Kraljevina Jerusalim
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
| Kraljevina Jerusalim Regnum Hierosolimitanum Roiaume de Jherusalem Regno di Gerusalemme Βασίλειον τῶν Ἱεροσολύμων مملكة بيت المقدس ממלכת ירושלים Երուսաղեմի թագավորություն | |||
|---|---|---|---|
 Zastava
.svg) Grb
| |||
 Kraljevina Jerusalim i druge krstaške države | |||
| Geografija | |||
| Kontinent | Azija | ||
| Prestonica | Jerusalim (1099—1187) Tir (1187—1191) Akra (1191—1229) Jerusalim (1229—1244) Akra (1244—1291) | ||
| Društvo | |||
| Službeni jezik | latinski francuski italijanski | ||
| Religija | hrišćanstvo | ||
| Politika | |||
| Oblik države | Kraljevina | ||
| — kralj | Balduin I | ||
| Gaj Lizinjanski | |||
| Henri II od Jerusalima | |||
| Istorija | |||
| Istorijsko doba | srednji vek | ||
| — Osnivanje | 1099 | ||
| — Ukidanje | 1291 | ||
| Događaji | |||
| — Krstaško osvajanje Jerusalima | 1099. | ||
| — Bitka kod Hitina | 1187 | ||
| — Pad Jerusalima | 1187 | ||
| — Mir u Jafi | 1192 | ||
| — Krstaško osvajanje Jerusalima | 1229 | ||
| — Pad Jerusalima | 1244 | ||
| — Pad Akre | 1291 | ||
| Zemlje prethodnice i naslednice Jerusalima | |||
| Prethodnice: | Naslednice: | ||
|
| ||
| |||
Kraljevina Jerusalim je bio hrišćanska država osnovana na Levantu 1099. godine posle Prvog krstaškog rata. Trajala je manje od 200 godina sve do 1291. kada su Akru uništili Mameluci.
Na početku kraljevina je bila veoma mala, grupa gradova i sela koja su osvojena za vreme krstaških pohoda. Njen prvi kralj, Gotfrid Bujonski, uopšte sebe nije smatrao za kralja. Kraljevina se razvijala uporedo kao i zapadne države, po uzoru na njih i imala veoma bliske odnose sa istim. Kraljevina Jerusalim je bio relativno mala kraljevina sa nedostatkom finansijske i vojne pomoći iz Evrope. Kraljevina je takođe imala veoma bliske odnose sa Vizantijskim carstvom i Kraljevinom Jermenijom. Na vrhuncu svoje moći, kraljevina je držala teritorije današnjeg Izraela i pojasa Gaze.
Osnivanje kraljevine[uredi | uredi izvor]
Papa Urban II godine 1095. na saboru u Klermonu poziva hrišćanski svet Evrope da krene u oslobađanje svetog grada. Odziv je bio toliko veliki da je iznenadio i samog papu. Nekoliko armija pokrenuto je ka Svetoj zemlji 1096. godine. Krstaši osvajaju Nikeju, Edesu i Antiohiju. Početkom juna 1099. godine krstaši stižu pred Jerusalim. Opsada je trajala do 15. jula 1099. godine kada su krstaši uspeli da provale u grad. Usledilo je sveto klanje, stravičan pokolj muslimanskog stanovništva u gradu. Prema procenama, stradalo je oko 40.000 ljudi. Komandant grada uspeo je da se spase i pobegne.
Nakon trodnevnog masakra grad je bio očišćen od muslimana. Prvobitna ideja krstaških pohoda bila je da se svi osvojeni gradovi predaju Vizantijskom carstvu. Međutim, vizantijski car Aleksije odbio je da krstašima pošalje pomoć prilikom opsade Antiohije. Krstaši nisu bili voljni da mu predaju grad. Slično je bilo i sa papom Urbanom. Nakon krstaškog osvajanja Antiohije umro je papski legat Ademar. Krstaši su zamolili papu da im pošalje drugog duhovnog vođu. Ovaj to nije učinio. Zbog toga je odlučeno da se u Svetoj zemlji formira hrišćanska država sa centrom u Jerusalimu. Formalno, Jerusalimu su bile potčinjene grofovija Edesa i kneževina Antiohija, krstaške države formirane tokom pohoda.
Gotfrid i Balduin I Jerusalimski[uredi | uredi izvor]
Za prvog vladara krstaške države postavljen je Gotfrid Bujonski, jedan od najistaknutijih učesnika pohoda. On je poneo titulu branilac Svetog Groba jer nije želeo da nosi carsku krunu na mestu gde je Isus nosio krunu od trnja. U vreme njegove vladavine pada prvi pokušaj Fatimida iz Egipta da isteraju krstaše iz Jerusalima. U bici kod Askalona krstaši im nanose veliki poraz. Egipatski vezir Al-Afral Šahanšah će i u sledećim godinama organizovati pohode na krstaše.
Gotfridova vladavina brzo se završila. Umro je jula 1100. godine. Za vladara je izabran njegov brat Balduin I Jerusalimski koji je do tada obavljao funkciju grofa Edese.
Balduinova vladavina je period ekspanzije Kraljevine. Godine 1101. zauzeo je Arsuf i Cezareju uz podršku đenovljanske flote. Septembra iste godine Balduin se sukobio sa Egipćanima Al-Afdal Šahanšaha kod Ramle. Egipćani su bili znatno brojniji; u Jerusalimu su Balduina već proglasili mrtvim. Njegova žena Arda Jermenska već je poslala poziv Tankredu da preuzme vlast i nad Jerusalimom. Međutim, Balduin odnosi sjajnu pobedu.
Sledeće, 1102. godine, Balduin se ponovo sukobio sa Egipćanima kod Ramle. U njegovoj vojsci učestvovali su i Vilijam IX od Akvitanije i Stefan od Bloa koji su se jedva spasili od smrti tokom krstaškog rata 1101. godine. Ovoga puta krstaši doživljavaju veliki poraz u kome gine veliki deo armije uključujući i Stefana od Bloa. Balduin se spasao i sam na konju tri dana lutao kroz pustinju dok se nije dočepao Jafe. Već sutradan Balduin napada fatimidski logor u Askalonu i nanosi im poraz.
Godine 1103. Balduin opseda Akru. Uz pomoć đenovljanske flote Akra je osvojena 1104. godine. Iste (1103) godine plaća otkup Malik Gaziju za Boemunda jer mu je bio draži na antiohijskom prestolu od Tankreda sa kojim je bio u sukobu još od početka Prvog krstaškog rata. Tankred na upravu dobija kneževinu Galileju. Godine 1105. Balduin je vodio još jednu bitku kod Ramle u kojoj je ponovo odneo veliku pobedu. Godine 1110. Bejrut je priključen hrišćanskoj teritoriji.
Dana 28. juna 1113. godine Balduin doživljava poraz u blizini Tiberijasa u bici kod Al-Sanabre od strane Mavduda, atabega Mosula i Tugtigina, emira Damaska. Dozvolio je da ga namame na borbu i nateraju da prvi bezglavo napadne. Nakon Mavdudovog ubistva od strane asasina, Tugtigin sa Balduinom sklapa mir.
Godine 1115. Balduin gradi jednu od najjačih tvrđava krstaških ratova — Krak de Montreal. Na toj teritoriji je osnovana nova krstaška država — gospodstvo Transjordan, vazalno u odnosu na Jerusalim. Tri godine kasnije Balduin pokreće pohod na Egipat. U tome ga je sprečila smrt (2. april 1118).
Balduin II[uredi | uredi izvor]
Nakon smrti kralja Balduina I 1118. godine, postavljalo se pitanje ko će ga naslediti na jerusalimskom prestolu. Deputacija je poslata Balduinovom bratu Eustahiju. Balduin le Burž je, uz podršku Arnulfa od Malekorna i Žoscelina, postavljen za regenta do konačne odluke Eustahija. Balduin nije hteo da preda presto Eustahiju i, uz podršku svojih krstaških i muslimanskih saveznika, izabran je za jerusalimskog kralja. Eustahije je mirno prihvatio novo stanje i vratio se u zemlju.
Krunisanje Balduina II Jerusalimskog obavljeno je 14. aprila 1118. godine. Nije se pokazao nezahvalnim prema Žoscelinu koji mu je pomogao da preuzme presto. Dodelio mu je grofoviju Edesu na upravu. Treba napomenuti da je iste godine kada je Balduin krunisan, u Jerusalimu osnovan viteški red Templara.
Odmah na početku vladavine Balduin se suočio sa teškoćama. U bici na Krvavom polju umire regent Antiohije Ruđer od Salerna. Tako je Balduin morao da vrši i funkciju kneza Antiohije do punoletnosti Boemundovog sina Boemunda II.
Godine 1122. Il Gazi je umro, a nasledio ga je emir Belek. Neoprezni Žoscelin je naleteo na Belekovu vojsku koja ga je zarobila i odvela u tvrđavu Kerput (13. septembar 1122). Tako je Balduin postao i regent grofovije Edese. Za komandanta grada postavio je Žofrija od Monka. Pobede koje je ostvario u jesen 1122. godine ohrabrile su ga da pokuša da oslobodi Žoscelina. U bici kod tvrđave Gargar aprila 1123. godine, Belek je uspeo da zarobi samog jerusalimskog kralja Balduina. U tom trenutku su tri krstaške države ostale bez vladara: Jerusalimska kraljevina, grofovija Edesa i kneževina Antiohija. Belek osvaja Alepo od Il Gazijevog sina Sulejmana.
Balduinovu ulogu preuzima Eustazije Granijer koji se pokazao dobrim vojskovođom. Odbio je sve Belekove i egipatske napade na Antiohiju i u Venecijanskom krstaškom pohodu osvojio Tir na čiju citadelu je zaboo zastavu zarobljenog kralja Balduina. Balduin iz zarobljeništva izlazi 1124. godine.
Dve godine kasnije u Svetu zemlju dolazi sin Boemunda Tarentskog, Boemund II ne bi li preuzeo kneževinu Antiohiju. Balduin ga je odmah oženio svojom ćerkom Alisom. Tada je već imao oko 60 godina od kojih je skoro sve proveo u konstantnom ratu. Nije imao sinova, samo četiri ćerke: Melisandu, Alisu, Hodiernu i Žovetu. Kako nije imao naslednika, nasledila bi ga najstarija kćer, odnosno njen muž. Zbog toga nije Melisandu ponudio Boemundu već ga je oženio Alisom. Za Melisandu je, po savetovanju sa francuskim kraljem Lujem VI, odabrao francuskog plemića Fulka Anžujskog. Venčanje je obavljeno 2. juna 1129. godine. Balduin umire avgusta 1131. godine.
Fulk i Melisenda[uredi | uredi izvor]
Fulk I je tokom čitave vladavine morao da vodi borbu sa Zengijem, atabegom Mosula i Alepa i osnivačem dinastije Zengida. U bici kod Montferana 1137. godine umalo nije izgubio glavu. U vreme Fulkove vladavine u Svetu zemlju dolazi Jovan Komnin, vizantijski car koji je smatrao da polaže pravo na kneževinu Antiohiju koju su krstaši još tokom Prvog krstaškog rata morali da predaju Vizantiji. Veći sukob sa ovom moćnom državom sprečen je smrću cara Jovana koji je 1143. godine greškom pogođen strelom u oko. Iste godine umire i Fulk. Nesrećno je pao sa konja i od povreda umro.
Melisenda nastavlja da vlada sama kao regent svoga maloletnog sina Balduina III. Bio je to težak period za hrišćane. Najpre Zengi osvaja Edesu što izaziva Drugi krstaški rat. Drugi pohod organizuju najuticajniji monarsi u Evropi — francuski kralj Luj VII i nemački kralj Konrad III. Međutim, njihove međusobne razmirice sabotirale su pohod. Jedino što su učinili jeste opsada Damaska koji je bio prijateljski nastrojen prema hrišćanima. Opsada je završena neuspehom, a jedini rezultat je taj da se Damask, poslednji saveznik hrišćana u Svetoj zemlji okrenuo protiv njih.
Godine 1146. Zengi je ubijen. Nasledila su ga dvojica sinova: Saif ad Din Gazi i Nur ad Din. Ovaj drugi će se pokazati dostojnim naslednikom svoga oca. Vešto će izbegavati sukobe sa znatno moćnijim evropskim armijama tokom Drugog pohoda. Nakon odlaska krstaša naneo je veliki poraz kneževini Antiohiji u bici kod Inaba. Sam knez Remon od Poatjea je poginuo u bici, a Konstanca, antiohijska princeza nastavlja da vlada sama. Potom Nur ad Din osvaja preostale teritorije grofovije Edese, a 1154. godine i Damask.
Početak pedesetih godina 12. veka Kraljevinu je zahvatila borba za vlast između Balduina III i Melisende koja je uporno odbijala da mu preda krunu. Balduin na kraju odnosi pobedu i proglašava se za kralja 1152. godine.
Balduin III i Amalrik[uredi | uredi izvor]
Smrću Remona od Poatjea, Konstanca vlada sama. Godine 1152. udala se za Renea od Šatijona. On će krstašima doneti velike neprilike i biće jedan od glavnih razloga Saladinovog pokretanja džihada 1187. godine.
.jpg)
Balduin je pokrenuo krstašku vojsku na Askalon. Opsada je izvršena 1153. godine, a 22. avgusta 1153. godine krstaši zauzimaju ovaj važan egipatski grad. Za grofa Jafe i Askalona postavio je svoga brata Amalrika. Godine 1160. Rene upada u zarobljeništvo Nur ad Dina i tamo će ostati šesnaest godina. Osvajanje Askalona bio je najvažniji Balduinov uspeh. Umro je 1162. godine. Nasledio ga je brat Amalrik.
Amalrikova vladavina obeležena je pokušajima osvajanja Egipta. Na Egipat će pokrenuti tri pohoda koja će se završiti neuspehom zbog uplitanja Nur ad Dina koji nije želeo da krstaši osvoje Egipat i tako znatno ojačaju svoj položaj. U pohodima se istakao muslimanski vojskovođa Širku, a karijeru započeo Salah ed Din Jusuf — kasnije čuveni Saladin. Širku i Saladin uspostavljaju svoju vlast nad Egiptom. Širku umire nepuna tri meseca nakon osvajanja Egipta. Saladin preuzima vlast i otkazuje poslušnost Nur ad Dinu. Nur ad Din pokreće armiju da kazni mladog vojskovođu, ali ga je u tome omela smrt. Nasledio ga je sin Malik Šah Ismail umesto koga presto preuzima Saladin kao regent.
Amalrik nije gubio nadu već 10. marta 1171. godine odlazi u Carigrad gde je ponovo sklopio savez sa Manojlom pristajući da Jerusalimsku kraljevinu stavi pod sizerenstvo Vizantijskog carstva. Sledeće godine Amalrik sklapa savez sa Asasinima. Dana 15. maja 1174. godine umro je Nur ad Din, a Amalrik je iskoristio priliku i napao Banijas. Opsada nije uspela. Jerusalim se morao zadovoljiti plaćanjem tributa. Tamo je Amalrik zaradio dizenteriju od koj je umro 11. jula 1174. godine. Nasledio ga je sin Balduin IV.
Balduin IV i Balduin V[uredi | uredi izvor]
Jedini Amalrikov muški naslednik bio je Balduin IV koji je bio bolestan od lepre. Znajući to i sam, Balduin je pokušavao da pronađe muževe za svoje dve sestre: Sibilu i Izabelu. Godine 1177. Balduin je odneo sjajnu pobedu nad Saladinom kod Mont Žisara. To ga je ohrabrilo da nastavi sa vladavinom. Saladin i Balduin sklapaju mir 1180. godine. On nije dugo potrajao. Već sledeće godine rat je obnovljen zbog napada Renea od Šatijona (sada gospodara Transjordana) na muslimanski karavan. Treba napomenuti da je 1179. godine na mesto velikom majstora Templara došao Žerar od Rišfoa. Kasnije će on odigrati značajnu ulogu.
Balduin IV bio je svestan da mu se bliži kraj. Od bolesti je oslepeo i nije mogao sam da hoda. Zbog toga je kao regenta Jerusalima izabrao Remona III od Tripolija do punoletstva svoga sina Balduina V. Kraj Balduinove vladavine obeležili su sukobi sa sibilinim mužem Gajom Lizinjanom koji je nastojao da mu preotme vlast. Balduin umire marta 1185. godine. Balduin V dolazi na vlast. Međutim, i on umire sledeće godine.
Ponovo izbija sukob oko krune između Remona III i Gaja Lizinjanskog. U saradnji sa Žoscelinom III, Gaj i Sibila uspevaju da Remona privuču u Akru. U njegovom odsustvu Gaj je krunisan za kralja. Remon je pokušao da izvede državni udar pomoću muža druge Amalrikov ćerke Izabele, ali se on (Hamfri IV) uplašio i pobegao.
Gaj Lizinjanski i bitka kod Hitina[uredi | uredi izvor]
Grof Remon odbija da Gaju položi vazalnu zakletvu i sklapa mir sa Saladinom. Saladinov sin El Afdal ibn Salah ad Din 1187. godine uništava krstašku armiju Žerara od Rišfoa. Bitka se odigrala na Remonovoj teritoriji; da bi održao mir sa Saladinom on je to morao da dopusti. Zgrožen velikom pogibijom hrišćana, Remon pristaje da se izmiri sa Gajem.
Učvrstivši svoj položaj u muslimanskom svetu, Saladin pokreće džihad. Prvi na udaru se našao Tiberijas. Saladin ga opseda 26. juna 1187. godine. Namera mu je bila da privuče krstaše u "Trube Hitina", klanac koji vodi do Tiberijasa. Shvativši opasnost, Remon predlaže Gaju da odustane od pomoći Tiberijasu. Međutim, ovi predlozi su naišli na strahovite uvrede od strane Žerara od Rišfoa i Renea od Šatijona koji su ga nazivali kukavicom. Gaj je na kraju poslušao njihov savet. Rezultat je velika krstaška pogibija u bici kod Hitina. U bici je uništena celokupna hrišćanska armija u Svetoj zemlji, a Gaj i svi krstaški baroni (sem Remona, Žoscelina i Balijana koji su se spasili bekstvom) bili su zarobljeni. Već sutradan (5. jul) Tiberijas se predao.
Bitkom kod Hitina uništena je jerusalimska armija. Saladin je do kraja godine osvojio preko pedeset hrišćanskih gradova. Jedini koji se uspeo održati jeste Tir koga je branio novopridošli vitez Konrad od Monferata, budući kralj. Tokom opsade Tira pušten je iz zarobljeništva. Saladin se nadao da će dolazak Gaja dovesti do sukoba oko vlasti. Međutim, Konrad ga nije ni pustio da uđe u grad.
Pad Jerusalima[uredi | uredi izvor]
Opkoljavanje Jerusalima je otpočelo je 20. septembra. Šest dana kasnije Saladin je naredio da pojačaju pritisak i pripreme se za konačan napad. Uvidevši da će teško odbarniti grad, Balijan je otišao na pregovore kod sultana. Sultan u početku nije želeo da pristane na pregovore, jer se zakleo da će grad zauzeti mačem. Arapski izvori ovako opisuju obraćanje Balijana:
| „ | O sultane seti se da je u ovome gradu tušta i tma ljudi kojima samo Bog znade broja. Oklevaju nastavitit boj, jer se nadaju da ćeš im poštedeti život kao što si tolikim drugima poštedeo, zato što vole život i preziru smrt. No vidimo li da nam smrt ne gine, onda ćemo, tako mi Boga, pobiti sve žene i decu pa zapaliti sve što imamo, i nećemo vam za plen ostaviti nijednog dinara, nijedne drahme, ni jednog čoveka niti žene da ih u roblje odvedete. Potom ćemo uništiti Svetu stenu, džamiju Al aksa i mnoga druga svetilišta, pa pobiti onih pet hiljada muslimanskih zarobljenika što ih držimo, te istrebiti sve konje i marvu. Na kraju ćemo izaći napolje i boriti se protiv vas kao što se čovek za goli život bori. I niko od vas neće umreti pre nego što ubije nekoliko vaših. | ” |
Arapski izvori kažu da Saladina nisu dotakle pretnje, ali da ga je dirnuo žar sagovornika. Saladin je odlučio da svako mora da plati otkup da bi se oslobodio, deset dinara za muškarce, pet za žene i jedan za decu.
U petak 2. oktobra 1189. godine Saladin je ušao u grad. Za razliku od ulaska krstaša u Jerusalim, koji je bio obeležen najsvirepijim krvoprolićem, Saladin je postupio sa mnogo čovečnosti. Pokolja nije bilo a pljačka je sprečena na samom početku. Muslimanske patrole patrolirale su gradom i sprečavale su svako nasilje i prestup. Deo hrišćanskog stanovništva povukao se sa nešto imetka u oblasti koje su još držali krstaši, u Tir, Tripolis i Antiohiju. Oni koji nisu imali sredstva da se otkupe prodati su u ropstvu.
Treći krstaški rat[uredi | uredi izvor]
Vest o padu Jerusalima je u Evropi izazivala velika interesovanja. Ponovo je buknuo verski i ratnički žar. Monarsi su želeli da upravo oni budu ti koji će ponovo osloboditi Sveti grad. Glavne armije potekle su iz Francuske, Engleske i Nemačke. Nemačka armija Fridriha Barbarose loše je prošla. Nakon što je nemački car umro u reci od srčanog udara, armija se raspala i ubrzo postala lak plen Saladinovim muslimanima.
Filip Avgust i Ričard Lavlje Srce se pridružuju Gaju Lizinjanskom koji je opsedao Akru. Nakon višegodišnje opsade Akra je osvojena. Ričard će izvršiti masakr muslimanskog stanovništva u kome će stradati 3000 ljudi. Saladin je bio svestan da nema šanse u borbama protiv znatno brojnijih evropskih snaga, pa se nije upuštao u otvorene bitke.
Krstaški redovi sami su počeli da slabe; zbog epidemije koja je nastupila nakon ulaska u Akru i zbog borbi za vlast između Gaja Lizinjanskog i Konrada od Monferata. Borbi su se priključili i evropski monarsi; Ričard staje na stranu Gaja, a Filip na Konradovu. Ipak, Ričard odnosi pobedu kod Arsufa nad Saladinovom armijom. Na sastanku krstaških barona u Askalonu odlučeno je da će kralj postati Konrad Monferatski koji se ima oženiti sa Izabelom Jerusalimskom. Tako je i urađeno. Jedan dan nakon krunisanja Konrada za kralja, asasini su ga ubili. Za novog kralja postavljen je Henri II od Šampanje, a Gaj je u zamenu za krunu dobio ostrvo Kipar.
Nakon još jedne krstaške pobede (kod Jafe) sklopljen je mir. Muslimani su, prema odredbama mira u Jafi, zadržali Jerusalim. Formirana je krstaška država, istina sa malom teritorijom duž obale između Bejruta i Jafe. Pripadali su joj gradovi Tir, Haifa, Cezareja, Arsuf, Jafa, Lida i Ramla. Prestonica je bio grad Akra sa Henrijem II od Šampanje kao kraljem. On je nosio titulu kralja Jerusalima iako je grad bio u muslimanskim rukama. Hodočasnici su dobili pravo da posećuju sveta mesta u Jerusalimu bez nošenja oružja. Mirom u Jafi su muslimani po prvi put priznali postojanje neke krstaške države. Ričard odlazi iz Svete zemlje i više se u nju nije vraćao.
Sveta zemlja do Petog krstaškog rata[uredi | uredi izvor]
Mirom u Jafi bili su zadovoljni i muslimani i hrišćani. Saladin je povratio sveti muslimanski grad i dobio potvrdu od strane evropskih monarha, a domaći krstaši su dobili izvesnu sigurnost i nekoliko važnih priobalnih gradova. Mir će se održati dve i po decenije. Saladin umire 1193. godine i u njegovoj zemlji nastupaju borbe za presto. Iz njih kao pobednik izlazi Malik el Adil koji se zalagao za pacifizam. Doba njegove vladavine je doba mira u Svetoj zemlji. Četvrti krstaški rat zaobišao je Svetu zemlju i pogodio Carigrad.
Centar nove hrišćanske države bio je u Akri. Vladar je nosio titulu jerusalimskog kralja. Henri od Šampanje vlada do 1197. godine kada je poginuo u padu sa svoje palate u Akri. Nasledio ga je Amalrik II, Gajev brat i ljubavnik Agnese od Kurtenea. Potom na presto dolazi Marija od Monferata (Konradova ćerka) i njen muž Jovan Brijen. Godine 1217. mir u krstaškoj zemlji poremetio je upad ugarskog kralja Andrije Arpada na teritorije Malik el Adila. Andrija se nakon nekoliko uspešnih pljački povlači u Evropu. Ipak, to je bio samo uvod za znatno brojniju krstašku armiju koja se približavala iz Evrope. Saznavši za to, Malik el Adil se razboleo i umro. Nasledila su ga trojica sinova: Malik el Kamil (Egipat), Muazam (Jerusalim i Damask) i el Ašraf Musa (Džizra).
Peti i Šesti krstaški pohod[uredi | uredi izvor]
Duhovni vođa Petog krstaškog pohoda bio je Pelagije Galvani, papski legat. Krstaši sa lakoćom osvajaju Damijetu i u njoj se zadržavaju izvesno vreme kada Pelagije, Žak od Vitrija (biskup Akre) i Franjo Asiški pokušavaju da mirnim putem preobrate muslimane na hrišćanstvo. Uvideći da je to nemoguće, krstaši jula 1220. pokreću pohod na Kairo. Nadolaženje nivoa Nila odseklo ih je od svih puteva i ubrzo su morali da se predaju. Kamil im je ponudio siguran prolaz do Sredozemnog mora. Sa njim krstaši potpisuju osmogodišnji mir.
Šesti krstaški rat bio je Kamilova ideja. On je ušao u sukob sa svojim bratom Muazamom i nagovorio svog prijatelja, nemačkog cara Fridriha II da pokrene pohod i osvoji Jerusalim. Fridrih pristaje i iskrcava se u Cezareju. To koristi papa Grgur IX, koji je bio u sukobu sa Fridrihom, da ga ekskomunicira i oduzme mu posede u južnoj Italiji. Sada je Fridrihu jedini spas bio osvajanje svetog grada. Međutim, Muazam umire, a nasledio ga je el Nazir Davud na koga je Kamil vršio jak uticaj pa nije bilo potrebe za uplitanjem krstaša. Ipak, Kamil nije želeo da pokvari prijateljstvo sa Fridrihom i predaje mu Jerusalim. Tokom čitave Kamilove vladavine (do 1238) vladao je mir sa krstašima.
Sedmi krstaški rat[uredi | uredi izvor]
Kamila nasleđuju dvojica sinova: Ejub i el Adil II. Ejub ubrzo ubija brata i postaje jedini gospodar muslimanske teritorije. Mir sa krstašima je raskinut. Ejub šalje vojsku pod komandom bivšeg mongolskog roba Ejbaka koja krstašima nanosi poraz kod Forbije i ponovo osvaja Jerusalim. Sedmi krstaški rat povešće francuski kralj Luj IX Sveti koji je upravo preležao tešku bolest i smatrao je da je za njegovo čudesno ozdravljenje zaslužan Bog kome se mora odužiti osvajanjem Jerusalima.
Armija Sedmog pohoda bila je tehnički najopremljenija koja se ikada uputila u Svetu zemlju. Sam pohod umnogome podseća na Peti krstaški rat. Krstaši ponovo osvajaju Damijetu nakon čega Ejub nudi Jerusalim bez borbe u zamenu za prestanak sukoba. Luj odbija nakon čega egipatski sultan umire. Nasledila ga je žena Šajar al Dur u iščekivanju svoga sina Turanšaha da se vrati iz Mesopotamije. Krstaši pokreću pohod na Mansuru gde je bila Ejubova prestonica. Međutim, nestrpljenje kraljevog brata Roberta od Artoa da sačeka ostatak armije dovela je do propasti napada. Ejbak uništava Robertovu armiju u bici kod Mansure, a potom se učvršćuje u gradu i odbija lujeve napade. Sam preduzima napad na krstaše koji se završava neuspehom. Međutim, mrtva tela upala su u vodu za piće zbog čega u krstaškom logoru izbija epidemija. Od nje oboleva i sam Luj koji ubrzo pada u zarobljeništvo. Kompletna armija se predaje; Luj se spasao plaćanjem otkupa.
Bajbarsova osvajanja[uredi | uredi izvor]
Ejbak nakon pobede nad krstašima preuzima egipatski presto. On je 1257. godine ubijen po nalogu Šajar al Dur. Njegov naslednik Nur ad Din Ali bio je maloletan pa je regentstvo vršio Kuntuz. On ubrzo ubija dečaka i preuzima vlast.
U to vreme dolazi do invazije Mongola u Svetu zemlju. Njima se pridružuje i knez Antiohije Boemund IV. Mongoli osvajaju Damask, Alepo, Mosul, Bagdad. Dalja nadiranja sprečena su građanskim ratom u mongolskoj državi, a potom i smrću njihovog vođe Hulagu kana. Kuntuzov vojskovođa Bajbars nanosi Mongolima poraz kod Ajn Džaluta čime je sprečeno njihovo dalje nadiranje. Nakon ove velike pobede, Bajbars ubija Kuntuza i preuzima vlast.
Bajbarsov dolazak na vlast zapečatiće sudbinu hrišćana u Svetoj zemlji. Mamelučkog sultana je oduševljavao Saladinov džihad i bio je rešen da dovrši ono što je ovaj započeo. Glavni Bajbarsovi napadi došli su 1268. godine. Bajbars pokreće armiju na grofoviju Tripoli, ali u zadnjem trenutku menja smer i kreće ka Antiohiji. Grad je ubrzo osvojen čime je stavljena tačka na viševekovno postojanje ove krstaške države. Bajbars je izvršio pokolj dostojan krstaškog masakra iz 1098. godine.
Pad Antiohije naveo je Luja IX da pokrene novi krstaški rat. Međutim, on je svoju vojsku poveo ka Tunisu. Pohod je završen neuspehom zbog Lujeve smrti od bolesti. Kraljev brat Karlo Anžujski uspeo je da spase ostatak armije i vrati je u Evropu.
Godine 1271. Bajbars napada prestonicu krstaša — Akru, ali ne uspeva da je osvoji. Dalje napade na krstaše sprečio je dolazak Edvarda Engleskog u Akru (Deveti krstaški rat). Bajbars je umro 1277. godine. Dve godine kasnije na egipatski presto dolazi sultan Kalavan.
Proterivanje hrišćana iz Svete zemlje[uredi | uredi izvor]
Primirjem između Egipta i krstaša iz 1183. godine (na 10 godina) bili su obuhvaćeni gradovi: Akra, Sidon i Atlit. Grof Tripolija, Boemund VI, ga nije potpisao računajući još uvek na pomoć svog mongolskog saveznika Hulagua. Kalavan je odlučio da to iskoristi i osvoji Tripoli. Grad se nije dugo branio. Osvojen je 27. aprila 1289. godine, a osvajanje je praćeno velikim masakrom.
U Svetoj zemlji je tada od hrišćanskih gradova ostala jedino Akra. Sultan nije želeo da prekrši primirje koje je postojalo. Međutim, u jesen 1290. godine u Akri se okupila manja grupa krstaša pristiglih iz Italije. Povodom toga je priređen banket. On se pretvorio u krvoproliće. Pijani krstaši su ulicama Akre pobijali svakoga koga su sreli, a ko je nosio bradu. Stradalo je mnoštvo muslimana, ali i hrišćana. Kalavan pokreće vojsku radi odmazde 4. novembra. Međutim, tokom pohoda umire, pa se muslimani vraćaju. Neposredno pred smrt, Kalavan je zakleo svoga sina Ašrafa da osvoji Akru.
Marta 1291. godine Akra je opsednuta. U muslimanskoj armiji je bilo 70.000 konjanika i oko 150.000 pešaka. Akra je brojala oko 40.000 stanovnika od kojih 700 konjanika i 800 pešaka. Bili su prisutni i svi viteški monaški redovi: Templari, Hospitalci, Tevtonci, odred Svetog Lazara... Tokom maja 1291. godine završeno je opkoljavanje grada. Grad je bombardovan sa 92 katapulta. Završni juriš izvršen je 18. maja. Krstaši su jedno vreme odbijali napade. Najžešće su se branili Templari i Hospitalci. Međutim, znatno brojnija muslimanska vojska uspela je da probije odbranu.
Nakon pada Akre, ostali krstaški posedi nisu se opirali. Tir je napušten 18. maja, Sidon 14. jula, Bejrut 21. jula, Antart 3. avgusta. Krstaši su proterani iz Svete zemlje.
Kraljevi Jerusalima[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
- Fajfrić, Željko (2006). Istorija krstaških ratova. Sremska Mitrovica: Tabernakl. ISBN 978-86-85269-05-9.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
