. Rat je okončan donošenjem Rezolucije 1244 po kojom je Jugoslavija privremeno predala suverenitet nad Kosovom i Metohijom Misiji Ujedinjenih nacija na Kosovu. Kosovski Albanci su 17. februara 2008. jednostrano proglasili nezavisnost Kosova, što Srbija ne priznaje.

Po mnogima, ovaj rat je nastavak i deo ratova, koji su doveli do raspada bivše Jugoslavije, za koje se verovalo da su okončani Dejtonskim sporazumom.

Pozadina sukoba[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Istorija Kosova i Metohije, Velika Albanija i Raspad SFRJ

Međuetnički sukobi između Albanaca i Srba počinju nakon Velike seobe Srba te opšte promene etničke strukture na Kosovu i Metohiji.[2] Do početka Drugog svetskog rata, Srbi na Kosovu i Metohiji su bili podvrgnuti pojedinačnom i masovnom teroru Albanske populacije, sa dokumentovanim slučajevima ubistava, ranjavanja, silovanja, pljačke, paljenja kuća i sela i proterivanja.[2] Tokom Prvog svetskog rata dešavali su se upadi Kačaka sa teritorije Albanije na područje Metohije, kao i napadi lokalnog stanovništva albanske nacionalnosti na trupe i civile Kraljevine Srbije.[2] Povratkom srpske vojske posle Albanske golgote i proboja na solunskom frontu, tada inkorporirane u jugoslovensku, dolazi do otpora Kačaka koji je nemilosrdno i u krvi ugušen.[3] U periodu između dva svetska rata Kraljevina SHS a kasnije i Kraljevina Jugoslavija otpočele su kolonizaciju Kosova i Metohije iz manje razvijenih i pasivnih krajeva, što je izazvalo otpor Albanaca i donekle promenilo etničku strukturu.[2] U Albaniji, kao i u mnogim drugim zemljama u tom periodu, se javljaju nacionalistički pokreti, odnosno nacionalno buđenje. Oni za cilj imaju proterivanje kolonista i starosedelaca nealbanske nacionalnosti, te pripajanje Kosova i Metohije Albaniji, odnosno stvaranje Velike Albanije.[2] U suštini, nacionalistički pokret Albanaca je svoje ciljeve kao i sredstva (metode) postizanja tih ciljeva oformio stvaranjem Prve, Druge i Treće prizrenske lige.

Pre, tokom i nakon Drugog svetskog rata područje Kosova i Metohije je u političkom, demografsko-etničkom, vojnom i ekonomskom smislu bilo izuzetno nestabilno. Majorizacija albanske populacije nakon završetka albanske pobune u Bajgori i Drenici i uništenja Balista 1944—1952. uzimala je maha, delom i zbog otvorene granice ka Albaniji i zamisli inkorporacije Albanije u tadašnju SFRJ, odnosno stvaranja velike federacije. Tokom druge polovine 20-og veka primećeni su pritisci na preostale nealbanske porodice, onemogućavanjem mirnog života, uništavanjem pokretne i nepokretne imovine i tihim terorom, što je i dovelo do odlaska oko 100.000 Srba i drugih nealbanaca sa Kosova i Metohije do 1987.[4][2] Albanska većina je vršila aktivnu diskriminaciju Srba i Crnogoraca te dovela iste u izuzetno tešku situaciju krajem 1980-ih, na šta je uticala i loša ekonomska situacija i kriza u kojoj se našla SFRJ nakon Titove smrti.[5][6]

U Prištini su 11. marta 1981. izbile izuzetno nasilne i rušilačke demonstracije Albanaca koje su sa parolama Kosovo Republika i Trepča radi, Beograd se gradi zahvatile celo Kosovo i u krvi ugušene od strane policije i vojske. Ukupno je oko 11 Albanaca ubijeno tokom nereda koji su se pretvorili u oružani sukob a preko 4200 uhapšeno. Poginuo je i jedan policajac a preko pedeset demonstranata i nekoliko policajaca ranjeno.[7] Ovo je ostavilo teške posledice po stabilnost zemlje i stvorilo preduslove za buduće konflikte i sukobe.[8] Albanci su, uživavši etničku većinu, zahtevali veća prava i veću samostalnost pokrajine. Prvi ozbiljniji politički okršaji su se odigrali u periodu 1987-91. godine. Komunističko rukovodstvo nije bilo sposobno da reši međuetničke tenzije koje su često i prikrivane i umanjivane. Neki od najznačajnijih trenutaka, kako u novijoj istoriji Srbije, tako i u usponu Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika predsedništva SR Srbije, dogodili su se 1987. i 1989. godine. Najpre je u Kosovu Polju, na mitingu i sastanku sa partijskim rukovodstvom i predstavnicima Srba sa KiM Milošević izgovorio reči koje su ga uzdigle na političkom polju i otpočele postepenu destabilizaciju i borbu za prevlast u rukovodstvu Komunističke partije u Srbiji.[9] Nakon toga, na proslavi 600 godina Kosovske bitke 28. juna Milošević na Gazimestanu održao jedan od najvećih mitinga u istoriji države pred oko milion ljudi.[10] Zatim su usledili i ustavni amandmani, kojim je SR Srbija povratila nadležnosti koje su joj oduzete federalnim ustavom iz 1974. godine. Ovaj ustav je autonomnim pokrajinama Vojvodini i Kosovu garantovao položaj sličan kao i ostalim republikama članicama SFRJ, iako to nije zvanično potvrđeno. Osamdesetih su ove dve pokrajine imale zasebna mesta u predsedništvu. Ukidanje ovih privilegija najpre je izazvalo protest kosovskih Albanaca, a potom, kad je počeo raspad SFRJ, prvi put je zahtevana nezavisnost. Usledile su masovne demonstracije Albanaca 28. marta 1989. koji su zahtevali povraćaj na prethodno stanje i vraćanje nadležnosti pokrajine, koje su oštro i u krvi ugušene od strane snaga reda SFRJ, i kojom prilikom je poginulo 22 demonstranta i dva policajca.[11] Osim etničkih Kosovo i Metohiju su pritiskali i ekonomski problemi, gde je pokrajina bila jedan od najsiromašnijih krajeva tadašnje SFRJ.

Od uvođenja višestranačja u Jugoslaviji, Albanci su bojkotovali srpske vlasti. Bojkotovan je, između ostalog, i popis stanovništva 1991. Vođa albanskog otpora bio je Ibrahim Rugova, književnik i lider DSK, od 1990. predsednik nepriznate republike Kosovo, koju je 1989, proglasio albanski deo raspuštene skupštine Kosova i Metohije. Paralelno sa zvaničnim organima Republike Srbije, kosovski Albanci su organizovale paralelne strukture vlasti i školstva. Ipak, problem Kosova i Metohije nije bio u žiži svetske javnosti sve dok su trajali sukobi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Ovi ratovi tokom raspada SFRJ, kasnije uvođenje ekonomskih sankcija Saveznoj Republici Jugoslaviji su dodatno otežale život stanovništva. Sa kulturoloških i socijalnih strana došlo je do krimogenizacije društva, ostavljene su teške posledice po socijanu sigurnost građana i siromašenja zemlje.

Predstavnici Republike Srbije i kosovskih Albanaca su 1996. postigli dogovor o povratku albanskih đaka iz improvizovanih škola u državne škole. Punih godinu dana nijedna strana nije primenila ništa od dogovorenog. U jesen 1997. albanski studenti su započeli demonstracije, koji su se pretvorili u nemire. Studenti su tražili da im se omogući preuzimanje Univerzita u Prištini i školovanje van sistema Republike Srbije.

Borbe OVK i srpskih snaga[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Oslobodilačka vojska Kosova

Prvi sukobi[uredi]

Gotovo neprimećeno u medijima, rat na Kosovu je otpočeo 22. aprila 1996. godine, sukobima između albanskih gerilaca iz OVK, koji su finansirani od strane albanske dijaspore, i jugoslovenske policije. Sa oko 150 pobunjenika OVK je 1996. otpočela oružane napade u Prištini, Vučitrnu, Kosovskoj Mitrovici, Peći, Suvoj Reci, Podujevu i drugim mestima na Kosovu i Metohiji.[12] Najveći deo naoružanja OVK je poticao iz Albanije, kada su vojna skladišta albanske vojske opljačkana tokom nemira zbog kraha piramidalnog sistema banaka. Oružje je krijumčareno preko teško prohodnih planina na jugoslovensko-albanskoj granici. OVK je takođe imala centre za obuku na teritoriji Albanije.

Većinu prvih žrtava OVK činili su Albanci koji su bili pripadnici MUP Srbije ili su na neki drugi način sarađivali sa vlastima Republike Srbije. Početkom 1997., 16. januara, podmetanjem bombe ispod automobila teško je ranjen tadašnji rektor Prištinskog univerziteta Radivoje Papović.[12] U jesen 1997. pripadnici OVK su izveli niz napada na patrole i stanice MUP Srbije tako da je do oktobra iste godine stradalo oko 30 ljudi.[12] Napadi su vršeni lakim pešadijskim naoružanjem i tromblonskim minama. Specijalni američki predstavnik Robert Gelbart je 23. februara 1998. u Beogradu izjavio da je „OVK bez ikakve sumnje teroristička organizacija“.[13][14] OVK je delovala kao skupina više nepovezanih grupa, među kojima najvažnije je bila drenička grupa na čijem čelu je bio Adem Jašari. Početkom 1998. broj pripadnika OVK porastao je na oko 500.[traži se izvor od 10. 2013.] Posle nekoliko napada na pripadnike MUP i neuspešne akcije hvatanja Jašarija 22. januara, policija je 5. marta 1998. opkolila Jašarijevu kuću u selu Donje Prekaze. Jašari je ubijen u sukobu, a poginulo je još oko 50-60 osoba, među kojima i žene i deca.[14][15]

Ovaj sukob je homogenizovao Albance, koji su se od tog događaja masovnije priključivali OVK, a SAD i Evropska unija su optužile Srbiju za prekomernu upotrebu sile.[traži se izvor od 10. 2013.] Zahteve i pritiske za međunarodno posredovanje u krizi i dovođenje verifikatorske misije ili manjih snaga, a vladajuća koalicija u Srbiji je pored organizovala referendum 23. aprila 1998. godine i nakon kampanje u kojoj je bilo nemoguće čuti suprotan stav, sa 95% glasova je odlučeno da strane snage ne dođu na Kosovo. Srpski politički vrh je pokušavao da pregovara sa albanskim vođstvom, na koje su Albanci odbijali da dođu, pravdajući se akcijama MUP Srbije protiv civila. Nakon nekoliko nodržanih sastanaka, predsedavajući srpske delegacije Ratko Marković je pozvao i predstavnike ostalih kosovskih manjina.

U isto vreme formirana je nova republička vlada, predvođena Socijalističkom partijom Srbije i Srpskom radikalnom strankom. Vlada levice i desnice bila je izrazito protiv mešanja Zapadnih sila u rešavanje pitanja Kosova i Metohije smatrajući da je to unutrašnje pitanje SRJ, a istovremeno su povećali vojni i policijski budžet.

Intenziviranje sukoba[uredi]

Početkom leta 1998. OVK je imala oko 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manje varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[traži se izvor od 10. 2013.] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije. U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim razgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji. U isto vreme, Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe. Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom Odlučni orao.

Ohrabrena intervencijom Zapada, OVK je 28. juna, 3 dana nakon susreta američkog izaslanika Ričarda Holbruka sa predstavnicima OVK u selu Junik, zauzela rudnik uglja Belaćevac udaljen 15 km od Prištine i tom prilikom oteli 9 radnika. Ugljenokop je snabdevao ugljem kosovske termoelektrane, pa je policija bila prisiljena da ga brzo povrati. MUP Srbije je povratio rudnik 1. jula. Sudbina otetih radnika je još uvek nejasna.

Selo Kijevo u Drenici, na magistralnom putu Priština - Peć, u to vreme je bilo pod totalnom blokadom od strane OVK. Teroristi su tokom jednomesečne opsade svakodnevno izvodili napade na srpsku policiju i civile u tom selu. OVK je napravila obruč oko Kijeva sa ciljem da uništi lokalnu policijsku jednicu. Tokom tih borbi poginulo je više osoba, među kojima i direktor škole u Kijevu, Radoš Spasić. Policija je izvela akciju deblokade sela 3. jula i tom prilikom OVK je razbijena a Kijevo, koje je Ričard Holbruk nazvao najopasnijim mestom u Evropi, je deblokirano čime je spašeno 100 srpskih civila i 50 policajca. [16]

U selu Lođa, 6. jula izvršen je teroristički napad iz zasede na policajce kada su ubijena 3 policajca, 2 su zarobljena i kasnije zverski ubijena a 9 je ranjeno.[traži se izvor od 01. 2014.]

U ranim jutarnjim časovima 18. jula 1998. na području karaula Đeravica i Košare 700 do 800 terorista sa oružjem natovarenim konjima ušla je na teritoriju SRJ. U sukobu sa VJ stradalo je 36 terorista kao i jedan razvodnik VJ je bio ranjen, a zaplenjena je veća količina naoružanja.[17][18]

Cilj OVK u julu 1998. je bio da osvoje barem jedan veći grad. Izbor je pao na Orahovac, u kom nije bilo garnizona VJ ili jače stanice policije. Napad na Orahovac je počeo 17. jula 1998. Pripadnici MUP-a Srbije su bili blokirani u stanici i u hotelu. Posle dvodnevnih borbi, vojska i policija su ponovo ovladale Orahovcem. Pravoslavni manastir Zočište, 5 km od Orahovca, u kom su se čuvale mošti svetog Kozme i Damjana, je opljačkan i srušen, a monasi su odvedeni u logor OVK. OVK se povukla prema Mališevu i Drenici i sa sobom kao taoce odvela oko 80 ljudi. Iz te grupe je, posredovanjem Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, kasnije pušteno četrdesetak žena i deca, dok su se ostali vodili kao nestali.

Ofanziva VJ i srpske policije[uredi]

Nakon osujećivanja zauzimanja Orahovca, srpske snage su preuzele inicijativu. Već 28. jula policija sa tri strane ulazi u Mališevo u kome se nalazilo jedno od sedišta OVK. OVK nije ozbiljnije branio Mališevo već se povlači zajedno sa desetak hiljada meštana i izbeglica. Tokom avgusta je policija pod svoju kontrolu stavila i najveći deo Drenice. Dana 6. avgusta policija ulazi u strateški važno selo Likovac a 15. avgusta policija je ušla u utvrđeni Junik,[19] nakon čega je 18. avusta policija objavila da kontroliše čitavu teritoriju Kosova i Metohije. Ipak borbe su se nastavile u planinskim krajevima, na Nerodimki, Čičavici i kosovskom delu Kopaonika.[20]

Novi napadi OVK polovinom avgusta su pokrenuli srpsku operaciju u delu Kosova južno od puta Priština-Peć. Ovo je dovelo do osvajanja Klečke 23. avgusta i otkrića krematorijuma u kojima je OVK spalio tela svojih žrtava. 1. septembra OVK je napala u okoliko Prizrena, pokrenuvši akciju jugoslovenske vojske u toj oblasti. U prvoj polovini septembra, aktivnosti OVK su prvi put prijavljene u severnom Kosovu oko Podujeva. Krajem septembra, vojska i MUP su izvele odlučnu akciju da isteraju OVK iz severnih i centralnih delova Kosova i Dreničke doline. Krajem septembra snage vojske i policije oslobađaju Glogovac.

Sve ovo vreme su iz država NATO pakta stizale su pretnje vojnom intervencijom. Kako se situacija pogoršavala, u oktobru, pod prvom pretnjom bombardovanja od strane NATO pakta, Milošević je odobrio verifikatorsku misiju OEBSa. Ipak, Jugoslaviji su SAD i EU uveli nove međunarodne sankcije (ono što je poznato široj javnosti kao „Druge sankcije“, dok se pod „prvim“ podrazumevaju sankcije UN-a 1991-95), koje su bez obzira na okončanje sukoba naredne godine ukinute tek nakon odlaska Miloševića sa vlasti krajem 2000. godine.

Dana 14. decembra jugoslovensko-albansku granicu probao je da pređe veći broj pripadnika OVK. Vojska Jugoslavije postavila je zasedu i došlo je do sukoba u kome je stradalo 37 terorista.[21]

Na srpskoj strani borili su se i strani dobrovoljci, među njima i oko 40 Jevreja.[22] Prema izveštaju OSCE iz decembra 1999, pre proleća 1999: Jugoslovenske i srpske vojne i bezbedonosne snage su usmeravale svoja dejstva primarno prema zajednicama na Kosovu koja su se nalazila u oblastima tranzitnih ruta kojima su prolazili borci OVK-a ili u kojima su se nalazile baze OVK. [23] Jednom rečju pre 24.marta 1999, nije postojalo sistematsko etničko čišćenje oblasti u kojima su živeli etnički Albanci.

Pregovori u Rambujeu i slučaj Račak[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Sporazum iz Rambujea i Slučaj Račak
Američki sekretar odbrane Vilijam Koen i generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovaraju u Pentagonu 15. marta 1999. o koracima alijanse u slučaju da vlada Jugoslavije odbije da potpiše sporazum iz Rambujea

I pored popuštanja jugoslovenske strane, NATO, a pre svih SAD, koje su latentno podržavale OVK su krajem 1998. godine rasporedili oko SRJ velike vazdušne snage, a povećana je i borbena gotovost drugih vojnih vidova. Najveći broj aviona bio je raspoređen u američkim bazama u Italiji, pre svega u Avijanu. U Jadransko more je uplovio izvestan broj nosača aviona i podmornica, pre svega američkih i francuskih. Kako su se sukobi na Kosovu nastavili, Kontakt grupa je organizovala mirovne pregovore u dvorcu Rambuje, blizu Pariza, u februaru 1999. godine. U početku je jugoslovenska strana bila bliže potpisivanju ponuđenog dokumenta, koji je zahtevao raspoređivanje manjeg broja snaga UN-a na Kosovu uz prisustvo jugoslovenskih snaga. Albanci su odmah odbacili predlog. Međutim, posle nekoliko dana, Milošević je, prema nekim navodima, lično zabranio potpisivanje ponuđenog dokumenta, pravdajući to suverenitetom i teritorijalnim integritetom. U jednoj izjavi, dok je prisustvovala pregovorima, tadašnji američki državni sekretar, Madlen Olbrajt, izjavila je da bi bilo najbolje da obe strane potpišu dokument, ali ukoliko se desi da niko ne potpiše, Kontakt grupa bi izvršila pritisak. „Međutim“, dodala je, „ukoliko Albanci ne potpišu, a Srbi to učine, mi (SAD) ćemo im ukinuti finansijsku pomoć. Ukoliko se desi obrnuto, mi ćemo bombardovati Jugoslaviju“. Već je tada postalo jasno da je intervencija ograničena na pokrajinu isključena, te da je izvestan napad na celu zemlju. Povod za samu akciju je stigao 15. februara 1999., kada su srpske specijalne snage pobile izvestan broj ljudi u civilnoj opremi u selu Račak. Do danas, zvaničan stav Srbije jeste da su to bili maskirani pripadnici OVK, međutim članovi verifikatorske misije OEBS-a su izvestili da je to bio akt etničkog čišćenja. Novonastalu situaciju, iskoristili su američke diplomate, pre svih Madlen Olbrajt, koja je izvršila uspešan pritisak na vođu albanske delegacije- Hašima Tačija- albanska delegacija je potpisala predlog sporazuma. Početkom marta, misija OEBS-a se povukla sa Kosova, najavljujući time da se međunarodna zajednica i definitivno odlučila za ratnu opciju kako bi rešila pitanje statusa pokrajine. 22. marta, veliki broj stranih medija je počeo da izveštava kako je vojna akcija sasvim izvesna. Naredni dan, 23. mart, bio je posebno dramatičan. Američki izaslanik za Balkan, Ričard Holbruk, došao je u Beograd kako bi navodno „ubedio Miloševića da pristane na predlog iz Rambujea“.[24] Detalji sastanka su do danas nepouzdani i kontroverzni. Holbruk je u jednom intervjuu izjavio da je Milošević svojim hladnokrvnim stavom izazivao rat, govoreći da je to već „gotova stvar“, te da on nije imao drugog izbora nego da napusti zemlju i da znak američkim i NATO snagama za akciju. Vojni analitičari, pak, tvrde da je ova poseta bila plod medijske manipulacije, te da je Holbruk praktično došao da Miloševića obavesti da je odluka već donesena. Te večeri, premijer Jugoslavije, Momir Bulatović je objavio neposrednu opasnost od ratnog stanja. Generalni sekretar NATO-a, Havijer Solana odobrio je napade.[24] Naredni dan civilno stanovništvo cele zemlje je provelo u iščekivanju napada.

NATO bombardovanje SRJ 1999.[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak NATO bombardovanje SRJ

NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije trajalo je od 24. marta do 10. juna 1999. godine i deo je kosovskog rata 1996—1999. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operacija „Namerna sila“ 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata.

Lokacije na Kosovu i jugu Centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine

NATO je 24. marta 1999. godine u 20 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ. Savezna vlada je odmah uvela vanredno i ratno stanje. Crna Gora je nekoliko dana kasnije objavila da ovo stanje na njenoj teritoriji ne postoji, jer do ozbiljnijih ratnih dejstava u toj republici nije ni došlo. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve, manastiri i drugi objekti. NATO snage su tokom bombardovanja koristile municiju sa osiromašenim uranijumom[25][26], kao i kasetne bombe[27][28]. Pored toga, ovo je bio i prvi rat u kome je korišćen stelt-bombarder tada najnovije generacije, B-2, koji je poletao direktno iz baze u SAD, naoružan satelitski navođenim bombama ili raketama. Navodno su upravo bombarderi ovog tipa pogodili zgrade RTS-a i kineske ambasade u Beogradu.

Početkom juna, Milošević je iznenada otpočeo nove, dotada najsloženije pregovore. Tehnički, novi predlog je nastao kao plod razgovora finskog predsednika, Martija Ahtisarija i ruskog predstavnika, Viktora Černomidrina. Predlog su u Beograd doneli njih dvojica i američki diplomata, Strob Talbot. Ubrzo, on je verifikovan na sednici G8, kao i na sednici jugoslovenskog parlamenta. Tekst je prosleđen vojnim delegacijama NATO-a i VJ, koji su u Kumanovu, u NATO-ovom kampu pregovarale oko detalja sporazuma.

Napadi su obustavljeni 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. SB UN je doneo rezoluciju 1244, čija suština je u tome da Kosovo i Metohija ostaju u sastavu SRJ (danas Srbije), ali i da državna administracija prestaje da ima uticaj na pokrajinu.

Kosovski rat predstavlja prvi rat koji su nemačke oružane snage vodile od završetka Drugog svetskog rata.

Iznenađenje je nastalo 12. juna, kada su se na Kosovu najpre i to u velikom broju našle ruske snage, iako je dogovorom bilo jasno predviđeno da one čini simboličan deo međunarodnih snaga, tj. da NATO bude vojni predvodnik mirovne misije. Dogovorom NATO-a i Rusije, ove snage su vremenom redukovane, da bi se kasnije u potpunosti povukle iz pokrajine.

Posledice[uredi]

Ekonomski eksperti iz Grupe-17 procenili su štetu na oko 100 milijardi dolara. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten.

NATO je prilikom bombardovanja Srbije koristio municiju sa osiromašenim uranijumom, kao i kasetne bombe. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km2.[29][30] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[31]

Prema rezultatima Komesarijata za izbeglica Republike Srbije i UNHCR, posle okončanja NATO ratnih dejstava i stacioniranja međunarodnih snaga na Kosovu Metohiji, sa ovog područja je do 2000. godine raseljeno 187.129 lica, na druge teritorije Jugoslavije. Najveći intezitet raseljavanja dogodio se u junu 1999. godine. Posmatrano po okruzima, najveći broj raseljenih lica je iz Kosovskog okruga, sa koga je do 2000. godine raseljeno 78.881, od čega je gotovo polovina raseljena iz Prištinske opštine (35.942 lica). Većina raseljenih lica smestilo se u Beogradskom, Raškom i Pčinjskom okrugu.[32]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Klub generala i admirala Srbije: Vojska Jugoslavije u odbrani od agresije NATO 1999. knjiga prva, pp. 65
  2. ^ a b v g d đ Kecojević (), str. 155-188.
  3. ^ Judah (2008), str. 42.
  4. ^ Petrovic, Ruza; Marina Blagojevic. „Preface“. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija. 
  5. ^ Rise of Tension in Kosovo Due to Migration, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  6. ^ „Expert report by Audrey Helfant Budding given to the ICTY for the prosecution against Slobodan Milosevic, part 4“ (PDF) Приступљено 11. 1. 2013.. 
  7. ^ „Vreme 1000 - Prilog kulturi secanja: Mesec mart u Srbiji“. Vreme.com Приступљено 11. 1. 2013.. 
  8. ^ Nenad Pejić (27. 2. 2008.). „Raif Dizdarević: Velika prevara“. Slobodnaevropa.org Приступљено 11. 1. 2013.. 
  9. ^ Nation (2003), стр. 93.
  10. ^ Zirojević 2000
  11. ^ Kola (2003), стр. 181-182.
  12. ^ а б в Nation (2003), стр. 226.
  13. ^ Nation (2003), стр. 228.
  14. ^ а б Judah (2008), стр. 81.
  15. ^ Kola (2003), стр. 333.
  16. ^ „Наша борба: Полиција преузела контролу над Кијевом и околином, 4. јул 1998, приступљено децембра 2012“. Yurope.com Приступљено 11. 1. 2013.. 
  17. ^ „Бела књига, pp. 8“. Srpskapolitika.com Приступљено 11. 1. 2013.. 
  18. ^ Đorđe Jeftić: Albanski terorizam i rat na Kosmetu 7
  19. ^ „Stefan Troebst: THE KOSOVO CONFLICT, 1998, pp. 12“ (PDF) Приступљено 11. 1. 2013.. 
  20. ^ „Deset Miloševićevih godina u deset slika (9), 20. novembar 1999“. Vreme.com Приступљено 11. 1. 2013.. 
  21. ^ „Stefan Troebst: THE KOSOVO CONFLICT, 1998, pp. 17“ (PDF) Приступљено 11. 1. 2013.. 
  22. ^ „Kosova Crisis Center“. Alb-net.com. 11. 6. 1999. Приступљено 24. 6. 2010.. 
  23. ^ Le Monde diplomatique, mart 2000, 13. Kao i u : Tzvetan Todorov, Hope and Memory: Reflections on the twentieth century, PUS 2003, 252.
  24. ^ a b „www.glas-javnosti.co.yu - arhiva“. Arhiva.glas-javnosti.rs Приступљено 24. 6. 2010.. 
  25. ^ „Jugoslavija, NATO i osiromaseni uranijum“. Vreme.com Приступљено 24. 6. 2010.. 
  26. ^ „Osiromaseni uranijum u Jugoslaviji - Homepage“. Members.tripod.com Приступљено 24. 6. 2010.. 
  27. ^ „Blic Online | Kasetne bombe prete sa šest lokacija“. Blic.rs Приступљено 24. 6. 2010.. 
  28. ^ „NATO Kasetne Bombe Pobile 100 Albanaca Na Kosovu: A Gdje Su Izrazi Gnjeva I Osude?“. Wsws.org Приступљено 24. 6. 2010.. 
  29. ^ „Koje su oblasti zagađene bombama“. B92.net. 26. 9. 2007. Приступљено 11. 1. 2013.. 
  30. ^ „NATO dao spisak o kasetnim bombama“. B92.net. 25. 9. 2007. Приступљено 11. 1. 2013.. 
  31. ^ „Blic Online | Ostala bez noge, dobila stan na 14 spratu“. Blic.rs Приступљено 24. 6. 2010.. 
  32. ^ Komesarijat za izbeglice i migracije Republika Srbija: „Registracija lica raseljenih sa Kosova i Metohije“, pristup 20.6.2013

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :