Krvni pritisak

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Živin manometar

Arterijski krvni pritisak (lat. tensio arterialis) je sila kojom cirkulišuća krv deluje na jedinicu površine krvnog suda, a koja nastaje usled kontrakcija srčane muskulature i posledičnog potiskivanja krvi kroz kardiovaskularni sistem. Sa aspekta fizike, visina krvnog pritiska (P) zavisi od udarnog volumena krvi leve komore srca (Q) i perifernog otpora u krvnim sudovima (R):[1]

P= Q x R

Pri svakom izbacivanju krvi iz leve srčane komore pritisak raste, dok isti polako opada u periodu između dve kontrakcije kada se krv uleva iz pretkomora u komore i srce priprema za novu kontrakciju. Iz tog razloga se određuju dve vrednosti: gornji (sistolni) i donji (dijastolni) krvni pritisak. Vrednosti dobijene merenjem pomoću različitih instrumenata se odnose na pritisak u krvnim sudovima na nivou srca, jer on nije isti u svim delovima tela usled hidrostatskog efekta i brojnih drugih činilaca.

Standardna jedinica kojom se izražava krvni pritisak je milimetar živinog stuba (mmHg), mada se nekad koriste i druge jedinice poput kilopaskala (kPa), centimetra vodenog stuba (cm H2O) itd.[2]

Merenje krvnog pritiska[uredi]

Merenje krvnog pritiska
Konvencionalni manometar

Za merenje krvnog pritiska se koriste različite metode, koje se mogu podeliti u dve osnovne kategorije: invanzivne i neinvanzivne. Invazivne metode su u principu znatno preciznije i pouzdanije, ali se zbog svog karaktera veoma retko primenjuju na ljudima. Uglavnom se koriste na eksperimentalnim životinjama u svrhu raznih naučnih istraživanja. Neinvazivne metode ostavljaju više prostora za pojavu greške i dobijanje „lažnih“ rezultata, ali se široko primenjuju upravo zbog jednostavnosti primene i potpuno bezbolne i bezopasne procedure merenja.[2]

Auskultaciona metoda[uredi]

U kliničkoj praksi se najčešće primenjuje auskultaciona metoda i u tu svrhu se koristi živin ili neki drugi sfigmomanometar (instrument za merenje pritiska). Kod živinog manometra vrednosti se očitavaju na skali sa živinim stubom, dok drugi sfigmomanometri koriste pokazivač sa kazaljkom ili električnim ekranom.

Manžetna se plasira na nadlakticu i zategne tako da prianja uz ruku, dok se stetoskop stavlja na pregib lakta u predelu kubitalne arterije. Pomoću pumpice se povećava pritisak u manžetni do momenta kada je krvni sud u potpunosti komprimovan i kada se više ne čuju otkucaji srca. Nakon ovoga, ventil se polako otpušta i u trenutku kada se sistolni pritisak izjednači sa pritiskom u manžetni javljaju se prvi zvukovi (tzv. Korotkovljevi tonovi). O tačnom razlogu njihovog pojavljivanja postoje brojne teorije, ali se veruje da su izazvani prilivom krvi koja naglo udara u zidove krvnog suda, izaziva turbulentni tok i proizvodi vibracije koje se prenose do stetoskopa. Sa daljim smanjivanjem pritiska, menja se i karakter Korotkovljevih tonova koji postaju sve dublji. U trenutku kada se oni u potpunosti izgube, dijastolni pritisak se izjednačio sa pritiskom u manžetni i krvna struja ponovo teče ravnomerno ne uzrokujući dalje vibracije.[3]

Očitavanjem vrednosti na skali ili ekranu u trenutku pojavljivanja i gubitka ovih tonova, dobija se vrednost krvnog pritiska koja ne odstupa od stvarnih vrednosti za više od 10%.[2]

Ostale metode[uredi]

Digitalni manometar

Jedna od metoda koja se u poslednje vreme često koristi je merenje pritiska pomoću električnih (digitalnih) aparata. Oni su prilično jednostavni za upotrebu, ali ostavljaju veću mogućnost za grešku. Aparat se stavlja na ručni zglob i sam uduvava i izduvava vazduh iz manžetne. Rezultati se potom prikazuju na ekranu, a osim vrednosti krvnog pritiska dobija se i vrednost pulsa.

Vrednosti pritiska[uredi]

Vrednost pritiska je promenljiva, zavisi od doba dana i podložna je uticaju spoljašnjih i unutarnjih faktora. Te promene su posledica aktiviranja brojnih mehanizama kojima organizam pokušava da održi odgovarajući protok krvi zavisno od trenutnih potreba organizma.

Neposredno nakon rođenja sistolni pritisak obično iznosi oko 40 mmHg, a tokom prvog meseca života raste na približno 70 mmHg. Kod prosečnog zdravog mladog čoveka, u periodu mirovanja, sistolni pritisak se kreće oko 120 a dijastolni oko 80 mmHg. Ove vrednosti ostaju uglavnom nepromenjene do sredine dvadesetih godina, a onda se obično postepeno penju. Kod prosečnog šezdesetogodišnjaka sistolni pritisak iznosi oko 140, a kod prosečnog osamdesetogodišnjaka oko 160 mmHg.[4]

Smatra se da „normalan“ krvni pritisak iznosi oko 120/80 mmHg. Ipak, ono što je normalno za jednu ne mora biti normalno za drugu osobu iste starosti. Neki pojedinci imaju nešto niže ili više vrednosti pritiska što je posledica građe njihovog tela. To je fiziološko stanje i samo po sebi ne znači bolest.[4]

Klod Bernar (fr. Claude Bernard) je još 1872. godine istakao značaj regulacije krvnog pritiska, radi održavanja stabilnosti i sastava vanćelijske tečnosti i normalnog sadržaja i aktivnosti ćelija svih tkiva.[5]

Srednji pritisak[uredi]

Srednji arterijski pritisak je prosečna vrednost svih pritisaka merenih u kratkim vremenskim intervalima tokom određenog perioda. On nije jednak sredini između sistolnog i dijastolnog pritiska, jer krvni pritisak tokom većeg dela srčanog ciklusa ostaje bliži dijastolnom (donjem) pritisku. Srednji pritisak je obično određen 60% dijastolnim i 40% sistolnim pritiskom.[2]

Hipertenzija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Hipertenzija

Vrednosti arterijskog krvnog pritiska preko 140/90 mmHg, kod osoba starijih od 18 godina koje ne uzimaju lekove, smatraju se povišenim.[6] Hipertenzija je jedan od tri osnovna faktora rizika koronarnih srčanih bolesti (zajedno sa gojaznošću i pušenjem). Osim toga, u komplikacije izazvane hipertenzijom ubrajaju se i otkazivanje bubrega, moždani udar, demencija, oštećenje vida i druga sistemska oboljenja.[7] Procenjuje se da svaki peti čovek ima povišeni krvni pritisak, a da trećina njih toga čak nije ni svesna.[4]

Kategorizacija pacijenata na osnovu vrednosti krvnog pritiska[6]
Kategorija Sistolni pritisak (mmHg) Dijastolni pritisak (mmHg)
Optimalan pritisak <120 <80
Normalan pritisak 120-129 80-84
Povišen pritisak 130–139 85–89
Blaga hipertenzija 140–159 90–99
Umerena hipertenzija 160–179 100–109
Teška hipertenzija ≥180 ≥110
Izolovana sistolna hipertenzija ≥140 <90

Hipotenzija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Hipotenzija

Nizak krvni pritisak se definiše kao vrednost krvnog pritiska koji je niži od normalno očekivanog za pojedinu osobu u odgovarajućim uslovima. Mišljenja stručnjaka se razlikuju - od onih koji hipotenziju ne smatraju bolešću do onih koji je smatraju potencijalno ozbiljnim, dobro definisanim stanjem koje zahteva lečenje i redovnu kontrolu.

U stručnoj literaturi se hipotenzija definiše kao stanje u kome je vrednost krvnog pritiska ispod 100/60 mmHg (izmeren više puta u ambulantnim uslovima) uz postojanje određenih simptoma (umor, poremećaj sna, vrtoglavica, nesvestice, anksioznost ili depresija, osećaj jakog lupanja srca, znojenje itd).[8]

Spoljašnje veze[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ обезбеди слобода медија. „Основни подаци о крвном притиску“ Приступљено 8. 2. 2008.. 
  2. ^ a b v g Arthur C. Guyton M.D, John E. Hall Ph.D: Medicinska fiziologija, IX izdanje ("Savremena administracija“ Beograd, 1999.)
  3. ^ „Самомерење крвног притиска“ Приступљено 8. 2. 2008.. 
  4. ^ a b v „Саветовалиште за повишени крвни притисак“ Приступљено 8. 2. 2008.. 
  5. ^ „Основни подаци о крвном притиску“ Приступљено 8. 2. 2008.. 
  6. ^ a b „Артеријска хипертензија“ Приступљено 8. 2. 2008.. 
  7. ^ „Висок крвни притисак и последице“ Приступљено 8. 2. 2008.. 
  8. ^ „Хипотензија“ Приступљено 8. 2. 2008..