Krstareća raketa

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Krstareća raketa Tomahavk.
Nemačka krstareća raketa Taurus.
Američka AGM-86 krstareća raketa.
„Ketering bug“
RAE larinks pri katapultiranju.

Krstareća raketa je vođena letelica sa velikom količinom eksploziva u bojevoj glavi, a pogonjena je sa motorom. Koristi se za uništavanje ciljeva na kopnu i moru. Projektovana je sa ugrađenom velikom bojevim glavom u svojoj strukturi trupa, sa velikim je doletom i visokom preciznošću pogađanja. Moderne krstareće rakete mogu da se kreću nadzvučnim ili visokim podzvučnih brzinama, sa autonomnom navigacijom i upravljanjem, i može da leti na putanji izuzetno male visine. Navigacija se uglavnom obavlja kroz kombinaciju inercijalnog navigacionog sistema, sistema za praćenje terena (engl. Terrain Contour Matching) („TERCOM“), prepoznavanje slike ciljnog područja (okoline), GPS, a delimično i uz podršku radara sa antenom sa prorezima. Napredna tehnologija, razvijana za vođene rakete i navođene bombe, kasnije je primenjena u najsavremenijoj aplikaciji kod modernih krstarećih raketa.

Pogon je obično dvoprotočni turbomlazni motor, ili nabojnomlazni motor, ponekad je čak i raketni motor, za brze protiv brodske rakete.

Razlikuju se od bespilotnih letelica (BPL), pošto se koriste jednokratno i to samo kao oružje, a ne višekratno u raznim namenama. Kod krstareće rakete, celina tela uređaji i bojeva glava se zajedno „potroše“ (unište) u misiji. Od balističke rakete se razlikuje, tako što ima stalni pogon i upravljanje tokom celog leta. Sa aerodinamičkog aspekta ima uzgonsku podršku od ugrađenih krila, za razliku od strateške i taktičke rakete zemlje-zemlja.

Predak krstareće rakete je nemački projekat V-1 (leteća bomba), iz perioda Drugog svetskog rata. Napredak u elektronskoj, senzorskoj i računarskoj tehnologije su doprineli povećanoj efikasnosti i pouzdanosti izvršenja zadatka sa savremenom krstarećom raketom. Vazduhoplovni princip projektovanja je omogućio raketi da se sa njom autonomno upravlja u toku leta, za razliku od vazduhoplova, ona nema stajne organe već se lansira.

Lansiranje krstareće rakete može biti sa podmornice, broda, aviona ili zemljišta, a leti nisko na visini od 15 do 100 metara iz razloga da se teško otkriva i prati sa protivničkim radarom. Takođe, se teško detektuje sa IC senzorom, zbog niske toplotne emisije. Masovno je korišćena u lokalnim sukobima i ratovima. Prema raspoloživim podacima, najviše ih je lansirano pri NATO bombardovanju SRJ, ukupno oko 1.000 primeraka.[1]

U 2011. godini, procenjeno je da jena krstareća raketa Tomahavk košta 830.000 $ (500.000 £ ).[2]

Istorija i razvoj[uredi]

Prva ideja o „vazdušnom torpedu“ prikazana je 1909. godine u britanskom filmu naučne fantastike „Vazdušni brod razarač“, gde se torpeda bezžično upravljaju i sa njima se ruše vazdušni brodovi, koji bombarduju London, što na određen način asocira na ideju o krstarećoj raketi.[3]

U 1916. godini, Lorens Speri je patentirao i napravio „vazdušni torpedo“. To je u stvari bio mali avion dvokrilac bez pilota koji je nosio eksploziv. Upravljanje je bilo sa autopilotom, a visina je održavana sa davačem barometarskog pritiska. Inspirisana sa ovim eksperimentom, američka vojska je razvila sličnu leteću bombu sa nazivom „Ketering bug“ (engl. Kettering Bug). U periodu između dva svetska rata u Ujedinjenom Kraljevstvu razvijen je „RAE ларинкс“ који је имао неколико испитивања 1920. године.[4]

Twcruz 1 03 03.PNG
Три пројекције силуете Ju 88 и Fw 190, интегрисаних у лету, у програму „Мистел“
V-4
„SSM-N-8 regulus“ izložena
u Bovfin parku,
Perl Harbor na Havajima
Probno lansiranje rakete „ICBM“ iz podzemnog silosa, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka.
Američka krstarica engl. Cape St. George (CG 71) lansira krstareću raketu „tomahavk“.
Lansiranje rakete „tomahavk“ sa podmornice u Floridi

Istorijski gledano, prvu krstareću raketu u pravom smislu su razvili Nemci. To je V-1, koja je lansirana u pravcu Engleske i zapadne Evrope u 1944. godine, tokom Drugog svetskog rata. Često se V-1 pominje kao leteća bomba, u kojoj se nalazi žiroskopski navigacioni sistem sa pogonom jednostavnog pulsirajućeg mlaznog motora, sa karakterističnim zvukom. Tačnost je bila dovoljna samo za korišćenje na veoma velike ciljeve (opšte područje grada), dok je dolet od 250 km bio znatno manji od radijusa aviona bombardera koji nosi isti borbeni teret. Glavne su joj bile prednosti brzina (iako ne dovoljna da nadmaši tadašnje presretače) i manji gubici u presretanju. Troškovi proizvodnje V-1 je bio mali deo od supersonične balističke rakete V-2, a nosile su bojeve glave slične veličine. Za razliku od V-2, V-1 se lansira sa stacionarne rampe, koje su bile osetljive na bombardovanje. Nemci su 1943. godine, razvili program „Mistel“, koji se može smatrati kao bazno vazduhoplovno lansiranje krstareće rakete (vidi sliku gore). To je bilo rešenje gde je pilot upravljao sa avionom punim eksploziva, koga je prenosio bombarder do zone cilja, gde se odvajao od aviona nosača i usmeravao se na cilj, a potom je pilot napuštao „avion bombu“. Bila je varijanta V-4 sa ljudskom posadom (razvijena iz V-1), pod nazivom nem. Fieseler Fi 103R. Namenjena je bila za upotrebu protiv savezničkih bombardera. Pilot je bio u zadnjem delu trupa, ispred usisnika motora, morao je da usmeri avion na cilj i zatim da iskoči sa padobranom. Do 1944. je izgrađeno 175 takvih primeraka. U suštini, V-4 je bilo oružje „bombaša samoubice“, zbog velikog rizika za pilota. Da bi se to realizovalo, morala se oformiti vojna jedinica pilota „bombaša samoubica“, što je zahtevalo posebnu obuku 200 pripadnika Luftvafe. Pošto avion, kao što je bio V-4 nije mogao da priđe bombarderima, program nije uspeo [1].[5]

Odmah posle rata, u američkom vazduhoplovstvu je tekao razvoj 21 različitih tipova vođenih raketa i projekata, uključujući i buduće krstareće rakete. Svi ti programi su bili otkazani do 1948. godine, izuzev četiri: „Komande banši“, „SM-62“ snark, „SM-64 navaho“, i „МГМ-1 matador“. Banši je bio sličan projekat kao Operacija afrodit;. Isto nije uspeo, pa je otkazan u aprilu 1949. godine.

Tokom perioda hladnog rata i trke u naoružanju, između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza, dalje se eksperimentisalo sa konceptom „leteće bombe“ bez ljudske posade. Tražena su rešenja za primenu krstareće rakete sa kopna, podmornice i aviona. Tadašnji, glavni američki uspeh je projekat rakete „SSM-N-8 regulus“, sa osnovom rešenja V-1, koja se lansirala sa podmornice.

Američko ratno vazduhoplovstvo je uvelo u naoružanje prve operativne mobilne krilate rakete zemlja–zemlja, sa nuklearnom glavom „MGM-1 matador“, slične konceptu V-1. Rasporedili su ih u inostranstvu, počevši u 1954. godine, prvo u Zapadnu Nemačku i kasnije u Republiku Kinu (na Tajvan) i u Južnu Koreju. „Matador“ je 7. novembra, 1956. godine bio operativan u Zapadnoj Nemačkoj. Lokacije lansirnih rampi su svakog dana menjate i bili su u stanju da udare na ciljeve u državama Varšavskog pakta. Ovo je navodno bio odgovor na krizu koju je predstavljala sovjetska intervencija u Mađarskoj, kada je ugušena revolucija u rušenju komunizma, 1956. godine.

Između 1957. i 1961. godine Sjedinjene Američke Države su pokrenule ambiciozan i obimno finansiran program razvoja krstareće rakete „Pluton“ sa nuklearnim pogonom. projekat je koncepiran da raketa leti nisko ispod osvetljenja neprijateljskog radara, pri brzinama ekvivalenta M > 3 i da nosi hidrogensku bombu. Koncept i demostracija pogona su se pokazali uspešnim. Motor je uspešno prošao ispitivanja 1961. godine, sa dobijenom snagom od 500 MW. Projekat je ipak konačno napušten u korist razvoja „ICBM“.

Dok su balističke rakete oružje koje ima prednost za ciljeve na zemlji, sovjeti su sagledali kao primarnu pretnju od krstarećih raketa, sa velikom konvencionalnom i nuklearnom glavom, postavljenim na američkim pomorskim nosačima i avionima, sa velikom njihovom koncetracijom u borbi. Na velikim podmornicama (na primer, Eho i Oskar klase) koje su razvijene da nose to oružje u funkciji zaštite američkih borbenih grupa na moru, i velikih bombardera koji su opremljeni da takođe nose veliki broj krstarećih raketa.

Svakako da je u okviru oružja ove vrste najpoznatije, najmasovnije i najviše borbeno korišćeno, američka porodica krstarećih raketa BGM-109 tomahavk (u velikom broju postojećih varijanti). Ova krstareća raketa je izuzetno precizna na velikim rastojanjima, sa konvencionalnom bojevim glavama. Intenzivno je korišćena u skorašnjim ratovima, tokom operacije Zalivskom ratu i u agresiji na Saveznu republiku Jugoslaviju. Mornarica Velike Britanije, posebno njene nuklearne podmornice, nose krstareće rakete BGM-109 tomahavk. Prve verzije su bile sa konvencionalnom bojevom glavom i imale su masovnu upotrebu 1999. godine, tokom NATO bombardovanja SRJ. Ukupno je lansirano oko 1.000 krstarećih raketa. To je bila prilika da se isprazne vojni magacini sa već zastarelom varijantom, a da vojna industrija dobije nove ugovore.[1][6][7][8]

Opšte o projektu[uredi]

Generalno, krstareća raketa se sastoji od navigacionog sistema, nosivosti namenskog tereta, pogonskog sistema, tela (trupa) sa krilom i stabilizatora sa malim komandnim aerodinamičkim površinama. Nosivosti se sastoji od konvencionalne (obično) ili nuklearne bojeve glave. Krstareću raketu pokreće dvoprotočni turbomlazni motor, zbog toga što on najviše odgovara zahtevima ekonomičnosti na maloj visini i podzvučnoj brzini leta.[9]


Air-sol mojen porti, je francuska nadzvučna nuklearna taktička raketa.
Raketa BraMos na međunarodnom salonu ratne mornarice 2007.

Specifičnosti sistema[uredi]

Sistemi za vođenje međusobno mogu da se razlikuju. Jeftini su sa radarskim visinomerom, barometarskim visinomerom, digitalnim satom za navigaciju i mapa trajaktorije leta. Napredna i skupa rešenja koriste inercijalnu navigaciju, satelitsku navigaciju i praćenje konture terena sa podudaranjem detalja (engl. Terrain Contour Matching,) (TERCOM). Za ovu funkciju, koristi se automatsko prepoznavanje cilja (ATR)), što je algoritam za sposobnost uređaja da prepozna cilj odnosno objekat na koji se navodi, na osnovu podataka dobijenih iz senzora.

Primena „automackog cilja“ je kritična tehnologija prepoznavanja i to je već elemenat iz oblasti ratovanja sa robotom. Ovi sistemi se koriste u bespilotnim letelicama, a i u krstarećim raketama. Ovaj sistem obezbeđuje firma Dženeral elektrik, on se koristi i kod raketa tipa „lansiraj pa zaboravi“.[9][10]

Kategorije[uredi]

Mnogi smatraju da sve krilate rakete pripadaju kategoriji krstarećih raketa. Generalno se krstareće rakete mogu razvrstati po veličini, brzini (podzvučne ili nadzvučne), doletu, i po nosaču odakle se lansira (sa zemlje, vazduha, površinskog broda, ili podmornice). Često iste verzije raketa univerzalno projektuju za različite platforme lansiranja. Kada se lanseraju sa vazduhoplova i podmornice tada ostavljaju svetliji trag, od slučajeva lansiranja sa Zemlje i broda.

Načini vođenja i navigacije krstarećih raketa varira. Rešenja mogu biti sa različitim kombinacijama sistema i primene različitih senzora. Mogu se primeniti kombinacije inercijalnog navigacionog sistema, TERCOM, satelitska navigacija i drugo. Veće krstareće rakete nose nuklearne ili konvencionalne bojeve glave, dok one manje nose samo konvencionalne.

Krstareća raketa,

po svojim efektima može biti:
  • strategijska,
  • taktička i
  • operativno-taktička.
po mestu i tipu baziranja može biti:


Hipersonične[uredi]

Hipersonične krstareće rakete lete najmanje 5 puta brže od brzine zvuka. One su još uvek u razvojnoj fazi.

Primeri:

Nadzvučne[uredi]

Raketa „Jahont“ - izvozna varianta
„Oniksa“, na MAKS-u
Skica protivbrodske rakete
P-500 Bazaljta.
Skica protivbrodske rakete
P-700 Granit.
Protivbrodska raketa
P-270 Moskit.

Ove rakete lete brže od brzine zvuka, obično koristeći nabojnomlazne motore.

Primeri:

Podzvučne, velikog dometa[uredi]

Američka krstareća raketa AGM-129 ACM.
Pakistanska krilata raketa Hatf-VII Babur.
Raketa H-55 u muzeju
ukrajinske vojske.

Ove rakete imaju domet od preko 1.000 kilometara. Poseduju ih velike zemlje sveta — SAD, SSSR, Velika Britanija, Kina, Pakistan i Indija. Razvijeno je nekoliko tipova ovih krstarećih raketa.

Primeri:

Podzvučne, srednjeg dometa[uredi]

Ovi projektili su približno iste veličini i težina i lete na sličnim brzinama do prethodne kategorije, ali domet im je do 1.000 km. Primeri:

Podzvučne, malog dometa[uredi]

Jokošuka MXY-7 oka, replika.

To su rakete koje lete podzvučnim brzinama, imaju masu oko 500 kg i dolet d 300 km.

Primeri:

Pregled krstarećih raketa, trenutno u operativnoj upotrebi u svetu[uredi]

Krstareće (krilate) rakete trenutno u svetu
Ostatak sveta
[13][14]
Zastava Rusije Rusija[14][15] Zastava Sjedinjenih Američkih Država SAD[13][16]
Tip Napomena Tip Napomena
Zastava Francuske Francuska 10H eksperimentalna MGM-1 Matador taktička
16H eksperimentalna SM-62 Snark interkontinalna
Ujedinjeno Kraljevstvo Velika Britanija KS-1 podzvuč. protivbrodska AGM-28 Hound dog strategijska
KSR-2 nadzvuč. protivbrodska AGM-86B vazduhoplovna fugasna
Zastava Nemačke Nemačka/Zastava Švedske Švedska KSR-5 nadzvuč. protivbrodska BGM-109 Tomahavk strategijsko/taktička
KSR-11 nadzvuč. protivradarska Harpun (raketa) protivbrodska vazduh-more
Zastava Nemačke Nemačka K-10S nadzvuč. protivbrodska AGM-129 ACM strategijsko vazduhp.
H-20 nadzvuč. nuklearna AGM-158 JASSM nadzvuč. taktička
Kina Kina H-22 (raketa) nadzvuč. protivbrodska Fasthovk strategijsko/taktička
X-55 podzvuč. strategijska
Zastava Pakistana Pakistan P-700 Granit protivbrodska
P-800 Oniks nadzvuč. protivradarska
Zastava Izraela Izrael P-15 «Termit»
Agm-28 1 3.JPG
AGM-28 Hound dog
P-270 «Moskit»
Zastava Republike Kine Tajvan P-70 «Ametist»
P-120 «Malahit»
Zastava Indije Indija P-500 «Bazaljt»
P-5
Zastava Južne Koreje Južna Koreja P-6
P-1000 «Vulkan»
H-35 Uran

Verzije sa nuklearnom glavom[uredi]

Sjedinjene Američke Države imaju 460 krstarećih raketa AGM-129 Advanced, sa W80 nuklearnim bojevim glavama (150 kt), nose ih bombarderi B-52H, na spoljnim nosačima. Takođe, postoji oko 350 mornaričkih krstarećih raketa sa istim nuklearnim bojevim glavama. Domet ove rakete je 3.000 km (lansira se sa plovnih objekata). Ovi svi projektili su vremenski dugo smešteni u skladištima.

Krstareća raketa „SSM-N-8 regulus“ je takođe projektovana za nuklearne bojeve glave.

Pogledaj informacije:

Rusija ima krstareće rakete H-55SM, slične američkim AGM-129, dometa od 3.000 km, ali su u stanju da nose moćnije bojeve glave, sa 200 kt. Opremljene su sa kombinacijom inercijalnog navigacionog i sistema za praćenje terena (engl. Terrain Contour Matching) „TERCOM“, sa kojim prati konfiguraciju zemlje na veoma maloj visini leta od 110 metara i niže na podzvučnih brzinama, sa tačnosti srednjeg mogućeg odstupanja od 15 metara. One se lansiraju sa bilo koga od bombardera Tupoljev Tu-95, Tupoljev Tu-22M, ili Tupoljev Tu-160. U stanju su da nose 16 raketa Tu-95, 12 raketa Tu-160, i četiri rakete Tu-22M. Verzija rakete sa smanjenom uočljivosti (stelt) je u fazi razvoja, H-101. Ona ima slične osobine kao i H-55, osim što je njen domet povećan na 5.000 km, opremljena je sa konvencionalnom bojevom glavom od 1.000 kg. Pošto je smanjene uočljivosti, manje su šanse za njeno uspešno presretanje.[17]

Efikasnost u savremenim ratovima[uredi]

Dvoprotočni turbomlazni motor Viliams F107

Trenutno krstareće rakete su među najskupljim oružjem za jednokratnu upotrebu, cena iznosi i do nekoliko miliona dolara po primerku. Jedna od posledica toga je da se korisnici suočavaju sa teškim izborom u upotrebi, da bi se izbeglo široka nerentabilna upotreba projektila na ciljeve male vrednosti. Na primer, tokom operacije „Trajna Sloboda“ snage Sjedinjenih Američkih Država, napale su ciljeve veoma niske vrednosti sa krstarećim raketama, što je dovelo u pitanje odnosa cena / efekat. Međutim, zagovornici na upotrebu krstareće rakete, ističu da isti argument važi i za bespilotne letelice: one su jeftinije od pilota ljudi, kada se uzmu u obzir ukupni troškovi obuke i infrastrukture, da ne spominjemo rizik od gubitka njihovih života. Kao što je pokazano u Operaciji „Odisejeva zora“, krstareće rakete su mnogo teže za otkrivanje i presretanje od ostalih vazduhoplovnih sredstava, što ih čini posebno pogodnim za napade protiv statičkih sistema protivvazduhoplovne odbrane.

Operativna upotreba[uredi]

U Drugom svetskom ratu, bila je značajna borbena upotreba V-1 i to uglavnom po teritoriji Velike Britanije. Bilo je ukupno 8.025 lansiranja.[18]

U savremenijoj istoriji lokalnih ratova, najviše su korišćene američke taktičke krstareće rakete BGM-109 tomahavk.

Američke krstareće rakete BGM-109 Tomahavk velikog doleta počele su svoju smrtnonosnu istoriju 17. januara 1991. godine, kada ih je lansirano 52 primerka u jednoj „salvi“, na ciljeve u Iraku, sa američkih ratnih brodova u Persijskom zalivu u Zalivskom ratu, u kampanji izbacivanja snaga Sadama Huseina iz Kuvajta. U toku celog toga sukoba, ukupno je lansirano 288 primeraka raketa „Tomahavk“, sa odličnim rezultatima. Od prvih 106 lansiranih raketa, najmanje 100 je pogodilo svoje ciljeve. Svi projektili su lansirani sa jedanaest brodova i jedne podmornice (ispod površine vode), američke mornarice. Snage koalicije su lansirale i druge tipove krstarećih raketa. Među ciljevima u Bagdadu bili su prioriteti predsednički dvor, Ministarstvo odbrane i komunikacioni centri. Izvan Bagdada, ciljevi su bila hemijska, biološka i nuklearna postrojenja. Na ciljeve u severnom Iraku tokom sukoba, lansirano je 323 krstareće rakete raznih tipova.

U ograničenoj vazduhoplovnoj ofanzivi protiv Iraka, 16. januara 1993. godine, američka mornarica je lansirala 45 rakete „Tomahavk“. Ovo rakete su bile usmerene na objekte razvojnog nuklearnog centra Zafaranija.

Američka mornarica, locirana u Jadranskom moru, lansirala je 13 raketa „Tomahavk“ na položaje i teritoriju bosanskih Srba, 10. septembra 1995. godine, u kampanji njihovog zaustavljanja u vojnim operacijama.

Iračke položaje protivvazduhoplovne odbrane, napale su američke snage sa krstarećim raketama 3. septembra 1996. godine, kao odgovor na njihovo uznemiravanje aviona koalicije, koji su patrolirali u funkciji kontrole zabranjene zone letenja. Rakete su istovremeno lansirane sa brodova i iz vazduha sa bombardera Boing B-52 (13 raketa iz vazduha). Napadi su uglavnom bili uspešni, ali je pogrešno i ishitreno planiranje umanjilo njihov ukupni efekat. Prvi talas napada, generalno je ostvario svoje ciljeve, ali drugi je smatran neefikasnim. Među ciljevima je bilo otpornih objekata na dejstvo bojevih glava raketa.

Lansiranje lrstareće rakete
BGM-109 Tomahavk sa broda,
u „Operaciciji Pustinjska lisica“.

U jednom danu, 20. avgusta 1998. godine, Amerikanci su sa 13 krstarećih raketa napali „sumnjive“ pogone fabrike hemijskog oružja u Sudanu i istovremeno sa 66 raketa šest kampova za obuku gerilaca u Avganistanu. Projektili su lansirani sa dva plovila mornarice iz Crvenog mora i sa pet iz Arapskog mora (uključujući i podmornice).

Amerika i Velika Britanija pokrenuli su operaciju „Pustinjska lisica“, 16. decembra 1998. godine, sa serijom napada iz vazduha, na iračku protivvazduhoplovnu odbranu, koristeći bombardere B-1 za lansiranje krstarećih raketa. Oko stotinu ciljeva u centralnom i južnom Iraku su bili u planu dejstva. Napadi su bili fokusirani na oružje za masovno uništenje i na njihove razvojne centare, vojne komande, komandna mesta i skloništa Sadama Huseina i Republičke garde. Za uništištenje hemijskih sastojaka u fazi razvoja, bile su potrebne bojeve glave koje mogu razviti veću količinu toplote od postojećih, u tome trenutku. Angažovani su američki bombarderi B-1H koji nose krstareće rakete sa većim bojevim glavama na raketama 330 Tomahavk. Ukupno je u „Operaciciji Pustinjska lisica“ lansirano 420 krstarećih raketa, gotovo stotinu više nego je utrošeno u Zalivskom ratu.

Bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, počelo je u noći 24. marta 1999. godine. Prvi talas napada je predvodilo lansiranje krstarećih raketa, po unapred izabranim vitalnim objektima odbrane VJ i infrastrukture. Korišćeni su američki bombarderi za lansiranje iz vazduha i američka i britanska mornarica, sa mora. Pri tome je korišćen prvi put u realnom dejstvu novi britanski „Tomahavk“. U prvom talasu je lansirano 100 krstarećih raketa, a ukupno u toku cele agresije oko 1.000. Napravljena je velika materijalna šteta, a izgubili su život mnoga civilna lica.[1][19]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ a b v Смиљанић, Спасоје (2009.). „Агресија НАТО на СРЈ“ (на ((sr))). Војска Југославије у одбрани од агресије 1999. године, књига прва. Београд. стр. 71.. ISBN. „Сведочанства“ 
  2. ^ Jackson, Peter (22. 3. 2011.). „BBC News - Libya: Is cost of military mission sustainable?“. Bbc.co.uk Приступљено 29. 3. 2012.. 
  3. ^ „Remote Piloted Aerial Vehicles : The 'Aerial Target' and 'Aerial Torpedo' in Britain“. Ctie.monash.edu.au Приступљено 29. 3. 2012.. 
  4. ^ „[1.0] The Aerial Torpedo“. Vectorsite.net Приступљено 29. 3. 2012.. 
  5. ^ „Das "Reichenberg" - Selbstopfergerät - Forum - Sitemap“. Nexusboard.net Приступљено 29. 3. 2012.. 
  6. ^ „The US Navy - Fact File: Tomahawk® Cruise Missile“. Navy.mil. 23. 4. 2010. Приступљено 29. 3. 2012.. 
  7. ^ „Analysis of the Fiscal Year 2012 Pentagon Spending Request“. Costofwar.Com. 15. 2. 2011. Приступљено 29. 3. 2012.. 
  8. ^ „Boeing AGM-86 ALCM“. Designation-systems.net. 25. 3. 2002. Приступљено 29. 3. 2012.. 
  9. ^ a b „Western Cruise Missiles“. Vectorsite.net Приступљено 29. 3. 2012.. 
  10. ^ „Systems | Civil & Military Integrated Aircraft Systems“. GE Aviation Приступљено 29. 3. 2012.. 
  11. ^ „Yerli seyir füzesi, 180 kilometreden hedefini vuracak - Hürriyet Gündem“. Hurriyet.com.tr Приступљено 29. 3. 2012.. 
  12. ^ http://www.kirpihaber.com/teknoloji-bilim/yerli-seyir-fuzesi-180-kilometreden-hedefinin-vuracak.htm
  13. ^ a b „[5.0] Modern Western Air-Launched Cruise Missiles“. Vectorsite.net Приступљено 29. 3. 2012.. 
  14. ^ a b „Soviet-Russian Naval Cruise Missiles / Chinese Cruise Missiles“ (на ((en))). vectorsite.net. 01 jul 13 Приступљено 23. 10. 2013.. „Soviet-Russian Naval Cruise Missiles / Chinese Cruise Missiles“ 
  15. ^ Soviet-Russian Air-Launched Cruise Missiles
  16. ^ „[5.0] Modern Western Air-Launched Cruise Missiles“. Vectorsite.net Приступљено 29. 3. 2012.. 
  17. ^ „Kh-101 - Russian and Soviet Nuclear Forces“. Fas.org Приступљено 29. 3. 2012.. 
  18. ^ Jones (1978), str. 422.
  19. ^ „[4.0] ALCM & SLCM“. Vectorsite.net Приступљено 29. 3. 2012.. 

Literatura[uredi]

  • Смиљанић, Спасоје (2009). „Агресија НАТО на СРЈ“ (на ((sr))). Војска Југославије у одбрани од агресије 1999. године, књига прва. Београд. стр. 71.. ISBN. „Сведочанства“ 

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Krstareća raketa