Kristijana Amanpur

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kristijana Amanpur
Kristijana Amanpur 2011. godine
Lični podaci
Datum rođenja( 1958-01-12)12. januar 1958. (66 god.)
Mesto rođenjaLondon, Ujedinjeno Kraljevstvo

Kristijana Amanpur (engl. Christiane Amanpour, pers. کریستین امان‌پور; London, 12. januara 1958) je američka novinarka i voditelj Ej-Bi-Si njuza (engl. ABC News), bivši glavni međunarodni dopisnik Si-En-Ena gde je radila 27 godina. Takođe je i član Glavnog odbora Međunarodne fondacije ženskih medija (engl. International Women's Media Foundation).[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Kristijana Amanpur je rođena u Londonu[2]. Njen otac je Iranac po imenu Muhamed, direktor jedne avio-kompanije, a majka joj je Engleskinja Patriša.[3] U Iranu je porodica Amanpur vodila udoban život pod vlašću Muhameda Reze Pahlavija.

Osnovno obrazovanje je stekla u Iranu, da bi je potom sa 11 godina porodica poslala u internat u Englesku. Pohađala je katoličku žensku školu Nju Hol koja se nalazi u Čelmsfordu (Eseks) u Engleskoj. Ubrzo nakon izbijanja iransko-iračkog rata, cela porodica se preselila u Englesku, gde i danas živi[4].

Kad je diplomirala na Nju Holu, Amanpurova se preselila u SAD na studije novinarstva na univerzitetu na Roud Ajlandu. Tokom studija, radila je na radio-stanici alternativnog roka u Providensu, WBRU-FM, zatim za filijalu NBC, WJAR iz Providensa, kao grafički dizajner[5]. Diplomirala je 1983. godine[6].

Si-En-En[uredi | uredi izvor]

Kristijan Amanpur 2009. godine na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu

Za Si-En-En je počela da radi 1983. godine, u stranoj redakciji u Atlanti, Džordžija, kao asistent. Prvi značajniji zadatak koji je dobila kad je počela da radi kao strani dopisnik, bio je izveštavanje o iračko-iranskom ratu, da bi 1986. godine bila poslata u istočnu Evropu da izveštava o raspadu evropskog komunizma[7]. Tri godine kasnije, 1989, premeštena je u Frankfurt, u Nemačkoj odakle je izveštavala o demokratskim revolucijama koje su se širile istokom Evrope u ono vreme.

Godine 1990. izveštavala je o iračkoj okupaciji Kuvajta kao i o ratu u Persijskom zalivu koji je usledio nakon toga. Nekoliko godina kasnije, prešla je na Balkan odakle je počela da izveštava o ratu u Bosni, kao i mnogim drugim konfliktima u zoni. Tokom opsade Sarajeva zbog emotivnih izveštaja koje je odande slala, gledaoci i kritičari su doveli u pitanje njenu profesionalnu objektivnost navodeći da su mnogi njeni izveštaji bile nepravedno pristrasni u korist bosanskih Muslimana, na šta je ona odgovorila:

U nekim situacijama jednostavno je nemoguće biti neutralan, jer ako si neutealan onda si saučesnik. Biti objektivan ne znači tretirati sve strane isto, nego dati jednaku priliku svim stranama da kažu svoje.[8]

U periodu od 1992. do 2010. Amanpurova je bila Si-En-Enov glavni međunarodni dopisnik. Takođe je bila domaćin dnevnog Si-En-Enovog programa „Amanpur“ (Amanpour) u kome je intervjuisala svetski poznate političare i medijske ličnosti kao što su Robert Mugabe, princeza Ranija, Ehud Barak, Hilari Klinton ili Bob Gejts. Izveštavala je sa glavnih svetskih kriznih žarišta, kao što su Irak, Avganistan, Palestina, Iran, Izrael, Pakistan, Somalija, Ruanda, Balkan, i SAD, tokom uragana Katrina.

Dobila je ekskluzivne intervjue od svetskih lidera Bliskog istoka, Evrope i Afrike, uključujući iranske predsednike Mohameda Hatamija i Mahmuda Ahmadinežada, kao i predsednike Avganistana, Sudana i Sirije. Nakon 11. septembra 2001, bila je prvi strani dopisnik koji je intervjuisao britanskog premijera Tonija Blera, francuskog predsednika Žaka Širaka i pakistanskog predsednika, Perveza Mušarafa.

Između 1996. i 2005. godine, tvorac poznatog američkog programa 60 Minutes (60 minuta), Don Hjuit (Don Hewitt), angažovao ju je za svoj program. Zadatak Amanpurove je bio da obezbedi četiri-pet međunarodnih izveštaja godišnje, koji su joj doneli nagradu Pibodi (Peabody Award) 1998. godine. Hjuitov naslednik, Džef Fejger (Jeff Fager), nije bio u istoj meri oduševljen njenim radom, te je zaključio njen ugovor sa ovim programom.

Tokom njene karijere bilo je nezaboravnih momenata, kao na primer onaj kada joj je Jaser Arafat spustio slušalicu dok ga je telefonski intervjuisala tokom opsade njegovog rezidencijalnog kompleksa marta 2002. godine[9]

Ej-Bi-Si njuz[uredi | uredi izvor]

Marta 2010. godine Amanpurova je objavila da napušta Si-En-En i da prelazi na Ej-Bi-Si njuz, gde je trebalo da radi kao voditelj emisije This Week (Ove nedelje)[10]. Svoju prvu emisiju imala je 1. avgusta 2010. godine. Nakon prvih dva meseca, gledanost ove emisije pala je na najniži nivo od 2003. godine.[11]

Dana 28. februara 2011, intervjuisala je Moamera el Gadafija i njegova dva sina, Sejfa el Islama i Al Sadija al Gadafija.[12][13]

Kritike[uredi | uredi izvor]

Američka politika[uredi | uredi izvor]

Konzervatinvno orijentisani Centar za istraživanje medija (Media Research Center) je uputio Amanpurovoj kritike na račun nekih njenih izveštaja u kojima ona iznosi pozitivne ocene o demokratskim političarima[14]. Godine 1999. rekla je Hilari Klinton: „Mnoge žene koje srećem na svojim putovanjima van Amerike veoma su impresionirane vama i dive se vašoj dostojanstvenosti.“[15]

Takođe, 2009. godine, kada je Barak Obama dobio Nobelovu nagradu za mir, Kristina Amanpur je stala u njegovu odbranu pošto su mnogi smatrali da je nije zaslužio: „Mislim da je ta hajka na njegovu nagradu preterana. Očigledno je da je on uradio nešto značajno — nakon osam godina tokom kojih su SAD bile predmet prezira u celom svetu, SAD su sad uspostavile novi odnos sa ostatkom sveta.“[16]

Proislamska orijentacija[uredi | uredi izvor]

Oštre kritike na objektivnost reporterskog rada Kristijane Amanpur došle su od proizraelski orijentisanih grupa kao što su Onest riporting (Honest Reporting) ili Komitet za tačno izveštavanje sa Srednjeg istoka u Americi (Committee for Accuracy in Middle East Reporting in America (CAMERA)), podstaknute Si-En-Enovim dokumentarcem God's Warriors (Božji ratnici) u kom ona kao producent analizira porast i jačanje verskog fundamentalizma u svetu. Neki mediji su epizodu Jevrejski božji ratnici (God's Jewish Warriors) okarakterisali kao „gadost Si-En-Ena“[17].

Onest riporting je u svojoj kritičkoj studiji Hard on Jews, soft on Islam (Surova prema Jevrejima, blaga prema islamu) zaključio da je izveštavanje Amanpurove „pristrasno, netačno i puno lažnog morala“[18].

Amanpurova se 1992. godine nalazila u Bosni u svojstvu ratnog izveštača. Izveštavala je iz Kiseljaka, koji je bio pod kontrolom hrvatskih snaga bez ikakvih oštećenja iako je bio nedaleko od Sarajeva i ratnih dešavanja. Dana 22. decembra, napisala je:

Dok ljudi u Sarajevu umiru od gladi, Srbi žive u izobilju.[19]

Stefan Kincer iz Njujork tajmsa je 9. oktobra 1994. kritikovao njeno izveštavanje o ratu u Bosni. Kincer je cititrao jednog kolegu koji ju je opisao dok je izveštavala o dešavanjima na Markalama u Sarajevu:

Sedela je u Beogradu kada se desio taj masakr na pijaci, a onda se pojavila u programu govoreći da su to najverovatnije uradili Srbi. Ona to nikako nije mogla da zna. Mislila je da je sveznalica, što jednostavno ni jedan novinar ne može da bude.[20]

U januaru 2004, tužioci u suđenju protiv Stanislava Galića, srpskog generala koji je učestvovao u opsadi Sarajeva, uključili su među dokaze izveštaj stručnjaka za oružje, Berka Zečevića, koji je naveo ukupno šest mogućih pozicija odakle je bombardovanje pijace na Markalama moglo da bude izvršeno, od kojih je pet bilo pod srpskom kontrolom, a jedno pod kontrolom muslimanskih snaga. Mesto pod kontrolom muslimanskih snaga bilo je u vidokrugu posmatrača Unprofora koji su izvestili da sa tog mesta nije bilo pucano. Zečević je takođe neveo i su neki delovi projektila mogli biti proizvedeni na samo dva mesta, oba pod kontrolom snaga Republike Srpske. Sud je proglasio Galića krivim van svake sumnje[21].

Amanpurova je, komentarišući kritike na svoje izveštavanje zbog nedostatka neutralnosti tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, rekla:

Neki su me optužili da sam bila promuslimanski orijentisana u Bosni. Naš posao jeste da se pobrinemo da sve strane dobiju ravnopravan tretman u medijima, međutim, kod genocida ne može se biti neutralan. Ne možeš tek tako da kažeš, 'Ovaj dečak je dobio metak u glavu i ubijen je u opsednutom Sarajevu, i to je učinio ovaj čovek, ali možda je bio nervozan zato što se posvađao s ženom.' Ne, tu ne postoji jednakost, i mi moramo da kažemo istinu.[22]

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Amanpur je član Komiteta za zaštitu novinara (Committee to Protect Journalists), kao i mnogi drugi istaknuti novinari.

Udata je za Džejmsa Rubina, bivšeg pomoćnika državnog sekretara SAD, predstavnika Stejt departmenta u administraciji Bila Klintona, i trenutno nezvaničnog savetnika državne sekretarke SAD, Hilari Klinton, i predsednika Baraka Obame. Njihov sin, Darijus Džon Rubin, rođen je 2000. godine. Porodica živi u Njujorku.

Amanpur tečno govori engleski, persijski i francuski jezik.

Pojavljivanja u medijima[uredi | uredi izvor]

Kristijana Amanpur se pojavila u nekoliko filmova i serija glumeći samu sebe. Pojavila se u filmovima Ajron men 2 i Pink Panter 2, kao i u seriji Gilmore Girls.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Sajt Međunarodne fondacije ženskih medija Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. avgust 2010), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  2. ^ „Christiane Amanpour's Biography”. ABC News. Pristupljeno 23. 8. 2010. 
  3. ^ Time Europe Magazine - 60 Years of Heros, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  4. ^ The Lesley Stahl Interview: Christiane Amanpour, at the Height of the Iranian Election Crisis Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jun 2010), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  5. ^ „CPJ Board of Directors”. Committee to Protect Journalists. 
  6. ^ Deborah White. „Profile of Christiane Amanpour, CNN Chief International Correspondent”. Arhivirano iz originala 25. 02. 2012. g. Pristupljeno 24. 8. 2007. 
  7. ^ „Christiane Amanpour, CNN International Chief Correspondent”. White. Arhivirano iz originala 25. 02. 2012. g. Pristupljeno 14. 06. 2011. 
  8. ^ „Five Years Later, the Gulf War Story Is Still Being Told”. New York Times. 12. 5. 1996. 
  9. ^ „Israeli Troops Surround Arafat Compound”. CNN. 29. 3. 2002. Pristupljeno 28. 11. 2007. 
  10. ^ „Christiane Amanpour to join ABC News”. CNN. Pristupljeno 30. 4. 2010. 
  11. ^ Krakauer, Steve (27. 9. 2010). „This Weak: Christiane Amanpour Leads ABC To Worst Ratings Since 2003”. Mediaite. Pristupljeno 27. 9. 2010. 
  12. ^ „Page 4: 'This Week' Transcript: Saif al-Islam and Saadi Gadhafi - ABC News”. abcnews.go.com. 
  13. ^ „U.S. Exclusive: Moammar Gadhafi Tells Christiane Amanpour that Libya's People Love Him - ABC News”. abcnews.go.com. 
  14. ^ Whitlock, Scott (29. 7. 2010). „A Profile in Bias: Christiane Amanpour, ABC's New Host of 'This Week'”. NewsBusters. Media Research Center. Arhivirano iz originala 01. 09. 2010. g. Pristupljeno 12. 9. 2010. 
  15. ^ „Transcript: Hillary Rodham Clinton Discusses Her Trip to Macedonia--CNN The World Today”. CNN. 14. 5. 1999. 
  16. ^ „Transcript: American Morning”. CNN. 10. 12. 2009. Arhivirano iz originala 08. 07. 2011. g. Pristupljeno 12. 9. 2010. 
  17. ^ God's Jewish Warriors — CNN's Abomination, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  18. ^ CNN's "God's Warriors": Hard on Jews, Soft on Islam Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. jun 2010), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  19. ^ Guskova: Who is spreading disinformation, who is telling all the lies Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. jul 2011), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  20. ^ Stotsky, Steven (2007-10-04). Amanpour's Troubling Journalism., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  21. ^ Presuda Stanislavu Galiću, izveštaj Ujedinjenih nacija, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  22. ^ Ferry, Julie (2007-08-15). 'What we do is really tough'. The Guardian, 15 August 2007. Retrieved from.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Kristijana Amanpur na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кристијана_Аманпур&oldid=25952129”