Kočina krajina
Iz projekta Википедија
Kočina krajina je bio naziv za kratkotrajno oslobođenu teritoriju Srbije od Otomanskog carstva od strane srpskih frajkora (dobrovoljačkih odreda) uz pomoć Austrije tokom Austrijsko-turskog rata 1788-1791. Rat se završio Svištovskim mirom, Austrija je dobila uzan pojas teritorije oko Cetingrada i Lapca, a turskim dahijama je zabranjen povratak u Smederevski sandžak.
Sadržaj |
[uredi] Pozadina
Od 1781. austrijski car Jozef II Habzburški i ruska carica Katarina Velika su u tajnom defanzivnom savezu protiv Turske.
Austrijanci su slali nekoliko misija u Srbiju radi prikupljanja podataka i pridobijanja stanovništva, posebno kneževa, sveštenika i trgovaca. Sve su uspešne (za razliku od onih u Bosni), jer je situacija krajnje haotična (spahije protiv janičara, janičari među sobom), a stanovništvo je nezadovoljno pogoršanjem svoga stanja (nasilno čiflučenje i janičarski zulumi), pa izlazi u susret Austrijancima nadajući se oslobođenju. Sve je više sitnih sukoba sa Turcima i prebega u Austriju.
1787. Turska objavljuje rat Rusiji. Austrija još nije spremna za rat, ali pokušava da iskoristi situaciju. Plan je bio da se pogranične tvrđave zauzmu na prepad uz pomoć mesnih Srba. U decembru propada pokušaj otvaranja beogradskih kapija. Od mnogih izbeglih Srba stvaraju se frajkori. U januaru 1788. je izveden još jedan neuspešan pokušaj.
[uredi] Tok rata
9. februara 1788. objavljen je rat, ali je efekat iznenađenja izostao i zauzeta je samo Ada Kale. Austrijanci ne žele ustanak u Srbiji, a frajkore ne smatraju za samostalne jedinice, ali kako im vojska nije bila spremna dešava se upravo suprotno – primorani su da im frajkori vode skoro sve operacije i podbunjuju stanovništvo na ustanak. Glavni austrijski cilj je Beograd koji hoće da zauzmu otsecanjem i iscrpljivanjem – zatvoriti puteve za pojačanja od Šapca i Požarevca. Sa svoje strane, Turci ne mogu ni da prikupe vojsku iz Rumelije.
Odred Koče Anđelkovića (od 400 do 500 ljudi) prelazi na dan objave rata iz Banata u Srbiju sa zadatkom da preseče carigradski drum. Za dve nedelje uzima Požarevac i Kolare, a zbog pobuna i opasnosti Turci beže i iz Palanke, Batočine i Bagrdana u koje Koča ulazi bez otpora. Austrijska vojska ostaje neaktivna (iščekuju da ruske pobede vežu tursku glavninu), pa se Koča povlači u Banat.
Koča Anđelković se vraća u martu 1788. sa 1.500 ljudi. Razbija tri turske vojske koje pokušavaju da učine put prohodnim. Unapređen je u kapetana, ali još nijedna austrijska jedinica ne ulazi u Srbiju što loše utiče na moral stanovništva. I pored pojačanja koje dovodi Jovan Branovački, Turci sa nadmoćnim snagama razbijaju blokadu u aprilu, a Koča se povlači u manastir Draču (kod Kragujevca). Novi napadi na konvoje ne uspevaju jer su Turci pojačali snage u Ćupriji i Jagodini.
U aprilu 1788. u Srbiju prelazi i frajkor pod majorom Mihailom Mihaljevićem koji istog meseca osvaja uz pomoć regularne austrijske vojske Šabac, a u junu uspeva da osvoji i Valjevo. Sa Mihaljevićem je i bački episkop Jovan Jovanović koji poziva na ustanak.
U junu Turci vraćaju Požarevac, a u julu se Koča pod borbom prebacuje u Banat; Hasan-paša u avgustu prelazi u Banat i pobeđuje graničarske jedinice i zauzima Dunav celom dužinom počev od Pančeva, a na severu skroz do Mehadije. U septembru je u boju kod Brzaske Koča zarobljen i pogubljen. Srbi beže u Austriju ili se razilaze kućama.
Austrijske snage bile su razvučene po celom ratištu i ostajale su neaktivne. Sa početkom rata upućen je proglas i muslimanskom stanovništvu da ostane mirno, obećavajući da će biti ravnopravno sa ostalim podanicima, posebno u verskim pitanjima. Korpus pod Lihtenštajnom (potom pod Laudonom) u Bosni je uspeo da za četiri meseca zauzme samo Drežnik, ogorčeno branjenu Dubicu i Novi. Rat je stao preko zime.
1789. Laudon je uspeo samo da zauzme Berbir (Gradišku). U avgustu preuzima vrhovnu komandu i potiskuje Turke iz Banata i u septembru opkoljava Beograd koji mu se predaje (uz slobodan prolaz za posadu) 9. oktobra. Zatim su zauzeti Smederevo, Požarevac i Kladovo sa većim delom severne Srbije do Studenice i Kruševca. Teret rata ponovo preuzimaju frajkori (glavni je Mihaljevićev).
[uredi] Kraj rata
1790. umire Jozef II. Zauzet je Cetingrad. Frajkori odvode sa sobom stanovništvo. Turci pokušavaju da ovo spreče, ali dolazi i do odmazdi.
Mirom u Svištovu Leopold II Habzburški se zadovoljio Cetingradom, Drežnikom i uskim pojasom zemljišta u Hrvatskoj (Lapac i Srb). Garantuje se opšta amnestija ustanicima. Frajkori se raspuštaju, a mnogi Srbi, razočarani Austrijom, čak se i vraćaju u Srbiju. Sultan Selim III (od1789.) zabranjuje povratak janičara u Smederevski sandžak.
Vuk Karadžić je zapisao: "Od Kočine krajine i Srbi ratovati umeju".
