Masakr u Kragujevcu

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Symbol thumbs upzel.svg Članak Masakr u Kragujevcu je predložen za dobar članak.
Slobodno komentarišite predlog i eventualno glasajte.
„Šumarice“ preusmerava ovde. Za spomenik, vidi Spomen park „21. oktobar“.
Nemački oficir pokazuje koga treba dokrajčiti.

Kragujevački oktobar ili Kragujevački masakr predstavlja masakr kojeg su nad civilnim stanovništvom Kragujevca i okolnih sela počinile jedinice nacističke Nemačke 19, 20. i 21. oktobra 1941. godine. U ovom zločinu je stradalo oko 3.000 stanovnika Kragujevca i okolnih mesta, a među njima je bilo i 300 kragujevačkih učenika i petnaestoro dece starosti između 8 i 15 godina. Nakon Drugog svetskog rata vladalo je mišljenje da je stradalo 7.000 civila. Prema podacima istoričara i nekadašnjeg kustosa muzeja u Šumaricama Staniše Brkića, tog dana je streljano 2.796 lica.

Streljanje je izvršeno kao odmazda za 10 ubijenih i 26 ranjenih nemačkih vojnika nakon sukoba sa pripadnicima partizanima i četnicima na pola puta između Bara i Ljuljaka. Nemački komandant Franc Beme 10. oktobra je izdao naredbu da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 ljudi, a za jednog ranjenog pedeset.[1] Po toj računici kao odmazdu trebalo je ubiti 2.300 ljudi. Naredbu je doneo komandant 749. puka čije je sedište bilo u Kraljevu major Oto Deš, a naredbu je prosledio komandantu 724. puka u Kragujevcu majoru Paulu Kenigu. Zločin su izvršile jedinice I bataljona 724. pešadijskog puka i III bataljona 749. pešadijskog puka.

U spomen na žrtve streljanja čitav prostor Šumarica je pretvoren u spomen-park. Memorijalni kompleks obuhvata površinu od 352 hektara, a oko njega vodi kružni put dužine 7 kilometara koji ide ka dolinama Erdoglijskog i Sušičkog potoka gde su se streljanja i odvijala. U okviru kompleksa nalazi se 10 spomenika (iako je prvobitno planirano da ih bude 30) podignutih na humkama streljanih.

Uzroci[uredi]

Obznana o odmazdi

Nakon sloma u Aprilskom ratu i kapitulacije, Jugoslavija je bila podeljena među silama Osovine. Hitler je okarakterisao Srbe kao glavne krivce za rat i podelio Srbiju na više okupacionih zona. Centralna Srbija i Banat pripale su državi Srbiji pod generalom Milanom Nedićem. Međutim, ta država je bila nemačka marioneta i Srbija je zapravo bila Nemačka okupaciona zona. Neorganizovane, manje grupe su od početka okupacije počela sa otporom.

Načelnik štaba Vrhovne komande Vermahta feldmaršal Vilhelm Kajtel, naređenjem od 16. septembra 1941, u ime Adolfa Hitlera insistirao je da se „za suzbijanje opšteg komunističkog ustaničkog pokreta“ u Srbiji, primene najoštrije mere i predložio da se „u ime odmazda za izgubljeni život svakog nemačkog vojnika na smrt strelja od 50 do 100 komunista.“[1]

Partizani i četnici su 29. septembra oslobodili Gornji Milanovac. Tom prilikom su zarobili određeni broj Nemaca iz 6. čete 920. bataljona zemaljskih strelaca koji su bili u gradu.[2] Nemačka komanda u Beogradu naredila je jednom od dva bataljona koji su se nalazili u Kragujevcu, 749. puku pod komandom kapetana Frica Fidlera da oslobodi zarobljene vojnike. Bataljon je dva puta bezuspešno pokušavao da oslobode vojnike, a u trećem pokušaju su stigli u Gornji Milanovac, ali tamo više nije bilo njihovih vojnika. Kao odmazdu spalili su grad i uzeli taoce.[2] Prilikom povratka, na pola puta između Bara i Ljuljaka došlo je do sukoba sa pripadnicima NOVJ i JVuO. Žrtvi je bilo na obe strane, a Nemci su izgubili 10 ljudi, dok je 26 ranjeno. To je bio povod za streljanje.[2]

Franc Beme

Nemački komandant Franc Beme 10. oktobra je izdao naredbu da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 ljudi, a za jednog ranjenog pedeset.[1] Po toj računici kao odmazdu trebalo je ubiti 2.300 ljudi. Naredbu je doneo komandant 749. puka sa sedištem u Kraljevu major Oto Deš, a naredbu je potom prosleđena komandantu 724. puka u Kragujevcu majoru Paulu Kenigu. Na predlog krajskomandanta Ota fon Bišofzhauzena odlučeno je da se streljalje izvrši po selima koja su Nemci nazivali „leglima bandita zaraženih komunizmom“, dok je sam Kragujevac bio relativno miran grad.[3]

Bišofshauzen je o tome pisao:[4]

Vikicitati ... pokušao sam da komandanta mesta majora Keniga pridobijem tako što sam mu predložio da se u bližoj i daljoj okolini Kragujevca opkole ona sela koja su Krajskomandanturi bila odavno poznata da su zaražena komunizmom, i da se iz njih povuče potreban broj ljudi za streljanje. On se sa mojim predlogom odmah složio i bilo ja načelno rešeno da se u nedelju sa I bataljonom 724. puka pretresu sela Grošnica i Beloševac. u ponedeljak imala su oba bataljona da u zajedničkoj akciji blokiraju sela Mečkovac, Maršić, Korman, Botunje, Donje i Gornje Komarice u čijoj se sredini nalazilo zloglasno brdo Parlog, gde je, prema podacima šumsko boravište bandi. Ako se tada ne dostigne određeni broj za streljanje, predložio sam da se pročešljaju druga komuzmom zaražena sela o kojima sam imao podataka.
({{{2}}})

Ratni zločin 19. oktobra u Grošnici, Maršiću i Mečkovcu[uredi]

Streljanje

Prva hapšenja usledila su već 18. oktobra kada je u Kragujevcu uhapšeno oko 66 Jevreja i komunista.[5] Pošto je taj broj bio i suviše mali, po naredbi krajskomandanta Ota fon Bišofzhauzena naređena su hapšenja po selima Mečkovac, Grošnica i Maršić. Dva bataljona nemačke vojske su zapalila pomenuta sela i pohapsila određeni broj ljudi.[2]

Prva masovna streljanja Nemci su izvršili u okolini Kragujevca na Svetog Tomu, 19. oktobra 1941. godine. Tog nedeljnog jutra u Grošnicu, Ilićevo i Maršić krenule su jedinice I bataljona 724. pešadijskog puka i III bataljona 749. pešadijskog puka.[6]

U selo Grošnicu oko 9 časova došlo je 12 kamiona sa nemačkim vojnicima, koji su bili podeljeni u dve grupe. Prva grupa je stala blizu stanice na samom ulazu u selo, dok je druga nastavila 9 kilometara dalje i stigla kod Vinjištanske ćuprije iznad seoske crkve. Drveni most koji je zbog konfiguracije terena bio važan za prolaz u gornji kraj sela, srušili su partizani nekoliko dana ranije. Dolazak velikog broja vojnika u selo izazivao je strah i paniku među meštanima. Takođe 2 do 3 dana pre tragedije, avion Nedićeve vlade je bacao letke da „ko sedi mirno kod kuće nema čega da se boji“.[7]

Nemačka kaznena ekspedicija počela je da hapsi ljude u svim delovima sela. Prva grupa koja je stala na ulazu u Grošnicu vršila je streljanje odmah u grupama od po nekoliko ljudi, dok je gornja nemačka grupacija imala drugačiji plan. Ljudi su hvatani u veće grupe, držani na livadi ili kraj puta sat ili dva i onda streljani. Prva grupa je streljana na brdašcu Ćava, koja se nalazi uz sami put. Tu je streljano i nekoliko seljaka iz Stanova koje su Nemci pokupili na putu ka Grošnici. U ovoj grupi preživeo je samo Dušan Janković.[8] Nemci su ukupno na silu prikupili 246 osoba i izveli na streljanje u nekoliko grupa. Likvidirali su 233 osobe dok je 13 lica preživelo streljanje. Sutradan, 20. oktobra jedno lice od ovih 13 preminulo je od posledica ranjavanja, tako da su Nemci u selu Grošnica streljali ukupno 234 osobe srpske nacionalnosti.[9]

Istoga dana, 19. oktobra, u 9:30 počela je racija u Maršiću. Treći bataljon 749. nemačkog pešadijskog puka je zatvorio sve izlaze iz sela i počeo da hapsi ljudi i odvodi ih u dvorište škole. Streljački vod je postavljen na uzvišenju Bubanj, a na udaljenosti od 20 metara postavljena su dva mitraljeza. Pre streljanja nemački vojnik je na srpskom održao govor o zločinu i kazni.[10] Nemci su na streljanje izveli 109 osoba. Likvidirali su 103 osobe dok je 6 lica preživelo streljanje.[9]

Treće selo je bilo Mečkovac (danas Ilićevo). Selo koje se nalazi na samom putu koji vodi ka Batočini i Lapovu bilo je iznenađeno racijom. Streljački vod je bio raspoređen u tri streljačka stava: ležeći, klečeći i stojeći,[11] a na streljanje je odvedeno 78 osoba. Likvidirno je 75 osoba dok su 3 lica preživela streljanje.[9]

Nemačke oružane snage su 19. oktobra 1941. godine izvršile ratni zločin streljavši u okolini Kragujevca, u selima Grošnica, Maršić i Ilićevo ukupno 412 civilnih lica srpske nacionalnosti.[9] Sahrana je obavljana dva dana bez povorki, a u Grošnici i bez sveštenika koji je i sam bio streljan. Vojnici u zelenim uniformama povukli su se u Kragujevac gde su nastavili svoju odmazdu, jedan od najvećih ratnih zločina Drugog svetskog rata.[12]

Racija u Kragujevcu[uredi]

Ne postoje tačni i precizni podaci o broju uhapšenih pošto su hapšenja vršena potpuno neselektivno. Ljudi su odvođeni sa njiva, iz crkava, škola, sa radnih mesta, a prema procenama uhapšeno je najmanje oko 5.000 ljudi, uglavnom civila koji nisu predstavljali nikakvu opasnost po okupacionu vojnu vlast. Hapšenja su vršena bez problema i gotovo bez otpora, ponajviše zahvaljujući „obećanjima“ Nemaca da je reč o rutinskim kontrolama čiji je cilj promena dokumenata, te da im njihova „nemačka kultura zabranjuje da vrše streljanja“. Na taj način je pasiviziran svaki vid otpora.[13] Uhapšeni su zatvarani u hangare 4 topovske šupe koje je koristio nekadašnji artiljerijski puk „Tanasko Rajić“. Na ulazu u krug Topovskih šupa ljudima su oduzimana dokumenta.

O prikazu kragujevačke tragedije postoje tri verzije; komunistička, zvanična nemačka, i ona koju je dao Marisav Petrović, komandant Petog dobrovoljačkog puka rodom iz sela Gradca nedaleko od Kragujevca, u jednom pisanom izveštaju.

Nemci hapse građane za streljanje u Kragujevcu uoči 21. oktobra 1941. Među uhapšenim su i učenici razreda V/3.

Izveštaj o stanju u Kragujevcu koji je sastavio 20. oktobra 1941. godine krajskomandant Bišofshauzen poslat je u glavnu komandantu Srbije. On u izveštaju navodi broj mrtvih i ranjenih Nemaca (9 mrtvih i 27 ranjena). Iznosi podatke o hapšenjima, koja su počela 18. oktobra u kasnim večernjim časovima. Hapšenja su vršena po spiskovima. Prvo su pohapšeni svi muškarci sa spiska i Jevreji, te izvestan broj komunista, sve ukupno 70 lica. Pošto ovaj broj ni izdaleka nije odgovarao broju od 2.300 osoba koliko je trebalo streljati u znak odmazde, odlučeno je da se potreban broj prikupi nasumičnim hapšenjima po ulicama, trgovima i kućama.[14]

S tim u vezi 20. oktobar 1941. godine izvršena je masovna racija po ulicama Kragjevca u kojoj su pohapšeni svi muškarci starosto od 16 do 60 godina i odvedeni u logor. U izveštaju kapetana Bišofshauzena nigde se ne spominje učešće bilo kojih srpskih organa ni u hapšenju stanovništva, ni u streljanjima. I inicijativa i njeno izvođenje delo su Nemaca. Srpski istoričar Đoko Slijepčević u svojoj knjizi „Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata“ piše da su Nemci 20. oktobra rano ujutro, oko pet časova, blokirali osnovnu školu gde je bio V Dobrovoljački odred, koji se nije mogao pojavljivati izvan zgrade. Blokada škole trajala je sve do 15 časova, tj. do završetka racije.[15]

Marisav Petrović je zajedno sa Milošem Vojnovićem, koji je došao u Kragujevac sa ciljem da formira X Dobrovoljački odred, otišao do nemačke Krajskomandanture da se obavesti o razlozima blokade i sabiranja građana. U Krajskomandanturi su doznali da je naređena odmazda za 10 poginulih i 26 ranjenih Nemaca i da će zbog toga biti streljano 2.300 ljudi. Zaprepašćeni ovom strašnom vešću Petrović i Vojinović odlaze do majora Keniga, šefa kaznene ekspedicije, koji prek i ljut, odbija da razgovara sa njima.

U svom izveštaju Marisav Petrović piše:[16]

Vikicitati Na dan 19. oktobra izjutra u čitavom gradu počela je racija. Nemci su sve muškarce od 16 do 60 godina pohapsili i zatvorili u artiljerijsku kasarnu kod Sajmišta. Hapsili su sve odreda; po kućama, na ulici, u kafani, đake i profesore u školi, činovnike iz svih nadleštva pa i radnike koji su radili na ulicama i Lepenici. Bilo je uhapšeno preko 6.000 ljudi.“
({{{2}}})

Dalje, Marisav Petrović navodi da mu je 19. oktobra komandant kaznene ekspedicije tražio da u toku dana sastavi spisak komunista i „onih koji šire propagandu“. On se obratio gradskom predstavništvu gradske policije koja mu je dala spisak od 60 ljudi koji su većinom već bili u šumi.[16]

Iako trupe Dimitrija Ljotića nisu aktivno učestvovale u pogubljenjima važno je napomenuti da su u vreme privođenja, ali i tokom samih streljanja asistirale nemačkim vojnicima.[17]

Nemci oduzimaju dokumenta taocima uoči streljanja u Kragujevcu, Šumarice, ujutro 21. oktobra 1941.

Nemci su 20. oktobra sproveli opšte hapšenje muškaraca po Kragujevcu. Blokirani su svi izlazi iz grada, dok je sa druge strane dopuštano seljacima iz okolnih naselja da uđu grad. Potom su i oni bili pohapšeni i kasnije streljani. Nemci su upali u Gimnaziju i ostale škole, odakle su u toku nastave izveli profesore i đake počevši od petog razreda, postrojili ih po trojicu i odveli. Odvedeni su svi radnici koji su obavljali radove na Lepenici. Pohapšeni su i svi zaposleni u javnim nadleštvima. Sveštenike i vernike hapsili su po crkvama, ne vodeći računa o poštovanju objekata. Na kraju je šef policije Stošić predao Nemcima sve političke i kriminalne zatvorenike. Velik broj lica uhapšen je i u njihovim kućama, te su odvođeni pod pretnjama ili simuliranjem lažnih činjenica.[13] Planirano je da od streljanja budu pošteđene:

  • osobe koji imaju specijalnu legitimaciju Krajskomandanture ili neke druge u Kragujevcu raspoređene trupne jedinice;
  • osobe koji pripadaju jedinom po život važnom zanimanju ili preduzeću
  • ljotićevci.

Ratni zločin 20 i 21. oktobra u Kragujevcu[uredi]

Prvo masovno streljanje građana u Kragujevcu izvršeno je 20. oktobra 1941. godine u 18 časova. Tog dana Nemci su izveli na streljanje dve grupe civila. Svi uhapšenici odvedeni su u dvorište kasarne Trećeg artiljerijskog puka i tamo pretresani i oduzete sve lične stvari. Nemci su streljali prvo grupu od 66 osobe, u kojoj je bilo najviše Jevreja, a potom i grupu od 53 osobe iz zatvora, u kojoj je bilo talaca i predratnih robijaša. Nemačke oružane snage su 20. oktobra 1941. godine streljale ukupno 119 lica srpske i jevrejske nacionalnosti.[9]

Najveće streljanje građana u Kragujevcu izvršeno je 21. oktobra 1941. godine. Tog dana Nemci su izveli 2.301 osobu pred streljački stroj kod Centralnog groblja srpske vojske iz 1914. i 1915. u Šumaricama. Streljanje je počelo u 7 časa ujutru. Prvu grupu ljudi odveli su do Sušičkog potoka gde ih je čekala grupa od 30 do 50 Nemaca. Civile su poređali u četiri reda, a u svakom je bilo po 50 ljudi. Nakon streljanja Nemci su pištoljem ubijali one koji su ostali ranjeni.[18] Iz baraka su odvođene grupe od po 100 ljudi na gubilište. Do 2 časa po podne završeno je streljanje. Likvidirali su 2.272 osobe dok su 29 lica preživela streljanje.[9] Među streljanim je bilo 217 maloletnih lica. Od čega iznad 15 godina starosti, 60 učenika gimnazije i 134 maloletnika koji nisu išli u školu, kao i 23 dece ispod 15 godina starosti uglavnom romske nacionalnosti.[9] Nemačka komanda je namerno izabrala za streljanje blage padine pored Erdoglijskog i Sušičkog potoka. Blage padine su vojnicima pružale dobar pogled na sve vojnike koje su streljali, i oni nisu mogli neopaženo da pobegnu. Neke grupe su stavljali na brežuljak, a oni stajali u podnožju, druge su pak stajale pored potoka, a vojnici na uzvišenju. Vojnici su stajali u dva reda: jedan red je stajao, a drugi klečao. Bilo je pokušaja bekstva, mnogi su pronalaženi mrtvi stotinak metara od svojih grupa, a nekolicini je uspelo da se spase bekstvom, jer vojnici nisu imali previše vremena da ih gone, jer su im stalno stizale nove grupe.

Marisav Petrović navodi da su oni pokušali spasiti što više ljudi:[19]

Vikicitati Dobrovoljci su se toga dana morali poniziti pred okupatorom mnogo, samo da bi što više spasli. Mislim da je bar 70 njih ukradeno iz grupa određenih za streljanje i za toliko da se smanji broj od 2.300. Moramo istaći i to da su nam neki Nemci u ovome pomagali, naročito jedan podoficir. Podoficir je bio profesor i znao je nešto srpski i služio kao tumač. Naročito nam je pomogao u izvlačenju đaka.“
({{{2}}})

Interesantna je i njegova izjava da nisu mogli spasiti one đake koji su „nosili komunističku frizuru po kojoj su se poznavali da su komunistički omladinci“. Međutim, Petrović priznaje da su oni u zamenu za Srbe uhvatili 200 Roma i predali ih Nemcima. Jedna grupa dobrovoljaca pod vođstvom Momčila Zdravkovića zvanog Izrilo preuzela je zadatak da pokupe sve Rome u gradu. Takođe, Petrović je ovu tragediju iskoristio i da se obračuna sa političkim neistomišljenicima. Tako je poznat slučaj popa Andre Božića iz Badnjevca jednog od osnivača ravnogorskog pokreta u Šumadijskom ogrugu. Po njega su, 19. oktobra, blindiranim vozom koji je svakodnevno saobraćao na liniji Lapovo - Kragujevac došli pripadnici Ljotićevih dobrovoljaca, na lični zahtev Marisava Patrovića. Zatvorili su ga u školi „Kralja Petra“ u Kragujevcu, a streljan je u prvoj grupi 21. oktobra u 8 časova. Zabeležen je njihov razgovor u školi: „Vidiš bre, pope Andro, reče mu Marisav, da ti od mene zavisi život? Ako me je volja, ti ćeš biti streljan, a ako je meni volja, bićeš pušten"! Pop Andra mu odgovori: „Vala Marisave, kad moj život zavisi od tebe, i ne treba mi! Više volim da budem streljan no da živim tvojom milošću." Danas u muzeju je izložena njegova oproštajna poruka na kojoj piše da je stradao nevin.[20]

Dok je hapšenje trajalo Marisav Petrović je sa pištoljem u ruci ušao u opštinu, uhapsio službenike i postavio svoje ljude. U opštini su, pored ostalih uhapsili i advokata Dragoljuba Milovanovića Benu. Ljotićevci su uhapsili i kapetana Božidara Vasikića, komandira žandarmerijske čete u Kragujevcu. Dobrovoljci su uhapsili i Nadu Naumović studentkinju medicine i člana KPJ. Patrola ljotićevaca je oko 11 sati prošla gradom i kupila one muškarce koji su izbegli prvi talas racije nemačkih vojnika. Iz susedstva su poveli Aleksandra - Caneta Matejića koji je kako bi izbegao streljanje pristao da pristupi dobrovoljcima). Kada je ta grupa prolazila pored pekare, Nada je uzviknula: „Cane, šta ćeš sa ovima, bolje da te ubiju Nemci nego oni." Ljotićevci su je zgrabili i sa ostalima oterali u školu „Kralj Petar“ gde je bio njihov štab, a ujedno i zatvor. Ukupno su pohapsili oko 100 Srba koje su zatvoreni u školu, a kasnije i streljani.[20][21]

Sa druge strane, nakon Drugog svetskog rata je usvojeno da je na streljanje odvedeno 10.000 ljudi, a da je streljano ukupno 7.000. U komunstičkom časopisu „Borba“ u broju 14 od 15. novembra 1941 o samom streljanju piše:[22]

Vikicitati Sav taj narod je dovođen u logor opkoljen bodljikavom žicom. Tu su ih čuvali Nemci i nedinjevci. Streljanje je vršeno po grupama od po 50-60 ljudi na pet mesta u gradu. Nemci i nedićevci zajednički su izvodili ljude do gubilišta, tu su im nareljivali da kleknu, a zatim bi ih kosili mitraljezom. U toj gužvi uspelo je da pobegne nekoliko ljudi, od kojih je veći broj ranjen. Mnogi od njih su izdahnuli u susednim selima - Drenovcu, Divostinu, Barama...“
({{{2}}})

Nemačke oružane snage su 19., 20. i 21. oktobra 1941., godine u Kragujevcu i tri obližnja sela, Grošnica, Maršić i Ilićevo, izvršile ratni zločin streljavši 2.803 građanina.[9]

Kada je streljanje završeno, Nemci nisu želeli da pretekli broj Srba puste na slobodu nego su ih držali kao taoce, da bi imali na raspolaganju određen broj ljudi ako pogine još koji Nemac. Da bi izdejstvovali puštanje na slobodu bar jednog dela pohapšenih, dobrovoljci i njihov komandant su morali trokratno da se zakunu da niko od njih neće otići u šumu. Komandant dobrovoljaca je morao tri puta da ponovi: garantujem. Na to su Nemci pristali da puste kućama sve sem 600 ljudi. Ovi su morali ostati kao taoci u logoru.

Preostali broj Srba posle podnevnim časovima je pušten kućama, dok je jedan broj talach oko 300 je zadržan za taoce, a oko 200 ljudi koje su izdvojili, posle 5-6 dana vršili su sahranjivanje ljudi. naredbom generala Bemea bilo je zabranjeno da se obeležavaju grobovi streljanih. U prvoj noći nakon streljanja rodbina koja je krišom tražila svoje najbliže i preturala po telima, pronašla je četvoricu koji su preživeli streljanje. Po svedočanstvima, krv je iz grobova izbijala i slivala se u potok, jer su plitko sahranjivani.

Nemci su, 22. oktobra 1941. godine, objavili saopštenje u vidu plakata kojim je Kragujevac bio izlepljen tog dana, [23]a u kome su naveli da je zbog kukavičkog i podmuklog napada u toku prošle nedelje na nemačke vojnike, poginulo 10 a ranjeno 26 nemačkih vojnika u znak odmazde streljano za svakog poginulog nemačkog vojnika 100, a za svakog ranjenog 50 stanovnika, ukupno 2.300.[23] Međutim, Nemci nisu dali saopštenje za masovna streljanja od 19. i 20. oktobra u Kragujevcu i tri obližnja sela tako da ispada da su premašili broj streljanih osoba u znak odmazde za čak 500 lica. Najverovatnije da su Nemci želeli da streljanjem građana u Kragujevcu i njegovoj okolini daju drastičan primer strogosti okupatorskih vlasti kako bi zaplašili šire slojeve stanovništva i unele osećaj kolektivne nesigurnosti na prostoru okupirane Srbije u cilju smirivanja pobune u Šumadiji.[24]

Činjenica je da su u Srbiji bili smešteni vojnici trećeg poziva i da su to uglavnom bili porodični ljudi koji su mobilisani i stavljeni u funskciju rata. Komandanti dva bataljona koji su izvršili streljanje đaka su bili prosvetni radnici. Major Paul Kenig je bio profesor teologije protestanske crkve, a kapetan Fric Fidler direktor Visoke škole Tehničkih nauka u Austriji. Postavlja se pitanje šta se desilo tim ljudima koji su u civilu bili profesori, a ovde postali zločinci i ubijali čak i decu.

Broj stradalih[uredi]

Nemci pored grupe streljanih građana.

Sve do početka 21. veka vladalo je mišljenje da je u Kragujevcu stradalo 7000 civila. Taj broj prvi je zapisao na dan tragedije kragujevački prota Dragoslav Veličković. Načelnik Dunavske banovine je nekoliko dana nakon zločina posetio grad i u izveštaju vladi Milana Nedića govori da Nemci ne govore istinu kada kažu da su streljali 2300 i da je ubijeno od 7100 do 7300 ljudi.

Borba“ u broju od 25. oktobra 1941. godine piše da je u „Kragujevcu pohapšeno 2.000 ljudi i da se vrše masovna streljanja. Iste novine od 15. novembra 1941. godine donosi izveštaj o slučaju u Kragujevcu u kome kažu da su Nemci poubijali 5.000 muškaraca i žena, a da je ukupno uhapšeno oko 10.000 ljudi.[25] Broj od 7000 prihvatili su i komunisti koji o tome pišu 15. novembra u svom časopisu „Borba“. Neki četnički izvori govore da je streljano čak 12000 ljudi, što je neverovatno, jer bi to značilo da su streljani svi odrasli muškarci u gradu. Posle rata na suđenju u Nirnbergu svedočio je Živojin Jovanović, jedan od onih koji su preživeli streljanje, kako je ubijeno takođe 7.000 ljudi. U zapisima sa suđenja stoji da je on taj broj zasnovao na crnim barjacima i broju panaija koje su dan posle streljana donete u crkvu. Međutim to je prvi i subjektivan utisak koji govori da je zločin bio strašan.[26][27] Podaci nemačke komande pominju broj od 2.300 ubijenih. Major Paul Kenig koji je rukovodio odmazdom u svom izveštaju od 27. oktobra takođe pominje isti broj. Nakon osloboljenja Kragujevca 21. oktobra 1944. godine formirana je državna komisija za istraživanje zločina okupatora, koja je radila sve do maja 1945. godine. Oni u svom izveštaju navode da je u Kragujevcu ubijeno 2324 lica, bez okolnih sela. Taj podatak se pojavio i na suđenju u Nirnbergu.[27] Ne zna se tačno kada je cifra od 7000 postala zvanična.[26]

Staniša Brkić, kustos muzeja, je u knjizi „Ime i broj“ iz 2007. objavio imena i lične podatke 2.796 žrtve streljanja u Kragujevcu[28]. On u knjizi pokušava da odgovori na pitanje zašto su Nemci streljali više nego što su planirali. Za 10 ubijenih i 26 ranjenih trebalo je da bude streljani 2300, a ubijeno je 500 više. Staniša Brkić je u razgovoru za dnevni list Politika rekao[26]:

Vikicitati U nemačkim izveštajima kaže se da je bilo i pokušaja bekstva zarobljenih, da su neke grupe uspele da se izvuku i da je u tom metežu došlo i do pogibije vojnika. U jednom izveštaju stoji da je poginulo nekoliko nemačkih vojnika, a u drugom da je život izgubilo dvoje. To je, prema podacima do kojih sam došao, moglo izazvati bes kod kapetana Frica Fidlera, koji je rukovodio streljanjem u selima Maršić i Ilićevo. Ne mogu da tvrdim da je zbog toga ubijeno više ljudi nego što je predviđeno, ali ovo je logična pretpostavka“
({{{2}}})

Spisak preživelih[uredi]

Prema dosadašnjim istraživanjima, streljanje je preživela 61 osoba.[27]

19. oktobar

Grošnica

  • Svetislav Vujadinović
  • Radisav Vuković
  • Mihajlo Vuksanović
  • Ljubomir Glišović
  • Momir Glišović
  • Milinko Milovanović
  • Dragomir Milojević
  • Svetislav Milosavljević
  • Milenko Petrović
  • Radovan Petrović
  • Vlastimir Ratinac
  • Milija Stanić

Maršić

  • Dragoljub Jovanović
  • Živadin Jović
  • Relja Maksimović
  • Kostadin Pantić
  • Radisav Urošević
  • Radosav Urošević

Mečkovac (Ilićevo)

  • Miloš Jeremić
  • Miloš Stanojević
  • Živan Stevanović
20. oktobar

Kragujevac

  • Pantelija Aleksić
  • Todor Baržu
  • Milosav Bibić
  • Miodrag Ivanović
  • Živojin Jovanović
  • Vladimir Kalimančević
  • Petar Katušić
  • Miodrag Mojsilović
  • Pavle Radović
21. oktobar

Kragujevac

  • Vasa Alvadžić
  • Nikodije Veljanović
  • Jovan Đordević
  • Božidar Đuretanović
  • Miloje Đurić
  • Mihajlo Đurić
  • Ljubomir Jovanović
  • Radomir Jovanović
  • Ratibor Jovanović
  • Milovan Lović
  • Dobrivoje Marković
  • Dragomir Matić
  • Gavrilo Milić
  • Bogdan Milovanović
  • Milivoje Milošević
  • Radosav Miljojčić
  • Živorad Molter
  • Zarije Nešić
  • Vasilije Nikitović
  • Budimir Nikolicć
  • Milovan Obrenović
  • Radomir Palić
  • Radosav Paljić
  • Dimitrije Radovanović
  • Dragomir Radojčić
  • Milisav Ristić
  • Radoslav Rihterović
  • Živadin Simić
  • Tihomir Simić
  • Dragomir Srećković
  • Hranislav Stevanović

Spomen-park Kragujevački oktobar[uredi]

Spomenik Prekinut let
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Spomen-park Kragujevački oktobar

U spomen na žrtve streljanja čitav prostor Šumarica je pretvoren u spomen-park. Memorijalni kompleks obuhvata površinu od 352 hektara, a oko njega vodi kružni put dužine 7 kilometara koji ide ka dolinama Erdoglijskog i Sušičkog potoka gde su se streljanja i odvijala. U okviru kompleksa nalazi se 10 spomenika (iako je prvobitno planirano da ih bude 30) podignutih na humkama streljanih. Prvi od njih, nazvan „Spomenik bola i prkosa“ podignut je 1959. godine, dok je poslednji „Spomenik prijateljstva“ sagrađen 1994. i predstavlja poklon parku od strane gradske administracije rumunskog grada Ploeštija.

U okviru parka se nalazi i Muzej 21. oktobra otvoren 1976. sa stalnom postavkom vezanom za ovaj događaj. Odsustvo otvora (prozora) na fasadama simbolično sugeriše na bezizlaznost nenaoružanih ljudi koji su se tog dana našli ispred mitraljeskih cevi, trideset i tri kubusa predstavljaju trideset masovnih grobnica u samom Spomen-parku i još tri koje se nalaze u obližnjim selima Ilićevu, Maršiću i Grošnici, dok providne piramide od pleksiglasa na njihovim vrhovima predstavljaju poslednji pogled žrtava uperen ka nebu. Spomen-park je proglašen kulturnim dobrom od izuzetnog nacionalnog značaja 27. decembra 1979. godine.[29]

Suđenja[uredi]

Franc Beme se suočio za optužnicom za masakr u Kragujevcu, među optužnicom za druge ratne zločine. Nakon što je zarobljen u Norveškoj, izveden je na Talačko suđenje, u sklopu Nakdnadnih nirnberških suđenja, i optužen je za ratne zločine u Srbiji tokom 1941. Kada se činilo da je njegovo izručenje Jugoslaviji bilo neizbežno, Beme je izvršio samoubistvo skočivši sa trećeg sprata zatvora u kom je bio držan.

Komandant 724. puka 704. pešadijske divizije, general Adalbert Lončar je 1947. osuđen na smrt pred Vojnim sudom u Beogradu.

Dan sećanja[uredi]

Prva komemoracija u Šumaricama u znak sećanja na ovaj događaj održana je 1953. godine. Tokom komemoracije intonirala se himna, polagani su venci, govorili su preživeli sa streljanja i prenošene kratke vesti sa svetskih ratišta. Umetnički deo se sastojao u izboru proznih i poetskih tekstova, u nastupu dramskih umetnika kao i učešću poznatih horova i orkestara. Od 1964. godine program je počeo stalno da se održava sa početkom u 11 časova kod Spomenika streljanim đacima i profesorima i trajao 45 minuta. Od 1971. godine formirao se savet „Veliki školski čas“ koji bira pisca koji će pisati posmu za izvođenje. Prvi autor pesme „Crni Dan“ koja je izvedena 1971. bio je Duško Radović, reditelj Zdravko Šotra, a kompozitor Konstantin Babić. Od 1991. godine uvodi se parastos koji služi episkom Šumadijske eparhije. Od 1991. do danas učestvovalo je više od 50.000 učesnika, a programu prisustvuje više od 1.000 ljudi, najviši državni funkcioneri, predsednik, premijer i ministri, kao i ambasadori mnogih država Evrope koji polažu vence na grobnicu streljanih đaka i profesora. Radio-televizija Srbije direktno prenosi manifestaciju koju prati preko milion gledalaca.[30]

u Srbiji se 21. oktobar obeležava kao državni praznik, Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Prvi put je na ovaj način obeležen 21. oktobra 2012. godine.[31]

Od 1975. godine se izvode Kamerne svečanosti muzičke umetnosti – „Oktobru hododarje“ (OKTOH). u sali prve kragujevačke gimnazije odakle su izvedeni đaci i profesori na streljanje, mladi muzički umetnici iz zemlje i sveta izvode dela klasika u znak sećanja na straljene građane. Do sada je učestvovalo oko Z.000 umetnika, među kojima je više od polovine mladih. Održano je oko 200 koncerata, u proseku šest koncerata godišnje, a njih je posetilo 28.000 ljudi.[32]

Dosta su svetu jedne Šumarice je tradicionalna manifestacija koja se odražava u holu muzeja. Na njima se biraju literalni i likovni radovi učenika osnovnih i srednjih škola iz zemlje i okruženja, a za teme se uzimaju stihovi poznatih pesnika sa naglašenim etičkim porukama. Oko 1500 radova iz 80 škola godišnje stigne na manifestaciju.[33]

Svakog 20. oktobra u znak sećanja na zadnju noć građana Kragujevca probdevenu pred streljanje održava se Bdenje. Ono predstavlja multimedijalni program koja se održavaju u Muzeju od 2006. godine. Program je sledeći: književno veče, promocija knjige pesama koja će biti izvedena na „Velikom školskom času“, izložbe, muzički koncerti i filmske projekcije.[34]

Umetnost i masakr[uredi]

Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja Desanka Maksimović je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.[35]

O ovom događaju snimljena su dva filma. Prvi film „Prozvan je i V-3“ je snimljen 1962. godine. Režirao ga je Milenko Štrbac, koji je napisao i scenario.[36] Nakon sedam godina snimljen je film „Krvava bajka“ koji je režirao i napisao scenario Branimir Tori Janković.[37]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ a b v Glišić (1970).
  2. ^ a b v g Glišić (1970), str. 65.
  3. ^ Manošek (2007).
  4. ^ Grupa autora, Kragujevački oktobar, drugo izdanje, Spomen-park Kragujevac, Kragujevac 1964. pp. 171
  5. ^ Manošek (2007), str. 162.
  6. ^ Grupa autora, Kragujevački oktobar, drugo izdanje, Spomen-park Kragujevac, Kragujevac 1964. pp. 28-29
  7. ^ Kragujevački oktobar... pp. 29-30
  8. ^ Kragujevački oktobar... pp. 31
  9. ^ a b v g d đ e ž Podaci „Muzeja „21. oktobar“ iz Kragujevca od 2003.“
  10. ^ Kragujevački oktobar... pp. 36-37
  11. ^ Kragujevački oktobar... pp. 38
  12. ^ Kragujevački oktobar... pp. 39
  13. ^ a b Manošek (2007), str. 163.
  14. ^ Izveštaj kapetana Bišofshausena od 20. X 1941 god. o masovnom streljanju u Kragujevcu, Zbornik dokumenata vojnoistorijskog instituta: tom I - borbe u Srbiji, knjiga 1, dokument 226
  15. ^ Slijepčević (1978), str. 340-342.
  16. ^ a b Slijepčević (1978), str. 342.
  17. ^ Иван Тор (21. 10. 2013.). „У Шумарицама одата почаст стрељанима“. politika.rs. Политика онлајн Приступљено 29. 10. 2013.. 
  18. ^ Dragoljub Bakić, Pet vekova Kragujevca, Kragujevac 1972. pp. 293
  19. ^ Slijepčević (1978), str. 343.
  20. ^ a b Brkić (2007).
  21. ^ Kragujevački oktobar... pp. 67-71
  22. ^ Kragujevački oktobar..., pp. 197
  23. ^ a b “Istina o Kragujevačkoj tragediji 21. oktobra 1941.“ pp. 7, Borivoje Karapandžić, Klivlend, Ohajo, SAD, 1989.
  24. ^ “Gruža u četnicima“, pp. 200, Slobodan Ćirović, Novi pogledi, Kragujevac, 2000.
  25. ^ Slijepčević (1978), str. 339.
  26. ^ a b v politika.rs | Istina o šumaričkoj tragediji, Pristupljeno 8. 10. 2014.
  27. ^ a b v vreme.com| Istraživanje nije gotovo, Pristupljeno 8. 10. 2014.
  28. ^ Blic Online | „Engleska krvava bajka“ u Kragujevcu, Pristupljeno 5. 4. 2013.
  29. ^ Spomenpark.rs: SPOMEN PARK „KRAGUJEVAČKI OKTOBAR", Pristupljeno 25. 4. 2013.
  30. ^ „Велики школски час“ Приступљено 2. 10. 2014.. 
  31. ^ Šumarice opomena svima, narod ne stoji iza zlikovaca („Politika“, 21. oktobar 2012), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  32. ^ „Камерне свечаности музичке уметности – „Октобру хододарје““ Приступљено 2. 10. 2014.. 
  33. ^ „Доста су свету једне Шумарице“ Приступљено 2. 10. 2014.. 
  34. ^ „Бдење“ Приступљено 2. 10. 2014.. 
  35. ^ Spomenik od reči u jednom danu („Večernje novosti“, 20. oktobar 2013)
  36. ^ profil na IMBd
  37. ^ profil na IMBd

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]