Krasuljak

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Bela rada
Bellis perennis white (aka).jpg
Sistematika
carstvo: Plantae
razdeo: Magnoliophyta
klasa: Magnoliopsida
red: Asterales
porodica: Asteraceae
rod: Bellis
vrsta: B. perennis
Binomijalna nomenklatura
Bellis perennis
L.
Ekologija taksona
Životna forma:
H (hemikriptofita)

Krasuljak, bela rada ili belka (Bellis perennis) je višegodišnja zeljasta ukrasna i lekovita biljka iz porodice glavočika (Asteraceae). Ostali narodni nazivi su: tratinčica, trajni krasuljak, katarinčica, iskrica, bjelka, krsnica, behar i drnica.[1] Njoj srodne vrste su i šumska tratinčica (Bellis silvestris Cyr.) i jednogodišnja tratinčica (Bellis annua L.).[1]

Opis biljke[uredi]

Stapka (skapus) je sa jednom glavicom i bez listova. Pri vrhu je zadebljao i sa prileglim dlakama. Visine je od 5 do 15 cm.[2]

Listovi su u rozeti, lopatičasti do objajasti, naglo se sužavaju u široku dršku. Po rubu su slabo nazubljeni ili testerasti. Mogu imati kratke dlake ili su goli.[2]

Cvetovi obrazuju cvasti glavice prečnika 1-2 cm. Involukrum je poluloptast, sa eliptičnim ili duguljastim listićima poređanim u dva reda, koji su tupi i dlakavi. Diskus širok 4-5 mm, sa mnogobrojnim dvopolnim cvetovima, cevastog izgleda i žute boje. Cvetovi na obodu su ženski, jezičasti, a boja im može biti ružičasta do sasvim crvena, a često su i beli.[2] Cveta čitave godine, od ranog proleća do zime.

Roška (ahenija) je duga do 1,5 mm, objajasta, sa strane spljoštena, glatka i bez papusa.[2]

Areal[uredi]

Prirodni areal ove biljke obuhvata Evropu, Malu Aziju, Siriju i Madeiru, a unesena je i u Severnu Ameriku i na Novi Zeland. Pripada subatlantsko-submediteranskom flornom elementu.[2]

Stanište[uredi]

Naseljava utrine, livade i pašnjake nizijskog, brdskog i gorskog pojasa, mada je najbrojnija u dolinama. Ima je i u parkovima gradskih naselja.[2] Raste do nadmorske visine od 1.800 m.[1]

Značaj[uredi]

Ova biljka je lekovita i sadrži saponine, gorke supstance, eterična ulja i tanine, a koristi se za pripremanje čaja za lečenje disajnih organa (protiv kašlja, astme itd.). Takođe je i medonosna biljka. Ljudi su proizveli formu hortensis, koja se koristi kao ukrasna biljka širom sveta.[2]

Može se koristiti i u ishrani: od isključivo mladih listova se pravi salata, a u Nemačkoj se tvrdi i zeleni pupoljci mariniraju i upotrebljavaju umesto kapra. Otvoreni cvetovi su takođe jestivi.[1]

Izvori[uredi]

  1. ^ a b v g Ljubiša Grlić, Enciklopedija samoniklog jestivog bilja, 1990. August Cesarec, Zagreb.
  2. ^ a b v g d đ e Mišić, Lj. & Lakušić, R. 1990. Livadske biljke. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Beograd.

Galerija[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]